Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro šest godina. Kao glavni razlog za odugovlačenje navedena je neefikasnost prvostepenog suda. Objavljivanje odluke predstavlja adekvatnu satisfakciju.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Božić iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Božić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 9762/2004 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragica Božić iz Novog Sada je 27. decembra 2010. godine Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6159/10 od 27. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je 23. novembra 2004. godine podnela prvostepenom sudu tužbu protiv tuženog d.o.o. “European investment“ iz Beograda, radi naknade štete i da je ova parnica trajala nepunih šest godina, pa smatra da je povređeno i njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i “ukloni štetne posledice po podnositeljku tako što će joj dati pravni osnov da izvršni naknadu štete zbog presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6159/10 od 27. oktobra 2010. godine“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 9762/2004, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužena–protivtužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 23. novembra 2004. godine podnela u parnici Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3734/2004 protivtužbu protiv tužioca–protivtuženog d.o.o. „ European investment“ iz Beograda, radi naknade materijalne štete zbog neispunjenja ugovornih obaveza.

Prvostepeni sud je 26. oktobra 2005. godine doneo rešenje kojim je naložio da se formira poseban predmet P. 9762/04, radi postupanja po protivtužbi.

Opštinski sud u Novom Sadu je u ovom predmetu zakazao ukupno 20 ročišta za glavnu raspravu (17. marta, 4. maja, 5. septembra, 26. oktobra i 30. novembra 2006, 16. januara, 14. februara, 9. marta, 27. marta, 10. maja, 27. juna, 25. septembra, 2. novembra i 12. decembra 2007, 8. februara, 20. marta, 21. maja, 25. juna, 19. septembra. i 13. novembra 2008. godine), od kojih je 15 održano. Ročišta zakazana za 26. oktobar 2006. i 30. novembar 2006. godine nisu održana, jer tuženi nije dostavio određenu pismenu dokumentaciju, ročište zakazano za 16. januar 2007. godine nije održano, jer sud nije dostavio tužilji nalaz i mišljenje sudskog veštaka, ročište zakazano za 27. jun 2007. godine nije održano na predlog tužilje zbog nedolaska njenog punomoćnika, a ročište zakazano za 20. mart 2008. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Prvostepeni sud je rešenjem od 5. septembra 2006. godine odredio da se u ovoj parnici izvede dokaz veštačenjem na okolnost odstupanja od ugovorenih radova na stanu tužilje i za veštaka građevinske struke imenovao M.T, ostavljajući veštaku rok od 30 dana za dostavljanje nalaza i mišljenja. Navedeni veštak je 28. decembra 2006. godine dostavio prvostepenom sudu nalaz i mišljenje.

Nakon sprovedenog dokaznog postupka, prvostepeni sud je na ročištu od 9. marta 2007. godine zaključio glavnu raspravu. Opštinski sud u Novom Sadu je istog dana doneo rešenje P. 9762/2004, kojim je ponovo otvorio glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari radi dopune dokaznog postupka, imajući u vidu da sud nije izveo dokaz saslušanjem parničnih stranaka.

Opštinski sud u Novom Sadu je 13. novembra 2008. godine doneo presudu P. 9762/2004, kojom je: u stavu prvom izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tuženog da na ime naknade materijalne štete isplati tužilji iznos od 540 evra, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu na dan isplate , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, kao i da tuženi isplati tužilji iznos od 144.700,00 dinara na ime troškove parničnog postupka; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da joj tuženi na glavno potraživanje isplati zakonsku zateznu kamatu počev od dana podnošenja tužbe i da joj na ime naknade materijalne štete za izvedene radove u stanu isplati odgovarajuće novčane iznose.

Odlučujući o žalbi tužilje, Apelacioni sud u Novom Sadu je 27. oktobra 2010. godine doneo osporenu presudu Gž. 6159/10, kojom je delimično usvojio žalbu i preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu, tako što je obavezao tuženog da na ime naknade materijalne štete za kupljeni i postavljeni laminat, zidane lajsne ivičnog profila, ugaonog profila, prelaznog profila, lepka, folije i radova za postavljanje laminata isplati tužilji iznos od 103.359,00 dinara, da na ime troškova demontaže i postavljanja pragova i popravke oštećenja na štokovima isplati tužilji iznos od 6.000,00 dinara, da na ime povezivanja strujnih linija za postavljanje senzora za gas isplati tužilji iznos od 5.000,00 dinara, kao i da tuženi isplati tužilji iznos od 172.600,00 dinara na ime troškova parničnog postupka, dok je u preostalom pobijanom odbijajućem delu potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da sud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 254. stav 1.); da će sud kad veštak ne dostavi nalaz i mišljenje u ostavljenom roku, pošto istekne rok koji je strankama ostavljen da se o tome izjasne, odrediti drugog veštaka (član 258. stav 1.).

5. Ispitujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 23. novembra 2004. godine, podnošenjem protivtužbe podnositeljke ustavne žalbe u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 3734/2004 i da je rešenjem navedenog prvostepenog suda P. 9762/04 od 26. oktobra 2005. godine formiran poseban predmet radi postupanja po protivtužbi podnositeljke, a da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6159/10 od 27. oktobra 2010. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je konstatovao da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka. Imajući u vidu specifičnosti u ovoj pravnoj stvari koje se ogledaju u činjenici da je podnositeljka ustavne žalbe najpre podnela protivtužbu za naknadu materijalne štete u predmetu istog suda P. 3734/2004 i da je prvostepeni sud doneo rešenje od 26. oktobra 2005. godine kojim je odlučio da se o tom zahtevu raspravlja u odvojenom postupku, Ustavni sud je našao da razumnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka treba ceniti od momenta podnošenja protivtužbe u drugoj parnici, tj. 23. novembra 2004. godine.

U tom kontekstu, Ustavni sud je zaključio da je ovaj obligacioni spor trajao nepunih šest godina, što bi moglo da ukaže na činjenicu da parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je u ovom predmetu bilo određenih složenih činjeničnih pitanja koja su zahtevala nešto obimniji dokazni postupak. Opštinski sud u Novom Sadu je, rešavajući o osnovanosti tužbenog zahteva podnositeljke, trebalo da utvrdi koje su bile obaveze tuženog kao prodavca prema podnositeljki kao kupcu iz ugovora o kupoprodaji stana, da li su postojali nedostaci u izvedenim građevinskim radovima u stanu i da li je podnositeljka reklamirala tuženom te nedostatke u roku propisanom ugovoru, te da li je ona preduzela radnje u cilju otklanjanja nedostataka. U tom pogledu, prvostepeni sud je tokom glavne rasprave saslušao stranke i četiri svedoka, pročitao mnogobrojne pismene dokaze i izveo dokaz veštačenjem putem specijaliste građevinske struke. Ipak, Ustavni sud nalazi da neophodnost izvođenja velikog broja dokaza ne predstavlja opravdani razlog za toliko dugo trajanje ovog obligacionog spora.

Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je ona u neznatnoj meri doprinela dužem trajanju predmetnog parničnog postupka, jer je ročište za glavnu raspravu zakazano za 27. jun 2007. godine odloženo iz razloga koji se može pripisati u krivicu podnositeljki.

Ustavni sud smatra da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitiman interes da se blagovremeno okonča ova parnica.

Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Novom Sadu prvenstveno uticalo na neopravdano i nerazumno dugo trajanje ovog parničnog postupka. O neažurnom postupanju Opštinskog suda u Novom Sadu u ovoj parnici slikovito govore činjenice da je navedeni prvostepeni sud formirao poseban predmet, radi postupanja po protivtužbi podnositeljke ustavne žalbe, tek nakon nepune jedne godine od dana podnošenja protivtužbe i da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao nakon nepunih pet meseci od donošenja rešenja P. 9762/04 od 26. oktobra 2005. godine. Odgovornost prvostepenog suda za nerazumno dugo trajanje ovog spora se ogleda i u činjenici da četiri ročišta za glavnu raspravu u ovoj pravnoj stvari nisu održana iz razloga koji se ne mogu pripisati u krivicu podnositeljki ustavne žalbe – sprečenost postupajućeg sudije, neblagovremeno dostavljanje parničnim strankama nalaza i mišljenja veštaka itd. Imajući u vidu da je veštak građevinske struke dostavio prvostepenom sudu nalaz i mišljenje tek nakon nepuna četiri meseca, Ustavni sud napominje da je osnovna dužnost suda u parničnom postupku da obezbedi da svi učesnici u postupku postupaju na takav način da se izbegne nepotrebno odugovlačenje i da preduzme odgovarajuće mere da spreči suprotno postupanje. U tom kontekstu, Ustavni sud je našao da Opštinski sud u Novom Sadu nije iskoristio procesna ovlašćenja da blagovremeno kazni imenovanog veštaka ili odredi drugo stručno lice za izvođenje te vrste dokaza, u smislu odredaba čl ana 254. st av 1. i čl ana 258. st av 1. ranije važećeg ZPP. Treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome sud, tj. država snosi odgovornost zbog dužine trajanja veštačenja (videti presudu u predmetu Zimmerman and Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine). O nerazumnim propustima prvostepenog suda u pogledu vođenja postupka govori i činjenica da je Opštinski sud u Novom Sadu rešenjem P. 9762/2004 od 9. marta 2007. godine ponovo otvorio glavnu raspravu radi dopune postupka, jer sud nije izveo dokaz saslušanjem parničnih stranaka.

Polazeći od svih iznetih razloga, a posebno uzimajući u obzir da je ova parnica u dve sudske instance okončana za nepunih šest godina, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasniva osporena presuda. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnositeljka ustavne žalbe u suštini smatra da je nepravilno utvrđeno činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku, iznosi svoje tumačenje relevantnih odredaba Zakona o obligacionim odnosima i traži da se ispita pravilnost i zakonitost osporene drugostepene presude, a ne navodi razloge koji bi ukazivali na to da je Apelacioni sud u Novom Sadu uskratio podnositeljki neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporenu presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo.

Takođe, Ustavni sud je zaključio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi ukazivali na to da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnositeljke na pravno sredstvo. Naime, upravo presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 6159/10 od 27. oktobra 2010. godine predstavlja dokaz da je podnositeljka ustavne žalbe imala i iskoristila pravo da u postupku po žalbi traži da se ispita zakonitost prvostepene presude, koja je u žalbenom postupku delimično preinačena u jednom odbijajućem delu i delu u kome je odlučeno o troškovima parničnog postupka. S obzirom na to da je u drugostepenom parničnom postupku samo delimično usvojena žalba podnositeljke, Ustavni sud konstatuje da pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje i donošenje povoljne odluke po podnositeljku ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.

Uzimajući u obzir izneto, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje, te je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Budući da podnositeljka ustavne žalbe nije podnela zahtev za naknadu štete, Sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, zaključio da je objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje podnositeljke zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti