Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku, prava na pravnu sigurnost i jednaku zaštitu prava. Postupak za isplatu razlike zarade trajao je preko sedam godina, a odluka je bila suprotna ranijim presudama u istim situacijama.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Gordana Ajnšpiler Popović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K . iz sela B . kod Kosovske Kamenice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a M. K . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7807/14 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2810/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavn e žalb e na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Usvaja se ustavna žalba M. K . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3925/16 od 5. maja 2017. godine i utvrđuje da su po dnosiocu ustavne žalbe povređeni pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz sela B . kod Kosovske Kamenice je , 26. juna 2017. godine, preko punomoćnika T . M, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7807/14, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3925/16 od 5. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih tokom postupka, navodeći: da je 17. novembra 2009. godine podneo tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, Opštinskog organa za prekršaje u Kosovskoj Kamenici, radi isplate razlike zarade za period od 1. januara 2007. do 31. decembra 2009. godine i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3925/16 od 5. maja 2017. godine; da mu je zbog dužine trajanja postupka od preko sedam i po godina, koji nije bio složen i čijoj dužini trajanja podnosilac nije doprineo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3925/16 od 5. maja 2017. godine pravnosnažno odbijen kao neosnovan njegov tužbeni zahtev radi isplate razlike zarade, a da je Okružni sud u Beogradu u presudama Gž1. 6787/08 od 23. decembra 2008. godine, Gž1. 2285/09 od 28. maja 2009. i Gž1. 512/09 od 5. marta 2009. godine u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji pravnosnažno usvojio tužbene zahteve drugih lica, te mu je iz tog razloga osporenom presudom povređeno pravo na pravnu sigurnost kao element prava na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporenu presudu.

Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7807/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 17. novembra 2009. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv Republike Srbije – Ministarstva pravde – Opštinskog organa za prekršaje u Kosovskoj Kamenici, radi isplate razlike zarade za period od 1. januara 2007. do 31. decembra 2009. godine. Predmet je dobio broj P. 2810/09.

U postupku pred prvostepenim sudom su održana četiri ročišta , na kojima je u više navrata saslušan tužilac kao parnična stranka, iz vršen je uvid u izveštaj tužene o visini primanja tužioca za svaki mesec pojedinačno za određeni period, izvedeno je veštačenje od strane veštaka ekonomsko finansijske struke, dok osam ročišt a nije održano , i to: jedno zbog štrajka sudske administracije, tri iz pro cesnih razloga, jedno jer tužena nije dostavila sudu traženi izveštaj, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno jer nisu pristupile parnične stranke što je dovelo do donošenja rešenja da se tužba smatra povučenom i što je produžilo parnicu za godinu dana i deset meseci, a jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10211/10 od 16. maja 2012. godine, određeno je da se tužba smatra povučenom jer na ročište od 16. maja 2012. godine parnične stranke nisu pristupile, uredno su pozvane, a svoj izostanak nisu opravdale.

Podnosilac je 11. juna 2012. godine izjavio žalbu protiv navedenog prvostepenog rešenja i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4942/12 od 13. septembra 2012. godine taj sud se oglasio stvarno nenadležnim i predmet je ustupio Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu . Iz spisa predmeta se ne može utvrditi kada su spisi predmeta dostavljeni Višem sudu u Beogradu kao nadležnom sudu za odlučivanje.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž1. 641/12 od 6. marta 2014. godine ukinuto je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10211/10 od 16. maja 2012. godine kojim je određeno da se smatra da je tužba povučena i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Tužbeni zahtev je preciziran 22. juna 2016. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7807/14 od 20. septembra 2016. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime razlike zarade u periodu od 1. januara 2017. do 31. decembra 2009. godine isplati određene novčane iznose, sa zakonskom kamatom; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac da naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.600 dinara.

Podnosilac je 27. oktobra 2016. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3925/16 od 5. maja 2017. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 7807/14 od 20. septembra 2016. godine; u stavu drugom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju presude je navedeno: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno prvostepeni sud primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge koje prihvata i Apelacioni sud; da je u toku prvostepenog postupka kao nesporno utvrđeno da tužilac u periodu na koji se odnosi njegovo potraživanje nije radio, a za ostvarivanje prava na zaradu je potrebno, kako to pravilno nalazi prvostepeni sud, radno angažovanje zaposlenog, što je u konkretnom slučaju izostalo, a bez krivice tuženog, u kom smislu su i bez uticaja navodi žalbe tužioca da je tužena na području Republike Srbije sigurno zaposlila neko lice na radno mesto vozača – kurira, a trebalo je da preuzme i uputi tužioca na rad u taj organ; da s obzirom na to da tužilac ne ukazuje na, eventualno, upražnjeno radno mesto na kom je mogao biti angažovan, pri čemu je tužiocu vršen obračun i isplata naknade u skladu sa Zaključkom Vlade Republike Srbije, a u situaciji kada postoji objektivna nemogućnost obavljanja poslova na kojima je tužilac radio, odgovornost za tu nemogućnost ne predstavlja odgovornost tužene za radnu neangažovanost tužioca i ne može se zasnivati na odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, pa sledstveno tome i na opštoj odredbi iz člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima; da pri tome ni sam tužilac ne ukazuje na bilo šta nedozvoljeno ili protivzakonito u vezi sa njegovim radnim neangažovanjem, a zbog činjenice da je tužilac u radnom odnosu ne znači da samo zbog toga ima i pravo na isplatu zarade kao da radi, s obzirom na to da je tužiocu naknada zarade isplaćivana u svemu prema Zaključku Vlade, te nema pravo na naknadu štete u visini razlike između isplaćene naknade i visine zarade koju bi ostvario da je radio.

Presudama Okružnog suda u Beogradu koja su dostavljene uz ustavnu žalbu kao dokaz različitog postupanja suda u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, utvrđeno je sledeće:

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6787/08 od 23. decembra 2008. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde i pravnosnažno je potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4648/07 od 11. juna 2008. godine kojom je pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilje S. A . i obavezana tužena da tužilji isplati pojedinačne mesečne iznose , sa zakonskom zateznom kamatom , na ime duga zbog manje isplaćene zarade za period od 1. juna 2004. do 1. oktobra 2007. godine.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 2285/09 od 28. maja 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde i pravnosnažno je potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 801/08 od 19. februara 2009. godine kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje D. T . i obavezana tužena da tužilji na ime manje isplaćene zarade u periodu od 1. januara 2005. do 1. marta 2008. godine isplati pojedinačne mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom.

Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 512/09 od 5. marta 2009. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde i pravnosnažno je usvojen tužbeni zahtev tužioca G. T . i obavezana tužena da tužiocu isplati razliku zarade za period od 1. decembra 2004. do 31. marta 2007. godine u pojedinačnim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, ukupno trajanje parničnog postupka od sedam i po godina , predstavlja njegovo nerazumno dug o trajanje kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud nalazi da je pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao prvostepeni sud koji je meritorno odlučio nakon skoro sedam godina od podnete tužbe. Takođe, nakon donošenja rešenja da se tužba smatra povučenom, postupak po žalbi protiv tog rešenja trajao je godinu i po dana. Međutim, Apelacioni sud u Beogradu je efikasno postupao jer je žalbeni postupak protiv prvostepene presude trajao šest meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe , Sud ukazuje da je podnosilac u određenoj meri doprineo produženju postupka jer nije prisustvovao jednom ročištu, kao i druga parnična stranka, što je dovelo do donošenja rešenja da se tužba smatra povučenom .

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 7807/14 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2810/09), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je imao u vidu da je upravo podnosilac zahtevao naknadu u navedenom iznosu, koji Ustavni sud smatra adekvatnim imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja.

7. Ispitujući navode podnosioca ustavne žalbe o različitom postupanju nadležnih redovnih sudova, polazeći od dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, Ustavni sud je konstatovao da su Apelacioni sud u Beogradu donošenjem osporene presude Gž1. 3925/16 od 5. maja 2017. godine i Okružni sud u Beogradu donošenjem presuda Gž1. 6787/08 od 23. decembra 2008. godine, Gž1. 2285/09 od 28. maja 2009. i Gž 1. 512/09 od 5. marta 2009. godine u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupali tako što je podnosiocu ustavne žalbe odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev za isplatu razlike zarade, a drugim licima je usvojen tužbeni zahtev u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Prema pravnom stanovištu Ustavnog suda, sudovi poslednje instance su donošenjem različitih odluka koje su se zasnivale na istom činjeničnom i istom spornom pravnom pitanju podnosioca ustavne žalbe , čiji je tužbeni zahtev odbijen , doveli u bitno različit položaj od onoga u kome su bila druga lica kojima su usvajani tužbeni zahtevi u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti kao sastavnog dela prava na pravično suđenje (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Santos Pinto protiv Portugalije, broj predstavke 39005/04 , od 20. maja 2008. godine, stav 41. i Beian protiv Rumunije, broj predstavke 30658/05 , od 6. decembra 2007. godine , st. 34-40.), te je ocenio da ova okolnost predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 3. izreke.

8. Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava.

9. U pogledu navoda o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud konstatuje da s obzirom na to da je podnosilac imao pravo da protiv prvostepene presude izjavi žalbu, što je i učinio, a o kojoj je odlučeno osporenom drugostepenom presudom, to nema povrede ovog prava, kojim se, pre svega, garantuje dvostepenost u odlučivanju, pri čemu ono ne garantuje i povoljan ishod postupka po pravnom sredstvu, zbog čega je Ustavni sud ustavnu žalbu u ovom delu odbacio saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 3. izreke.

10. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato , pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

11. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti