Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko deset godina. Sud je naložio nadležnom osnovnom sudu da postupak okonča u najkraćem mogućem roku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Trajkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. jula 2010. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Slobodana Trajkovića i utvrđuje da je u postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 216/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da u predmetu iz tačke 1. preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Trajković iz Beograda je 14. maja 2008. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, navodeći da parnični postupak koji se vodi pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 216/07 traje 20 godina i da se isti „neumereno razvlači“.

U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe utvrđeno je da ista ne sadrži sve podatke neophodne za vođenje postupka, saglasno odredbi člana 85. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07), i to: podatak o jedinstvenom matičnom broju podnosioca; naznaku ljudskog ili manjinskog prava ili slobode zajemčene Ustavom za koje smatra da mu je povređeno sa oznakom odredbe Ustava kojom se to pravo, odnosno sloboda jemči; razloge žalbe i navode u čemu se sastoji povreda ili uskraćivanje, kao i zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08 i 27/08), dopisom od 17. juna 2008. godine obavestio podnosioca o svim nedostacima koji sprečavaju postupanje Ustavnog suda po ustavnoj žalbi i naložio mu da, u roku od 15 dana od prijema dopisa, dostavi uređenu i dopunjenu ustavnu žalbu u kojoj će navesti sve podatke koji nedostaju i uz koju će priložiti dokaze neophodne za vođenje postupka. Podnosilac je ovim dopisom upozoren da će ustavna žalba biti odbačena, ukoliko se u ostavljenom roku ne otklone nedostaci koji onemogućavaju postupanje Ustavnog suda.

Postupajući po nalogu Ustavnog suda, podnosilac je 3. jula 2008. godine dostavio uređenu ustavnu žalbu, u kojoj je naveo da su mu u postupku koji se vodi pred Petim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 216/07 povređena prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, a od Ustavnog suda je traženo da „utiče u granicama svojih mogućnosti“ na nadležni sud da donese presudu.

2. U odgovoru na ustavnu žalbu, koji je Ustavnom sudu dostavljen 21. oktobra 2008. godine, predsednik Petog opštinskog suda u Beogradu je opisao dotadašnji tok postupka i napomenuo da je u toku trajanja ove parnice održano 17 ročišta, da tri ročišta nisu održana krivicom tužilaca, a dva krivicom suda, tačnije zbog bolesti postupajućih sudija.

3. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu (stav 1.), kao i da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku (stav 2.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Petog opštinskog suda u Beogradu P. 216/07 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnosioca ustavne žalbe, kao tuženog, tužioci Ljubica Šuljagić, Đorđe Šuljagić i Nebojša Trajković podneli su 15. februara 2000. godine tužbu radi utvrđenja prava svojine. U tužbi je navedeno da su tužioci kao investitori izgradili objekte na katastarskoj parceli br. 4167 KO Beograd 3 u Ul. Vojvode Skopljanca br. 5 u Beogradu, a da se tuženi uknjižio na predmetnim objektima kao naslednik pokojne Aleksandre Trajković, koja je bila knjižni vlasnik objekata koji su ranije postojali na toj istoj parceli, a koji su se urušili zbog starosti ili su ih tužioci porušili i izgradili sadašnje objekte. Tužbenim zahtevom su tražili da se utvrdi da su tužioci vlasnici navedenih objekata i da se obaveže tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka. Povodom ove tužbe u Petom opštinskom sudu u Beogradu formiran je predmet P. 358/00.

Nakon što su tužioci postupili po nalozima suda i dostavili potrebna obaveštenja i dokaze, sud je 15. maja 2000. godine dostavio tužbu tuženom na odgovor. U odgovoru na tužbu, dostavljenom sudu 2. juna 2000. godine, tuženi je istakao da su na objektima koji se nalaze na predmetnoj parceli izvedeni izvesni radovi na rekonstrukciji, da su svi radovi izvođeni bez dozvole i saglasnosti suvlasnika, kao i da je osnovni objekat ostao isti kakav je bio i 1910. godine. Takođe je istakao da tužbu treba odbaciti jer nema ni relevantnih činjeničnih navoda ni dokaza za utvrđivanje prava vlasništva tužilaca na nepokretnosti, a ukoliko se tužba ne odbaci, predložio je da se tužbeni zahtev odbije.

U toku ovog postupka održano je 14 ročišta (29. juna i 13. septembra 2000. godine, 3. aprila, 17. maja i 5. jula 2001. godine, 15. aprila, 27. juna, 9. septembra i 6. novembra 2002. godine, 5. februara i 11. novembra 2004. godine, 17. februara, 15. aprila i 15. juna 2005. godine), a odloženo pet, i to dva na predlog parničnih stranaka (23. novembra 2000. godine i 13. februara 2002. godine), a tri zbog sprečenosti suda (5. februara 2001. godine, zbog bolesti postupajućeg sudije, 25. oktobar 2001. godine, jer je izjavljena žalba na rešenje, a predmet nije poslat u okružni sud i 1. novembra 2002. godine, zbog prekoračenja termina prethodnog ročišta). Na održanim ročištima izvedeni su dokazi uviđajem suda na licu mesta, saslušane su sve parnične stranke i jedan svedok i izvršeno je veštačenje putem veštaka građevinske struke.

Podneskom od 30. aprila 2001. godine, prvotužilja i drugotužilac su preinačili tužbeni zahtev tako što su tražili da se utvrdi da su oni suvlasnici sa ½ idealnih delova kuće na navedenoj parceli, a što faktički predstavlja stan površine 33,90 m² i zidane ostave površine 11,36 m², što je tuženi dužan da prizna i trpi da se njegov suvlasnički deo od 3/6 idealnih delova briše iz zemljišne knjige, kao i da im naknadi troškove postupka. Postavljen je i eventualni tužbeni zahtev, kojim je traženo da sud obaveže tuženog da ovim tužiocima isplati na ime održavanja i uvećanja vrednosti dela predmetne kuće, iznos od 2.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja eventualnog tužbenog zahteva pa do isplate. Podneskom skoro istovetne sadržine od 10. maja 2001. godine i trećetužilac je preinačio tužbeni zahtev. Rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu P. 358/00 od 13. jula 2001. godine nisu dozvoljena navedena preinačenja zahteva tužilaca.

Rešavajući o žalbi trećetužioca od 4. septembra 2001. godine protiv ovog rešenja, Okružni sud u Beogradu je 27. novembra 2001. godine doneo rešenje Gž. 8719/01, kojim je ukinuo rešenje Petog opštinskog suda u Beogradu od 13. jula 2001. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje. Nakon što je predmet vraćen opštinskom sudu i nakon dva održana ročišta na kojima je najavljivana odluka suda o navedenim preinačenjima tužbenog zahteva, Peti opštinski sud u Beogradu je 1. jula 2002. godine doneo rešenje P. 358/00, kojim je dozvolio preinačenja koja su tužioci učinili podnescima od 30. aprila i 10. maja 2001.godine.

Posle sprovedenog dokaznog postupka, 15. juna 2005. godine, zaključena je glavna rasprava i doneta presuda P. 358/00. Ovom presudom su, stavom 1. i stavom 2. izreke, odbijeni osnovni tužbeni zahtevi tužilaca, stavom 3. izreke je delimično usvojen eventualni tužbeni zahtev prvotužilje i drugotužioca i obavezan je tuženi da isplati ovim tužiocima određeni iznos na ime održavanja i uvećanja vrednosti dela predmetne kuće, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. maja 2004. godine, pa do isplate, dok je stavom 4. izreke tužbeni zahtev ovih tužilaca odbijen u delu od dosuđenog iznosa do traženih 2.000.000,00 dinara, kao i u delu u kome je traženo plaćanje zakonske zatezne kamate počev od 30. aprila 2001. godine do 19. maja 2004. godine. Stavom 5. izreke delimično je usvojen eventualni tužbeni zahtev trećetužioca i obavezan je tuženi da tom tužiocu isplati na ime održavanja i uvećanja vrednosti dela predmetne kuće određeni iznos, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. maja 2004. godine, pa do isplate, dok je stavom 6. izreke tužbeni zahtev trećetužioca odbijen u delu od dosuđenog iznosa do traženih 2.016.000,00 dinara, kao i u delu u kome je traženo plaćanje zakonske zatezne kamate počev od 10. maja 2001. godine do 19. maja 2004. godine. Stavom 7. obavezan je tuženi da tužiocima plati određene iznose na ime troškova postupka.

Protiv ove presude trećetužilac i tuženi su izjavili žalbe 27. septembra 2005. godine, s tim što je tuženi svoju žalbu dopunio podneskom od 3. oktobra 2005. godine, a prvotužilja i drugotužilac – 10. oktobra 2005. godine.

Okružni sud u Beogradu je, rešavajući o žalbama, 10. novembra 2005. godine doneo rešenje Gž. 15008/06, kojim je ukinuo presudu Petog opštinskog suda u Beogradu P. 358/00 i predmet vratio istom sudu na ponovno odlučivanje.

U ponovnom postupku predmet je dobio novi broj P. 216/06. U ovoj fazi postupka održano je osam ročišta (7. marta, 7. maja i 19. oktobra 2007. godine, 7. i 28. februara, 13. maja i 25. septembra 2008. godine), dok su dva odložena (15. juna i 5. novembra 2007. godine) i to prvo - jer je predmet dat drugom veću u rad, a koje je prema rasporedu imalo ranije zakazana suđenja u istom terminu, a drugo – zbog štrajka zaposlenih u sudu. U ponovnom postupku izvršen je uvid u dva predmeta tog suda u kojima se vodio postupak između istih lica, povodom iste nepokretnosti kao i u ovde osporenom postupku, i ponovo je izveden dokaz uviđajem suda na licu mesta.

U toku 2003. godine, u kojoj nije održano ni jedno ročište, tuženi - ovde podnosilac ustavne žalbe je četiri puta uputio dopise predsedniku Petog opštinskog suda (8. maja, 19. septembra, 18. novembra i 10. decembra) u kojima je izneo pritužbe na rad postupajućeg sudije, smatrajući da doprinosi odugovlačenju postupka.

5. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće ustavne i zakonske odredbe:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja ovog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je dužnost predsednika veća da se stara da se predmet spora svestrano pretrese ali da se usled toga postupak ne odugovlači, tako da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 311. stav 2.); da kad veće odluči da se odloži ročište za glavnu raspravu, predsednik veća će se starati da se za sledeće ročište pribave svi dokazi čije je izvođenje određeno za to ročište i da se izvrše druge pripreme kako bi se rasprava mogla završiti na tom ročištu (član 314. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, kao i da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva (član 7. st. 1. i 2.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će se sud kad odluči da se odloži ročište za glavnu raspravu, starati da se za sledeće ročište pribave svi dokazi čije je izvođenje određeno za to ročište i da se izvrše druge pripreme kako bi se rasprava mogla završiti na tom ročištu (član 315. stav 1.); da ako se ročište drži pred izmenjenim većem, glavna rasprava mora početi iznova, ali veće može, pošto se stranke o tome izjasne, da odluči da se ponovo ne saslušavaju svedoci i veštaci i da se ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza (član 317.).

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 15. februara 2000. godine podnošenjem tužbe radi utvrđenja prava svojine, kao i da taj postupak još nije okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja počinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se taj postupak trajno okončava, to je Ustavni sud stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka, počev od 15. februara 2000. godine.

Kada je reč o dužini trajanja postupka koji se osporava ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da on traje već duže od deset godina, kao i da još nije okončan ni u prvom stepenu. Navedeno trajanje postupka bi, samo po sebi, moglo da ukaže da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija, koja i po stanovištu Evropskog suda za ljudska prava zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja stranaka u toku postupka, značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca ustavne žalbe i ponašanja sudova koji su vodili postupak, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom slučaju radi o postupku koji je od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, jer je u pitanju parnica radi utvrđivanja prava svojine na stambenom objektu, a ukoliko bi sudovi usvojili eventualni tužbeni zahtev tužilaca, podnosilac bi bio u obavezi da tužiocima isplati značajan novčani iznos.

U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da on nije doprineo dužini trajanja sudskog postupka, pošto se uredno odazivao na pozive suda i nije preduzimao pravne radnje kojima bi se odugovlačio parnični postupak. Šta više, podnosilac je više puta urgirao da sud radi efikasnije i da ne dozvoli bilo kakvo rastezanje postupka, a takođe je dva puta tražio izuzeće postupajućeg sudije, jer je smatrao da odugovlači postupak.

Ispitujući složenost sudskog spora, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju u pitanju spor relativno složenog činjeničnog i pravnog osnova. Naime, tužbenim zahtevom je traženo da sud utvrdi da su tužioci vlasnici određenih nepokretnosti, na kojima je tuženi uknjižen kao vlasnik, a koji su podignuti na mestu starih urušenih objekata. Naknadno, tužioci su postavili i eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da sud, ukoliko ne usvoji glavni zahtev, obaveže tuženog da tužiocima isplati određeni iznos na ime održavanja i uvećanja vrednosti predmetnih objekata. Stoga je sud trebalo da sprovede dokaze saslušanjem stranaka i svedoka, veštačenjem na okolnost da li je u pitanju adaptacija ranije postojećih ili se radi o novim objektima, kao i koja je vrednost izvedenih radova, te uviđajem na licu mesta.

U pogledu ponašanje suda koji je vodio osporeni postupak, Ustavni sud je ocenio da je Peti opštinski sud u Beogradu u predmetnom postupku zakazao veliki broj ročišta, ukupno 30, ali da se nije rukovodio načelom efikasnosti i koncentracije dokaza. Naime, Ustavni sud je utvrdio da je u toku 2002. godine održano četiri ročišta, ali da su se na ročištima održanim 15. aprila, 27. juna i 9. septembra 2002. godine parnične stranke samo izjašnjavale da u svemu ostaju kod ranijih navoda, dakle da nije ni određeno izvođenje bilo kakvog dokaza, dok je na ročištu održanom 6. novembra određeno izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka građevinske struke. Takođe je utvrđeno da u toku 2003. godine nije održano niti jedno ročište, dok je u toku 2004. godine održano samo dva – 5. februara i 11. novembra. Dalje, od momenta donošenja rešenja kojim je određeno izvođenje dokaza veštačenjem putem veštaka građevinske struke - 6. novembra 2002. godine, proteklo je čak šest meseci do momenta dok sud nije dopisom od 15. maja 2003. godine pozvao određenog veštaka da preuzme predmet, a veštačenje je obavljeno tek 31. marta 2004. godine, dakle godinu i po dana nakon što je doneto rešenje kojim je određeno izvođenje ovog dokaza, odnosno 10 meseci od preuzimanja predmeta, a da pri tome sud nije tražio od veštaka da postupa u razumnim rokovima. Prema oceni Ustavnog suda, nedelotvorno postupanje Petog opštinskog suda u Beogradu nastavljeno je i u ponovnom postupku. Tako je, iako je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15008/06 od 10. novembra 2006. godine kojim je ukinuta prvostepena presuda, drugostepeni sud naložio prvostepenom da u ponovnom postupku izvede dokaz dopunskim veštačenjem putem veštaka građevinske struke, opštinski sud tek na petom održanom ročištu (7. februara 2008. godine) odredio izvođenje dokaza i to uviđajem - izlaskom suda na lice mesta, iako je taj dokaz već ranije bio izveden.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da je ovako dugom trajanju postupka prvenstveno doprinelo nedelotvorno postupanje Petog opštinskog suda u Beogradu.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku i utvrdio povredu naznačenog prava podnosioca, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe nije zahtevao naknadu štete, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije" i naložio je Prvom osnovnom sudu u Beogradu, pred kojim se sada postupak vodi, da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u predmetnom postupku koji se vodio pred Petim opštinskim sudom u Beogradu, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, s obzirom da parnični postupak još nije okončan, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio.

8. Na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti