Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu policijskih službenika i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za isplatu dodataka na platu. Postupak, koji traje devet godina u fazi izvršenja odluke Ustavnog suda, ocenjen je kao nerazumno dug.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. I, I . I, D . T . i D . Đ, svih iz Ljubovije, S . P . i M. J , oboje iz sela Donja Bukovica, opština Ljubovija, D. S . iz sela Crnča, opština Ljubovija, M . M . iz sela Uzovnica, opština Ljubovija, G . N . iz sela Leović, opština Ljubovija, i D. R . iz sela Čitluk, opština Ljubovija, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. marta 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. I, I . I, D . Đ, M . J, D . S, M . M, G . N . i D . R . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-1632/21 podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba tih podnosilaca odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba D . T . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-1632/21, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 90 0 evra, a podnosioca ustavne žalbe iz tačke 2. u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

4. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tač. 1. i 2. okončao u najkraćem roku.

5. Odbacuje se ustavna žalba S. P . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-1632/21.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. I . iz Ljubovije i ostala lica navedena u uvodu i u tač. 1, 2. i 4. izreke podneli su Ustavnom sudu, 7 . maja 2018. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podnes kom od 11. januara 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u „postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetima br. 120- 32/2008 i 120-1246/18, Žalbenom komisijom Vlade u predmetima br. 117-00 -27/2006-01 i 120-01-687/2018-01, Upravnim sudom u predmetima U. 4737/10 (2008), U. 27303/10 i U. 1 4484/13, Ustavnim sudom u predmetu Už-5256/2011 i u postupku koji je u vreme izjavljivanja ove ustavne žalbe vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje postupka koji je vođen do donošenja presude Upravnog suda U. 27303/10 od 30. avgusta 2011. godine, kojom je isti bio pravnosnažno okončan, postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už-5256/2011 i postupka koji se vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-5256/2011 od 13. februara 2013. godine.

U ustavnoj žalbi i njenoj dopun i je detaljno opisan tok pomenutih postupaka, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost predmeta, postupanje nadležnih upravnih organa i suda, kao i na ponašanje podnosilaca.

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povrede prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, naloži okončanje postupka i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu broj 120-1632/21, Upravnog suda U. 3183/13 i U. 14484/13, kao i celokupne dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu i njenu dopunu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Podnosioci ustavne žalbe iz tač. 1. i 2. izreke i sada pok. B. P, pravni prethodnik podnositeljke ustavne žalbe S . P, podneli su, 5. septembra 2006. godine, Ministarstvu unutrašnjih poslova – Direkcija policije - Policijska uprava u Šapcu (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, koji nisu isplaćeni u poslednje tri godine do podnošenja zahteva.

Rešenjem Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 117-00-27/2006-01 od 31. oktobra 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosilaca iz tač. 1. i 2. izreke izjavljena zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u zakonom propisanom roku.

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6196/06 od 3. oktobra 2007. godine uvažena je tužba podnosilaca iz tač. 1. i 2. izreke i poništeno navedeno drugostepeno rešenje.

Rešenjem drugostepenog organa broj 117-00-11/2008-01 od 25. aprila 2008. godine usvojena je žalba podnosilaca iz tačke 1. izreke i naloženo prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana sprovede postupak i donese odgovarajuće rešenja.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-32/08 od 19. maja 2008. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca iz tačke 1. izreke, dok je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-175/2008-01 od 1. jula 2008. godine odbijena kao neosnovana žalba podnosilaca iz tačke 1. izreke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 4737/10 (2008) od 1. aprila 2010. godine uvažena je tužba podnosilaca iz tačke 1. izreke i poništeno navedeno drugostepeno rešenje, dok je tužba podnosioca D . T . odbačena iz razloga što pobijanim drugostepenim rešenjem nije odlučeno o njegovoj žalbi.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-480/2010-01 od 25. juna 2010. godine usvojena je žalba podnosilaca iz tačke 1. izreke, poništeno prvostepeno rešenje od 19. maja 2008. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-25/10 od 2. avgusta 2010. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca iz tačke 1. izreke, dok je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-580/2010-01 od 9. septembra 2010. godine odbijena kao neosnovana žalba podnosilaca iz tačke 1. izreke izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda U. 27303/10 od 30. avgusta 2011. godine odbijena je tužba podnosilaca iz tačke 1. izreke, dok je tužba podnosioca D. T . odbačena iz istog razloga kao i prethodnom presudom.

Stoga je postupak po zahtevu podnosilaca iz tačke 1. izreke pravnosnažno okončan, dok o zahtevu podnosioca D. T . još nijednom nije bilo odlučeno, te se u odnosu na tog podnosioca postupak nalazio u fazi prvostepenog rešavanja.

R. I, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Ustavnom sudu , 27 . oktobra 2011. godine, ustavnu žalbu protiv označene pre sude Upravnog suda. Odlukom Ustavnog suda Už-5256/2011 od 13. februara 2013. godine, u prvom delu tačke 1. izreke, usvojena je navedena ustavna žalba i utvrđeno da je tom presudom povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, te je, u tački 2. izreke, naloženo Upravnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke ponovi postupak po tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja drugostepenog organa broj 120-01-580/2010-01 od 9. septembra 2010. godine. U tački 3. izreke određeno je da odluka ima pravno dejstvo i prema licima koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istoj pravnoj situaciji, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu. Navedena odluka Ustavnog suda je dostavljena 4. marta 2013. godine Upravnom sudu.

3.2. U postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda istovremeno je odlučivano o zahtevu, žalbama i tužbama podnosilaca iz tač. 1. i 2. izreke.

Upravni sud je, na sednici održanoj 24. aprila 2013. godine, doneo presudu U. 3183/13, kojom je uvažena tužba podnosilaca i poništeno drugostepeno rešenje od 9. septembra 2010. godine.

Drugostepeni organ je, u izvršenju navedene presude Upravnog suda, doneo rešenje broj 120-01-236/2013-01 od 22. maja 2013. godine, kojim je usvojena žalba podnosilaca, poništeno rešenje prvostepenog organa broj 120-25/10 od 2. avgusta 2008. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-20/13 od 5 . jula 2013. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca, dok je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-412/2013-01 od 9. avgusta 2013. godine odbijena žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 14484/13 od 4. decembra 2015. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Drugostepeni organ je, u postupku izvršenja navedene presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu , doneo rešenje broj 120-01-42/2016-01 od 1. marta 2016. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 5. jula 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

U daljem toku postupka, rešenja prvostepenog organa broj 120-2545/2016 od 28. marta 2016. godine, broj 120-2545/2016-1 od 20. jula 2016. godine, broj 120-8270/16 od 14. decembra 2016. godine, broj 120-1716/17 od 2. marta 2017. godine, broj 120-3286/17 od 16 . maja 2017. godine, broj 120-5984/17 od 15. septembra 2017. godine, broj 120-7498/17 od 20. novembra 2017. godine, broj 120-1246/18 od 12. februara 2018. godine, broj 120 -2817/18 od 27. aprila 2018. godine, broj 120-5143/18 od 26. jula 2018. godine, broj 120-7375/18 od 5. novembra 2018. godine, broj 120-2081/19 od 26. marta 2019. godine, broj 120-4126/19 od 7. jula 2019. godine, broj 120-6440/19 od 18. novembra 2019. godine, broj 120-1260/20 od 24. februara 2020. godine i broj 120-2792/20 od 18. juna 2020. godine, poništena su rešenjima drugostepenog organa broj 120-01-233/2016-01 od 17. juna 2016. godine, broj 120-01-1298/2016-01 od 2. novembra 2016. godine, broj 120-01-118/2017-01 od 26. januara 2017. godine, broj 120-01-305/2017-01 od 19. aprila 2017. godine, broj 120-01-532/2017-01 od 21. avgusta 2017. godine, broj 120-01-757/2017-01 od 31. oktobra 2017. godine, broj 120-01-853/2017-01 od 29. decembra 2017. godine, broj 120-01-687/2018-01 od 30. marta 2018. godine, broj 120-01-1090/2018-01 od 21. juna 2018. godine, broj 120-01-1232/2018-01 od 28. septembra 2018. godine, broj 120-01-673/2019-01 od 11. februara 2019. godine, broj 120-01-2186/2019-01 od 27. maja 2019. godine, broj 120-01-2466/2019-01 od 24. septembra 2019. godine, broj 120-01-20/2020-01 od 19. januara 2020. godine, broj 120-01-233/2020-01 od 15. maja 2020. godine i broj 120-01-372/2020-01 od 6. avgusta 2020. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak.

Rešenjem prvostepenog organa broj 120-5443/20 od 23. novembra 2020. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 1. jula do 5. septembra 2006. godine, dok je u pogledu zahteva za isplatu dodataka na platu po navedenim osnovima za period od 5. septembra 2003. do 26. juna 2006. godine određeno da će o njemu biti naknadno odlučeno.

Rešenjem dru gostepenog organa broj 120-01-36/2021-01 od 22. januara 2021. godine odbijena je žalba podnosilaca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Dopunskim rešenjem prvostepenog organa broj 120-1632/21 od 31. marta 2021. godine: u tački 1. dispozitiva, dopunjeno je rešenje tog organa od 23. novembra 2020. godine; u tački 2. dispozitiva, utvrđeno je pravo podnosilaca ustavne žalbe na dodatke na platu po navedenim osnovima za period od 5. septembra 2003. do 26. juna 2006. godine; u tački 3. dispozitiva, upućeni su podnosioci da eventualno potraživanje po osnovu utvrđenog prava ostvare pred sudovima opšte nadležnosti, kao stvarno nadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari, u skladu sa opštim pravilima obligacionog prava; u tač. 4. i 5. dispozitiva, odlučeno je o zahtevu podnosilaca za naknadu troškova upravnog postupka.

Rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-240/2021-01 od 18. maja 2021. godine usvojena je žalba podnosilaca i poništena tačka 3. dispozitiva dopunskog rešenja prvostepenog organa od 31. marta 2021. godine, te je predmet u tom delu vraćen na ponovni postupak.

Prvostepeni organ je dopisom od 6. oktobra 2021. godine tražio od podnosilaca ustavne žalbe da dostave dokumentaciju kojom bi dokazali da su ostvarili pravo na isplatu traženih dodataka na platu za period od 5. septembra 2003. do 26. juna 2006. godine.

Podnosioci sud podneskom od 12. oktobra 2021. godine obavestili prvostepeni organ da se redne liste – evidencija prisutnosti na poslu koja se odnosi na vreme za koje se potražuju dodaci na platu i platne liste nalaze kod prvostepenog organa. Podnosioci su istog dana izjavili žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja kojim bi bilo odlučeno o preostalom delu njihovog zahteva.

Rešenjem drugostepenog organ broj 120-01-423/2021-01 od 10. novembra 2021. godine usvojena je žalba podnosilaca i naloženo prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana donese odgovarajuće rešenje, kao i da o tome obavesti prvostepeni organ.

Kako prvostepeni organ nije u ostavljenom roku postupio po nalogu drugostepenog organa, podnosioci su 4. januara 2022. godine izjavili novu žalbu zbog „ćutanja administracije“.

3.3. Rešenjem Ustavnog suda Už-2549/2013 od 31. oktobra 2013. godine odbačena je kao neblagovremena ustavna žalba podnosilaca u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-25/10, a koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 27303/10 od 30. avgusta 2011. godine, dok je ustavna žalba u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku izvršenja Odluke Ustavnog suda Už-5256/2011 od 13. februara 2013. godine odbačena jer nisu bile ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, imajući u vidu kratak vremenski period koji je protekao od donošenja Odluke Ustavnog suda Už-5256/2011 do podnošenja ustavne žalbe u predmetu Už-2549/2013.

3.4. Kada je u pitanju podnositeljka ustavne žalbe S . P , Ustavni sud je konstatovao sledeće:

Rešenjem Osnovnog suda u Loznici – Sudska jedinica u Ljuboviji O. 1005/2013 od 28. novembra 2013. godine za zakonskog naslednika na zaostavštini iza pok. B . P , bivšeg iz Donje Bukovice , koji je preminuo 31 . avgusta 2013. godine, oglašena je supruga ostavioca S. P , ovde podnositeljka ustavne žalbe.

Advokat J. M je, kao punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe S. P, podneskom od 3 . maja 2018. godine obavestila prvostepeni organ, pre dostavljanja prvostepenog rešenja broj 120-2817/18 od 27. aprila 2018. godine, da je B. P , koji je bio stranka u postupku, preminuo i da je njegov zakonski naslednik S. P , koja kao njegov pravni sledbenik stupa u svojstvu stranke u konkretni upravni postupak, prilažući punomoćje od 23. aprila 2018. godine.

Rešenjima upravnih organa donetim u nastavku postupka i dalje je odlučivano o zahtevu i žalbama sada pok. B. P , koji je i dalje u žalbama u upravnom postupku označavan kao stranka, dok podnositeljka ustavne žalbe S. P . nijednom nije označena kao stranka u rešenjima upravnih organa, niti je zbog toga koristila odgovarajuća pravna sredstva.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16 i 95/18 - autentično tumačenje), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da će po poništavanju pobijanog rešenja drugostepeni organ proslediti predmet na ponovni postupak prvostepenom organu, samo ako je potrebno da se u toj upravnoj stvari donese novo rešenje (stav 4.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.). U osnovi istovetne odredbe bile su sadržane i u Zakonu o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koje su se primenjivale do 31. maja 2017. godine.

5. Kako se svim navodima ustavne žalbe obrazlaže isključivo povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je navode i razloge ustavne žalbe razmatrao sa stanovišta tog elementa prava na pravično suđenje. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na podnosioce iz tačke 1. izreke, Ustavni sud ukazuje na to da upravni postupak koji je u odnosu na njih bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe od 27. oktobra 2011. godine, povodom koje je doneta Odluka Ustavnog suda Už-5256/2011 od 13. februara 2013. godine, nije deo postupka koji je pred Upravnim sudom i upravnim organima usledio nakon što je Upravnom sudu dostavljena navedena odluka Ustavnog suda, već se radi o posebnom postupku u kome se ta odluka Suda izvršava. Stoga je Ustavni sud istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na podnosioce iz tačke 1. izreke cenio u periodu od dostavljanja Odluke Ustavnog suda Už-5256/2011 od 13. februara 2013. godine Upravnom sudu, odnosno od 4. marta 2013. godine. Saglasno svojoj ustaljenoj praksi, Ustavni sud je u okviru navedenog perioda, koji traje devet godina, upravni postupak i upravni spor, posmatrao kao jedinstvenu celinu.

Ustavni sud je konstatovao da je dopunskim rešenjem prvostepenog organa od 31. marta 2021. godine podnosiocima ustavne žalbe utvrđeno pravo na dodatke na platu po navedenim osnovima za period od 5. septembra 2003. do 26. juna 2006. godine, ali nije odlučeno o njihovom zahtevu za isplatu dodataka na platu za navedeni period, koji iznosi nešto duže od dve godine i devet meseci i čini najveći deo perioda od tri godine za koji su tražili isplatu. Predmet se u tom delu nalazi u fazi prvostepenog rešavanja. Zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu za period od 1. jula do 5. septembra 2006. godine, odnosno za nešto duže od dva meseca, odbijen je konačnim rešenjem prvostepenog organa od 23. novembra 2020. godine.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U pogledu značaja predmeta postupka, Ustavni sud nalazi da podnosioci ustavne žalbe imaju legitiman interes da nadležni organi o njihovom zahtevu u celini odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa i što se postupak vodi u izvršenju Odluke Ustavnog suda.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja se postavljaju u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u Odluci Ustavnog suda Už-5256/2011 od 13. februara 2013. godine, zasnovanoj na pravnom shvatanju ovog suda izraženom u Odluci Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima ustavne žalbe za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu od 5 . septembra 2003. do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok je za period od 1. jula do 5. septembra odlučeno da podnosiocima ne pripada pravo na uvećanje plate, jer je utvrđeno da im je koeficijent za obračun plate u tom periodu uvećan za više od 30% u odnosu na druge državne službenike, te su ostvarili pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 147. stav 1. ranije važećeg Zakona o policiji.

Ispitujući postupanje nadležnog suda i upravnih organa, Ustavni sud je konstatovao da je Upravni sud u kratkom vremenskom periodu doneo presudu postupajući u izvršenju navedene odluke Ustavnog suda. Međutim, u nastavku postupka je doneto 19 rešenja prvostepenog organa i 21 rešenje drugostepenog organa kojima je odlučeno o zakonitosti prvostepenih rešenja . Iz toga se jasno može uočiti da posmatrani postupak obeležava kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji ne postupa po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredaba člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku i člana 171. stav 2. važećeg Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, broj predstavke 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Ustavni sud je posebno imao u vidu da je prvostepeni organ, nakon što je poništeno 17 rešenja tog organa, kojima je u celini bio odbijen zahtev podnosilaca, doneo dopunsko rešenje od 31. marta 2021. godine, kojim je podnosiocima utvrđeno pravo na tražene dodatke na platu za period od 5. septembra 2003. do 30. juna 2006. godine, ali nije odlučeno o njihovom zahtevu za isplatu tih dodataka.

Kada je u pitanju ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni izjavili žalbu zbog nedonošenja rešenja o preostalom delu njihovog zahteva za isplatu traženih dodataka na platu.

6. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na podnosioca ustavne žalbe iz tačke 2. izreke, D. T, Ustavni sud je konstatovao da postupak po njegovom zahtevu nije bio pravnosnažno okončan pre izjavljivanja ustavne žalbe u predmetu Už-5256/2011, već se sve do 2013. godine nalazio u fazi prvostepenog rešavanja. Stoga , period merodavan za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na tog podnosioca traje od podnošenja zahteva od 5. septembra 2006. godine, što iznosi 15 godina i sedam meseci.

Pri tome, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da svaki postupak pred sudovima ili drugim nadležnim organima predstavlja jedinstvenu celinu, ocenio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je konstatovao: da je navedeni podnosilac zajedno sa podnosiocima iz tačke 1. izreke podneo zahtev o kome nije odlučeno u zakonom propisanom roku; da je rešenjem drugostepenog organa od 31. oktobra 2006. godine odlučeno o njegovoj žalbi, a presudom Vrhovnog suda Srbije od 3. oktobra 2007. godine o njegovoj tužbi ; da rešenjima prvostepenog organa od 19. maja 2008. i 2. avgusta 2010. godine nije odluč eno o njegovom zahtevu; da u žalbama protiv tih prvostepenih rešenja nije bio naveden kao stranka, pa ni drugostepenim rešenjima od 1. jula 2008, 25. juna 2010. i 9. septembra 2010. godine nije moglo biti odlučeno o njegovim žalbama; da je stoga presudama Upravnog suda od 2. avgusta 2010. i 20. avgusta 2011. godine odbačena njegova tužba podneta protiv navedenih drugostepenih rešenja; da je presudom Upravnog suda od 24. aprila 2013. godine uvažena njegova tužba podneta protiv drugostepenog rešenja od 9. septembra 2010. godine, iako tim rešenjem nije odlučeno o njegovoj žalbi; da je rešenjem prvostepenog organa od 5. jula 2013. godine prvi put odlučeno o zahtevu navedenog podnosioca.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da se podnosilac iz tačke 2. izreke u periodu od 2008. do 2013. godine nije nalazio u istoj pravnoj situaciji kao i podnosioci iz tačke 1. izreke, jer se postupak u pomenutom periodu u odnosu na tog podnosioca sve vreme nalazio u fazi rešavanja prvostepenog organa o njegovom zahtevu.

Razmatrajući kriterijume za ocenu povrede prava na suđenje u razumnom roku navedene u prethodnoj tački obrazloženja, Sud je u pogledu složenosti i značaja predmeta postupka za navedenog podnosioca, njegovog ponašanja i postupanja nadležnih upravnih organa i suda u periodu od donošenja prvostepenog rešenja od 5. jula 2013. godine , uzeo u obzir ocene date u prethodnoj tački obrazloženja ove odluke.

Što se tiče postupanja nadležnih organa i ponašanja navedenog podnosioca u periodu od 2008. do 2013. godine, Ustavni sud je konstatovao da prvostepeni organ u tom periodu nije odlučio o njegovom zahtevu, ali da podnosilac zbog toga nije koristio pravna sredstva zbog „ćutanja administracije“ koja su mu u skladu sa zakonom bila na raspolaganju . Dakle, podnosilac iz tačke 2. izreke je u periodu duže m od pet godina propustio da koristi pravna sredstva za ubrzanje postupka . S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava, prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (videti presudu Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije , broj predstavke 11681/85, stav 35, od 7. jula 1989. godine), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (videti odluku Štajcar protiv Hrvatske, broj predstavke 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

7. Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u odnosu na podnosioce ustavne žalbe iz tač. 1. i 2. izreke , zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-1632/21 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe iz tač. 1. i 2. izreke na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku podnosilaca ustavne žalbe iz tačke 1. izreke ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 900 evra, a podnosioca ustavne žalbe iz tačke 2. izreke u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio dužinu trajanja postupka u odnosu na podnosioce iz tač. 1. i 2. izreke , neefikasno postupanje upravnih organa, propuštanje podnosioca ustavne žalbe iz tačke 2. izreke da u periodu dužem od pet godina koristi pravna sredstva za ubrzanje postupka u skladu sa zakonom, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije, od 19. septembra 2019. godine (broj predstavke 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije, od 14. januara 2021. godine (broj predstavke 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

10. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosilaca iz tačke 1. izreke u delu u kome je osporeno trajanje postupka koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Šapcu u predmetu broj 120-25 /10, a koji je pravnosnažno okončan presudom Upravnog suda U. 27303/10 od 30. avgusta 2011. godine, Ustavni sud je konstatovao da je Rešenjem Už-2549/2013 od 31. oktobra 2013. godine već odbacio kao neblagovremenu ustavnu žalbu podnosilaca izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u tom postupku. Samim tim, Ustavni sud nalazi da je navedenim rešenjem odlučio o delu zahteva koji je istaknut i u ovoj ustavnoj žalbi.

Polazeći od iznetog, a imajući u vidu da se prema odredbi člana 8. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu na pitanja postupka pred Ustavnim sudom koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe odgovarajućih procesnih zakona, zbog čega se shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US, 55/14, 87/18 i 18/20), čijom odredbom člana 294. stav 1. tačka 4) je propisano da sud donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da je stvar pravnosnažno presuđena, Ustavni sud je u tom delu odbacio ustavnu žalbu podnosilaca iz tačke 1. izreke kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

11. U pogledu dela ustavne žalbe kojim je osporeno trajanje postupka po ustavnoj žalbi u predmetu Už- 5256/2011, Ustavni sud ukazuje na to da iz odredbe člana 170. Ustava proizlazi da je Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda do kojih je došlo aktima i radnjama državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, što, po prirodi stvari, isključuje mogućnost da se ustavnom žalbom osporavaju akti ili radnje Ustavnog suda. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu nedopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

12. Razmatrajući ustavnu žalbu podnositeljke S. P , Ustavni sud je konstatovao da je ona podneskom od 3. maja 2018. godine obavestila prvostepeni organ da stupa u svojstvu stranke u konkretni upravni postupak kao pravni sledbenik pok. B. P , koji je bio stranka u postupku. Međutim, navedena podnositeljka ustavne žalbe nijednom nije označena kao stranka u rešenjima upravnih organa donetim u nastavku konkretnog postupka, niti je zbog toga koristila pravna sredstva. Iz toga sledi da nadležni organi navedenoj podnositeljki još uvek nisu priznali svojstvo stranke.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je utvrdio da navedena podnositeljka nije aktivno legitimisana za podnošenje ustavne žalbe, te je odbacio njenu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 5 . izreke.

13. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti