Odbijanje ustavne žalbe o naknadi za zemljište pretvoreno u ulicu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv presuda kojima je odbijen zahtev za naknadu vrednosti zemljišta koje je postalo ulica. Sud je prihvatio stav redovnih sudova da naknada ne pripada jer je ulicu formirao pravni prethodnik podnosilaca radi prodaje parcela.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić , dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Momčila Jakovljevića i Bojke Stojanović, oboje iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Momčila Jakovljevića i Bojke Stojanović izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 8667/10 od 26. decembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1401/12 od 15. maja 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Momčilo Jakovljević i Bojka Stojanović, oboje iz Kragujevca, podneli su, 3. jula 2012. godine, preko punomoćnika Dragoljuba Joksimovića, advokata iz Kragujevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu P. 8667/10 od 26. decembra 2011. godine i presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1401/12 od 15. maja 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Ustavna žalba je izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Kragujevcu, potvrđene osporenom drugostepenom presudom, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca – ovde podnosilaca ustavne žalbe da im tuženi grad Kragujevac i Javno preduzeće za izgradnju grada Kragujevca na ime sticanja bez osnova za oduzetu katastarsku parcelu broj 14843, KO Kragujevac 3, naselje „Korićani“, upisanu u LN br. 1645, solidarno isplate opredeljene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da im naknade troškove parničnog postupka. Ukazivanje na povredu navedenih ustavnih prava podnosilaca se zasniva na tvrdnji o pogrešnoj primeni materijalnog prava u donošenju osporenih presuda, koja je u ustavnoj žalbi bliže obrazložena. Predlaže se da Ustavni sud poništi osporene presude i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu štete. Podneskom od 24. jula 2012. godine, podnosioci su precizirali svoj zahtev, tako što su tražili da im Ustavni sud dosudi naknadu materijalne štete, naknadu troškova parničnog postupka i naknadu troškova ustavne žalbe u opredeljenim iznosima.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osnovni sud u Kragujevcu je osporenom presudom P. 8667/10 od 26. decembra 2011. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojim je traženo da se tuženi grad Kragujevac i Javno preduzeće za izgradnju grada Kragujevca „Kragujevac“ obavežu da tužiocu plate opredeljene novčane iznose na ime sticanja bez osnova za oduzetu katastarsku parcelu broj 14843 KO Kragujevac 3 – naselje „Korićani“, upisanu u list nepokretnosti broj 1645. U obrazloženju presude je navedeno: da je otac tužilaca bio vlasnik katastarske parcele broj 591/1 – njive, koja je na njegov zahtev, šezdesetih godina, preko Službe za katastar nepokretnosti, parcelizovana na način da je za parcelisane delove ostavio prilaz istim u vidu predmetne katastarske parcele broj 14843, koja sada predstavlja ulicu, dok je parcelisane delove prodao trećim licima za izgradnju individualnih stambenih zgrada; da su tužioci na predmetnoj parceli koja predstavlja zemljište pod zgradom – objektom u površni od 0.20.96 ha, nosioci prava korišćenja sa utvrđenim delovima, zajedno sa drugim sukorisnicima – trećim licima, a na njoj je kao nosilac prava svojine upisana Republika Srbija, a kao držalac grad Kragujevac; da su korisnici novih katastarskih parcela svojim sredstvima na predmetnoj parceli izgradili električnu, vodovodnu i kanalizacionu mrežu i da su nasuli putno zemljište makadamom; da je kasnije u predmetnoj ulici uvedena infrastruktura i ista asfaltirana. U obrazloženju presude se takođe navodi: da je stav suda da tužiocima ne pripada naknada za predmetnu parcelu iz razloga što je parcelizacija njive pravnog prethodnika tužilaca sprovedena na zahtev istog, radi formiranja parcela za izgradnju stambenih jedinica, koje je on prodao trećim licima; da je parcelizacijom zamljišta ostvarena veća vrednost parcela od vrednosti koju bi pravni prethodnik tužilaca ostvario da parcelacija nije izvršena; da je zemljište moglo biti parcelisano jedino uz ostavljanje prilaza novoformiranim parcelama za izgradnju individualnih stambenih zgrada, na koji način je kupcima de facto prodato i pravo korišćenja na predmetnoj parceli; da je navedena ulica nastala mimo važećeg planskog akta, što se potvrđuje listom nepokretnosti broj 1645 KO Kragujevac 3, gde je upisano da je predmetna parcela izgrađena bez odobrenja za gradnju. Prvostepeni sud je takođe našao da prvotuženi i drugotuženi nisu pasivno ligtimisani u ovom sporu.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž. 1401/12 od 15. maja 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosilaca ustavne žalbe i potvrdio osporenu prvostepenu presudu. Apelacioni sud u Kragujevcu je našao da pobijana presuda nije doneta uz bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni povrede na koje se žalbom tužilaca neosnovano ukazuje; da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari odbio kao neosnovan; da se osnovano žalbom tužilaca osporava zaključak prvostepenog suda da tuženi grad Kragujevac nije pasivno legitimisan u predmetnoj parnici, s obzirom na to da prvotuženi jeste pasivno legitimisan jer je faktički korisnik predmetne parcele, bez obzira što nije upisan kao korisnik već držalac iste, ali da se time ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane presude, jer je prvostepeni sud pravilno utvrdio da tužiocima ne pripada pravo na naknadu štete i o tome dao razloge koje u svemu prihvata i Apelacioni sud.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 20. stav 4. Zakona o eksproprijaciji ( „Službeni glasnik RS“, broj 53/95, „Službeni list SRJ“, broj 16/01 i „ Službeni glasnik RS“, broj 3/01) propisano je da se javni interes za eksproprijaciju može utvrditi ako je, u skladu sa zakonom, donet odgovarajući planski akt, ako ovim zakonom nije drukčije određeno.

5. Razmatrajući navode podnosilaca o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se ustavnom žalbom, pre svega, ukazuje da sud nije primenio odredbe Zakona o javnim putevima usled čega je pogrešno zaključio da tuženi nisu pasivno legitimisani u ovom sporu, te da je o tužbenom zahtevu podnosilaca odlučeno pogrešnom primenom materijalnog prava.

Ustavni sud ukazuje da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrarna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, taj sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrarne ili očigledno neosnovane.

U vezi s navedenim, Ustavni sud najpre ukazuje da kad određeno zemljište planskim aktom jedinice lokalne samouprave bude određeno za lokalni put, put drugog ili trećeg reda, od tog momenta to zemljište po sili zakona postaje sredstvo u javnoj svojini, u konkretnom slučaju u javnoj svojini jedinice lokalne samouprave, i to kao dobro u opštoj upotrebi. Stoga jedinica lokalne sam ouprave ima obavezu da zemljište, koje je postalo predmet javne svojine, izuzme iz poseda ranije g vlasnik a i da mu za to isplati odgovarajuću naknadu, u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji. Odlukama Ustavnog suda Už-3661/11 od 5. marta 2014. godine i Už- 5533/11 od 3. jula 2014. godine su usvojene ustavne žalbe podnosilaca zbog faktičke eksproprijacije njihovog zemljišta koje je planskim aktima organa jedinica lokalne samouprave određeno kao ulic a, pa je zemljište u skladu sa tim planskim aktima trebalo privesti toj nameni. Međutim, u konkretnom slučaju, nadležni sud je utvrdio da je navedena ulica nastala mimo važećeg planskog akta, što se potvrđuje listom nepokretnosti za predmetno zemljište, u kome je upisano da predmetna parcela predstavlja zemljište pod objektom, izgrađeno bez odobrenja za izgradnju, a podnosioci ustavne žalbe su, zajedno sa trećim licima, upisani kao sukorisnici iste. U toku parničnog postupka, podnosioci ustavne žalbe nisu pružili dokaze da je predmetna parcela planskim aktom određena za ulicu ili neku drugu namenu, te kako ovo zemljište nije postalo sredstvo u javnoj svojini tuženog grada Kragujevca, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno je prihvatljiv zaključak nadležnog suda da podnosiocima ne pripada naknada za predmetno zemljište. U vezi sa ukazivanjem podnosilaca na pogrešne ocene nadležnih sudova o nepostojanju pasivne legitimacije tuženih u ovom sporu, Ustavni sud je našao da je ustavnopravno prihvatljiv stav Apelacionog suda u Kragujevcu da, uprkos postojanju pasivne legitimacije na strani prvotuženog Grada Kragujevca, to ne može uticati na drugačiju odluku suda, te da na to ne bi moglo uticati ni zauzimanje stava o postojanju aktivne legitimacije drugotuženog Javnog preduzeća za izgradnju grada Kragujevca „Kragujevac“. Imajući u vidu napred izneto, Ustavni sud je ocenio da prilikom donošenja osporenih presuda od strane nadležnih sudova primena merodavnog prava nije bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosilaca ustavne žalbe.

Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Osnovnog suda u Kragujevcu P. 8667/10 od 26. decembra 2011. godine i Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1401/12 od 15. maja 2012. godine podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 107/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da podnosioci tvrdnju o povredi prava na imovinu iz člana 58. Ustava zasnivaju na istim navodima na kojima i tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, za koje je Ustavni sud ocenio da nisu osnovani, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, kao očigledno neosnovanu, kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić