Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 11 godina. Iako je podnosilac doprineo odugovlačenju, prevashodna odgovornost je na sudu zbog perioda neaktivnosti. Naknada štete je odbijena zbog doprinosa podnosioca.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5450/2010
26.09.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Aleksandra Tordaja iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Aleksandra Tordaja i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16899/10 povređeno pravo podnosioca na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Aleksandar Tordaj iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 28. decembra 2010. godine, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3212/02. Predložio je da Ustavni sud usvoji žalbu i istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16889/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosilac ustavne žalbe podneo je 31. oktobra 2002. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih S. M. i A. P. iz Beograda, kojom je tražio od suda da obaveže tužene da se uzdrže od smetanja poseda tužioca. Tužilac je podneo i predlog za izdavanje privremene mere, kojom je tražio od suda da naloži tuženima da obustavi izvođenje građevinskih radova na delu placa koji je u njegovoj svojini.

Na prvom ročištu za glavnu raspravu održanom 8. novembra 2002. godine tužilac je povukao tužbu u odnosu na drugotuženog.

Rešenjem predsednika Opštinskog suda Su. 65/03 od 28. maja 2003. godine odbijen je zahtev tužioca za izuzeće postupajućeg sudije od 23. maja 2003. godine.

Ročišta za glavnu raspravu su održana 4. decembra 2002, 31. marta i 22. aprila 2003. godine, nakon čega je sledeće ročište zakazano za 15. april 2004. godine.

Rešenjem Opštinskog suda P. 3212/02 od 30. juna 2004. godine u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno je da je tužena smetala pri mirnom i faktičkom korišćenju prava svojine. U stavu drugom izreke ovog rešenja naloženo je tuženoj da se uzdrži od daljeg smetanja poseda, dok je stavom trećim izreke usvojena privremena mera koju je predložio tužilac. Rešenje je dostavljeno tužiocu 10. decembra 2004. godine.

Postupajući po žalbi tužene Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3095/05 od 11. avgusta 2005. godine ukinuo rešenje Opštinskog suda P. 3212/02 od 30. juna 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom u predmetu P. 2362/05, od ukupno 23 zakazana ročišta za glavnu raspravu, 20 ročišta nije održano, i to: sedam na predlog ili zbog izostanka tužioca, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, tri zbog izostanka tuženog, tri jer su se spisi nalazili u Okružnom sudu u Beogradu, dva jer stranke nisu uredno pozvane, tri jer je tužilac podneo zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, jedno jer je podneo krivičnu prijavu protiv sudije. Prvo ročište je održano 12. juna 2008. godine.

Tužilac je tri puta (6. decembra 2005, 16. novembra 2006. i 25. septembra 2008. godine) zahtevao izuzeće postupajućeg sudije, a njegovi predlozi su odbijani rešenjima predsednika Opštinskog suda (13. februara 2006, 17. novembra 2006. i 30. septembra 2008. godine).

Postupak je nakon 1. januara 2010. godine nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16899/10.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16899/10 od 14. decembra 2010. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan, kao i predlog za izdavanje privremene mere. Tužilac je protiv navedenog rešenja izjavio žalbu Višem sudu u Beogradu 17. februara 2011. godine. Postupak po žalbi je još uvek u toku.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da ovaj postupak pokrenut 31. oktobra 2002. godine podnošenjem tužbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu i još uvek nije pravnosnažno okončan .

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje predmetnog postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa nadalje.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da ovaj spor do sada traje skoro 11 godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on značajno doprineo dužem trajanju postupka. Naime, podnosilac je tokom trajanja prvostepenog postupka čak pet puta podnosio zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, a sedam ročišta u ponovnom prvostepenom postupku nije održano zbog njegovog izostanka ili na njegob predlog.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je dugom trajanju postupka prevashodno doprinelo nedelotvorno postupanje Opštinskog suda, imajući u vidu da u periodu od 22. aprila 2003. do 15. aprila 2004. godine sud nije održao nijedno ročište, da je rešenje Opštinskog suda P. 3212/02 od 30. juna 2004. godine dostavljeno tužiocu nakon skoro šest meseci, a naročito činjenicu da je u ponovnom prvostepenom postupku prvo ročište održano skoro tri godine nakon što je predmet vraćen na ponovno suđenje. S druge strane, Ustavni sud nalazi da je Prvi osnovni sud u Beogradu postupao efikasno, s obzirom na to da je rešenje P. 16899/10 doneto manje od godinu dana nakon što je pred tim sudom nastavljen postupak.

Polazeći od navedenog, a krećući se u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

S obzirom na to da predmetni parnični postupak još uvek nije pravnosnažno okončan, te da je postupak po žalbi još uvek u toku, Ustavni sud je na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, naložio nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

5. Polazeći od okolnosti predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, imajući u vidu njegov značajan doprinos dužini trajanja postupka.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti