Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu policijskog službenika kome je prestao radni odnos zbog teške povrede službene dužnosti. Utvrđena je povreda prava na pravično suđenje jer Upravni sud nije obrazložio odluku niti razmotrio ključne navode tužbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Lj . iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Lj . i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 617/14 od 11. aprila 2016. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 617/14 od 11. aprila 2016. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Veće u Kragujevcu DS broj 116-4/12-202 od 5. decembra 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Lj . iz Užica podneo je Ustavnom sudu, 12. jula 2016. godine, preko punomoćnika V. R, advokata iz Požege, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 617/14 od 11. aprila 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je podnosilac oglašen odgovornim za tešku povredu službene dužnosti koja po činjeničnom opisu nije bila predmet zaključka o pokretanju disciplinskog postupka; da je na taj način učinjena povreda opšteg načela svakog kaznenog, pa tako i disciplinskog postupka, koje se tiče identiteta „optužbe“ i odluke; da se podnosilac nije ponašao suprotno članu 19. Kodeksa policijske etike jer nije utvrđeno da je kod njega postojala namera pribavljanja protivpravne imovinske koristi; da je u postupku utvrđeno da veći bunt creva za navodnjavanje nije bio u svojini fudbalskog kluba „P.“, pri čemu nije utvrđeno ko je njegov vlasnik, te se postavlja logično pitanje kako je podnosilac mogao protivpravno da prisvoji taj bunt creva; da nije moglo biti utvrđeno da je podnosilac naneo štetu ugledu službe, u smislu člana 28. Kodeksa, jer se takva ocena prvostepenog organa zasniva na tekstu objavljenom u dnevnom listu „I.“ od 12. januara 2013. godine, koji nije izveden kao dokaz u toku postupka, niti je naveden u obrazloženju prvostepenog rešenja u delu u kome se iznose izvedeni dokazi, tako da podnosilac nije imao mogućnost da se o njemu izjasni, čime mu je povređeno pravo na odbranu; da sadržina tog novinskog teksta nije analizirana u kontekstu drugih dokaza, na koji način bi se došlo do zaključka koliko je on u stvari autentičan i odgovara činjeničnom stanju; da podnosilac nije mogao da ugrozi integritet i imovinu građana, u smislu člana 31. Kodeksa, imajući u vidu mesto gde su se creva nalazila (neposredno pored kontejnera) i njihovo stanje („gotovo neupotrebljiva“); da se Upravni sud u osporenoj presudi nije izjasnio o navedenim razlozima koji su prethodno bili izneti u tužbi.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom podnosiocu povređena označena ustavna prava, poništi osporenu presudu i odredi da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca protiv konačnog rešenja drugostepenog organa.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Užicu DS broj 116-2/2013 i celokupne priložene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Ministarstvo unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava u Užicu je 11. januara 2013. godine donelo zaključak DS broj 116-2/2013 o pokretanju disciplinskog postupka protiv podnosioca ustavne žalbe, kao policijskog službenika raspoređenog na radno mesto javni red i mir, obezbeđenje i dežurstvo u Odeljenju policije Policijske uprave u Užicu, koji nije disciplinski kažnjavan, zbog toga što je „dana 5. januara 2013. godine, oko 19,20 časova, u Prijepolju, na gradskom stadionu fudbalskog kluba „P.“ (u daljem tekstu: FK „P.“), zatečen da na galeriju bliže označenog putničkog vozila utovara dva bunta gumenog creva za navodnjavanje, vlasništvo FK „P.“, i da se nakon toga vozilom udaljio u pravcu naseljenog mesta Zalug, da je uočen od strane policijskog službenika Ž.P, da je od strane policijske patrole izvršeno zaustavljanje navedenog vozila u mestu Zalug, gde je tom prilikom utvrđeno da istim upravlja podnosilac ustavne žalbe, da su na galeriji pomenutog vozila pronađena navedena creva koja su oduzeta od podnosioca, uz potvrdu o privremeno oduzetim predmetima, da je vrednost pronađenih i privremeno oduzetih gumenih creva oko 4.560,00 dinara, da je o događaju obavešten Osnovni javni tužilac u Prijepolju J.B. koja se izjasnila da se u radnjama podnosioca stiču obeležja krivičnog dela sitna krađa, utaja i prevara iz člana 210. stav 1. Krivičnog zakonika i da policijski službenici Odeljenja kriminalističke policije Policijske uprave u Prijepolju podnesu krivičnu prijavu protiv podnosioca, da je 8. januara 2013. godine protiv podnosioca podneta krivična prijava KU 4/13 Osnovnom „državnom“ tužiocu u Prijepolju, zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo na štetu FK „P.“ iz Prijepolja, čime je izvršio tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) ranije važećeg Zakona o policiji – ponašanje suprotno Kodeksu policijske etike, koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima“.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava u Užicu DS broj 116-2/2013 od 25. oktobra 2013. godine podnosilac ustavne žalbe je oglašen odgovornim zbog toga što je „dana 5. januara 2013. godine, oko 19,20 časova, u Prijepolju, u neposrednoj blizini stadiona FK „P.“, svojevoljno i bez ičijeg odobrenja prisvojio dva bunta gumenog creva za navodnjavanje koja su se nalazila kod zida ograde fudbalskog stadiona, od kojih je jedan sigurno u vlasništvu pomenutog fudbalskog kluba, i to na način što je iste natovario na galeriju bliže opisanog putničkog motornog vozila, prilikom koje radnje je zatečen od strane policijskog službenika Policijske uprave u Prijepolju, kojim postupkom je ispoljio ponašanje suprotno Kodeksu policijske etike, koje šteti ugledu službe“, čime je učinio tešku povredu službene dužnosti – ponašanje suprotno Kodeksu policijske etike, koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima iz člana 157. tačka 7) ranije važećeg Zakona o policiji, te mu je na osnovu člana 159. tačka 4) Zakona izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa.

U obrazloženju rešenja najpre su izloženi delovi iskaza svedoka dati na održanim usmenim raspravama, koje je prvostepeni organ smatrao bitnim za rešavanje. Potom su taksativno navedeni dokazi izvedeni na održanim usmenim raspravama (pročitani pismeni dokazi, pregledane fotografije sa lica mesta, iskazi saslušanih svedoka i izjava podnosioca ustavne žalbe). Kao utvrđeno činjenično stanje navedeno je sledeće: da je podnosilac ustavne žalbe, dana 5. januara 2013. godine, prolazeći pored stadiona FK „P.“ uočio da se kod zida od tribina nalazi namotan kotur creva za zalivanje, a u blizini se nalazio i metalni kontejner za smeće; da je u večernjim satima istog dana došao vozilom do pomenutog zida i kontejnera i na galeriju (krov) vozila sam natovario dva bunta namotanog creva, koje bi mu kasnije poslužilo za navodnjavanje malinjaka; da prethodno ni na koji način nije pokušao da utvrdi da li pomenute stvari imaju vlasnika, te da li ih je isti odbacio kao nepotrebne; da ga je prilikom udaljavanja sa tog mesta zaustavio policijski službenik Ž.P, koji ga je prethodno uočio da pored stadiona utovara sporna creva na vozilo, a potom ga je svojim privatnim vozilom pratio do momenta zaustavljanja; da je policijska patrola potom dovela podnosioca u sedište policijske stanice; da je pristupljeno merenju dužine creva, čemu su prisustvovali predstavnici FK „P .“ H.K. i S.R, koja su za kraći bunt creva, u dužini od 11 metara, potvrdili da je u vlasništvu fudbalskog kluba i da je otuđen još u oktobru 2012. godine, kada je prijavljena krađa, kao i da na pronađenom crevu nedostaju delovi koje je ono prvobitno imalo (bočni nastavci i metalne spojnice); da su predstavnici fudbalskog kluba za drugi bunt creva rekli da nije njihov, ali da su isti preuzeli iz prostorija policijske stanice tri dana nakon spornog događaja.

Polazeći od izloženih činjenica, prvostepeni organ je našao: da je neprimereno da policijski službenik, koji se nalazi u ulozi starešine i neko ko ostalim pripadnicima Ministarstva treba da bude uzor i model u ponašanju i obavljanju službenih zadataka, odluči da zbog neznatne materijalne imovinske koristi uzme predmet za koji nije prethodno utvrdio u čijem je vlasništvu; da sporna creva jesu možda u trenutku otuđenja odavala utisak bačene i napuštene stvari, ali imajući u vidu da su se nalazila kod zida stadiona fudbalskog kluba i da u blizini nema drugih objekata, lako se moglo zaključiti da su „ista u vlasništvu fudbalskog kluba“; da je podnosilac kao građanin, a baš iz razloga što je pripadnik Ministarstva, trebalo da „na nedvosmislen način“ utvrdi ko je vlasnik spornih creva, te da li su ista odbačena kao stara i nepotrebna; da policijski službenik zbog prirode posla koji obavlja, i kada postupa kao običan građanin, mora da razmišlja sa aspekta svog profesionalnog delovanja, te je mogao posumnjati da je neko sporna creva ostavio kako bi ih eventualno pripremio za izvršenje krivičnog dela (izneo ih ispred stadiona kako bi ih kasnije lakše uzeo); da jedan (kraći) kotur creva potiče iz krivičnog dela krađe koja je izvršena u oktobru 2012. godine na štetu fudbalskog kluba; da sam način preuzimanja creva (u večernjim satima kada se ne vidi) ostavlja dovoljno prostora za sumnju u časnost namera podnosioca; da je podnosilac pokušao da napusti lice mesta krećući se većom brzinom , da ne bi bio primećen i zaustavljen. Po oceni prvostepenog organa, podnosilac je ispoljio ponašanje koje je u suprotnosti sa čl. 19, 28. i 31. Kodeksa policijske etike i poneo se na način koji direktno šteti ugledu službe. S tim u vezi je navedeno da je postupak podnosioca imao odjeka u javnosti jer je u dnevnom listu „I.“ od 12. januara 2013. godine objavljen članak pod naslovom „Policajac krao creva za navodnjavanje“, gde je uz privatnu fotografiju podnosioca, napisan tekst sa „opisom događaja“ od 5. janura 2013. godine. Istaknuto je da je „ta činjenica jedan od jasnih pokazatelja uzročno-posledičnih veza između privatnog postupanja podnosioca i narušavanja ugleda službe koju obavlja“.

Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova – Veće u Kragujevcu DS broj 116-4/12-202 od 5. decembra 2013. godine odbijen je kao neosnovan prigovor podnosioca i potvrđeno navedeno prvostepeno rešenje. U obrazloženju drugostepenog rešenja su preuzete ocene koje je dao prvostepeni organ u izjašnjenju od 29. novembra 2016. godine na pojedinačne navode iz prigovora podnosioca. Povodom navoda da je povreda pravila postupka učinjena time što ne postoji identitet činjeničnog opisa u zaključku o pokretanju disciplinskog postupka i prvostepenom rešenju, ocenjeno je da je činjenični opis sadržan u zaključku naveden „više kao opis“ celokupnog događaja koji je poslužio kao osnov za pokretanje disciplinskog postupka, a tačan opis radnje izvršenja je moguće sačiniti tek pošto se izvedu svi dokazi i utvrde sve činjenice nakon sprovedenog postupka. Povodom navoda da nije utvrđeno ko je vlasnik drugog bunta creva, ocenjeno je da to nije utvrdio ni podnosilac, da izgled creva, prema sačinjenoj foto dokumentaciji, u momentu oduzimanja nije ostavljao nesumnjiv utisak neupotrebljive stvari, kao i da se nije moglo utvrditi gde su se creva nalazila u momentu oduzimanja. Izneto je shvatanje disciplinskog starešine iz izjašnjenja na prigovor podnosioca, da nije potrebno dokazivati činjenicu da je povodom ovog događaja objavljen tekst u dnevnom listu „I .“, jer je to „opštepoznata činjenica“, te da su „podnosilac i njegov punomoćnik mogli u toku postupka dati iskaz povodom te činjenice, ali to nisu učinili“.

Po oceni drugostepenog organa, prvostepeni organ je radi razjašnjenja činjenica i okolnosti koje mogu biti od uticaja na rešavanje o disciplinskoj odgovornosti, održao usmene rasprave, izveo sve dokaze, naveo ih u rešenju, potpuno i tačno utvrdio činjenično stanje i na jasan, nesumnjiv i nedvosmislen način dokazao da je podnosilac učinio bliže opisane propuste. Takođe je ocenjeno da je celokupna odbrana podnosioca neosnovana, neprihvatljiva, neuverljiva i u suprotnosti sa izvedenim dokazima, odnosno smišljena i usmerena u cilju izbegavanja disciplinske odgovornosti.

Osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 617/14 od 11. aprila 2016. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je drugostepeni organ pravilno odbio prigovor podnosioca, dajući za svoju odluku razloge koje kao dovoljne i na zakonu zasnovane prihvata sud; da je sud cenio navode tužbe, ali je našao da se njima ne dovodi u sumnju pravilnost pobijanog rešenja, jer je u postupku koji je prethodio donošenju prvostepenog rešenja, bez učinjenih povreda pravila postupka, na osnovu službene dokumentacije i dokaza izvedenih na usmenoj raspravi, iskaza zaposlenog i svedoka, nesumnjivo utvrđeno postojanje razloga o disciplinskoj odgovornosti podnosioca zbog teže povrede službene dužnosti, te su pravilno primenjene odredbe Zakona o policiji i Uredbe o disciplinskoj odgovornosti u Ministarstvu unutrašnjih poslova.

3.2. Osnovni sud u Prijepolju je rešenjem K. 62/13 od 16. aprila 2013. godine odbacio optužni predlog Osnovnog javnog tužilaštva u Prijepolju KT. 23/2013 od 30. januara 2013. godine protiv optuženog podnosioca ustavne žalbe zbog krivičnog dela sitna krađa iz člana 210. stav 1. Krivičnog zakonika, jer nema zahteva ovlašćenog tužioca za krivično gonjenje optuženog. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da se podnosiocu stavlja na teret da je 5. januara 2013. godine oduzeo dva bunta creva za navodnjavanje, promera 50 milimetara, dužine 38 metara, u vrednosti od 4.560,00 dinara, sa gradskog stadiona FK „P.“ u Prijepolju; da je sekretar FK „P.“ pred istražnim sudijom izjavio da crevo u dužini od 27 metara nije u vlasništvu tog fudbalskog kluba; da je odredbom člana 210. stav 3. Krivičnog zakonika regulisano da se za krivično delo sitna krađa, koje je izvršeno na štetu privatne imovine, gonjenje preduzima po privatnoj tužbi; da je optužni predlog podnelo Osnovno javno tužilaštvo u Prijepolju; da stoga nema zahteva ovlašćenog tužioca, pa je doneta odluka kao u izreci rešenja.

Upravni odbor FK „P.“ iz Prijepolja je na sednici održanoj 21. februara 2013. godine, povodom poziva da učestvuje u statusu oštećenog u krivičnom postupku koji je vođen protiv podnosioca, doneo odluku da se ne pridružuje krivičnom gonjenju i ne ističe nikakav imovinsko-pravni zahtev prema podnosiocu. U obrazloženju te odluke je, pored ostalog, navedeno da duži bunt creva nikada nije bio vlasništvo fudbalskog kluba, niti je korišćeno za navodnjavanje gradskog stadiona.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i odredbe sledećih propisa:

Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 63/09, 92/11 i 64/15), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisno: da je teška povreda službene dužnosti ponašanje suprotno Kodeksu policijske etike, koje šteti ugledu službe ili narušava odnose među zaposlenima (član 157. tačka 7); da se za teške povrede službene dužnosti može izreći disciplinska mera prestanak radnog odnosa (član 159. tačka 4)); da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno (član 169.).

Zakonom o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, br. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08, 104/09, 99/14 i 94/17) propisano je: da odgovornost za krivično delo ili prekršaj ne isključuje disciplinsku odgovornost (član 107. stav 2.); da se na ostala pitanja vođenja disciplinskog postupka primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 114. stav 4.).

Odredbom člana 12. Uredbe o disciplinskoj odgovornosti u Ministarstvu unutrašnjih poslova („Službeni glasnik RS“, broj 8/06) bilo je predviđeno da se na pitanja vođenja disciplinskog postupka u prvom stepenu koja nisu uređena ovom uredbom primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak i da ovaj zakon primenjuje i disciplinska komisija.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 3/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se pre donošenja rešenja stranci mora omogućiti da se izjasni o činjenicama i okolnostima koje su od značaja za donošenje rešenja (član 9. stav 1.); da koje će činjenice uzeti kao dokazane odlučuje ovlašćeno službeno lice po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka (član 10.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.).

Odredbama člana 133. navedenog zakona propisano je: da stranka ima pravo da učestvuje u ispitnom postupku i, da radi ostvarenja cilja postupka, daje potrebne podatke i brani svoja prava i zakonom zaštićene interese (stav 1.); da stranka ima pravo da iznosi činjenice koje mogu biti od uticaja za rešenje upravne stvari, da predlaže dokaze radi utvrđivanja tih činjenica i da pobija tačnost navoda koji se ne slažu s njenim navodima, kao i da ima pravo da sve do donošenja rešenja dopunjuje i objašnjava svoje navode, a ako to čini posle održane usmene rasprave, dužna je da opravda zbog čega to nije učinila na raspravi (stav 2.); da je službeno lice koje vodi postupak dužno da pruži mogućnost stranci da se izjasni o svim okolnostima i činjenicama koje su iznete u ispitnom postupku i o predlozima i ponuđenim dokazima, da učestvuje u izvođenju dokaza i da postavlja pitanja drugim strankama, svedocima i veštacima preko službenog lica koje vodi postupak, a s njegovom dozvolom i neposredno, kao i da se upozna s rezultatom izvođenja dokaza i da se o tome izjasni, te da organ neće doneti rešenje pre nego što stranci pruži mogućnost da se izjasni o činjenicama i okolnostima na kojima treba da se zasniva rešenje, a o kojima stranci nije bila data mogućnost da se izjasni (stav 3.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ( „Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“ , broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/ 05) propisano je: da na pokretnu stvar koju je njen vlasnik napustio pravo svojine stiče lice koje je uzelo tu stvar u državinu sa namerom da je prisvoji (okupacija), ako zakonom nije drukčije određeno (član 32. stav 1.); da pravo svojine prestaje napuštanjem stvari (član 46. stav 1.); da se stvar smatra napuštenom kada njen vlasnik na nesumnjiv način izrazi volju da ne želi više da je drži (stav 2.).

Kodeksom policijske etike („Službeni glasnik RS“, broj 92/06) bilo je propisano: da se policijski službenik suprotstavlja svakom aktu korupcije, protivpravno ne pribavlja bilo koju korist za sebe ili drugog, ne prima poklone i ne bavi se poslovima koji su nespojivi sa službenom dužnošću i koji bi mogli uticati na njegov rad i narušavati ugled policije i države (član 19.); da se policijski službenici ne ponašaju na način koji šteti ugledu službe (član 28.); da policijski službenik, i kada nije na dužnosti, po sopstvenoj inicijativi pruža pomoć svakom licu koje se nalazi u opasnosti, sprečava ili suzbija radnju koja može da naruši javni red ili da ugrozi život, integritet i imovinu građana, imovinu zajednice i Ustavom utvrđeni poredak (član 31.).

5. Ustavni sud smatra da su za ocenu o povredi prava na pravično suđenje, u konkretnom slučaju, relevantne tvrdnje ustavne žalbe da Upravni sudu u osporenoj presudi nije ocenio navode tužbe kojima je detaljno obrazloženo zašto ponašanje podnosioca nije bilo suprotno ranije važećem Kodeksu policijske etike, zbog čega se, po mišljenju podnosioca, nije moglo utvrditi da je radnjom izvršenja ostvario biće teške povrede službene dužnosti propisane ranije važećim Zakonom o policiji.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (ESLjP, presuda Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, 19. april 1994. godine). Iako sudovi nisu obavezni da daju detaljan odgovor na svaki argument, iz odluke mora biti jasno da su suštinska pitanja konkretnog predmeta razmotrena (ESLjP, presuda Taxquet protiv Belgije , broj 926/05, od 16. novembra 2010. godine, stav 91.).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je razmatrao kako su nadležni organi i Upravni sud odgovorili na ključna pitanja od kojih je zavisilo utvrđivanje disciplinske odgovornosti podnosioca za tešku povredu službene dužnosti iz člana 157. tačka 7) ranije važećeg Zakona o policiji, a to je pitanje pribavljanja protivpravne imovinske koristi prisvajanjem dva bunta creva za navodnjavanje i pitanje narušavanja ugleda službe koju je obavljao. Imajući u vidu da je Upravni sud osporenom presudom potvrdio zakonitost drugostepenog rešenja, ne dajući za to nove razloge, Ustavni sud je ocenio da je ostvarivanje prava podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku bilo povezano sa stavovima i ocenama zauzetim u drugostepenom rešenju, koji u osnovi odgovaraju onima koje je dao prvostepeni organ u svom rešenju i izjašnjenju na prigovor.

Ustavni sud je konstatovao da je teška povreda službene dužnosti propisana odredbom člana 157. tačka 7) ranije važećeg Zakona o policiji mogla obuhvatiti različite oblike ponašanja policijskog službenika. Stoga je bilo bitno da donosilac odluke o utvrđivanju disciplinske odgovornosti obrazloži zašto je i na koji način je određeno ponašanje policijskog službenika suprotno konkretnim odredbama Kodeksa policijske etike, kao i koje okolnosti ukazuju na to da je takvim ponašanjem naneta šteta ugledu službe ili da su narušeni odnosi među zaposlenima. U konkretnom slučaju je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe, svojevoljno i bez ičijeg odobrenja, prisvojio dva bunta creva za navodnjavanje ispoljavajući ponašanje koje bilo suprotno odredbama čl. 19, 28. i 31. ranije važećeg Kodeksa policijske etike, jer je time za sebe protivpravno pribavio određenu imovinsku korist i nije sprečio ili suzbio radnju koja je mogla da ugrozi imovinu građana i imovinu zajednice, bez obzira što se u tom momentu nije nalazio na dužnosti.

Ustavni sud je našao da se stanovište upravnih organa da je podnosilac za sebe protivpravno pribavio imovinsku korist, nezavisno od toga da li je u momentu prisvajanja navedenih pokretnih stvari pogrešno držao da su one ničije, može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, pod uslovom da je u postupku utvrđeno da se radi o tuđim pokretnim stvarima ili da je zakon isključio sticanje prava svojine na tim stvarima. U tom smislu, upravni organi su dali dovoljne razloge za ocenu da je podnosilac protivpravno pribavio imovinsku korist prisvajanjem kraćeg bunta creva za koji je utvrđeno da je u svojini FK „P .“ iz Prijepolja. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da je u postupku pre ustavne žalbe utvrđeno da navedeni fudbalski klub nije vlasnik dužeg bunta creva za navodnjavanje, pri čemu nije utvrđeno ko je njegov vlasnik, niti da se radilo o napuštenoj stvari. Podnosilac je tokom postupka isticao da se, prema okolnostima konkretnog slučaja, radilo o napuštenoj pokretnoj stvari na kojoj se moglo steći pravo svojine prisvajanjem (okupacijom). Takve tvrdnje su imale uporište u odredbama čl. 32. i 46. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojima je propisano pod kojim uslovima se stiče pravo svojine na pokretnoj stvari koja se smatra napuštenom. Ustavni sud je ocenio da obrazloženja rešenja upravnih organa ne sadrže razloge na osnovu kojih se mogao izvesti zaključak da je i duži bunt creva za navodnjavanje objekat radnje izvršenja teške povrede službene dužnosti koja je podnosiocu stavljena na teret. Štaviše, u postupku je utvrđeno da je duži bunt creva, nakon oduzimanja od podnosioca, zajedno sa kraćim buntom creva, predat predstavnicima FK „P .“ iz Prijepolja, iako su tvrdili da taj fudbalski klub nije njegov vlasnik, i da se, prema podacima u spisima predmeta, tamo nalazio tokom vođenja disciplinskog postupka.

Ispitujući navode ustavne žalbe da se disciplinski organi u svojim rešenjima pozivaju na tekst objavljen u dnevnom listu „I.“ od 12. januara 2013. godine, o kome podnosilac nije imao mogućnost da se izjasni i iznese svoju odbranu, Ustavni sud konstatuje da je, prema obrazloženju prvostepenog rešenja, objavljivanje navedenog novinskog članka „jedan od jasnih pokazatelja“ narušavanja ugleda službe. Stoga se može zaključiti da je to imalo uticaja na odluku prvostepenog organa o utvrđivanju disciplinske odgovornosti podnosioca ustavne žalbe. Pri tome je prvostepeni organ naveo samo naslov pod kojim je objavljen tekst i da on, uz privatnu fotografiju podnosioca, sadrži „opis događaja od 5. januara 2013. godine“, ne iznoseći bilo koji deo njegove sadržine. Ustavni sud je najpre primetio da je navedeni novinski članak objavljen 12. januara 2013. godine, u toku disciplinskog postupka protiv podnosioca, odnosno nakon što je donet zaključak o pokretanju tog postupka od 11. januara 2013. godine, kada je već morala da nastupi posledica koja se ogleda u nanošenju štete ugledu službe.

Ustavni sud dalje konstatuje da činjenica o objavljivanju novinskog članka nije utvrđena u dokaznom postupku pred prvostepenim organom, već je prvi put izneta u pravnoj oceni prvostepenog rešenja. Po shvatanju ovog suda, prvostepeni organ, u situaciji kada je smatrao da je potrebno da ukaže da je narušavanje ugleda službe izraženo u objavljivanju navedenog članka, nije mogao izvesti zaključak o nastupanju označene posledice, bez utvrđivanja koje konkretne informacije sadržane u novinskom članku odgovaraju činjenicama utvrđenim u postupku. Ustavni sud napominje da činjenica o objavljivanju teksta u dnevnom listu, nije mogla, sama po sebi, da ukaže da je naneta šteta ugledu službe, već je do te posledice mogla dovesti sadržina tog teksta, što je podrazumevalo obavezu prvostepenog organa da objasni šta ga je navelo na zaključak da konkretne informacije iznete u tom tekstu idu u prilog utvrđivanja disciplinske odgovornosti podnosioca. Ustavni sud ukazuje na to da je na upravnim organima i sudu u upravnom sporu bilo da obezbede pravilno učešće podnosioca u postupku, time što će mu dati priliku da se izjasni o bitnoj ispravi na kojoj je zasnovana odluka o prestanku radnog odnosa, a na podnosiocu je bilo da sam oceni da li ta isprava iziskuju njegova izjašnjenja. Međutim, navedeni novinski članak nije izveden kao dokaz ni na jednoj usmenoj raspravi održanoj pred prvostepenim organom, niti je bio dostavljen podnosiocu na izjašnjenje, mada je za to bilo prilike kako u upravnom postupku, tako i u upravnom sporu. Stoga je Ustavni sud zaključio da podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom postupku nije bilo omogućeno da ospori tačnost informacija iznetih u tom članku, čije objavljivanje, po oceni upravnih organa, ukazuje na narušavanje ugleda službe koju je podnosilac obavljao. Upravni sud se u osporenoj presudi nijednim svojim razlogom nije osvrnuo na navod tužbe da u upravnom postupku nije izveden dokaz uvidom u taj članak, koji je imao učinak na konačno rešenje, iako je bio u obavezi da ispita da li su poštovana pravila ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, koja su predstavljala neodvojivi deo procesnih jemstava pravičnog suđenja.

Uvažavajući sudsku praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da ima mesta primeni stava tog suda da je ovde posebno dovedeno u pitanje "poverenje podnosioca u sprovođenje pravde", koje se, između ostalog, zasnivalo na njegovom uverenju da je imao priliku da izrazi svoje mišljenje o svakom bitnom dokumentu koji se nalazio u spisima predmeta, a na koji su se, u ovom predmetu, pozvali prvostepeni i drugostepeni organi u svojim rešenjima (videti presudu ESLjP Nideröst-Huber protiv Švajcarske, 18990/91, od 18. februara 1997. godine, stav 29.).

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da Upravni sud nije razmotrio navedena ključna pitanja koja su se postavljala u ovom predmetu, što su propustili da učine i nadležni organi u upravnom postupku, zbog čega osporena presuda ne zadovoljava standard obrazložene sudske odluke. Ustavni sud je stoga utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava mogu otkloniti jedino poništavanjem presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 617/14 od 11. aprila 2016. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnositeljke ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Veće u Kragujevcu DS broj 116-4/12-202 od 5. decembra 2013. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

6. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, koji se suštinski obrazlažu istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u disciplinskom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti