Odluka o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, poništio presudu Upravnog suda i vratio predmet na ponovno odlučivanje. Sud je povredio pravo na pravično suđenje jer je proizvoljno primenio procesno pravo, ignorišući dokaz o upisu prava svojine podnet tokom žalbenog postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednica Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi R. B . iz B . kod O, grad Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednic i Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. B . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda U. 5889/15 od 9. maja 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda U. 5889/15 od 9. maja 2017. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 465-02-128/2015-07 od 31. marta 2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. B . iz B . kod O, grad Beograd , podneo je Ustavnom sudu , 24. juna 2017. godine, preko punomoćnika M. R, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu , dopunjenu podneskom od 14. marta 2018. godine, protiv presude Upravnog suda U. 5889/15 od 9. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavna žalba je podneta i zbog povrede prava iz čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su rešenjem prvostepenog organa eksproprisane nepokretnosti koje su u katastru nepokretnosti bile upisane na Z . B . i da su tim rešenjem kao raniji vlasnici određeni njegovi zakonski naslednici, iako se u spisima nalazilo pravnosnažno rešenje Drugog osnovnog suda u Beogradu , Sudska jedinica u Obrenovcu III-9 O. 2590/10 „iz 2010. godine“, kojim je obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine iza smrti Z. B , budući da je za života raspolagao celokupnom imovinom u korist podnosioca, ugovor om o doživotnom izdržavanju.

U ustavnoj žalbi se dalje ističe: da se pravnosnažno okončan ostavinski postupak ne može ponovo pokretati, već se stranke upućuju da svoja prava ostvare u parničnom postupku; da ostavinsko rešenje na koje se poziva Upravni sud nije ni moglo biti doneto, jer nije postojala zaostavština Z . B; da Upravni sud nije mogao da „ignoriše“ pravnosnažno sudsko rešenje kojim je obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine iza smrti Z. B . i nespornu činjenicu da se podnosilac vodi u katastr u nepokretnosti kao isključivi vlasnik spornih nepokretnosti ; da su rešenje o tom upisu dobili ostali zakonski naslednici i da isto nisu osporili.

Prema navodima ustavne žalbe, opisanim postupanjem Upravnog suda podnosiocu su povređena prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i pravo na imovinu, jer su mu „ograničena svojinska ovlašćenja koja je stekao teretnim pravnim poslom“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Rešenjem Odeljenja za imovinsko-pravne i stambene poslove Uprave gradske opštine Obrenovac II -01 broj 465-235/2012 od 4. februara 2015. godine usvojen je predlog korisnika eksproprijacije JP „P.“ za eksproprijaciju nepokretnosti označenih u rešenju, upisanih u korist Z. B, koji je preminuo i čiji su naslednici R . B . (ovde podnosilac ustavne žalbe) , sa udelom od 20/32, mal. D. S . i mal. F . S, sa udelima od po 6/32, na osnovu pravnosnažnog rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu III -11 O. 1466/11 od 27. avgusta 2012. godine (stav 1. dispozitiva), a korisnik eksproprijacije je obavezan da ranijim vlasnicima isplati naknadu za eksproprisane nepokretnosti u novcu (stav 2. dispozitiva). Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao da je na raspravi održanoj pred tim organom 2. marta 2015. godine saslušan vanknjižni suvlasnik spornih nepokretnosti R . B, koji je izjavio : da je 29. oktobra 2010. godine doneto rešenje Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu III -9 O. 2590/10, kojim je obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine iza smrti Z. B , j er predmeta zaostavštine nema i da je u obrazloženju tog rešenja navedeno da je to lice za života ra spolagalo celokupnom imovinom ugovorom o doživotnom izdržavanju. Prvostepeni organ je dalje konstatovao : da je predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju dostavlje n tom organu; da je podnosiocu ustavne žalbe predočeno da je, prema obrazloženju rešenja o nasleđivanju Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu III -11 O. 1466/11 od 27. avgusta 2012. godine, na ročištu ostavinske rasprave izjavio da ne želi da se koristi pravima iz predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju i da je sud na osnovu toga utvrdio šta je predmet zaostavštine i doneo rešenje kojim su za naslednike oglašeni R. B, sa udelom od 20/32, mal. D . S . i mal. F . S, sa udelima od po 6/32; da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno 10. aprila 2014. godine; da je podnosilac ustavne žalbe izjavio da je bio u zabludi i da je kao neuko lice ovlastio advokata da ga zastupa u postupku zaostavštine, ali da „nije smelo da se uradi“ da ostali naslednici dobiju udeo u zaostavštini, jer postoji predmetni ugovor o doživotnom izdržavanju, prema kome je on isključivi vlasnik spornih nepokretnosti.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv navedenog rešenja prvostepenog organa izjavio žalbu, koja je odbijena rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 465-02-128/2015-07 od 31. marta 2015. g odine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenj a konstatovao da je u žalbi navedeno da je prvostepeni organ izveo pogrešan zaključak o tome ko su spstvenici nepokretnosti i da nema osnova da se naknada za eksproprisane nepokretnosti isplati mal. D . S . i mal. F . S , te da je prilož eno rešenje Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Obrenovac broj 952-02-4-796/2014 od 6. februara 2015. godine, kojim je dozvoljena promena prava svojine na predmetnim nepokretnostima sa Z. B . na R . B. Drugostepeni organ je dalje naveo da je uvidom u spise predmeta utvrđeno: da je podnosilac zaključio sa svojim ocem ugovor o doživotnom izdržavanj u, koji je overen u Opštinskom sudu u Obrenovcu 13. februara 2007. godine pod brojem R. III 141/07, na osnovu kojeg mu je otac ostavio svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu; da je rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu III -9 O. 2590/10 od 29. oktobra 2010. godine obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine iza smrti Z. B . jer predmeta zaostavštine nema, budući da je ostavilac za života raspolagao celokupnom imovinom predmetnim ugovorom o doživotnom izdržavanju. Drugostepeni organ je, međutim, imajući u vidu izjavu podnosioca da ne želi da se koristi pravima iz predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju i da su pravnosnažnim rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu rešenjem III-11 O. 1466/11 od 27. avgusta 2012. godine za naslednike pok. Z . B . oglašeni R . B , mal. D. S . i mal. F . S , našao da je pobijano rešenje pravilno i na zakonu zasnovano, a da podnosilac nije naveo nove činjenice od značaja za drugačiju odluku u ovoj upravnoj stvari. Po oceni tog organa, činjenica da je podnosilac u Službi za katastar nepokretnosti Obrenovac izdejstvovao upis prava svojine u svoju korist nije od značaja za donošenje drugačije odluke, s obzirom na to da je upis izvršen na lični zahtev podnosioca i da tom prilikom nije priloženo pravnosnažno ostavinsko rešenje nadležnog suda.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 5889/15 od 9. maja 2017. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 465-02-128/2015-07 od 31. marta 2015. godine. Upravni sud je u svemu prihvatio razloge na kojima je drugospepeni organ zasnovao odluku o odbijanju žalbe podnosioca ustavne žalbe, ocenivši da nije od značaja navod tužbe da je podnosilac upisan kao isključivi vlasnik na spornim nepokretnostima, posebno imajući u vidu činjenicu da je rešenje o upisu u katastar doneto nakon donošenja prvostepenog rešenja, odnosno 6. februara 2015. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz navedenu Evropsku konvenciju s uštinski ne razlikuju od odredaba č lana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenih prava garantovanih Evropskom konvencijom ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored već navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i odredbe sledećih zakona:

Članom 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Članom 60. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru („ Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 18/10 i 65/13) bilo je predviđeno: da se svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču, prenose i ograničavaju upisom u katastar nepokretnosti ( konstitutivnost upisa), a prestaju brisanjem upisa.

Odredbama Zakona o eksproprijaciji (“ Službeni glasnik RS”, br. 53/95…20/09) propisano je: da se uz predlog za eksproprijaciju podnosi, pored ostalog, izvod iz katastra nepokretnosti ili drugih javnih knjiga u kojima se upisuju prava na nepokretnostima, koji sadrži podatke o nepokretnosti za koju se predlaže eksproprijacija (član 27. tačka 1)); da rešenje kojim se usvaja predlog za eksproprijaciju naročito sadrži: naznačenje nepokretnosti koja se ekspropriše, uz navođenje podataka iz katastra nepokretnosti ili drugih javnih knjiga u kojima se upisuju prava na nepokretnostima (član 31. tačka 2) i naznačenje sopstvenika nepokretnosti i njegovog prebivališta ili sedišta (član 31. tačka 3)); da je opštinska uprava dužna da bez odlaganja dostavi primerak ponude ranijem sopstveniku eksproprisane nepokretnosti, a od upravnih i drugih organa i organizacija pribavlja obaveštenja o činjenicama koje mogu biti od značaja za sporazumno određivanje naknade (član 56. st av 3.) .

Odredbama Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, 46/95, 101/03 i 6/15) propisano je: da zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti (član 1. stav 2.); da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani (član 194.); da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici (član 195. stav 1.); da na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja (član 230. stav 1.).

Odredbom člana 130. stav 1. Zakona o vanparničnom postupku („ Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12 i 45/13) propisano je da a ko po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju ili rešenja o legatu neko lice koje nije učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine polaže pravo na zaostavštinu kao naslednik, ostavinski sud neće ponovo raspravljati zaostavštinu, već će to lice uputiti da svoje pravo može da ostvari u parničnom postupku.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da na osnovu odlučnih činjenica utvrđenih u postupku, organ nadležan za rešavanje donosi rešenje o upravnoj stvari koja je predmet postupka (član 192. stav 1.); da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi, ali je žalilac dužan da obrazloži zbog čega ih nije izneo u prvostepenom postupku(član 222. stav 2.); da ako organ koji je doneo prvostepeno rešenje nađe povodom žalbe da je sprovedeni postupak bio nepotpun, a da je to moglo biti od uticaja na rešavanje upravne stvari, on može postupak dopuniti saglasno odredbama ovog zakona (član 226. stav 1.) da se odredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi (član 235. stav 1.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Upravni sud „ignorisao“ nespornu činjenicu njegovog upisa u katastar nepokretnosti kao isključivog vlasnika nepokretnosti koje su eksproprisane rešenjem pravostepenog organa. Podnosilac, takođe, smatra da je Upravni sud morao imati u vidu da je pravnosnažnim rešenjem obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine iza smrti njegovog oca, budući da nema predmeta zaostavštine i da „zainteresovane strane“ svoja eventualna prava mogu ostvariti samo u parničnom postupku.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da ustavna garancija označenog prava podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda. Sud, s tim u vezi, naglašava da procesna pravila sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku predstavljaju neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja, zaštićenih Ustavom. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-7059/2012 od 9. jula 2015. godine, Už – 3676/2015 od 17. novembra 2016. godine i Už- 2883/2016 od 22. februara 2018. godine.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u ovom ustavnosudskom postupku, konstatovao:

- da su u vreme odlučivanja prvostepenog organa o predlogu za eksproprijaciju, sporne nepokretnosti bile upisane na sada pok. Z . B;

- da je rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu III -9 O. 2590/10 od 29. oktobra 2010. godine obustavljen postupak raspravljanja zaostavštine iza smrti Z. B . jer predmeta zaostavštine nema, budući da je imenovani raspolagao celokupnom imovinom ugovorom o doživotnom izdržavanju ;

- da je podnosilac ustavne žalbe davalac izdržavanja iz predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju i da je dostavio prvostepenom organu taj ugovor ;

- da je rešenjem o nasleđivanju Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu III -11 O. 1466/11 od 27. avgusta 2012. godine određeno da zaostavštinu Z. B . čine sporne nepokretnosti, a za njegove naslednike oglašeni podnosilac ustavne žalbe, sa udelom od 20/32, mal. D. S . i mal. F . S, sa udelima od po 6/32;

- da je podnosilac ustavne žalbe uz žalbu izjavljenu protiv rešenja prvostepenog organa priložio rešenje Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Obrenovac broj 952-02-4-796/2014 od 6. februara 2015. godine, kojim je upisan kao isključivi vlasnik spornih nepokretnosti.

Ustavni sud je dalje konstatovao da je prvostepeni organ u rešenju o eksproprijaciji kao ranije sopstvenike eksproprisanih nepokretnosti označio lica koja su oglašena za naslednike Z. B . pravnosnažnim rešenj em Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu III -11 O. 1466/11 od 27. avgusta 2012. godine. Drugostepeni organ je ocenio da nije od uticaja na donošenje drugačije odluke, činjenica da je podnosilac ustavne žalbe upisan u katastar nepokretnosti kao isključivi vlasnik spornih nepokretnosti, s obzirom na to da je upis izvršen na lični zahtev podnosioca i da tom prilikom nije priloženo pravnosnažno ostavinsko rešenje nadležnog suda. Upravni sud je u osporenoj presud i prihvatio sve razloge drugostepenog organa za odluku o žalbi , posebno istakavši da je rešenje o upisu u katastar doneto nakon donošenja prvostepenog rešenja, odnosno 6. februara 2015. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da se u upravnom sporu koji je o končan osporenim aktom postavilo kao sporno pitanje da li je za rešavanje pitanja ko su raniji vlasnici spornih nepokretnosti odlučujuće stanje u katastru nepokretnosti i, s tim u vezi, da li je od značaja činjenica da je upis prava na nepokretnostima koje su predmet predloga za eksproprijaciju izvršen nakon donošenja prvostepenog rešenja, a pre okončanja upravnog postupka.

U traženju odgovora na sporno pravno pitanje, Ustavni sud je pošao od navedenih odredaba Zakona o os novama svojinsko-pravnih odnosa, Z akona o državnom premeru i katastru i Zakona o eksproprijaciji , iz kojih proizlazi: da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom; da se svojina na nepokretnostima stiče, prenosi i ograničava upisom u katastar nepokretnosti, a prestaje brisanjem upisa; da se uz predlog za eksproprijaciju mora dostaviti izvod iz katastra nepokretnosti koji sadrži podatke o nepokretnosti za koju se predlaže eksproprijacija; da se u rešenju kojim se usvaja predlog za eksproprijaciju navode podaci o nepokretnosti i označava sopstvenik nepokretnosti. Iz navedenih odredaba Zakona o nasleđivanju i Zakona o vanparničnom postupku proizlazi: da imovina koja je predmet ugovora o doživotnom izdržavanju ne ulazi u zaostavštinu, niti se to može utvrditi u ostavinskom postupku bez prethodnog oglašavanja ništavim ili poništaja tog ugovora; da zakonski naslednici primaoca izdržavanja mogu podneti nadležnom sudu tužbu za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju; da lice koje nije učestvovalo u postupku za raspravljanje zaostavštine, a polaže pravo na zaostavštinu kao naslednik, svoje pravo može da ostvari u parničnom postupku; da davalac izdržavanja koji nije učestvovao u ostavinskom postupku ili se u toku postupka nije pozvao na ugovor o doživotnom izdržavanju, svoja prava iz ugovora o doživotnom izdržavanju može da ostvari u parnici, tužbom za utvrđenje prava svojine na stvarima i pravima koja su predmet ugovora, u kojoj naslednici mogu da osporavaju zaključeni ugovor o doživotnom izdržavanju.

Polazeći od toga da su sporne nepokretnosti u vreme odlučivanja prvostepenog organa o predlogu za eksproprijaciju bile upisane na pok. Z. B, a imajući u vidu da je navedeno lice raspolagalo tim nepokretnostima ugovor om o doživotnom izdržavanju , zbog čega je obustavljen postupak raspravljanja njegove zaostavštine, Ustavni sud nalazi da su navedene činjenic e bil e od značaja za rešavanje pitanja ko je vlasnik spornih nepokretnosti upisanih na pok. Z . B . Uprkos tome, prvostepeni organ je kao ranije vlasnike označio zakonske naslednike navedenog lica, prema rešenju o nasleđivanju iz 2012. godine, sa obrazloženjem da je podnosilac ustavne žalbe na ročištu za raspravljanje zaostavštine izjavio da se neće koristiti pravima iz predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju. Ustavni sud nije posebno ispitivao ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta prvostepenog organa, budući da je podnosilac ustavne žalbe u prilogu žalbe protiv rešenja prvostepenog organa dostavio rešenje Službe za katastar nepokretnosti Obrenovac od 6. februara 2015. godine, kojim je izvršen upis prava svojine na spornim nepokretnostima u njegovu korist.

Ustavni sud ukazuje na to da se ispunjenost uslova za upis prava na nepokretnostima ispituje u postupku pred Republičkim geodetskim zavodom i da organ pred kojim se vodi postupak eksproprijacije nije ovlašćen da ocenjuje zakonitost izvršenog upisa. Sud, takođe, konstatuje da iz navedenih odredaba ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku proizlazi da se u žalbi mogu iznositi nove činjenice i novi dokazi, da prvostepeni organ može postupak dopuniti, ako nađe povodom žalbe da je sprovedeni postupak bio nepotpun, a da je to moglo biti od uticaja na rešavanje upravne stvari, te da se odredbe ovog zakona koje se odnose na prvostepeno rešenje shodno primenjuju i na rešenja koja se donose po žalbi. Iz navedenog sledi da je drugostepeni organ trebalo da poništi pobijano rešenje o eksproprijaciji i vrati predmet prvostepenom organu na ponovno odlučivanje ili da u svom rešenju kao ranijeg vlasnika eksproprisane nepokretnosti označi lice koje je u vreme odlučivanja o žalbi bilo upisano u katast ar kao nosilac prava na spornim nepokretnostima . Imajući u vidu da drugostepeni organ nije postup io na jedan od navedenih načina – nalazeći da je za odlučivanje u predmetnoj upravnoj stvari od značaja rešenje Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Obrenovcu III -11 O. 1466/11 od 27. avgusta 2012. godine, a ne činjenica upisa u katastar nepokretnosti, Ustavni sud smatra da je Upravni sud, prihvatanjem tog stanovišta, propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti pobijanog upravnog ak ta, što je imalo za posledicu ustavnopravno neprihvatljiv zaključak da su raniji vlasnici eksproprisanih nepokretnosti lica koja su navedenim rešenjem određena za zakonske naslednike pok. Z. B . Ustavni sud , takođe, ističe da sud u upravnom sporu ispituje zakonitost konačnog akta koji može biti predmet upravnog spora, te su za odluku o zakonitosti tog akta od značaja sve činjenice i dokazi na čije je postojanje ukazano nadležnom organu do okončanja upravnog postupka. Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da je donosilac osporenog akta proizvoljnom primenom procesnog prava ocenio da nije od uticaja na odlučivanje o upravnoj stvari dokaz pribavljen nakon donošenja rešenja prvostepenog organa, u toku postupka po žalbi.

S obzirom na to da se pravo na naknadu za eksproprisane nepokretnosti ostvaruje na osnovu rešenja kojim je usvojen predlog za eksproprijaciju, u kome su označeni ranij i sopstvenici nepokretnosti, Ustavni sud nalazi da je opisanim postupanjem Upravnog suda podnosiocu ustavne žalbe ostvarivanje navedeno g prava ograničeno iz razloga koji nemaju ustavnopravnog utemeljenja. Stoga je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sud („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud primećuje da je, nakon obustavljanja ostavinskog postupka iza smrti Z . B, doneto rešenje o nasleđivanju kojim su kao zakonski naslednici tog lica na spornim nepokretnostima, pored podnosioca ustavne žalbe, oglašena i druga lica. Imajući u vidu predmet ustavne žalbe i pritužbe podnosioca, Ustavni sud nije mogao da razmatra navedenu činjenicu, ali konstatuje da učesnici tog postupka svoja eventualna prava mogu ostvariti u drugom odgovarajućem postupku.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu utvrđene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Upravnog suda U. 5889/15 od 9. maja 2017. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 465-02-128/2015-07 od 31. marta 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta ostalih prava zajemčenih Ustavom, istaknutih u ustavnoj žalbi, jer je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu Upravnog suda.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka o povredi prava na pravično suđenje u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti