Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u sporu radi iseljenja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatrajući da trajanje postupka od šest godina i sedam meseci nije nerazumno. Deo žalbe protiv revizijske presude Vrhovnog kasacionog suda se odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Babića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vladimira Babića zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji j e vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3936/05.

2. Odbacuje se ustavna žalba Vladimira Babića protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 621/10 od 26. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Babić iz Beograda je 28. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Snežane Vukše-Beličević, advokata iz Beograda izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3936/05 i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 621/10 od 26. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo zajemčenih članom 36. Ustava i prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi između ostalog naveo: da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku neosnovanim donošenjem rešenja prvostepenog suda o prekidu postupka, zatim odlučivanjem drugostepenog suda po žalbi nakon više od godinu dana i odlučivanjem o reviziji nakon dve godine; da mu je osporenom presudom povređeno pravo na imovinu zajemčeno članom 58. Ustava, jer je stan koji je predmet spora izuzet iz nacionalizacije i ostavljen u privatnoj svojini njegovog pravnog prethodnika; da sudovi prilikom rešavanja ove pravne stvari nisu uzeli u obzir ključnu činjenicu da se radi o stanu koji je denacionalizovan i ostavljen u privatno vlasništvo tužioca; da su sudovi primenjivali Zakon o stanovanju i Zakon o stambenim odnosima na stan koji je u privatnom vlasništvu i kao takav izuzet iz režima nacionalizovane imovine, na kome tužena ne može da stekne status zakupca stana na neodređeno vreme, odnosno da koristi stan u svojini građana po osnovu stanarskog prava; da su prvostepeni i drugostepeni sud bili dužni da primene član 5. Zakona o stanovanju po kome ukoliko se neko lice useli u stan ili zajednične prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova ili koristi stan bez zaključenog ugovora ili je poništen pravni osnov po kome je zaključen ugovor, vlasnik stana može tražiti njegovo iseljenje. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 755/10, i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 16. marta 2004. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Gordane Petrović iz Beograda, radi iseljenja tužene sa svim licima i stvarima iz stana broj 1 , u parteru levo od ulaza u ulici Šantićeva broj 3 u Beogradu , koji se sastoji iz tri sobe i ostalih nužnih prostorija čija je ukupna površina 91 m2, kao i naknade troškova parničnog postupka.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 1. jula 2004. godine, a na ročištu održanom 20. oktobra 2004. godine je prekinut postupak u ovoj pravnoj stvari, s tim da će se isti nastaviti po pravnosnažnom okončanju vanparničnog postupka R. 193/04 koji se vodi pred istim sudom.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1435/05 od 26. aprila 2005. godine ukinuo rešenje Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2128/04 od 20. oktobra 2004. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom postupku su održana ročišta 8. novembra i 20. decembra 2005. godine, 21. februara, 5. aprila i 17. maja 2006. godine.

Ročište zakazano za 20. oktobar 2006. godine nije održano zbog nedostavljanja izveštaja zemljišno-knjižnog odeljenja Drugog opštinskog suda u Beogradu, radi uvida u dostavljene fotokopije dokumenata iz postupka nacionalizacije.

Po dostavljanju izveštaja Drugog opštinskog suda održana su ročišta 19. decembra 2006. godine, a na ročištu od 13. februara 2007. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3936/05 od 13. februara 2007. godine , u stavu prvom izreke , odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da se sa svim licima i stvarima iseli iz stana broj 1, u parteru, levo od ulaza, ulica Šantićeva broj 3 u Beogradu, koji se sastoji od tri sobe i ostalih nužnih prostorija čija je ukupna površina 91m2, i da isti preda tužiocu na slobodno korišćenje i raspolaganje, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka naknadi iznos od 46.350,00 dinara. Presuda je punomoćniku tužioca dostavljena 14. maja 2007. godine.

Odlučujući o žalbi tužioca, Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 10609/07 od 21. oktobra 2008. godine potvrdio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3963/05 od 13. februara 2007. godine. Iz obrazloženja presude proizlazi da je na osnovu potpuno i pravilno utvrđenog činjeničnog stanja pravilno prvostepeni sud našao da tužena ima pravni osnov kao nosilac stanarskog prava da predmetni stan koristi na neodređeno vreme, za koji joj je odobreno da stanarinu u korist tužioca uplaćuje u sudski depozit, pa kako tužilac nije dokazao svoju tvrdnju iz tužbe da stanarinu nije platila, to je pravilno zaključio da nisu postojali uslovi za njeno iseljenje. Bez uticaja su navodi tužioca da tužena stan koristi bez pravnog osnova, jer je ugovor o zameni stana od 5. decembra 1962. godine ništav, pošto je pre toga 19. juna 1961. godine izuzet iz nacionalizacije u korist tužiočevog pravnog prethodnika, a rešenje upisano u zemljišne knjige, pa nije mogla da stekne pravo zaštićenog podstanara, odnosno zakupca na neodređeno vreme. Ovo stoga što tužena stan, koji je tužilac kupio kao neuseljiv 8. jula 1963. godine, jer je u njemu stanovala tužena, koristi na osnovu ugovora o korišćenju stana koji je zaključila upravo sa tužiocem 3. aprila 1967. godine, pa ima pravni osnov za njegovo korišćenje. Dalje proizlazi da ne stoje tvrdnje tužioca da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo primenjujući odredbe Zakona o stambenim odnosima. Ovo stoga što se u obrazloženju prvostepene presude uopšte nije pozivao na odredbe tog zakona, već Zakona o stanovanju, za primenu čije odredbe člana 35. stav 1. tačka 2) u vezi člana 40. stav 2. istog Zakona nisu bili ispunjeni uslovi, jer tužilac nije dokazao da tužena ne plaća zakupninu za stan, niti isti koristi bez pravnog osnova, pa nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. stav 1. tačka 2) Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa da traži njeno iseljenje.

Punomoćnik tužioca je 30. decembra 2008. godine izjavio reviziju protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10609/07 od 21. oktobra 2008. godine. Primerak izjavljene revizije je dostavljen Republičkom javnom tužicou 12. januara 2009. godine, a spisi predmeta su radi odlučivanja o reviziji punomoćnika tužioca dostavljeni Vrhovnom sudu Srbije 27. februara 2009. godine.

Odlučujući o reviziji tužioca, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 621/10 od 26. oktobra 2010. godine odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 10609/07 od 21. oktobra 2008. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi da je prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Komisije za nacionalizaciju pri NOO Grada Beograda od 19. juna 1961. godine stan u kome je stanovao Aleksandar Prijić izuzet od nacionalizacije i ostavljen u korist Miloša Ćetkovića, koji je potom taj stan ugovorom o kupoprodaji overenim 8. jula 1963. godine pr odao kao neuseljiv, tužiocu. Delove tog stana Prva stambena zajednica NOO Skadarlija je ugovorom o korišćenju stanova od 20. juna 1956. godine izdala na korišćenje sustanarima Aleksandru Prijiću i Milici Martinović, koji su te delove stana zamenili ugovorom o zameni stanova od 5. decembra 1962. godine sa tuženom i Radovanom Premovićem za njihove stanove , i to Aleksandar Prijić sa tuženom, a Milica Martinović sa Radovanom Premovićem. Tužena je kao nosilac stanarskog prava sa Kućnim savetom zgrade u kojoj se stan nalazi zaključila ugovor o korišćenju stana 9. februara 1963. godine na neodređeno vreme, s tim da ga koristi sa određenim licima kao članovima porodičnog domaćinstva i na adresi stana tužena ima prijavljeno prebivalište od 13. maja 1963. godine. Potom je tužena kao nosilac stanarskog prava sa tužiocem kao vlasnikom stana, zaključila ugovor o korišćenju stana 3. aprila 1967. godine na neodređeno vreme, s tim da ga koristi samo sa sestrom kao članom porodičnog domaćinstva. Tuženoj je odobreno otvaranje depozita u korist tužioca pravnosnažnim rešenjem od 28. novembra 1990. godine, a po predlogu tužene radi primanja stanarine počev od 1. jula 1990. godine pa ubuduće. Tužilac je otkazao tuženoj korišćenje stana 10. novembra 2003. godine, jer nije po međusobno zaključenom ugovoru o korišćenju stana platila stanarinu od 1992. godine do oktobra 2003. godine. Po oceni revizijskog suda, tužena ima pravni osnov za korišćenje predmetnog stana koji je tužilac kupio kao neuseljiv 8. jula 1963. godine, zato što je u tom stanu stanovala, a potom je nastavila da ga koristi na osnovu ugovora o korišćenju, koji je zaključila sa tužiocem lično 3. aprila 1967. godine. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili odredbe člana 35. stav 1. tačka 2) u vezi člana 40. stav 2. Zakona o stanovanju, ceneći da nisu bili ispunjeni uslovi za otkaz ugovora jer tužena ne plaća zakupninu za stan, niti taj stan koristi bez pravnog osnova. Iz tih razloga, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. stav 1. tačka 2) Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za iseljenje t užene iz predmetnog stana i predaju u posed. Osim toga, otvaranjem sudskog depozita još 1990. godine u cilju plaćanja zakupnine, tužena je svoju obavezu zakupca stana uredno ispunjavala.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, relevantne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Odredbom člana 58. Ustava utvrđeno je da se j emči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da o duzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno je samo u skladu sa zakonom.

Zakonom o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11 ) je propisano da se stambene zgrade i stanovi koriste se po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa, da ako se neko lice useli u stan ili zajedničke prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova ili koristi stan bez zaključenog ugovora ili je poništen pravni osnov po kome je zaključen ugovor, vlasnik stana, odnosno lice koje ima pravni interes, može kod opštinskog organa nadležnog za stambene poslove da zahteva njegovo iseljenje, da je postupak za iseljenje iz stava 2. ovog člana je hitan i da ž alba na rešenje o iseljenju lica koje se uselilo u stan ili zajedničke prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova, ne zadržava izvršenje rešenja (član 5.); da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana - ako zakupac i posle opomene bez saglasnosti zakupodavca koristi stan za obavljanje poslovne delatnosti, izdaje stan u podzakup ili dozvoli korišćenje stana licima koja nisu predviđena ugovorom, ako zakupac i posle opomene ne plati zakupninu za najmanje dva meseca uzastopno, ako se i posle opomene nanosi šteta stanu, zajedničkim prostorijama, instalacijama ili uređajima u stambenoj zgradi, ako zakupac, njegov bračni drug ili drugi član njegovog porodičnog domaćinstva stekne u svojinu useljiv stan koji je odgovarajući za to porodično domaćinstvo, ako zakupac dobije stan po osnovu radnog odnosa, a radni odnos je prestao na osnovu njegovog zahteva ili po njegovoj krivici, pre isteka vremena određenog opštim aktom zakupodavca, i ako zakupac stana i članovi njegovog porodičnog domaćinstva ne koriste stan duže od jedne, a najduže četiri godine, a zakupac se ne sporazume sa zakupodavcem o načinu korišćenja stana za to vreme (član 35. stav 1.); da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana ( u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona i da v lasnik stana čiji se stan koristi pod uslovima iz stava 1. ovog člana ( u daljem tekstu: vlasnik stana) ima prava i obaveze nosioca prava raspolaganja, u skladu sa odredbama ovog zakona, osim obaveze da omoguće otkup tog stana po odredbama ovog zakona (član 40 .).

5. Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju prema njihovim specifičnim okolnostima. Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora ceniti i složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u spornom parničnom postupku.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio sledeće: da je predmetni parnični postupak iziskivao izvođenje dokaza uvidom u izveštaje zemljišno-knjižnog odeljenja i ostalu pismenu dokumentaciju, da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužem trajanju postupka; da je činjenica da je prvostepeni sud rešenjem prekinuo postupak u ovoj parnici i da je isto u postupku po žalbi ukinuto, te da je od donošenja rešenja do odluke o žalbi proteklo šest meseci, ali da su sudovi postupali efikasno u daljem toku postupka, imajući u vidu da su u navedenom periodu pravnosnažno odlučili o tužben om zahtev u tužioca i okončali postupak po žalbi , kao i postupak po vanrednom pravnom leku i da je u osporenom postupku odlučivano o značajnom pravu podnosioca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se ukupno trajanje parničnog postupka od šest godina i sedam meseci u tri sudske instance ne može smatrati nerazumno dugim rokom, sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom P. 3936/05 nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US) , ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu.

6. Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama čl. 32. i 36. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporen e presud e, Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, osporava navedenu presudu u pogledu ocen e izvedenih dokaza od strane postupajućih sudova, što nisu ustavnopravni r azlozi za pobijanje osporene presud e. Podnosilac osporava i pravilnu primenu materijalnog prava, ali Ustavni sud odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključke redovnih sudova u pogledu primene materijalnog prava ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Vrhovni kasacioni sud , nasuprot navodima podnosioca, dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku, osvrnuvši se na sve navode od značaja iz revizije, koji su u suštini ponovljeni i u ovom ustavnosudskom postupku, i da se takvo obrazloženje ne može smatrati arbitrernim.

Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da su donošenjem osporene presud e povređena njegova prava na jednaku zaštitu pred sudovima i na pravno sredstvo, kako podnosilac nije dostavio dokaze da je revizijski sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, a protiv drugostepene presude je očigledno iskoristio vanredni pravni lek – reviziju, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju označenih prava podnosiocu ove ustavne žalbe.

Povodom navoda podnosioca da mu je osporen om presudom povređeno prav o na imovinu i na mirno uživanje imovine, jer je istom potvrđena drugostepena presuda kojom je odbijena žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev za iseljenje tužene i predaju spornog stana na korišćenje i raspolaganje tužiocu, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u suštini nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog postupka, te je ocenio da nijedan od navoda niti razloga ustavne žalbe nije takve prirode da ukazuje na mogućnost povrede ili ugrožavanja označenih ustavnih prava.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u tački 2. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Pravilnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u sporu radi iseljenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti