Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud je u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke o naknadi štete, bez obrazloženja za odstupanje od prakse, čime je narušio pravnu sigurnost.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Devedžića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. marta 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Devedžića izjavljena protiv presude Prvog o snovnog suda u Beogradu P. 67390/10 od 7. decembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1319/13 od 22. maja 2014. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, dok se zahtev za naknadu materijalne štete odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Devedžić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 25. juna 2014. godine, preko punomoćnika Đorđa Protića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 26. decembra 2014, 19. januara, 6. jula i 2. oktobra 2015. i 22. marta 2016. godine, protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67390/10 od 7. decembra 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1319/13 od 22. maja 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i prava na pravično suđenje, na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Obrazlažući navode na kojima zasniva tvrdnju o povredi načela zabrane diskriminacije i prava na jednaku zaštitu prava, podnosilac ističe da je Apelacioni sud u Beogradu, donošenjem različitih odluka o osnovanosti tužbenih zahteva za naknadu štete zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza, stvorio stanje pravne nesigurnosti, a njega doveo u bitno različit položaj od onoga u kome su se nalazili tužioci čiji su tužbeni zahtevi usvojeni. Povredu prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava i propustu suda da obrazloži sudsku odluku, tj. da oceni njegove navode i dokaze koji su mu išli u prilog. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, dosudi mu materijalnu štetu koju opredeljuje u visini tužbenog zahteva koji je bio predmet spora i troškova parničnog postupka, ili da poništi osporenu presudu. Pored toga, podnosilac je tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava i dosude troškovi na ime sastava ustavne žalbe. Takođe , predložio je da Ustavni sud, u smislu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, proširi dejstvo svoje odluke i na lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nala ze se u istoj pravnoj situaciji.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 67390/10 od 7. decembra 2012, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se obaveže tuženi Grad Beograd da mu na ime naknade štete isplati određeni novčani iznos sa opredelj enom zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu trećem izreke obavezao tužioca da naknadi troškove postupka tuženom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1319/13 od 22. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda, u stavovima prvom i trećem izreke. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da je na osnovu izvedenih dokaza utvrđeno: da je tužilac podneo 10. marta 2005. godine nadležnom organu tuženog zahtev za izdavanje dozvole za ob avljanje delatnosti auto-taksi prevoza; da su u vreme podnošenja prijave uslovi za obavljanje ove delatnosti bili regulisani Odlukom o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, br. 12/02, 5/03 i 14/04), kojom je, pored ostalog, bilo propisano da mora da postoji slobodno mesto taksi vozača predviđeno godišnjim planom potreba (član 6. stav 1. tačka 7.) ; da je Odlukom Ustavnog suda IU-53/2004 od 29. s eptembra 2005. godine utvrđeno da navedene odredbe Odluke o auto-taksi prevozu nisu u saglasnosti sa Ustavom i zakonom; da je tužilac, nakon donošenja Odluke Ustavnog suda, podneo nadležnom organu tuženog zahtev za izmenu konačnog pojedinačno akta, te da je 20. februara 2006. godine izjavio i žalbu zbog nedonošenja odluke po njegovom zahtevu od 10. marta 2005. godine („ćutanje administracije“); da je tužilac, zbog nepostupanja nadležnih organa tuženog da o podnetim zahtevima odluče u primerenom roku, vodio i nekoliko upravnih sporova pred Okružnim sudom u Beogradu; da je drugostepeni organ tuženog, postupajući po nalogu iz presude Okružnog suda u Beogradu U. 956/06 od 14. septembra 2006. godine, dana 13. novembra 2006. godine doneo rešenje kojim je uvažio žalbu tužioca i naložio prvostepenom organu da odluči o zahtevu tužioca; da je potom prvostepeni organ tuženog 13. decembra 2006. godine doneo rešenje kojim je utvrđeno da tužilac ne ispunjava uslove propisane za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza; da je tužilac protiv navedenog rešenja koristio pravna sredstva (žalbu i tužbu u upravnom sporu), te je rešenjem drugostepenog organa, donetom u izvršenju presude Okružnog suda u Beogradu U. 1308/07, usvojio žalbu tužioca i poništio rešenje od 13. decembra 2006. godine; da je rešenjem drugostepenog organa tuženog od 22. januara 2008. godine, donetog u izvršenju presude Upravnog suda U. 2265/06, naloženo prvostepenom organu da donese odluku po zahtevu za izmenu pojedinačnog akta, a o kojem nije odlučeno; da je prvostepeni organ tuženog spojio postupke po tužiočevom zahtevu za izdavanje dozvole i zahtevu za izmenu akta i da je 10. aprila 2008. godine doneo rešenje kojim je tužiocu data saglasnost za obavljanje auto-taksi prevoza. Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud, polazeći od ovako utvrđeno činjeničnog stanja, pravilno primenio materijalno prava i to odredbu član a 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i našao da u radnjama tuženog nema protivpravnosti, te da stoga tuženi nije odgovoran za eventualno pretrpljenu štetu. Po nalaženju drugostepenog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da nije bilo nepravilnog i nezakonitog rada tuženog, s obzirom na to da su nadležni organi postupali u okviru svojih ovlašćenja i u sklad u sa važećim propisima, te da je, nakon donošenja Odluke Ustavnog suda IU-53/2004, u postupku po žalbi i zahtevu za izmenu akta doneta odluka kojom je tužiocu odobreno obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza i kojom su otklonjene štetne posledice. Pored toga, drugostepeni sud nalazi da su neosnovani navodi kojim tužilac ukazuje da mu je pričinjena šteta zbog nepostupanja organa uprave u primerenim rokovima, budući da je tužilac imao na raspolaganju odgovarajuća pravna sredstva predviđena Zakonom o opštem upravnom postupku i Zakonom o upravnom sporu, kojima je mogao ishodovati odluku upravnog organa i u slučaju „ćutanja administracije“.

Presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7837/10 od 21. jula 2010. godine, Gž. 5629/12 od 11. aprila 2013. godine i Gž. 4082/13 od 21. maja 2014. godine, koje su dostavljene kao dokaz različitog postupanja drugostepenog suda u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, pravnosnažno je obavezan tuženi Grad Beograd da tužiocima na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene zarade - nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza, isplati određene novčane iznose. Iz obrazloženja pomenutih presuda proizlazi da su tužioci u periodu od 27. novembra 2003.godine do 27. decembra 2005. godine nadležnom organu tuženog podneli zahteve za izdavanje akta o ispunjenju uslova za obavljanje auto-taksi prevoza putnika, te da su njihovi zahtevi prvobitno odbijeni, sa obrazloženjem da ne ispunjavaju uslove propisane Odlukom o auto-taksi prevozu, odnosno zb og „nemanja“ slobodnog taksi mesta. Upravni postupci i upravni sporovi koje su vodili, okončani su u toku 2008. godine u njihovu korist davanjem saglasnosti za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza. Apelacioni sud u Beogradu je u ovim presudama naveo da, saglasno članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odgovornost tuženog za štetu koju je pretrpeo tužilac, a koja se ogleda u zaradi koju je osnovano mogao da očekuje, proizlazi iz nečinjenja njegovih organa - nedonošenja odluke o zahtevu tužioca, odnosno iz propusta njegovih organa da blagovremeno, u razumnom i primerenom roku odluče o zahtevu tužioca .

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac ustavne žalbe , utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki i da

svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. st. 1. i 2); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na jednaku zaštitu prava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), jedan od osnovnih aspekata vladavine prava poštovanje načela pravne sigurnosti koje podrazumeva da svako lice može osnovano očekivati da će nadležni sud u bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim situacijama postupati na isti način. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istovetnim slučajevima može dovesti do povrede pomenutog načela u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju (videti presudu ESLjP Beian protiv Rumunije, od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39 .). Pored toga, ESLjP je istakao da države potpisnice Konvencije imaju obavezu da organizuju svoj pravni sistem tako da izbegnu donošenje različitih odluka (videti presudu Vrioni i drugi protiv Albanije, od 24. marta 2009. godine, stav 58 .). S druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (videti presudu ESLjP Unedic protiv Francuske, od 18. decembra 2008. godine, stav 74). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (videti presudu ESLjP Atanasovski protiv bivše jugoslovenske Republike Makedonije, od 14. januara 2010. godine, stav 38.).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1319/13 od 22. maja 2014. godine pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je tražio da mu tuženi Grad Beograd na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza isplati određeni novčani iznos, sa obrazloženjem da, u konkretnom slučaju, nema nepravilnog i nezakonitog rada organa tuženog, ocenjujući pritom da nisu osnovani navodi žalbe kojima se ukazuje na nepostupanje organa tuženog u zakonom predviđenim rokovima. S druge strane, taj isti drugostepeni sud je, u postupcima okončanim presudama koje je podnosilac dostavio kao dokaz različitog postupanja, pravnosnažno usvojio zahteve tužilaca i obavezao istog tuženog da im na ime naknade materijalne štete u vidu izgubljene zarade zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza isplati određene novčane iznose, ocenivši da odgovornost tuženog proizlazi iz nečinjenja njegovih organa tj. propusta njegovih organa da blagovremeno, u razumnom i primerenom roku odluče o zahtevima tužilaca za dobijanje saglasnosti za obavljanje pomenute delatnosti. Dakle, Apelacioni sud u Beogradu je, u bitno sličnim činjeničnim i pravnim situacijama, u postupcima u kojima je procesni položaj tuženog imalo isto lice, donosio različite odluke i to tako što je pre donošenja osporene odluke Gž. 9083/12 od 11. jula 2013. godine, doneo tri presude (Gž. 783 7/10 od 21. jula 2010. godine, Gž. 5629/13 od 11. aprila 2013. godine i Gž. 4082/13 od 21. maja 2014. godine ) kojima je pravnosnažno usvojio tužbene zahteve. Naime, iz obrazloženja osporene presude ne mogu se utvrditi razlozi zbog kojih je drugostepeni sud došao do drugačijeg pravnog zaključka u pogledu nepostojanja odgovornosti tuženog, a koji su u podnosiočevom slučaju doveli do odbijanja njegovog zahteva. Ustavni sud napominje da ne dovodi u pitanje pravo redovnih sudova da promene svoju ustanovljenu praksu, ali su, u tom slučaju, dužni da u obrazloženjima svojih odluka navedu razloge koji su doveli do odstupanja, posebno u situaciji kada se radi o sudu poslednje instance, kako ne bi došlo do povrede prava na jednaku zaštitu prava.

Takav stav Ustavni sud je zauzeo, između ostalog, i u odlukama Už-7399/2013 i Už-4692/2014 od 12. maja 2016. godine i Už-8979/2014 od 30. juna 2016. godine.

Ustavni sud nije posebno cenio presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 978/13 od 19. juna 2014. godine, Gž. 328/14 od 17. septembra 2014. godine i Gž. 4399/15 od 2. septembra 2015. godine, kao ni rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1648/15 od 29. oktobra 2015. godine, Rev. 1040/15 od 4. novembra 2015. godine i Rev. 2140/15 od 17. novembra 2015. godine, koji su naknadno dostavljeni kao dokaz različitog postupanja drugostepenog i revizijskog suda u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, imajući u vidu da one potiču iz perioda nakon donošenja pravnosnažne presude koja je osporena ustavnom žalbom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Beogradu, donošenjem različitih odluka u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, podnosioca ustavne žalbe doveo u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji su tužbeni zahtevi usvojeni. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/ 11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje, koje podnosilac zasniva, između ostalog, i na tvrdnji o proizvoljnoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da proizvoljna i arbitrarna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da su postupajući sudovi u osporenim presudama izneli jasne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da nije osnovan predmetni tužbeni zahtev podnosioca za naknadu štete zbog nemogućnosti obavljanja delatnosti auto-taksi prevoza, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Naime, kako iz činjeničnog stanja koje je utvrđeno pred prvostepenim sudom proizlazi da je podnosilac u upravnom postupku koji se vodio pred organima tuženog dobio saglasnost za obavljanje auto-taksi prevoza , čime su faktički otklonjene posledice primene neustavne i nezakonite Odluke o auto-taksi prevozu, sudovi su ocenili da se postupanje organa tuženog ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim radom u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Pored toga, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljiv stav redovnih sudova da sama činjenica dugog trajanja upravnog postupka ne znači automatski da je rad organa tuženog bio nezakonit i nepravilan.

Polazeći od prethodne ocene, Ustavni sud nalazi da nema osnova ni za podnosiočevu tvrdnju da mu je zbog nerazmatranja određenih navoda i dokaza povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, budući da pomenuto pravo ne podrazumeva obavezu suda da pruži odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente (videti presudu ESLjP Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine).

U odnosu na istaknute povrede prava iz člana 35. stav 2. i člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da ustavna žalba ne sadrži konkretne navode kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnju da je osporenim pojedinačnim aktima podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, iako su redovni sudovi u identičnim situacijama različito postupali. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Kako su po oceni Ustavnog suda u osporenoj drugostepenoj presudi izneti ustavnopravno prihvatljivi razlozi za ocenu o neosnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na jednaku zaštitu prava dovoljno da se postigne pravično zadovoljenje za podnosioca ustavne žalbe, iz kog razloga je odbio kao neosnovan zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke, dok je zahtev za naknadu materijalne štete, koji je opredeljen u visini tužbenog zahteva koji je bio predmet spora i troškova parničnog postupka, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio kao pravno nedopušten, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u, smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na: www.ustavni.sud.rs).

Što se tiče podnosiočevog predloga da Ustavni sud na osnovu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu proširi dejstvo ove Odluke na (neimenovana) lica koja nisu podnela ustavnu žalbu, a nalaze se u istovetnoj pravnoj situaciji, Ustavni sud ukazuje da je u Odluci Už-8736/2013 od 18. juna 2013. godine (videti na www.ustavni.sud.rs), istakao da primeni navedene zakonske odredbe ima mesta u slučaju kada Sud u postupku po ustavnoj žalbi utvrdi da su lica na koja se proširuje dejstvo odluke takođe bili neposredni učesnici konkretnog spora pred redovnim sudom ili drugim državnim organom, da se osporeni akt odnosi neposredno na podnosioca ustavne žalbe i na ta lica, i da se u kontekstu povređenog ustavnog prava, ta lica nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe, pa da je nužno da se dejstvo konkretne ustavnosudske odluke proširi i na ta lica, te da nema automatskog proširenog dejstva odluke Ustavnog suda na treća lica i na „slične“, odnosno „istovetne“ situacije. Imajući u vidu da je samo podnosilac ustavne žalbe bio stranka u konkretnom parničnom postupku, Ustavni sud nalazi da nema osnova za razmatranje predloga da se dejstvo konkretne Odluke proširi i na druga lica.

9. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na jednaku zaštitu prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti