Povreda prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja postupka od 12 godina. Takođe, utvrđuje povredu prava na pravično suđenje zbog proizvoljne primene materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda u pogledu aktivne legitimacije roditelja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. J, D. J. i D. J, svih iz N. S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. J, D . J . i D . J . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4137/99, kasnije pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 201/10 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Usvaja se ustavna žalba D. J . i D . J . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine povređeno pravo ovih podnosilaca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, dok se ustavna žalba K. J . odbacuje.

4. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine i određuje se da, u skladu sa ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, taj sud ponovo odluči o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1607/11 od 25. maja 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. J, D. J. i D. J, svi iz N. S, preko punomoćnika Z. R. i I. V, advokata iz N. S, podneli su Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Novom Sadu P. 201/10 od 2. marta 2011. godine i presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1607/11 od 25. maja 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi da je K. J , ćerki podnosilaca D. J. i D. J, nakon rođenja 7. novembra 1991. godine, konstatovana dijagnoza paralysis cerebralis (forma mixta), kao direktna posledica toga što porođaj majke D. J . nije vođen prema pravilima savremene akušerske prakse i nauke, te da je K . danas punoletn a, ali je odlukom suda produženo vršenje roditeljskog prav a D . i D . J .

Dalje se navodi da su podnosioci podneli tužbu protiv K. c. N. S. radi naknade štete, te da je osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 201/10 od 2. marta 2011. godine odbijen deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužilji K. J. naknadi materijalnu štetu po osnovu tuđe nege i pomoći, a da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1607/11 od 25. maja 2011. godine u ovom delu potvrđena navedena prvostepena presuda. Podnosioci smatraju da im je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, jer su sudovi pogrešno primenili Zakon o obligacionim odnosima i oslobodili od odgovornosti tuženog. Naime, u osporenim presudama sudovi konstatuju da tužioci nisu angažovali tuđu negu i pomoć, već su se sami starali o tužilji K, ali, po mišljenju podnosilaca, pogrešno zaključuju da kako nisu imali izdatke u tom pravcu, ne mogu tražiti njihovu naknadu.

U ustavnoj žalbi se dalje navodi da je nepravičan i pogrešan stav sudova da su tužioci doprineli nastanku štete, jer su propustili da podnesu zahtev za dodatak za tuđu negu i pomoć, jer je, po mišljenju podnosilaca, njihovo pravo da ovu naknadu potražuju bilo od nadležnog državnog organa, bilo od štetnika, pri čemu smatraju da se šteta koju oni potražuju ne može poistovetiti sa dodatkom po osnovu pomoći i nege drugog lica, a koja je regulisana „odredbama socijalnog prava“ i čija se visina određuje primenom procenta na osnovicu u vidu mesečnog dohotka u Republici Srbiji. Podnosioci dalje navode da je osporenom drugostepenom presudom odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka što je, po njihovom mišljenju, nepravično, jer su oni „uspeli u sporu sa 66%“ u odnosu na tuženog. Predlažu da Sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava i poništi osporenu presudu Višeg suda u Novom Sadu P. 201/10 od 2. marta 2011. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1607/11 od 25. maja 2011. godine.

Podnosioci su 3. jula 20 12. godine podneli dopunu ustavne žalbe izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. Ustava i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava. U dopuni ustavne žalb e se, pored ostalog, navodi da su osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine preinačen e osporena drugostepena i prvostepena presuda, tako što je njihov tužbeni zahtev u celini odbijen kao neosnovan.

Podnosioci u dopuni ustavne žalbe posebno navode da je do povrede prava na pravično suđenje i prava na zdravstvenu zaštitu došlo pogrešnim tumačenjem čl . 195. i 196. Zakona o obligacionim odnosima. Tako ističu da su prvostepeni i drugostepeni sudovi u svojim presudama zauzeli stanovište da D . i D . J, kao roditeljima K . J, koji su od njenog rođenja snosili troškove njenog lečenja , pripada pravo na naknadu štete u vidu izdataka za troškove lečenja, te da su upravo oni legitimisani da potražuju naknadu tih troškova, dok je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj presudi zaključio da je samo oštećeno lice aktivno legitimisano da zahteva troškove lečenja, te da roditelji nemaju aktivnu legitimaciju za vođenje parnice radi naknade troškova u vezi lečenja, bez obzira što te troškove oni u stvarnosti snose. Podnosioci smatraju da je takav stav suda „suprotan osnovama na kojima je postavljeno savremeno odštetno pravo, odnosno stanovištu da onaj čija je imovina umanjena deliktnom radnjom štetnika ima pravo da mu se taj gubitak nadoknadi“.

U dopuni se dalje navodi da je u osporenoj presudi Vrhovni kasacioni sud zauzeo stav da bi, i pod uslovom da su roditelji po osnovu subrogacije aktivno legimisani za naknadu troškova lečenja, njihov tužbeni zahtev bio neosnovan „jer štetnik nije dužan da snosi troškove lečenja kad je oštećenik osiguranik kome zakon omogućuje potpuno besplatnu zdravstvenu zaštitu“, iz čega podnosioci zaključuju da su onda „svi regresni zahtevi koje prema štetnicima postavlja Fond za penzijsko i invalidsko osiguranje bezakoniti i neosnovani“. Podnosioci smatraju da pravo na naknadu materijalnih troškova lečenja Zakon o obligacionim odnosima „ne drži u nikakvoj korelaciji sa institutom zdravstvene zaštite koji predstavlja potpuno odvojen sistem“ koji nije u vezi sa građanskim, obligacionim pravom, te da se pravo koje se garantuje oštećenom ne može usloviti njihovim statusom u sistemu zdravstvene zaštite.

Podnosioci dalje navode da je postupak trajao 12 godina, te da je u trenutku podnošenja tužbe K. J. imala osam godina, a da je danas punoletno lice nad kojim je produženo roditeljsko pravo.

Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava, poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine i utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i sudskih troškova, a u iznosu označenom u ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i spise predmeta Višeg suda u Novom Sadu P. 201/10, Ustavni sud je utvrdio sledeće:

3.1. K. J, D. J. i D. J, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 19. avgusta 1999. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv K. c. V. – N. S, radi naknade nematerijalne i materijalne štete. Predmet je zaveden pod upisničkim brojem P. 4137/99.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4137/99 od 14. marta 2003. godine određeno je spajanje navedenog postupka sa postupkom u predmetu P. 7762/02 koji se vodio pred istim sudom po tužbi mal. N. J. protiv istog tuženog, a povodom istog činjeničnog i pravnog osnova.

Do donošenja prve delimične prvostepene presude, sud je zakazao devet, a održao sedam ročišta za glavnu raspravu na kojima je, pored ostalog, određeno i sprovedeno sudsko-medicinsko veštačenje i dopuna ovog veštačenja, te izvedeni dokazi saslušanjem tužilje II reda (majka), dva svedoka i veštaka.

Opštinski sud u Novom Sadu je 12. marta 2004. godine doneo delimičnu presudu P. 4137/99 kojom je odlučio o zahtevu tužilaca za naknadu nematerijalne štete. Ovom presudom sud je obavezao tuženog da isplati tužilji mal. K. J . za pretrpljene duševne bolove zbog trajnog umanjenja životne aktivnosti iznos od 5.000.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolo ve iznos od 2.500.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 1.500.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti iznos od 3.000.000,00 dinara, odnosno ukupno 12.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, tužiocima D. i D . J. za duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta ćerke iznose od po 1.000.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, a tužilji N. J. za duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta sestre iznos od 305.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da tuženi tužiocima naknadi troškove postupka. Istom presudom je odbijen tužbeni zahtev mal. tužilje K. J . za naknadu štete po osnovu pojačanog napora u obavljanju životnih aktivnosti, po osnovu defekta govora, po osnovu smanjenih izgleda za dobru udaju i po osnovu kompleksa niže vrednosti i odlučeno je da će o tužbenom zahtevu koji se odnosi na naknadu materijalne štete, kao i troškovima postupka koji nastanu povodom ovog zahteva, sud odlučiti naknadno.

Presudom Okružnog sud a u Novom Sadu Gž. 3697/04 od 9. februara 2005. godine, u stavu prvom izreke, odbijene su žalbe tužilaca i tuženog i potvrđena navedena prvostepena delimična presud a, dok je u stavu drugom odbijen zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev. 1536/05 od 15. juna 2005. godine odlučio o reviziji tuženog , tako što je u stavu prvom izreke preinačio presudu Okružnog sud a u Novom Sadu Gž. 3697/04 od 9. februara 2005. godine, u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena delimična presud a Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4137/99 od 12. marta 2004. godine, u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilje mal. J. N, pa je preinačio prvostepenu delimičnu presudu u stavu prvom izreke i odluku o troškovima postupka i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev mal. Jović Nikoline da joj tuženi na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta sestre isplati iznos od 305.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom , kao i zahtev ove tužilje da joj tuženi naknadi troškove postupka. Istom presudom, u stavu drugom izreke, Vrhovni sud Srbije je ukinuo delimičnu presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4137/99 od 12. marta 2004. godine, u stavu prvom izreke kojim je usvojen tužbeni zahtev tužilaca, ukinuo odluku o troškovima postupka u stavu trećem izreke presude i ukinuo presudu Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 3697/04 od 9. februara 2005. godine, u stavu prvom izreke u delu kojim je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena delimična presuda prvostepenog suda, pa je u navedenom , ukinutom delu, predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, sud je zakazao i održao četiri ročišta za glavnu raspravu na kojim je, pored ostalog, saslušan veštak i tužilja II reda (majka).

Delimičnom presudom Opštinskog sud a u Novom Sadu P. 4137/99 od 17. maja 2006. godine odlučeno je o zahtevu tužilaca za naknadu nematerijalne štete, tako što je tužbeni zahtev tužilaca u tom pogledu delimično usvoj en i tužilji mal. J. K . dosu đen iznos od 5.000.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, iznos od 2.500.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove , iznos od 1.500.000,00 dinara za pretrpljeni strah, iznos o d 3.000.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, a tužiocima D. i D . J . za duševne bolove zbog naročito teškog invaliditeta ćerke iznos od po 1.000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao i troškov i postupka, dok je deo tužbenog zahteva preko dosuđenog, a do traženog iznosa, odbijen kao neosnovan.

Presudom Okružnog sud a u Novom Sadu Gž. 4624/06 od 27. septembra 2006. godine odbijene su žalbe parničnih stranaka i potvrđena delimična presuda Opštinskog sud a u Novom Sadu P. 4137/99 od 17. maja 2006. godine.

Presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 2847/06 od 17. januara 2007. godine delimično su preinačene presuda Okružnog sud a u Novom Sadu Gž. 4624/06 od 27. septembra 2006. godine, u stavu drugom izreke i presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4137/99 od 17. maja 2006. godine, u stavu prvom izreke, pa je tužbeni zahtev mal. tužilje Katarine Jović odbi jen u pogledu naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti za iznos od 1.000.000,00 dinara, u pogledu naknade štete za pretrpljene fizičke bolove odbi jen za iznos od 500.000,00 dinara, u pogledu naknade za pretrpljeni strah odbijen za iznos od 500.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti odbijen za iznos od 1.000.000,00 dinara, dok su u preostalom delu revizije stranaka odbijene kao neosnovane.

3.2. U nastavku postupka, sud je odlučivao o zahtevu tužilaca za naknadu materijalne štete.

Do donošenja prvostepene presude, sud je zakazao 12, a održao devet ročišta za glavnu raspravu na kojima je, pored ostalog, određeno i sprovedeno ekonomsko-finansijsko veštačenje i dopuna ovog veštačenja, sprovedeno neurološko veštačenje, pribavljen izveštaj Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje o refundiranim troškovima lečenja, ortopedskim pomagalima i sl, saslušana tužilja II reda (majka) i tužilac III reda (otac), svedok, kao i veštaci. Utvrđeno je da je u periodu od 28. februara do 4. juna 2008. godine sud zakazao tri ročišta koja nisu održana, jer su se spisi predmeta nalazili kod veštaka koji je svoj nalaz i mišljenje dostavio sudu 13. maja 2008. godine, te da ročište zakazano za 4. jun 2008. godine nije održano, jer je tuženi tražio da se izjasni na navedeni nalaz, kao i na podneske tužilaca.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4137/99 od 13. februara 2009. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužilji II reda na ime naknade materijalne štete po osnovu izgubljene zarade isplati iznos od 4.011.551,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, da tužiocima II i III reda solidarno isplati na ime naknade materijalne štete u vidu troškova lečenja, fizikalnih terapija, operacija i specijalnog školovanja mal. tužilje I reda K. J. iznos od 8.437.134,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, da mal. tužilji I reda K. J. na ime naknade materijalne štete po osnovu tuđe nege i pomoći isplati iznos od 4.934.143,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da tužiocima solidarno nadoknadi troškove postupka u iznosu od 891.000,00 dinara. Istom presudom je odbijen kao neosnovan kompenzacioni prigovor tuženog.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2776/09 od 4. novembra 2009. godine usvojena je žalba tuženog, ukinuta presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4137/99 od 13. februara 2009. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Osnovni sud u Novom Sadu je 5. februara 2010. godine doneo rešenje P. 6578/10 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u navedenom postupku. Nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja, spisi predmeta su 9. marta 2010. godine ustupljeni Višem sudu u Novom Sadu. Predmet je zaveden pod upisničkim brojem P. 201/10.

U nastavku postupka pred Višim sudom u Novom Sadu zakazano je i održano pet ročišta za glavnu raspravu na kojima je, pored ostalog, određeno i sprovedeno ekonomsko-finansijsko veštačenje i dopuna tog veštačenja, saslušana tužilja II reda (majka) i veštaci.

Osporenom presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 201/10 od 2. marta 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca i obavezan tuženi da tužilji II reda D . J . na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade isplati iznos od 5.383.548,00 dinara, da tužiocima II i III reda D . J . i D. J . na ime naknade materijalne štete u vidu troškova lečenja, fizikalne terapije, putovanja i ortopedskih pomagala njihove ćerke K . J. isplati iznose bliže određene u stavu prvom izreke, dok je deo tužbenog zahteva koji se odnosi na naknadu materijalne štete u vidu troškova za lečenje tužilje K. J. preko dosuđenih, a do traženih 13.774,248 dinara odbijen kao neosnovan. Istom presudom je odbijen u celini tužbeni zahtev tužilje K. J . za naknad u materijalne štete po osnovu tuđe pomoći i nege, a t uženi je obavezan da tužiocima na ime troškova spora isplati 1.047.500, 00 dinara.

U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je tužilja I reda K. J. rođena 7. novembra 1991. godine na Klinici za g. i a . u N . S , da je lekar na specijalizaciji prilikom porođaja tužilje II reda Dubravk e Jović napravio propust koji je doveo do oštećenja ploda, a što se moglo izbeći pravilnim završavanjem porođaja, te da je tužilji K. J. postavljena dijagnoza paralysis cerebralis ( forma mixta) . U obrazloženju iste presude se dalje navodi da je prognoza ovog stanja stacionarna, odnosno da se stanje neće pogoršavati, ali da se problemi uvećavaju sa rastom deteta i njenom sve ve ćom telesnom masom čime postaje sve teže fizički savladiva za one koji je neguju, te da je tretman i terapija koju prima doživotna. Dalje se navodi da je prva kategorizacija zdravstvenog stanja tužilje I reda izvršena 1. jula 1999. godine, kada su tužioci definitivno saznali za nastupelu štetu, te da, iako je bilo potrebe za tim, tužioci nisu angažovali tuđu negu i pomoć, već su se sami starali o K, pa ne mogu tražiti njihovu naknadu, a što proističe iz člana 195. ZOO. U prvostepenoj presudi se navodi da je rešenjem Centra za socijalni rad Grada Novi Sad broj 553-323-06-V-06 od 24. oktobra 2006. godine tužilji I reda priznato pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica u iznosu od 13.917,00 dinara mesečno, počev od 1. jula 2006. godine, te da su angažovali tuđu negu i pomoć u periodu od 1. jula 1999. do 30. juna 2006. godine, tužilja I reda bi imala pravo da joj ta sredstva budu nadoknađena. U obrazloženju osporene presude se detaljno opisuju izdaci koje su imali tužioci II i III reda u vezi operacije, lečenja, terapije, tretmana, pomagala, putnih troškova i školovanja u specijalizovanoj ustanovi tužilje I reda u zemlji i inostranstvu, ocenjujući da su bili nužni i opravdani, pri čemu je detaljno utvrđeno koja medicinsko-tehnička pomagala i terapije je tužilja K. imala i koristila o trošku Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Prvostepeni sud u osporenoj presudi dalje konstatuje da to što u evidenciji refundacija troškova lečenja Re publičkog zavoda za zdravstveno osiguranje - Filijala Južnobački okrug Novi Sad ne postoji n ijedan zahtev koji se v odi na ime tužilje K. J , jeste posledica toga što su se tužioci prethodno informisali za koje izdatke imaju pravo da traže refundaciju, pa ukoliko bi dobili negativni odgovor, ne bi ni pokušavali da izdejstvuju povraćaj učinjenih izdataka. Po oceni prvostepenog suda, svi navedeni troškovi za operacije, terapije i specijalno školovanje tužilje K. J . su bili nužni i opravdani. U obrazloženju osporene presude se dalje navodi da, brinući se o kćerki K, u periodu od 17. novembra 1992. godine , pa do 24. maja 2000. godine, kada je zasnovala radni odnos, tužilja II reda D . J . trpi štetu u vidu gubitka zarade na drugom mestu, u iznosu od 84.301,00 dinara, koliko bi ona hipotetički zaradila u tom periodu, spram svih postojećih okolnosti kao što su: stručna sprema, radno mesto na kojem je sada angažovana, aktuelna primanja i dr, a što sa zateznom kamatom u iznosu od 5.299.247,00 dinara, iznosi ukupno 5.383.548,00 dinara, na dan veštačenja 1. novembra 2010. godine, te da ima pravo na naknadu zarade koju bi ostvarila na drugom mestu da nije krivicom tuženog morala da u odgovarajućem periodu pruža negu i pomoć bolesnoj ćerki. U osporenoj prvostepenoj presudi se navodi da s ud u nastavku ovog postupka koji se odnosio na odlučivanje o delu zahteva tužilaca za naknadu materijalne štete nije ponovo cenio izvedene dokaze koji se odnose na činjenice vezane za postojanje lekarske greške, postojanje nematerijalne štete tužilaca, uzročnu vezu između učinjene lekarske greške, kao i krivicu lekara za učinjenu grešku, te sve posledice po zdravstveno stanje tužilje I reda proistekle iz postupanja lekara, jer je sve te dokaze cenio u prethodnom postupku, prilikom donošenja delimične presude kojom je pravnosnažno odlučeno o zahtevu tužilaca za naknadu nematerijalne štete.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž.1607/11 od 25. maja 2011. godine odbijena je žalba tužilaca, a delimično usvojena i delimično odbijena žalba tuženog, preinačena prvostepena presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 201/10 od 2. marta 2011. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje D. J. kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade isplati iznos od 2.691.774,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom, odbijen tužbeni zahtev tužilaca D. J. i D. J. kojim su tražili da se obaveže tuženi da im na ime naknade materijalne štete u vidu troškova lečenja u Banji Trepči, operacije u Rusiji i troškova putovanja u Moskvu isplati iznose bliže navedene u presudi, dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da su tužioci D. i D. J, po odredbi člana 195. st av 1. ZOO, aktivno legitimisani sa zahtevom za naknadu troškova lečenja, pošto su po činjeničnom utvrđenju oni te izdatke imali, pri čemu je visina naknade utvrđena saglasno odredbama člana 185. st. 1. i Z . ZOO. Dalje se navodi da se princip uspostave pređašnjeg stanja, kao sankcije za građansko-pravni delikt, kod utvrđenja da su izdaci na ime otklanjanja štete već nastali, prema čl. 186. i 277. ZOO postiže dosudom onog broja novčanih jedinica koji je izdvojen, ca kamatom od učinjenog davanja. Međutim, po oceni drugostepenog suda, tuženi osnovano u žalbi ukazuje da prvostepeni sud nepravilno primenio čl. 360. i 376. ZOO odlučujući o pravu tužilaca da sudskim putem ostvare naknadu predmetne materijalne štete, budući da i z činjeničnog utvrđenja jasno proizilazi da je stanje bolesti tužilje K . nepromenjeno od samog rođenja, a da su njeni roditelji prve izdatke za lečenje koje nisu mogli da ostvare na teret zdravstvenog osiguranja imali 1994. godine, te da su već u to vreme tužioci D . i D . J. imali saznanja kako o licu koje je štetu pričinilo, tako i o svakom konkretnom izdatku koji nisu mogli da ostvare na teret obaveznog zdravstvenog osiguranja. U obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi da je tužba podneta dana 19. avgusta 1999. godine, te da izdaci učinjeni za lečenje pre 19. avgusta 1996. godine (lečenje u Banji Trepči, lečenj e i put u Moskvu ), zbog zastarelosti ne uživaju sudsku zaštitu. Dalje se navodi da iz istih razloga tužbeni zahtev tužilje D. J. po osnovu naknade štete zbog izgubljene zarade za vremenski period do 19. avgusta 1996. godine predstavlja prirodnu obligaciju, pri čemu je, po oceni drugostepenog suda, tužilja D. J. na osnovu odredbe člana 190. ZOO legitimisana za isticanje zahteva za naknadu štete u vidu izgubljene zarade, te da utvrđeni obim očekivane zarade izvršen na bazi 90 meseci, a da civilnu obligaciju predstavlja potraživanje za vremenski period od 19. avgusta 1996. do 24. maja 2000. godine, iz kog razloga je tuženi obavezan da isplati polovinu utvrđenog iznosa. Najzad, u obrazloženju osporene drugostepene presude se navodi da, suprotno žalbenom ukazivanju tužilaca, prvostepeni sud daje pravilne razloge zbog kojih je tužbeni zahtev tužilje K. za isplatu naknade štete po osnovu tuđe nege i pomoći naosnovan, navodeći da je utvrđeno i da su K. roditelji zahtev za ostvarivanje prava na naknadu po ovom osnovu po propisima o socijalnom osiguranju podneli tek 2006. godine, pa se njihov finansijski gubitak koji je rezultat pasivnog držanja, ne može prevaliti na tuženog, posebno imajući u vidu činjenicu da je tužilji D. J. priznato pravo na izgubljenu zaradu zbog nege deteta.

Tuženi je 30. juna 2011. godine izjavio reviziju protiv osporene drugostepene presude u delu u kom je odbijena žalba i potvrđena prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine preinačena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1607/11 od 25. maja 2011. godine, u stavu trećem i presuda Višeg suda u Novom Sadu P. 201/10 od 2. marta 2011. godine, u dosuđujućem iznosu, te su tužbeni zahtevi tužilaca za naknadu materijalne štete odbijeni kao neosnovani.

U obrazloženju osporene revizijske presu de je, između ostalog, navedeno da nije pravilno shvatanje nižestepenih sudova da majka oštećene tužilja D . J. ima pravo na naknadu izmakle koristi koje se ogleda u gubitku zarade jer zbog oštećenja zdravlja ćerke nije zasnovala radni odnos do 2002. godine, kao i shvatanje da su roditelji aktivno legitimisani po tužbi za naknadu materijalne štete zbog učinjenih dodatnih troškova lečenja koje Zavod za zdravstveno osiguranje po osnovu obaveznog osiguranja ne priznaje. U obrazloženju ove presude se dalje navodi da treća lica (roditelji) nemaju pravo na naknadu štete zbog gubitka zarade u slučaju telesne povrede njihovog deteta, niti pravo na naknadu za učinjene troškove lečenja , jer njima zakonom nije priznata ta šteta, te da iz odredbe člana 195. ZOO proizilazi da je samo oštećeno lice aktivno legitimisano da zahteva troškove lečenja (bez obzira ko ih je u njegovo ime snosio) i zaradu izgubljenu zbog nespo sobnosti za rad za vreme lečenja, a da treća lica (roditelji) nemaju aktivnu legitimaciju za vođenje parnice radi naknade troškova u vezi lečenja, bez obzira što oni u stvarnosti snose troškove. Dalje se navodi da po osnovu člana 196. ZOO oštećeni (a ne i roditelji) imaju pravo na naknadu materijalne štete zbog trajno povećanih potreba koje se ogledaju u naknadi za tuđu pomoć i negu. Dalje se navodi da č ak i pod uslovom da su roditelji na osnovu subrogacije aktivno legitimisani u pogledu zahteva za naknadu troškova lečenja, tužbeni zahtev bi, po oceni revizijskog suda, bio neosnovan jer štetnik nije dužan da snosi troškove lečenja kad je oštećenik osiguranik kome zakon omogućuje potpunu besplatnu zdravstvenu zaštitu. Po nalaženju kasacionog suda, tužilja K . je u periodu povređivanja i učinjenih troškova lečenja bila maloletnik koji je po članu 11. Zakona o obaveznom zdravstvenom osiguranju ("Službeni glasnik PC", broj 18/92) uživa o potpunu zdravstvenu zaštit u, pri čemu se ona, izuzetno u smislu člana 27. istog Zakona, mogla lečiti u inostranstvu pod uslovima koje bliže propisuje Zavod. Dalje se navodi da je po Pravilniku o uslovima i načinu upućivanja osiguranih lica na lečenje u inostranstvo ("Službeni glasnik PC", broj 86/93) , koji je važio u spornom periodu, lekarska komisija određivala i upućivala lica koja je nužno lečiti u inostranstvu, pod uslovom da su iscrpljene mogućnosti lečenja u zemlji, te da u konkretnom slučaju nije sporno da je veći deo troškova lečenja u vansudskom postupku priznat tužilji , a da joj nisu priznati troškovi koji ovde predstavljaju predmet cpopa, jep osiguranik nije prethodno iskoristio mogućnosti refundacije po pravilima upravnog postupka. Vrhovni kasacioni sud dalje zaključuje da, i majući u vidu da je ZOO priznao pravo na naknadu materijalne štete samo oštećenom koji je pretrpeo telesnu povredu ili narušenje zdravlja zbog troškova lečenja i drugih potrebnih troškova s tim u vezi , kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad, to roditelji, kao posredno oštećeni , nemaju pravo na naknadu ovih vidova materijalne štete.

4. Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosioci poziva ju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona :

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbama člana 68. Ustava je utvrđeno: da s vako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja (stav 1.); da deca, trudnice, majke tokom porodiljskog odsustva, samohrani roditelji sa decom do sedme godine i stari ostvaruju zdravstvenu zaštitu iz javnih prihoda, ako je ne ostvaruju na drugi način, u skladu sa zakonom (stav 2.); da se zdravstveno osiguranje, zdravstvena zaštita i osnivanje zdravstvenih fondova uređuju zakonom (stav 3.) i da Republika Srbija pomaže razvoj zdravstvene i fizičke kulture (stav 4.).

Odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) je propisano da svako, tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama, ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.

Odredbom člana 155. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99 )) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano da je šteta umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Odredbama člana 180. ZOO je propisano: da je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1.); da je u koliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno za ostatak štete dati naknadu u novcu (stav 2.); da će, k ad uspostavljanje ranijeg stanja nije moguće, ili kad sud smatra da nije nužno da to učini odgovorno lice, sud odrediti da ono isplati oštećeniku odgovarajuću svotu novca na ime naknade štete (stav 3.); da će s ud dosuditi oštećeniku naknadu u novcu kad on to zahteva, izuzev ako okolnosti datog slučaja opravdavaju uspostavljanje ranijeg stanja (stav 4.). Odredbom člana 190. ZOO je propisano da će s ud, uzimajući u obzir i okolnosti koje su nastupile posle prouzrokovanja štete dosuditi naknadu u iznosu koji je potreban da se oštećenikova materijalna situacija dovede u ono stanje u kome bi se nalazila da nije bilo štetne radnje ili propuštanja. Odredbama člana 192. ZOO je propisano: da o štećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu (stav 1.); da kad je nemoguće utvrditi koji deo štete potiče od oštećenikove radnje, sud će dosuditi naknadu vodeći računa o okolnostima slučaja (stav 2.). Odredbama člana 195. ZOO je propisano: da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je naknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja (stav 1.); da je, a ko povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu, ili su mu potrebe trajno povećane, ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (stav 2.). Odredbama člana 360. st. 1. i 2. ZOO je propisano da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze i da z astarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Odredbom člana 376. stav 1. ZOO je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo.

Odredbom člana 2. Zakonom o zdravstvenom osiguranju („Službeni glasnik RS“, br. 18/92, 26/93, 53/93, 67/93, 48/94, 25/96, 46/98 54/99, 29/01, 18/02, 80/02, 84/04, 45/05 i 101/05 ) je bilo propisano da obaveznim zdravstvenim osiguranjem zaposleni i drugi osiguranici utvrđeni ovim zakonom (u daljem tekstu: osigurana lica) obezbeđuju sebi i članovima svojih porodica pravo na zdravstvenu zaštitu, pravo na novčane naknade i druga prava utvrđena ovim zakonom. Odredbama člana 11. istog zakona je bilo propisano: da dete osiguranika ima prava iz zdravstvenog osiguranja do navršene 15. godine života, odnosno do navršene 26. godine života ako je na redovnom ili vanrednom školovanju ili na poslediplomskim studijama (stav 1.); da d ete iz stava 1. ovog člana, koje je zbog bolesti prekinulo redovno školovanje ima prava iz zdravstvenog osiguranja i za vreme trajanja te bolesti, a ako nastavi redovno ili vanredno školovanje ima prava iz zdravstvenog osiguranja i posle starosne granice utvrđene u stavu 1. ovog člana, ali najduže onoliko vremena koliko je trajao prekid školovanja zbog bolesti, a da opravdanost prekida školovanja zbog bolesti ceni lekarska komisija koja se obrazuje u skladu sa ovim zakonom (stav 2.); da a ko dete iz stava 1. ovog člana postane nesposobno za samostalan život i rad u smislu propisa o invalidskom osiguranju pre nego što isteknu rokovi za redovno ili vanredno školovanje ima prava iz zdravstvenog osiguranja i za vreme dok takva nesposobnost traje (stav 3.); da d ete iz stava 1. ovog člana koje postane nesposobno za samostalan život i rad u smislu propisa o invalidskom osiguranju i posle uzrasta utvrđenog u stavu 1. ovog člana ima prava iz zdravstvenog osiguranja dok takva nesposobnost traje ako ga osiguranik izdržava zbog toga što nema sopstvenih prihoda za izdržavanje (stav 4.). Odredbama člana 17. istog zakona su bil a propisan a sledeća p rava iz zdravstvenog osiguranja: zdravstvena zaštita (tačka 1.); naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad (u daljem tekstu: naknada zarade) (tačka 2 .); naknada putnih troškova u vezi sa korišćenjem zdravstvene zaštite (u daljem tekstu: naknada putnih troškova) (tačka 3.). Odredbama člana 18. stav 1. tač. 1) do 7) istog zakona je bilo propisano da se obaveznim zdravstvenim osiguranjem obezbeđuje zdravstvena zaštita koja obuhvata: 1) medicinske mere i postupke za unapređivanje zdravstvenog stanja, odnosno sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti i drugih poremećaja zdravlja; 2) lekarske preglede i druge vrste medicinske pomoći u cilju utvrđivanja, praćenja i proveravanja zdravstvenog stanja; 3) lečenje obolelih i povređenih i druge vrste medicinske pomoći; 4) prevenciju i lečenje bolesti usta i zuba; 5) medicinsku rehabilitaciju u ambulantno-polikliničkim i stacionarnim uslovima; 6) lekove, pomoćni materijal koji služi za primenu lekova i sanitetski materijal potreban za lečenje; 7) proteze, ortopedska i druga pomagala, pomoćne i sanitarne sprave, stomato-protetsku pomoć i stomatološke materijale. Odredbama člana 27. Zakona je bilo propisano : da se o siguranom licu može izuzetno odobriti lečenje u inostranstvu, za lečenje oboljenja, stanja ili povreda koje se ne mogu uspešno lečiti u Republici Srbiji, a u zemlji u koju se osigurano lice upućuje postoji mogućnost za uspešno lečenje tog oboljenja, stanja ili povrede (stav 1.); da b liže uslove, način i postupak, kao i vrste oboljenja, stanja ili povreda za koje se može odobriti lečenje u inostranstvu, propisuje Zavod (stav 2.). Odredbama čl. 70. do 92. ovog zakona je bilo uređeno pitanje ostvarivanja zdravstvene zaštite.

Članom 23. st. 1. i 2. Zakona o socijalnoj zaštiti i obezbeđivanju socijalne sigurnosti građana („Službeni glasnik RS “, br. 36/91, 79/91, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 48/94, 52/96, 29/01, 84/04, 101/05 i 115/05 ) je bilo propisano da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog prirode i težine stanja povrede ili bolesti neophodna pomoć i nega za obavljanje radnji radi zadovoljavanja osnovnih životnih potreba, pod uslovom da ovo pravo ne može da ostvari po drugom pravnom osnovu i da se p otreba za pomoći i negom utvrđuje na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju.

Odredbom člana 92. stav 1. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS“, broj 24/11) je propisano da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog telesnog ili senzornog oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica da bi zadovoljilo svoje osnovne životne potrebe. Odredbama člana 95. st. 1. i 5. istog zakona je propisano da se p ostupak za ostvarivanje prava na novčanu socijalnu pomoć, prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica i prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica pokreće po zahtevu, a može se pokrenuti i po službenoj dužnosti i da se p ravo na novčanu socijalnu pomoć, pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica i pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica priznaje od dana podnošenja zahteva ako su u momentu podnošenja zahteva ispunjeni uslovi za priznavanje prava.

Odredbom člana 72. stav 1. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05 i 72/11 ) je propisano da roditelji imaju pravo i dužnost da zastupaju dete u svim pravnim poslovima i u svim postupcima izvan granica poslovne i procesne sposobnosti deteta (zakonsko zastupanje).

5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je period za ocenu razumne dužine trajanja postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, jer sudski postupak, od dana njegovog pokretanja do dana okončanja, predstavlja jedinstvenu celinu, te da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak započeo 19. avgusta 1999. godine, a da je okončan 18. aprila 2012. godine, donošenjem osporene revizijske presude. Ukupno trajanje osporenog postupka od 12 godina i osam meseci može ukazati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanje postupka.

Ocenjujući kriterijum složenosti predmeta, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosilaca ustavne žalbe za naknadu više vidova materijalne i nematerijalne štete, te da je sud odlučivao donošenjem delimičnih presuda, kao i da je u osporenom postupku doneto čak šest presuda. Ustavni sud je dalje utvrdio da su u dokaznom postupku sprovedeni sudsko-medicinsko, ekonomsko-finansijsko i neurološko veštačenje, kao i dopune ovih veštačenja, da su saslušani veštaci i tužioci II i III reda, te da je sud pribavio više izveštaja Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje . Po oceni Ustavnog suda, navedeno ukazuje da je u konkretnom slučaju bilo više posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je sud morao raspraviti i o kojima je morao odlučiti, a što je svakako uticalo na duže trajanje postupka .

Ustavni sud dalje ocenjuje da je na strani podnosilaca ustavne žalbe nesumnjivo postojao izuzetno značajan interes da se sporna pitanja rasprave u što kraćem roku.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci redovno prisustvovali ročištima, te da su više puta upućivali podneske sudu, a što je zahtevalo dalje izjašnjenje suprotne strane. U vezi sa iznetim, Ustavni sud ocenjuje da je ovakvo ponašanje podnosilaca dozvoljeno u kontekstu korišćenja raspoloživih procesnih sredstva, a u cilju ostvarenja postavljenih zahteva koji su bili predmet konkretnog parničnog postupka (videti: presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Sokolov protiv Rusije, broj 3734/02 od 22. septembra 2005. godine , stav 38, i Surmeli protiv Nemačke, broj 75529/01 od 8. juna 2006. godine, stav 131 .), ali se duže trajanje postupka iz ovog razloga ne može pripisati ni sudu ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Surmeli protiv Nemačke, stav 131.).

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku konstatuje da je osnovna dužnost suda da obezbedi da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da se preduzimaju one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. S druge strane, Ustavni sud podseća da samo kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.). Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud redovno, u kraćim vremenskim intervalima, zakazivao i održavao ročišta. Ustavni sud dalje konstatuje da je sporni postupak po svojoj prirodi bio izuzetno složen, ali i osetljiv, te da je za odlučivanje suda od posebnog značaja bilo pribavljanje više nalaza i stručnih mišljenj a veštaka, pri čemu je, po oceni Ustavnog suda, donošenjem delimičnih presuda sud ispoljio nameru da se sporni postupak sprovede efikasno. Međutim, Ustavni sud nalazi da je na duže trajanje postupka uticala činjenica da su obe prvostepene delimične presude ukidane, te da je predmet dva puta vraćan na ponovni postupak i odlučivanje (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Božić protiv Hrvatske, broj 22457/02, od 29. juna 2006. godine, stav 39.).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je i pored složenosti pitanja koja su se raspravljala u osporenom postupku, kao i činjenice da je u ovom postupku doneto čak šest presuda, na ukupno trajanje postupka od 12 godina i osam meseci moralo uticati ukidanje obe prvostepene delimične presude i vraćanje predmeta na ponovno odlučivanje. Stoga je Ustavni sud utvrdio da u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 4137/99, a kasnije pred Višim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 201/10, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), u stavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavn e žalbe pretrpe li zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka, složenost konkretnog postupka, kao i činjenicu da je o svim zahtevima podnosilaca za naknadu različitih vidova nematerijalne štete odlučeno delimičnom presudom koja je postala pravnosnažna 17. januara 2007. godine donošenjem revizijske presude (u trostepenom postupku), te da, po oceni Suda , navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povred e prava koj e su podnosioci ustavne žalbe pretrpe li. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Sud je najpre konstatovao da je odredba člana 6. stav 1. Evropske konvencije po svojoj sadržini gotovo identična odredbi člana 32. stav 1. Ustava, te je osnovanost ovih navoda podnosilaca cenio u odnosu na Ustav. Ustavni sud dalje konstatuje da se navodi podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje odnose na presudu Vrhovnog kasacionog Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine, ali i na presude Višeg suda u Novom Sadu P. 201/10 od 2. marta 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1607/11 od 25. maja 2011. godine, i to u onom delu koji nije bio predmet odlučivanja o reviziji, budući da je zbog visine vrednosti predmeta spora reviziju izjavio samo tuženi. Stoga je Ustavni sud najpre cenio osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje koji se odnose na osporenu revizijsku presudu, a zatim i navode koji se odnose na osporenu prvostepenu i drugostepenu presudu, i to u delu u kom ove presude nisu bile predmet odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda.

6.1. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje u odnosu na osporenu presudu Vrhovnog kasacionog Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine, Ustavni sud konstatuje da podnosioci smatraju da je do povrede navedenog prava došlo usled pogrešnog tumačenja Zakona o obligacionim odnosima. Naime, podnosioci navode da je pogrešan zaključak Vrhovnog kasacionog suda da je samo oštećeno lice aktivno legitimisano da zahteva troškove lečenja, te da roditelji nemaju aktivnu legitimaciju za vođenje parnice radi naknade troškova u vezi lečenja, bez obzira što te troškove oni u stvarnosti snose . Podnosioci dalje navode da je pogrešan i drugi zaključak Vrhovnog kasacionog suda po kome štetnik nije dužan da snosi troškove lečenja kad je oštećeni osiguranik kome zakon omogućuje potpuno besplatnu zdravstvenu zaštitu, smatrajući da pravo koje se garantuje oštećenom po Zakonu o obligacionim odnosima, ne može biti uslovljeno njihovim statusom u sistemu zdravstvene zaštite.

S tim u vezi, Sud najpre konstatuje da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine odlučivano o reviziji tuženog izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude, i to u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda i podnositeljki D. J. dosuđena polovina tražene naknade štete u vidu izgubljene zarade (za koju nije usvojen prigovor zastarelosti), a podnosiocima D. i D. J. dosuđen deo naknada štete za troškove lečenja podnositeljke K. J. (za troškove lečenja za koje nije usvojen prigovor zastarelosti).

Ustavni sud dalje konstatuje da je u osporenoj revizijskoj presudi Vrhovni kasacioni sud ocenio da podnosioci D. i D. J. nemaju pravo na naknadu za učinjene troškove lečenja, kao i da podnositeljka D. J. nema pravo na naknadu štete zbog gubitka zarade, jer njima ta šteta nije priznata zakonom, odnosno da treća lica (roditelji) nemaju aktivnu legitimaciju za vođenje parnice radi naknade ove štete. Ustavni sud konstatuje i to da u osporenoj presudi Vrhovni kasacioni sud daje dodatno objašnjenje i dalje zaključuje da bi, čak i da su roditelji aktivno legitimisani u pogledu zahteva za naknadu troškova lečenja, tužbeni zahtev bio neosnovan, jer štetnik nije dužan da snosi troškove lečenja kada je oštećenik osiguranik kome zakon obezbeđuje potpunu zdravstvenu zaštitu, te da u konkretnom slučaju osiguranik (tužilja K.) nije prethodno iskoristila mogućnost refundacije troškova lečenja po pravilima upravnog postupka.

Ocenjujući osnovanost prve tvrdnje podnosilaca, a koja se odnosi na pogrešan zaključak Vrhovnog kasacionog suda o nedostatku aktivne legitimacije tužilaca II i III reda , Ustavni sud je pošao od pravila građanskog procesnog prava koja se odnose na stvarnu legitimaciju. Naime, Sud podseća da stvarna legitimacija predstavlja subjektivni odnos stranaka prema pravu za čiju zaštitu se parnica vodi, te da je stranka stvarno legitimisana ako je učesnik materijalnopravnog odnosa iz kog je parnica pokrenuta. Kada je reč o stvarnoj legitimaciji na strani tužioca, aktivnoj legitimaciji, pitanje je da li sporno pravo pripada tužiocu ili ne, odnosno da li tužilac u spornom materijalnoravnom odnosu ima položaj ovlašćene strane. Ustavni sud dalje konstatuje da kada je reč o naknadi štete koja se odnosi na troškove lečenja i izgubljenu zaradu, iz odredbe člana 195. stav 1. ZOO proizlazi dužnost štetnika da oštećenom licu kojem je naneta telesna povred a ili mu je narušeno zdravlje naknadi ove vidove materijalne štete. U konkretnom slučaju, u pitanju su troškovi lečenja maloletnog lica, podnositeljke K. J, koja nema svoju imovinu i koja ne ostvaruje zaradu, te su troškove njenog lečenja snosili roditelji, ovde podnosioci ustavne žalbe D. i D. J, a zbog nege mal. K. J. njena majka D. J. je ostvarivala umanjenu zaradu. Ustavni sud smatra da je za odgovor na pitanje ko je aktivno legitimisan u parnici proizašloj iz ovakvog materijalnopravnog odnosa od značaja i kome pripada sporno pravo, odnosno u čijoj imovini je šteta nastala. Po oceni Ustavnog suda, odredba člana 195. stav 1. ZOO ne sme biti restriktivno tumačena na način da isključuje mogućnost primene opštih pravila o naknadi materijalne štete, jer bi takvo tumačenje bilo suštinski nepravično. To dalje znači da pravo na naknadu ove materijalne štete ima i ono lice u čijoj imovini je nastalo umanjenje usled troškova lečenja, odnosno čija imovina se nije povećala usled izgubljene zarade.

Ustavni sud dalje primećuje da iz obrazloženja osporene revizijske presude proizlazi da Vrhovni kasacioni sud aktivnu legitimaciju u konkretnoj parnici ne vezuje za lica koja trpe štetu u smislu umanjenja imovine nastale usled troškova lečenja, već je vezuje za oštećeno lice u smislu lica kome je narušeno zdravlje i kojem je, kao osiguranom licu, obezbeđena zdravstvena zaštita. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati na to da iz relevantnih zakonskih odredaba o zdravstvenom osiguranju proizlazi da je dete osiguranika, kao osigurano lice, imalo prava iz zdravstvenog osiguranja, te da se obaveznim zdravstvenim osiguranjem obezbeđivala zdravstvena zaštita koja je obuhvatala mere, postupke i pomagala taksativno nabrojane u članu 17. Zakona o zdravstvenom osiguranju iz 1992. godine. Sud dalje ukazuje da su se zdravstvena zaštita i prava iz zdravstvenog osiguranja ostvarivala na način i pod uslovima predviđenim pomenutim zakonom, te da je u postupku ostvarivanja ovih prava lice kome se obezbeđuje zdravstvena zaštita bilo ovlašćeno/legitimisano da podnose zahtev nadležnom fondu za ostvarivanje navedenih prava. Drugim rečima, podnosilac zahteva za ostvarivanje zdravstvene zaštite jeste osigurano lice kome se ta zaštita i pruža, pri čemu su, ukoliko je reč o maloletnom licu ili licu nad kojim je produženo vršenje roditeljskog prava, zahtev u ime ovog lica mogli podneti njegovi zakonski zastupnici.

Primenjujući prethodno izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je postupak u kome je doneta osporena revizijska presuda, između ostalog, vođen po tužbi roditelja tada mal. podnositeljke K. J. radi naknade materijalne štete u vidu troškova lečenja i majke mal. podnositeljke radi naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade, te da nije reč o postupku ostvarivanja prava na zdravstvenu zaštitu u kome aktivnu legitimaciju za podnošenje zahteva ima mal. dete osiguranika. Sud dalje konstatuje da, iako su se troškovi lečenja odnosili na mal. K, pravo da potražuju naknadu ove materijalne štete, po oceni Ustavnog suda, imaju i lica koja trpe štetu - roditelji, jer je u njihovoj imovini nastalo umanjenje usled troškova lečenja, odnosno majka jer njena imovina nije uvećana usled izgubljene zarade. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, zaključak Vrhovnog kasacionog suda da podnosioci D. i D. J. nisu aktivno legitimisani da traže ovu naknadu štete, zasnovan na proizvoljnoj primeni materijalnog prava.

Kada je reč o dodatnom argumentu Vrhovnog kasacionog suda za neosnovanost tužbenog zahteva, a koji se odnosi na to da podnositeljka K, kao osiguranik kome zakon obezbeđuje potpunu zdravstvenu zaštitu, nije u upravnom postupku „iskoristila mogućnost refundacije“, Ustavni sud nalazi da je tvrdnje podnosilaca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na ovaj argument iz osporene revizijske presude potrebno sagledati u svetlu prava na obrazloženu sudsku odluku. S tim u vezi, Sud najpre konstatuje da, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, ovo pravo predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96 od 29. januara 1999. godine, stav 26 .), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93 od 29. maja 1997. godine, stav 43 .). Takođe, Ustavni sud podseća da obaveza suda da obrazloži sudsku odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, predstavka broj 16034/90 od 19. aprila 1994. godine, stav 61 .), a što se posebno odnosi na obrazloženja sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, Ustavni sud ukazuje na svoj stav da je za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardni prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, neophodno sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluka nižeg suda (videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-3187/2010 od 11. decembra 2013. godine i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/ 1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud prethodno konstatuje da je osporenom revizijskom presudom tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete za troškove lečenja i izgubljenu zaradu odbijen zbog nedostatka aktivne legitimacije, ali da je Vrhovni kasacioni sud, pored ovog razloga za neosnovanost tužbenog zahteva, konstatovao postojanje još jednog dodatnog razloga - da tužilja K, kao osiguranik kome zakon obezbeđuje potpunu zdravstvenu zaštitu, nije prethodno u upravnom postupku iskoristila mogućnost refundacije troškova lečenja. Imajući u vidu prirodu i specifičnosti postupka ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja s jedne strane, kao i troškove lečenja koje su tužioci tražili s druge strane, Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju postojala obaveza sud a da, uvažavajući posebnost upravnog postupka u kome se ostvaruju prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, ispita i odgovori, a nakon toga i obrazloži da li su vidovi zdravstvene zaštite koji su bili propisani članom 18. stav 1. tač. 1) do 7) Zakona o zdravstvenom osiguranju obuhvatali sve troškove lečenja navedene u stavu III al. 4. do 15. izreke prvostepene presude i u tom smislu mogli biti refundirani. Umesto toga, revizijski sud je izrekao paušalnu ocenu da zakon obezbeđuje potpunu zdravstvenu zaštitu koja podrazumeva mogućnost refundacije troškova lečenja. Ustavni sud dalje konstatuje da je obaveza suda da posebno ispita i obrazloži ova pitanja od značaja i za konačnu ocenu suda da li su i u kojoj meri svojim pasivnim držanjem prema pravima iz obaveznog zdravstvenog osiguranja oštećenici doprineli da šteta bude veća, a što bi, po oceni Ustavnog suda, bilo od uticaja na visinu naknade štete, odnosno na pravo podnosilaca da traže srazmerno smanjenu naknadu. Stoga je Ustavni sud ocenio da dodatni argument Vrhovnog kasacionog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva ne zadovoljava standard obrazložene sudske odluke, u smislu člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu ocene iznete u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe D. i D. J. na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u prvom delu tačke 3. izreke.

Ustavni sud je, kao meru otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede prava na pravično suđenje, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke poništio presud u Vrhovnog kasacionog suda Rev. 836/11 od 18. aprila 2012. godine i odredio da se , u skladu sa ocenama Ustavnog suda iznetim u ovoj odluci, ponovo odluči o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1607/11 od 25. maja 2011. godine.

U odnosu na istaknutu povredu prava na zdravstvenu zaštitu iz člana 68. Ustava, Ustavni sud konstatuje da, imajući u vidu sadržinu ovog prava, kao i prethodnu ocenu Suda o povredi prava na pravično suđenje, nije posebno cenio ove navode podnosilaca.

6.2. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na presude Višeg suda u Novom Sadu P. 201/10 od 2. marta 2011. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1607/11 od 25. maja 2011. godine, i to u onom delu koji nije bio predmet odlučivanja Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud najpre konstatuje da se ovi navodi odnose na ocenu prvostepenog i drugostepenog suda o neosnovanosti tužbenog zahteva podnositeljke K. J. za naknadu štete po osnovu tuđe nege i pomoći.

Sudovi su u osporenim presudama utvrdili da je rešenjem Centra za socijalni rad Grada Novi Sad broj 553-323-06-V-06 od 24. oktobra 2006. godine podnositeljki K. priznato pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica počev od 1. jula 2006. godine, i ocenili da bi u slučaju angažovanja tuđe nege i pomoći u periodu od 1. jula 1999. do 30. juna 2006. godine, podnositeljka imala pravo da joj ta sredstva budu nadoknađena. Međutim, kako su K. roditelji zahtev za ostvarivanje prava na naknadu po ovom osnovu podneli tek 2006. godine, sudovi su ocenili da se njihov finansijski gubitak koji je rezultat pasivnog držanja, ne može prevaliti na tuženog.

Ustavni sud ocenjuje da su u osporenim presudama sudovi dali jasne i dovoljne ustavnopravno prihvatljive razloge za zauzet stav i ocenu u pogledu prava na naknadu štete po osnovu tuđe nege i pomoći, te da su osporene presude zasnovan e na nearbitrernom tumačenju odredaba merodavnog zakona, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije doveden o u pitanje. Naime, Sud konstatuje da iz odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti proizlazi da se pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica priznaje od dana podnošenja zahteva, ako su u momentu podnošenja zahteva ispunjeni uslovi za priznanje prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da su ove tvrdnje podnositeljke K. J. očigledno neosnovane, pa je saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i rešio kao u drugom delu tačke 3. izreke.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka i 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Rev1 76/2014: Naknada materijalne štete roditeljima zbog izgubljene zarade i troškova lečenja deteta
• Už 6235/2013: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete
• Už 11420/2017: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazloženosti revizijske presude