Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko jedanaest godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao jedanaest i po godina. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete, dok se ostali delovi žalbe i zahtev za materijalnu štetu odbacuju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Antić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Snežane Antić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 4188/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Antić iz Beograda je izjavila, 4. jula 2012. godine, preko punomoćnika Milojice Ž. Cvijovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3649/11 od 7. marta 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. i prava na rad zajemčenog članom 60. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se osporava i dužina trajanja parničnog postupka u kome je doneta osporena presuda.

Podnositeljka je u osporenom parničnom postupku, koji je prethodio ustavnosudskom, imala procesno svojstvo tužilje, a tužbeni zahtev joj je delimično usvojen, a delimično odbijen. Osporeni parnični postupak se vodio radi isplate zarade i naknade štete koja je nastala nakon što je podnositeljki ustavne žalbe prestao radni odnos kod pravnog prethodnika tuženih.

U u ustavnoj žalbi podnositeljka ističe: da je tokom čitavog postupka tražila da se i njoj isplati otpremnina; da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4188/10 od 24. januara 2011. godine odbijen njen tužbeni zahtev, sa obrazloženjem koje nije zasnovano ni na pr avu ni na činjenicama; da tuženi ne samo da nisu respektovali njeno pravo na rad, već su je dodatno ponižavali zloupotrebljavajući njenu iskrenu izjavu da je radom „na crno“ ostvarila veća primanja od onih koja bi ostavarila radom kod tuženih, kao i da je Apelacioni sud u Beogradu pogrešno naveo da je podnositeljka radila „na crno“ kod drugotuženog, što nije istina; da su svi bivši zaposleni „Jugocentra“ prilikom pripajanja „Sintelonu“ primili izostale zarade bez obzira da li su ili ne dolazili na posao, da li su ili ne u istom periodu radili „na crno“, a koje pravo je uskraćeno podnositeljki ustavne žalbe.

Takođe, ističe da činjenica da je tužba u ovom postupku podneta 20. septembra 2000. godine, a da je postupak pravnosnažno okončan 7. marta 2012. godine, ukazuje da nije okončan u skladu sa odredbama Zakona o radu, kojima je propisano da radni sporovi, koji su po svojoj prirodi hitni, treba da se okončaju u periodu od šest meseci od dana pokretanja spora.

Podnositeljka od Ustavnog suda traži da utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na rad, utvrdi joj naknadu materijalne štete, koju je pretrpela iz razloga što joj je na nezakonit način prestao radni odnos, te zbog troškova parničnog postupka, kao i da joj utvrdi naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500.000,00 dinara zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 4188/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Snežana Antić, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 20. septembra 2000. godine protiv tuženog DTP „Jugocentar“ (u daljem tekstu: Jugocentar), zbog nezakonitog otkaza radnog odnosa. U prilogu tužbe dostavila je dopis Jugocentra od 9. juna 2000. godine, kojim je obaveštena da počev od 1. septembra 1997. godine više nije zaposlena u tom preduzeću, a kao osnov prestanka radnog odnosa je navedeno da je samovoljno napustila radnu organizaciju.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 26. septembra 2000. godine naložio tužilji da uredi tužbu tako što će postaviti jasan i precizan tužbeni zahtev, te tačno označiti tuženog. Postupajući po nalogu suda, tužilja je 12. decembra 2000. godine (nakon što je angažovala advokata) uredila tužbu i kao tuženog označila AD „Sintelon“ (u daljem tekstu: Sintelon). Tužilja je označavanje Sintelona kao tuženog obrazložila time: da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu Fi. 887/00 od 31. marta 2000. godine upisano spajanje preuzimanjem (pripajanjem) Jugocentra preduzeću Sintelon; da se na osnovu ugovora o pripajanju od 24. marta 2000. godine Sintelon obavezao da će preuzeti sve zaposlene Jugocentra, sve obaveze i potraživanja, sva prava i obaveze u sudskim predmetima u toku, zaključno sa 31. martom 2000. godine ; da je sastavni deo ovog ugovora i spisak zaposlenih Jugocentra na dan 31. marta 2000. godine, koji počev od 1. aprila 2000. godine zasnivaju radni odnos u Sintelonu ili u novoosnovanoj firmi-kćerki Sintelona uz garantovanje svih prava po osnovu rada (u toku postupka je utvrđeno da se na navedenom spisku ne nalazi ime tužilje).

Tokom postupka je utvrđeno: da je rešenjem Privrednog suda u Beogradu Fi. 11981/00 od 3. novembra 2000. godine Jugocentar brisan iz sudskog registra; da je 29. marta 2002. godine zaključen ugovor o uređivanju međusobnih odnosa između preduzeća AD „Sintelon“ i većine radnika bivšeg preduzeća DTP „Jugocentar“, a da se ni na spisku radnika firme ćerke Sintelona na dan 9. aprila 2001. godine nije nalazi lo ime tužilje; da je tužilja zaposlena na neodređeno u preduzeću „Merkator-S“ od 21. oktobra 2002. godine.

Tužilja je 8. januara 2003. godine tužbu „preinačila u subjektivnom smislu“, tako što je pored tuženog Sintelona označila i Jugocentar, a kao razlog tome navela da je odlukom Upravnog odbora Sintelona od 11. jula 2002. godine izvršena restitucija, te da je prestao osnov pripajanja ranijeg Jugocentra Sintelonu.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je 14. februara 2003. godine doneo rešenje P1. 531/00, kojim nije dozvolio proširenje tužbe tužilje na DTP „Jugocentar“ kao tuženog, jer je ovaj izjavio da ne prihvata stupanje u parnicu.

Postupajući po žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 2159/03 od 30. oktobra 2003. godine, kojim je žalbu usvojio, ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, jer je prvostepeni sud propustio da utvrdi da li je podneskom od 8. januara 2003. godine tužilja proširila tužbu na novog tuženog, u smislu odredbe člana 196. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ili je njime samo izvršila usklađivanje naziva tuženog sa statusnim promenama izvršenim posle zasnivanja odnosa koji je predmet spora i podnošenja tužbe.

Do donošenja presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 531/00 od 12. oktobra 2007. godine, koja je delimično ukinuta i predmet delimično vraćen na ponovni postupak, sud je zakazao 17 ročišta. Održano je 16 ročišta: 1. februara 2001. godine; 1. marta 2001. godine; 3. maja 2001. godine; 27. juna 2001. godine; 17. septembra 2001. godine; 22. novembra 2001. godine (kada je određeno mirovanje postupka, jer se na ročištu nisu pojavile uredno pozvane stranke); 28. februara 2002. godine (kada su se parnične stranke saglasile da se postupak ponovo nastavi); 26. januara 2005. godine; 22. aprila 2005. godine (na kojem je tužilja povukla tužbu u delu u kome je tražila da se tuženi DTP „Jugocentar“ obaveže da je vrati na poslove trgovca u robnoj kući); 26. januara 2006. godine (kada je sud dozvolio preinačenje tužbe tužilje od 7. decembra 2005. godine); 30. marta 2006. godine (kada je sud dozvolio preinačenje tužbe učinjeno na ročištu od 22. aprila 2005. godine, podneskom od 7. decembra 2005. i 8. februara 2006. godine); 8. juna 2006. godine (kada je izveden dokaz saslušanjem svedoka); 2. februara 2007. godine (kada su saslušani svedoci); 8. maja 2007. godine (kada su saslušani svedoci); 10. septembra 2007. i 12. oktobra 2007. godine (kada su saslušani svedoci i tužilja u svojstvu parnične stranke izjavila da je od 1996. godine zbog teške materijalne situacije kod drugotuženog obavljala povremene poslove kod drugih poslodavaca za koje je dobijala mesečna primanja od oko 100 DM , što je po njoj veći iznos od onog koji bi primala na ime zarade od strane drugotuženog kod koga dugo nije bilo posla).

Nije održano ročište zakazano za 30. oktobar 2006. godine, zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P1. 531/00 od 12. oktobra 2007. godine, kojom je: u stavu prvom izreke utvrdio da je povučena tužba tužilje u delu u kome je tražila da se tuženi DTP „Jugocentar“ obaveže da je vrati na poslove trgovca; u stavu drugom izreke delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi TP „Jugocentar“ da joj na ime zarade za period od 1. septembra 1997. do 1. decembra 1999. godine isplati iznose tačno navedene u izreci presude i za taj period uplati doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se tuženi AD „Sintelon“ obaveže da joj isplati određene iznose na ime neisplaćenih zarada za period od 1. septembra 1997. do 1. januara 2003. godine i odbio tužbeni zahtev tužilje u delu u kojem je tražila da se tuženi TP „Jugocentar“ obaveže da joj na ime naknade štete za izostalu zaradu isplati određene iznose za period od 1. decembra 1999. do 1. januara 2003. godine; u stavu četvrtom izreke odbacio tužbu u delu kojim je tražila da se i prvotuženi i drugotuženi obavežu da joj isplate zaostalu zaradu za svaki mesec pojedinačno počev od 1. jula 1997. godine do 1. septembra 1997. godine; u stavu petom izreke dozvolio preinačenje tužbe tužilje od 22. aprila i 7. decembra 2005. i 8. februara 2006. godine; u stavu šestom izreke rešio o troškovima postupka.

Postupajući po žalbama tužilje i tuženog, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 1327/08 od 19. marta 2008. godine, kojom je: u stavu jedan izreke potvrdio prvostepenu presudu u njenom stavu drugom, delu stava trećeg kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje prema tuženom TP „Jugocentar“ i delu stava šest og izreke kojim je obavezan tuženi TP „Jugocentar“ da tužilji naknadi troškove parničnog postupka i u tom delu žalbe tužilje i tuženog TP „Jugocentar“ odbio kao neosnosane; u stavu dva izreke ukinuo prvostepenu presudu u delu stava tr ećeg njene izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje prema tuženom AD „Sintelon“ i delu stava šest og njene izreke kojim je obavezana tužilja da tuženom AD „Sintelon“ naknadi troškove parničnog postupka i u tom delu predmet uputio prvostepenom sudu na ponovno suđenje; u stavu tri izreke odbacio žalbu tužilje izjavljenu na prvostepenu presudu u pogledu odluke sadržane u stavu d rugom njene izreke.

U obrazloženju drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud u postupku donošenja ožalbene presude zanemario ugovor o uređivanju međusobnih odnosa zaključen 29. marta 2002. godine između Akcionarskog društva za proizvodnju podova „Sintelon“ i većine radnika bivšeg preduzeća DTP „Jugocentar“; da je prema ovom ugovoru Sintelon preuzeo sve obaveze i potraživanja bez obzira na način njihovog nastanka, a da je prvostepeni sud bio dužan da razjasni da li je jedna od ugovornih strana koja je označena u ugovoru kao većina radnika bila tužilja; da je razjašnjenje ove činjenice od značaja za odgovor na pitanje da li je na naznačeni način došlo do pristupanja dugu primenom pravila iz odredbe člana 451. Zakona o obligacionim odnosima; da za slučaj da se radilo o pristupanju dugu ne bi moglo biti govora o nedostatku pasivne legitimacije na strani tuženog Sintelona.

U ponovnom postupku sud je zakazao deset ročišta, od kojih je održao osam ročišta: 22. oktobra 2008. godine; 24. decembra 2008. godine; 20. maja 2009. godine (kada je naloženo ekonomsko-finansijsko veštačenje); 18. septembra 2009. godine (na kojem je preciziran period za koji treba da se veštačenje izvrši – nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni sudu 18. novembra 2009. godine); 18. marta 2010. godine; 26. aprila 2010. godine (kada je saslušan veštak i sud naložio drugotuženom da dostavi potrebne podatke veštaku kako bi mogao da se izjasni na primedbe tužilje - veštak se na primedbe tužilje izjasnio 27. septembra 2010. godine); 28. septembra 2010. godine (tužilja je 21. decembra 2010. godine precizirala tužbeni zahtev i tražila da joj se isplati otpremnina) i 24. januara 2011. godine (kada je zaključena glavna rasprava i doneta presuda P1. 4188/10).

Nisu održana ročišta zakazana za 6. mart i 20. novembar 2009. godine, na zahtev tužilje, jer na ročišta nije pristupio njen punomoćnik.

Prvi osnovni sud u Beogradu je doneo presudu P1. 4188/10 od 24. januara 2011. godine, kojom je: u stavu prvom izreke dozvolio preinačenje tužbe u smislu proširenja tužbenog zahteva prema tuženim preduzećima „Tarkett“ doo iz Bačke Palanke i „Jugocentar“ ad iz Beograda na potraživanje solidarne isplate otpremnine u iznosu od 23.100,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 1. aprila 2000. godine; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da sud obaveže tužena preduzeća da joj na ime otpremnine po ugovoru zaključenim između pravnih prethodnika tuženih od 24. marta 2000. godine solidarno isplate iznos od 21.300,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. aprila 2000. godine; u stavu trećem izreke odbio tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se prvotuženi solidarno sa drugotuženim obaveže da joj na ime izgubljene zarade za period od 1. decembra 1999. do 21. oktobra 2002. godine isplati iznos od 110.269,00 dinara; u stavu četvrtom izreke odbacio tužbu tužilje u delu tužbenog zahteva kojim je tražila da se drugotuženi solidarno sa prvotuženim obaveže da joj na ime izgubljene zarade za period od 1. decembra 1999. godine do 21. oktobra 2002. godine isplati iznos od 110.269,00 dinara; u stavu petom i šestom izreke rešio o troškovima postupka.

Postupajući po žalbi tužilje od 26. maja 2011. godine, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 3649/11 od 7. marta 2012. godine, kojom je potvrdio prvostepenu presudu i odbio žalbu kao neosnovanu.

U obrazloženju osporene drugostepene presude, između ostalog, je navedeno: da je prvostepeni sud pravilno odbio kao zastareo zahtev tužilje da se tuženi obavežu da joj isplate otpremninu , jer je tužbeni zahtev da joj se isplati otpremnina istaknut podneskom od 21. decembra 2010. godine, a radni odnos joj je prestao 1997. godine; da je shodno izložen om bez pravnog značaja navod žalbe da je Sintelon izvršio isplatu otpremnine zaposlenima bez iskazanih uslova prilikom primopredaje 24. marta 2000. godine; da je prvostepeni sud pravilno odbio zahtev tužilje da se prvotuženi solidarno sa drugotuženim obaveže da joj naknadi štetu na ime izgubljene zarade za period od 1. decembra 1999. do 21. oktobra 2002. godine, jer je tužilja u utuženom periodu radila „na crno“ i po sopstvenom kazivanju ostvarila mesečna primanja u iznosima većim nego što bi ostvarila radom na ime zarade kao radnik prethodnika drugotuženog, te kako je svojim doprinosom štetu u potpunosti eliminisala, nema ni zakonskog osnova za obavezivanje tuženih da joj štetu nadoknade; da je bez pravnog značaja navod žalbe da je prethodnik prvotuženog svojim bivšim zaposlenima prilikom pripajanja od 24. marta 2000. godine isplatio zarade nekoliko godina unazad i označio ih formalno kao „otpremnine“, jer je tužilja u vreme preciziranja tužbenog zahteva, kojim je tražila isplatu otpremnine , bila zastupana od strane punomoćnika iz reda advokata ; da je neosnovan navod žalbe da je presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1327/08 od 19. marta 2008. godine nastao pravni osnov da se tužilja tretira kao zaposlena Sintelona, polazeći od toga nije bila na spisku zaposlenih na dan 31. marta 2000. godine, pa stoga nije ni mogla zasnovati radni odnos u Sintelonu 1. aprila 2000. godine , a da u žalbi ni su predlož eni dokaz i da je tužilja bila na tom spisku ; da je priznanjem tužilje nesporno utvrđeno da je u utuženom periodu radom „na crno“ kod drugotuženog ostvarila veća primanja od onih koja bi ostvarila radom kod tuženih, čime je svojim doprinosom eliminisala štetu u utuženom periodu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao u osporenom parničnom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 20. septembra 2000. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, a da je postupak pravnosnažno okončan 7. marta 2012. godine . Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je potupak trajao 11 i po godina. Ustavni sud nalazi da činjenica da je par nični postupak trajao 11 i po godina nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga je Ustavni sud ocenio da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, trajanje sudskog postupka od 11 i po godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu. Ovo posebno ako se ima u vidu da se u konkretnom slučaju radilo o radnom sporu i da nije bilo doprinosa podnositeljke .

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnositeljke da u s vakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpel a štetu zbog postupanja suda, kao i da dostav i dokaze o visini štete , odnosno da opredeli iznos naknade materijalne štete i naved e činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosi teljka ustavne žalbe nije dokaza la da je pretrpela materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je saglasno odredbama člana 89. st . 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio i odlučio kao u tački 3 . izreke.

8. Ispitujući navode o povredi prava na pravično suđenje i prava na rad, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljke ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko jedanaest godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti