Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnog postupanja redovnih sudova, posebno prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. S . iz Ćuprije , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a D. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1557/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 725/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. S . iz Ćuprije je , 12. jula 2016. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1557/10.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazloži o hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći da je još 25. marta 2002. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv svog poslodavca, radi poništaja odluke o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad , i da je postupak okončan revizijskom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1085/15 od 24. marta 2016. godine, te mu je zbog trajanja postupka od 14 godina, a koji za predmet ima radni spor, povr eđeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom postupku. Zahtevao je naknadu štete, kao i naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1557/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 25. marta 2002. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva trgovine, turizma i usluga radi poništaja odluka tužene o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad.

U tužbi je navedeno: da je prvostepenim rešenjem tužene tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa zbog te žih povreda radne obavez e – zloupotreba službenog položaja i prekoračenje ovlašćenja kao i neizvršavanje, nesavesn o, nemarn o i neblagovremen o izvršenje radnih obaveza , iz člana 59. stav 1. tačka 1 )-5) Zakona o radnim odnosima u državnim organ ima; da je protiv tog rešenja izjavio prigovor, koji je odbijen kao neosnovan; da nije učinio nijednu od težih povreda radne obaveze, disciplinski postupak protiv njega je vođen bez argumenata, nije mu o mogućeno pravo na odbranu, u toku vođenja postupka je bio na bolovanju, o čemu je obavestio disciplinske organe tuženog, ali, bez obzira na to , sednica disciplinske komisije je održana i izrečena mu je disciplinska mera prestanka radnog odnosa.

Predmet je dobio broj P1. 725/02.

Pred prvostepenim sudom su održana tri ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u normativna akata tužen e, izvršen je uvid u spise disciplinskog predmeta, dok pet ročišta ni je bilo održan o, i to: dva iz procesnih razloga, dva jer na strani tužen e niko nije pristupio, jedno na zahtev punomoćnika tužioca , zbog njegove sprečenosti, što je dovelo do produženja postupka za dva meseca.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 725/02 od 25. oktobra 2004. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev a rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 849/05 od 31. maja 2005. godine ukinuta je presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 725/02 od 25. oktobra 2004. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održana su četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke i svedoci, dok četiri ročišta nisu bila održana, i to dva iz procesnih razloga, a dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 868/05 od 7. juna 2007. godine, u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se poništ e kao nezakonite odluke tužene , i to rešenje br oj 116-04-18/01-05 od 29. januara 2002. godine i rešenje br oj 116-04-18/01-05 od 4. marta 2002. godine, i da se obaveže tužena da tužioca vrati na radno mesto tržišnog inspektora u Odeljenju Jagodina; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu troškova parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž1. 4190/07 od 21. januara 2009. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 868/05 od 7. juna 2007. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je šest ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, ponovo je izvršen uvid u spise disciplinskog predmeta, u više navrata je saslušan tužilac kao parnična stranka, i izvršen je uvid u medicinsku dokumentaciju, dok šest ročišta nije bilo održano i to tri iz procesnih razloga, a tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Od 1. januara 2010. godine predmet je bio u nadležnosti Prvog osnovnog suda u Beogradu gde se vodio pod brojem P1. 1557/10.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1557/10 od 17. aprila 2014. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa su poništena kao nezakonita rešenja tužen e br oj 116-04-18/01-05 od 29. januara 2002. godine kojim je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i broj 116-04-18/01-05 od 4. marta 2002. godine kojim je odbijen prigovor tužioca izjavljen protiv prvostepenog rešenja; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužioca vrati na rad, na radno mesto Republički tržišni inspektor – Odeljenje u Jagodini; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocu plati tr oškove parničnog post upka u iznosu od 621.125,00 dinara.

Tužena je 21. maja 2014. godine podnela žalbu protiv navedene prvostepene presude i o dlučujući o žalbi, drugostepeni sud – Apelacioni sud u Beogradu je otvorio raspravu i pred tim sudom je održano jedno ročište na kome je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, i saslušan je tužilac kao parnična stranka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2093/14 od 11. februara 2015. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1557/10 od 17. aprila 2014. godine i odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tužene broj 116-04-18/01-05 od 29. januara 2002. godine, kojim je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i rešenja broj 116-04-18/01-05 od 4. marta 2002. godine kojim je odbijen prigovor tužioca izjavljen protiv rešenja o izrečenoj disciplinskoj meri kao i zahtev da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad na radno mesto Republičkog tržišnog inspektora Odeljenja u Jagodini; u stavu drugom izreke odbijen je zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 621.125,00 dinara; u stavu trećem izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova nastalih u postupku po izjavljenoj žalbi; u stavu četvrtom izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime naknade troškova koje je u parnici imala pred prvostepenim sudom isplati iznos od 18.900,00 dinara.

Podnosilac je 14. aprila 2015. godine izjavio reviziju protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2093/14 od 11. februara 2015. godine .

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1085/15 od 24. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke , preinačena je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2093/14 od 11. februara 2015. godine, tako što je odbijena žalba tužene i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1557/10 od 17. aprila 2014. godine, s tim da je tužena obavezana da tužioca vrati na rad i rasporedi ga u skladu sa njegovom stručnom spremom i radnim iskustvom u roku od o sam dana; u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova revizijskog postupka isplati iznos od 33.000,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razloga za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupcima u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ro čišta sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih i uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godin e i osam meseci, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe sudu – 25. marta 2002. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka – 24. marta 2016. godine.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud i u ovom predmetu konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i kako bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od 14 godina, a koji za predmet ima radni spor, predstavlja njegovo nerazumno dug o trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Ustavnog suda, nerazumno dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje redovnih sudova. Ustavni sud ukazuje da su procesni zakoni koji su se primenjivali u predmetnom parničnom postupku propisivali da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova. Propisivanjem ovih procesnih normi, zakonodavac je normativno iskazao šta je bitna odlika ove vrste postupka, a to je hitnost u postupanju i odlučivanju, koja očigledno nije poštovana u konkretnom slučaju. U ovom postupku prvostepena odluka je dva puta bila ukidana od strane drugostepenog suda . Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka i ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine , od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.).

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos prekomernom trajanju postupka dao prvostepeni sud pred kojim je treći po redu prvostepeni postupak, nakon ukidanja druge po redu prvostepene odluke od strane drugostepenog suda, trajao pet godina i tri meseca.

Međutim, ostali postupajući sudovi su redovno postupali i odlučivali su u kratkim rokovima. Tako je prv a prvostepena presuda doneta posle dve i po godine od podnete tužbe, prvi žalbeni postupak je trajao sedam meseci, drugi po redu prvostepeni postupak trajao je dve godine , a drugi po redu žalbeni postupak trajao je godinu i po dana, dok je treći po redu žalbeni postupak trajao nepunih godinu dana a takođe i postupak pred revizijskim sudom je okončan za nepunih godinu dana.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legiti man interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanj e podnosioca, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužni trajanja postupka dok neodržavanje jednog ročišta na zahtev punomoćnika podnosioca , a što je dovelo do produženja parnice za samo dva meseca, nije od uticaja na odluku Suda.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom trajanja postupka nije bilo posebno kompleksnih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. s tav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1557/10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 725/02). te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja parničnog postupka, kao i životni standard u državi, te činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno adekvatno, a kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje postupka u konkretnom slučaju, već i vrednost dosuđenog iznosa u svetlu životnog standarda u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. - MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnosti postupanja sudova.

Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti