Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud utvrdio je povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 15 godina. Iako je predmet bio činjenično i pravno složen, neefikasno postupanje parničnih sudova, uključujući duge periode neaktivnosti, dovelo je do povrede prava podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radni ka univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8820/04 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na s uđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada podnela je 27. decembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog člano m 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 8820/04.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da postupak, koji nije bio pravno složen, traj e već 14 godina, pri čemu podnosilac nije ničim doprineo navedenoj dužini. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog Ustavom zajemčenog prava, kao i pravo podnosioca na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8820/04 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 27. avgusta 1996. godine Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih zadrugara M.M, B.P. i M.T, kojom je tražila da sud obaveže tužene da tužiocu na ime duga solidarno isplate navedeni novčani iznos, sa zakonskom zateznom kamatom. U tužbi je navedeno da je prvotuženi koristi o sredstva zadruge prema ugovoru o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara, dok su drugotužen i i trećetužni bili garanti, ali da je prvotuženi vratio samo jedan deo primljenih sredstava. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 5048/96.

Prvo ročište za g lavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 25. novembar 199 6. godine, ali ono, kao ni naredna dva ročišta (zakazana za 31. avgust i 29. oktobar 1998. godine) ni je održan o, jer nisu bile ispunjene procesne pretpostavke. Naime, opštinski sud je pokušao da dostavi tužbu i pozive tužen e na raspravu, ali se nijedan od tuženih nije nalazio na adresi iz tužbe. Parnični sud je 17. juna 1998. godine dao nalog tužiocu da dostavi tačne adrese tuženih. Kako se tuženi nisu nalazili ni na novodostavljenim adresama, tužilac je 29. oktobra 1998. godine povukao tužbu u odnosu na drugotuženog i trećetuženog. Opštinski sud u Novom Sadu se dopisom od 29. oktobra 1998. godine obratio Sekretarijatu unutrašnjih poslova Novi Sad sa zahtevom da ga obavesti o tačnoj adresi tuženog M.M. Traženo obaveštenje dostavljeno je sudu 5. novembra 1998. godine, nakon čega je sud tužbu uručio ćerki tuženog koja se nalazila na toj adresi. Tužilac je kasnijim podneskom tražio od suda da dostavu tužiocu vrši na adresi gde je tuženi zaposlen, te je sud poziv za naredno ročište, zakazano za 16. novembar 2001. godine, uputio tuženom na tu adresu, ali je tuženom ranije prestao radni odnos kod tog poslodavca, te mu poziv nije uručen. Rešenjem od 20. novembra 2001. godine Opštinski sud u Novom Sadu je odlučio da dostavu tuženom vrši preko oglasne table. Naredno ročište, zakazano za 20. decembar 2001. godine nije održano, jer nijedan parnična stranka nije došla na raspravu iako su bile uredno pozvane, te je sud doneo rešenje o mirovanju postupk a. Tužilac je podneskom od 25. marta 2002. godine zatražio da se postupak nastavi, te je sledeće ročište zakazano za 27. septembar 2002. godine. Nakon još dva održana i jednog neodržanog ročišta, Opštinski sud u Novom Sadu zaključio je raspravu 12. maja 2003. godine i istog dana doneo presudu P. 5048/96, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu P. 5048/96 17. jula 2003. godine usvojen je predlog tuženog za povraćaj u pređašnje stanje, te je presuda od 12. maja 2003. godine stavljena van snage. Nakon toga predmet je dobio novi broj P. 8358/03. Opštinski sud u Novom Sadu je 27. oktobra 2003. godine doneo presudu P. 8358/03, kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude obe parnične stranke su izjavile žalbe.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 493/04 od 10. novembra 2004. godine usvojene su žalbe, te je ukinuta presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8358/03 od 27. oktobra 2003. godine, a predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 8820/04. Rešenjem od 7. decembra 2004. godine parnični sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem, a određeni veštak je dostavio nalaz sa mišljenjem 27. decembra 2004. godine. Nakon toga suda je zakazano ročište za 22. mart 2006. godine, koje nije održano na zahtev tuženog. Nakon naredna tri ročišta Opštinski sud u Novom Sadu je 14. jula 2006. godine doneo rešenje da se zastaje sa postupkom u ovoj pravnoj stvari do zauzimanja pravnog stava Vrhovnog suda Srbije o inflatornoj šteti. Postupak je nastavljen 25. januara 2007. godine.

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8820/04 od 22. marta 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca. Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 19. avgusta 2007. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 6072/07 od 8. maja 2009. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi sprovođenja izviđaja u vezi sa ovlašćenjem za zastupanje tužioca. Nakon što je postupio po nalogu, prvostepeni sud je 3. jula 2009. godine ponovo dostavio spise drugostepenom sudu na nadležnost.

Viši suda u Novom Sadu je rešenjem Gž. 2843/10 od 26. novembra 2010. godine prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari, jer je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 9. novembra 2010. godine otvoren postupak stečaja nad tužiocem. Tužilac je podneskom od 27. januara 2011. godine zatražio da se postupak nastavi.

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž. 749/11 od 9. avgusta 2011. godine delimično je usvojena žalba tužioca, pa je preinačena presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8820/04 od 22. marta 2007. godine, tako što je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca. Ova presuda ispravljena je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 749/11 od 4. novembra 2011. godine.

Tužilac je 29. oktobra 2012. godine podneo predlog za ponavljanje postupka.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud oduči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu 27. avgusta 1996. godine , do njegovog okončanja, donošenjem presude Višeg suda u Novom S adu od 9. avgusta 2011. godine, trajao 15 godina, kao i da je taj postupak bio u zastoju i prekidu ukupno osam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem predloga za izvršenje, a završava sprovođenjem izvršenja, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja izvršnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio činjenično i pravno složen. Parnični sud je trebalo da utvrdi, a nakon perioda velike inflacije, da li je obaveza ugovorena pre više godine ispunjena, izborom adekvatne metodologije za obračun prestacija.

Takođe, Ustavni sud je ocenio i da je postavljeni zahtev bio od značaja za podnosioca. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac je u izvesnoj meri doprineo navedenoj dužini trajanja postupka, pre svega nedostavljanjem tačnih adresa tuženih, te prvih skoro dve i po godina nisu mogla da se održe ročišta, kao i propuštanjem da dođe na jedno od zakazanih ročišta, usled čega je postupak bio u mirovanju tri meseca.

Ustavni sud je, međutim, ocenio da navedeno trajanje postupka ne može biti opravdano navedenom složenošću pos tupka, niti doprinosima stranaka, jer je zakonska obaveza suda da obezbedi da se postupak sprovede efikasno. Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud u Novom Sadu tek tri godine nakon što je dobio obaveštenje o adresi tuženog zakazao ročište, kao i da je u ponovnom postupku, prvo ročište zakazao tek nakon 14 meseci od dostavljanja nalaza veštaka. Takođe, Ustavni sud je utvrdio i da je Okružni sud u Novom Sadu tek nakon godinu i po dana od dostavljanja spisa radi odlučivanja o žalbi tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude, doneo rešenje da vraća spise predmeta na dopunu prvostepenom sudu, kao i da je drugostepeni sud, nakon ponovnog dostavljanja spisa o izjavljenoj žalbi odlučio nakon dve godine. Tako je postupak po žalbi trajao skoro četiri godine.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i doprinos podnosioca. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti