Neosnovanost ustavne žalbe zbog dužine krivičnog postupka usled nedostupnosti oštećenog
Kratak pregled
Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je krivični postupak trajao deset godina, odugovlačenje je uzrokovano objektivnim okolnostima – nedostupnošću oštećenog koji je boravio u inostranstvu, a ne neefikasnošću suda.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-5451/2014
03.11.2016.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Veljka Tomića iz Jeginovog Luka, Bosna i Hercegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Veljka Tomića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 5381/13 (ranije pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu K. 1052/04).
O b r a z l o ž e nj e
1. Veljko Tomić iz Jeginovog Luka, Bosna i Hercegovina, je 24. juna 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu, koja je dopunjena podneskom 17. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je vođen pred Trećim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 5381/13 (ranije pred Četvrtim opštinskim sudu u Beogradu u predmetu K. 1052/04).
U ustavnoj žalbi je ukazano na dugo trajanje krivičnog postupka u kojem je podnosilac imao svojstvo okrivljenog, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu označenog ustavnog prava, a tražio je i naknadu nematerijalne štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrdđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Trećeg osnovnog suda u Beogradu K. 5381/13, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je podnelo zahtev za sprovođenje istrage protiv okrivljenog Veljka Tomića, ovde podnosioca ustavne žalbe.
Istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je 14. avgusta 2004. godine doneo rešenje Ki. 1014/04 o sprovođenju istrage protiv podnosioca ustavne žalbe, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo razbojništva iz člana 168. stav 1. KZ.
Četvrto opštinsko javno tužilaštvo u Beogradu je 9. septembra 2004. godine podnelo optužnicu Kt. 1423/04 Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv podnosioca ustavne žalbe, kome je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela teška krađa iz člana 166. stav 1. tačka 3. KZ RS. Po ovoj optužnici je formiran predmet pod brojem K. 1052/04.
Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka na okolnost tehničkih podataka i tržišne vrednosti oduzetog putničkog vozila je dostavljen sudu 4. oktobra 2004. godine.
Na glavnom pretresu od 15. oktobra 2004. godine utvrđeno je da se oštećeni Dragan Petrović nalazi u Nemačkoj.
Pošto se oštećeni do 2011. godine nalazio u Nemačkoj, krivični sud je svaki put pre zakazivanja glavnog pretresa putem zamolnica tražio od nadležnog ministarstva da se pozivi preko diplomatsko-konzularnog predstavništva Srbije u Nemačkoj, uruče oštećenom (15. oktobra 2004, 18. maja i 23. novembra 2005, 19. maja i 30. novembra 2006, 13. aprila i 4. oktobra 2007, 22. januara, 25. marta i 22. septembra 2008, 4. februara i 9. juna, 2009, 7. jula 2010. i 28. marta 2011. godine).
Četvrti opštinski sud u Beogradu je rešenjem K. 1052/04 od 25. septembra 2007. godine novčano kaznio oštećenog, jer nije pristupio glavnom pretresu, iako je uredno primio poziv, a svoj izostanak nije opravdao. Oštećeni je podneskom od 7. marta 2008. godine obavestio sud da ne može da pristupi glavnom pretresu, zbog zdravstvenog stanja, pri čemu je priložio zdravstvenu dokumentaciju.
Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 8887/10.
Na glavnom pretresu 15. juna 2010. godine, sud je tražio saglasnost da se pročita iskaz oštećenog dat u istrazi. Javno tužilaštvo je bilo saglasno da se pročita ovaj iskaz, dok je branilac podnosioca uskratio svoju saglasnost.
Ministarstvo pravde je dopisom 1. septembra 2011. godine obavestilo sud da nije moglo da se uruči poziv za glavni prestres oštećenom, jer je pošiljka vraćena sa naznakom da je oštećeni „nepoznat na označenoj adresi.“ Ministarstvo unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd – Odeljenje za potrage je dopisom od 9. januara 2012. godine obavestilo sud da je sestra oštećenog navela da on živi u Australiji. Nakon toga, sud je na glavnom pretresu 14. maja 2012. godine pročitao iskaz oštećenog dat u istrazi.
U ovoj fazi krivičnog postupka, glavni pretres je zakazan 23 puta, pri čemu 19 puta nije održan zbog neprisustva oštećenog. U toku krivičnog postupka je sproveden dokazni postupak uvidom u određenu dokumentaciju i saslušanjem okrivljenog.
Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom K. 8887/10 od 5. novembra 2012. godine oglasio krivim podnosioca ustavne žalbe.
Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Kž1. 3628/13 od 9. jula 2013. godine uvažio žalbu Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu i ukinuo ožalbenu prvostepenu presudu. Predmet je formiran pod novim brojem K. 5381/13.
U ponovnom postupku, glavni pretres je zakazan četiri puta, pri čemu jedanput nije održan.
Treći osnovni sud u Beogradu je presudom K. 5381/13 od 4. juna 2014. godine oglasio krivim podnosioca ustavne žalbe.
Apelacioni sud u Beogradu je presudom Kž1. 1188/14 od 23. septembra 2014. godine odbio kao neosnovanu žalbu branioca podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepenu presudu.
4. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 14. avgusta 2004. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut protiv podnosioca ustavne žalbe, do 23. septembra 2014. godine, kada je doneta presuda Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 1188/14, kojom je postupak pravnosnažno okončan. Dakle, krivični postupak je trajao deset godina.
Navedeno trajanje krivičnog postupka, samo po sebi , može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioce. Pri tome, Ustavni suzd ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (u tom smislu videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Proszak protiv Poljske, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.).
Razmatrajući navedene činioce u konkretnom predmetu, Ustavni sud najpre ukazuje da je sud u krivičnom postupku bio ažuran i da je redovno zakazivao glavni pretres. Međutim, objektivna okolnost koja je usložila postupak i znatno doprinela dužini trajanja postupka jeste to da se oštećeni tokom čitavog trajanja postupka nalazio u inostranstvu, što znači da su mu pozivi morali biti slati i uručivani diplomatsko-konzularnim putem, a što, po prirodi stvari, značajno produžava trajanje postupka. Budući da je odbrana podnosioca ustavne žalbe insistirala na neposrednom saslušanju oštećenog na glavnom pretresu, sud mu je u vreme dok je imao saznanja da se nalazi u Nemačkoj, u više navrata uručivao pozive na koje se on nije odazivao, te je sud, još 2007. godine, pribegao njegovom novčanom kažnjavanju što je bila jedina zakonska mera koju je u ovom slučaju bilo moguće preduzeti radi obezbeđenja prisustva oštećenog na glavnom pretresu. Odsustvo sa narednog glavnog pretresa oštećeni je opravdao slanjem medicinske dokumentacije, protiv čega sud nije mogao preduzeti nikakvu meru. Ustavni sud konstatuje da je nadležni prvostepeni sud istakao jasnu nameru da ubrza i okonča postupak time što je, nakon očigledne nemogućnosti da obezbedi neposredno saslušanje oštećenog (jer se na čak 12 upućenih poziva nije odazvao), 2010. godine zatražio saglasnost od branioca podnosioca ustavne žalbe i javnog tužioca da se na glavnom pretresu pročita iskaz oštećenog dat u istrazi. Međutim, pošto je branilac uskratio saglasnost, sud je, poštujući prava okrivljenog na odbranu, ponovio poziv oštećenog još dva puta. S obzirom na to da poziv više nije bilo moguće uručiti oštećenom jer se odselio sa adrese koja je sudu bila poznata, a nije dostavio novu adresu, sud je angažovao i Ministarstvo unutrašnjih poslova kako bi utvrdio njegovo novo boravište. Nakon dobijenog podatka od Odeljenja za potrage da se oštećeni nalazi u Australiji i da nije prijavio novu adresu boravka, sud je, u nemogućnosti da udovolji zahtevima odbrane , pročitao ranije dat iskaz oštećenog, nakon čega je prvostepeni postupak okončan za nešto više od pet meseci, a čitav postupak pravnosnažno je završen za nepune dve i po godine , i to uz ukidanje prve prvostepene presude.
Polazeći od toga da je jedini razlog dugog trajanja postupka nemogućnost da se oštećeni neposredno sasluša na glavnom pretresu, a što je bio izričit zahtev odbrane podnosioca ustavne žalbe, a da su sudovi i drugi nadležni organi preduzimali sve raspoložive mere da se obezbedi prisustvo oštećenog, Ustavni sud je utvrdio da se, saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava, nadležni državni organi ne mogu smatrati odgovornim za trajanje postupka u konkretnom slučaju. Stoga se ne mogu prihvatiti kao osnovni navodi podnosioca o učinjenoj povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega je Ustavni sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovnau , saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).
5. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić