Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro deset godina. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete od 900 evra. Deo žalbe protiv meritorne presude odbija se kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinke Petrović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. marta 201 3. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubinke Petrović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Obrenovcu u predmetu P. 807/07 podnositeljki ustavne žalbe povređeno prav o na suđenje u razumnom roku , zajem čeno član om 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Ljubinke Petrović izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 388/10 od 20. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinka Petrović iz Beograda je 28. decembra 201 0. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 388/10 od 20. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih čl. 32, 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka je istakl a i povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog čl anom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Obrenovcu u predmetu P. 807/07.

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnositeljka je navela da se Apelacioni sud u osporenoj presudi nije obazirao na pismene dokaze na koje je tri puta ukazao okružni sud, već je pot vrdio presudu prvostepenog suda, koja je zasnovana na izjavama svedoka bliskih srodnika tužilje, te da nije uzeo u obzir overene ugovore, već je odluku zasnovao na običajnom pravu. Podnositeljka smatra da su joj iz navedenih razloga povređena prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, ali i pravo na imovinu, jer joj je osporenom presudom oduzeta imovina stečena zakonom, odnosno koju je stekao njen otac i poklonio njenom sada pokojnom bratu. U pogledu povrede prava na suđenje u razumnom roku, podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak trajao deset godina, da prvostepeni sud tri puta nije postupao po nalogu drugostepenog suda, da je pismeni otpravak jedne od presuda dostavljen njenom punomoćniku sedam meseci nakon donošenja presude. Podnositeljka je istakla zahtev za naknadu štete prouzrokovane povredom ovog Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13-US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dostavljenu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe, kao tužene, M.D. - supruga njenog pokojnog brata R.D, kao tužilja, podnela je 7. decembra 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Obrenovcu kojom je, preinačenim tužbenim zahtevom od 8. aprila 2003. godine, tražila da sud utvrdi da je tužilja isključivi vlasnik katastarskih parcela 1230, 1232 i 1239 upisanih u ZKU L broj 876 , KO Barič, kao i da je po osnovu sticanja u braku sa sada pok R.D. stekla 70/100 idealnih delova na katastarskoj parceli 1220/10 upisane u ZKUL broj 1044, KO Barič i 66/100 idealnih delova na navedenim pokretnim stvarima, te da utvrdi da ova imovina ne predstavlja zaostavštinu sada pok. R.D, što je tužena kao pravni sledbenik pok R.D. dužna da prizna i da dozvoli da se ta imovina izdvoji iz zaostavštine pok R.D. i preda tu žilji, te da se tužilja uknjiži u zemljišnim knjigama kao vlasnik, odnosno suvlasnik. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 772/00.

Opštinski sud u Obrenovcu je 8. aprila 2003. godine, nakon sprovedenog postupka u kome je izveo dokaz saslušanjem parničnih stranaka, dokaz saslušanjem većeg broja svedoka , dokaz veštačenjem preko veštaka medicinske i poljoprivredne struke i veštaka aktuara , doneo presudu P. 772/00, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Odlučujući o žalbi tužilje, Okružni sud u Beogradu je 24. septembra 2003. godine doneo presudu Gž. 9781/03, kojom je preinačio presudu Opštinskog suda u Obrenovcu P. 772/03 od 8. aprila 2003. godine, tako što je utvrdio da je tužilja po osnovu sticanja u braku sa sada pok. R.D. stekla 50/100 idealnih delova na katastarskoj parceli 1220/10 upisanoj u ZKUL broj 244, KO Barič, kao i na navedenim pokretnim stvarima, što je tužena dužna da pri zna i da se ne protivi upisu tužiljinog prava svojine na navedenoj nepokretnosti u zemljišnim knjigama, dok je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je ona vlasnik 20/100 idealnih delova na označenoj nepokretnosti i 16/100 idealnih delova na navedenim pokretnim stvarima. Ovom presudom ukinuta je presuda Opštinskog suda u Obrenovcu P. 772/00 od 8. aprila 2003. godine u delu u kom je utvrđeno pravo svojine tužilje na katastarskim parcelama 1230, 1232 i 1239 upisanih u ZKUL broj 876 , KO Barič i odluka o troškovima postupka, te je u tom delu predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio novi broj P. 665/03, tužena je 17. februara 2004. godine protiv tužilje podnela protivtužbu, kojom je tražila da sud utvrdi da je tužena-protivtužilja, kao pravni sledbenik pok. R.D, isključivi vlasnik katastarskih parcela. 1230, 1232 i 1239 upisanih u ZKU L broj 876 , KO Barič, što je tužilja-protivtužena dužna da prizna i da joj preda te parcele, kao jedino j naslednici posebne imovine njenog pokojnog brata R.D. Opštinski sud u Obrenovcu je 8. jula 2004. godine doneo presudu P. 665/03, kojom je usvojio tužbeni zaht ev tužilje-protivtužene u delu u kome nije pravnosnažno odlučeno, dok je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje odbacio, jer u pogledu istog zahteva, među istim strankama i pred istim sudom teče druga parnica, pokrenuta pre podnošenja protivtužbe.

Okružni sud u Beogradu je, u postupku po žalbi tužene-protivtužilje, doneo rešenje Gž. 10133/04 od 26. januara 2005. godine, kojom je ukinuo presudu Opštinskog suda u Obrenovcu P. 665/03 od 8. jula 2004. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da se iz iskaza saslušanih svedoka ne može sa sigurnošću utvrditi od kojih su sredstava kupljene predmetne nepokretnosti, što je od uticaja na donošenje pravilne i zakonite odluke, kao i da je prvostepeni sud propustio da d â jasne razloge o odlučnim činjenicama u pogledu litispendencije, imajući u vidu da je tužba u drugom postupku odbačena zbog nedostatka pravnog interesa, jer među strankama već teče predmetna parnica.

U drugom ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj 259/05, Opštinski sud u Obrenovcu je, nakon sprovedene rasprave, doneo presudu P. 259/05 od 2. marta 2006. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, a odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, preciziran 5. oktobra 2005. godine, tako što je tužena-protivtužilja tražila da sud utvrdi da je na ranije opisan način postala vlasnik ½ idealnih delova označenih parceli. U obrazloženju ove presude prvostepeni sud je naveo, između ostalog, da je u dokaznom postupku, na osnovu iskaza svedoka, sud nesumnjivo utvrdio da je tužilja-protivtužena dobila na poklon od svoje braće navedeni novčani iznos od kog su kupljene predmetne parcele. Takođe je navedeno da sud nije prihvatio iskaz svedoka Đ.K, prodavca predmetnih nepokretnosti, koji je izjavio da je o prodaji pregovarao sa suprugom tužilje-protivtužene i da mu je on isplatio novac, jer su ti navodi suprotni činjenici da je ugovor pot pisao svekar tužilje-protivtužene, odnosno otac tužene-protivtužilje.

Rešenjem Gž. 12798/06 od 17. oktobra 2007. godine, donetim u postupku po žalbi tužene-protivtužilje , Okružni sud u Beogradu je ukinuo presudu Opštinskog suda u Obrenovcu P. 259/05 od 2. marta 2006. godine i predmet je vra tio istom sudu na ponovno suđenje, navodeći u obrazloženju da je prvostepeni sud pro pustio da ispita od kakvog značaja je činjenica da je ugovor o prodaji predmetnih nepokretnosti zaključio otac tužene-protivtužilje, kao i da je on ugovorom o poklonu te nepokretnosti preneo na svog sina, supruga tužilje-protivtužene. Prema oceni drugostepenog suda izraženoj u obrazloženju ove odluke, prvostepeni sud je propustio i da ispita da li su novcem za koji tužilja-protivtužena tvrdi da je dobila od svoje braće, kupljene upravo predmetne parcele.

Nakon vraćanja spisa, predmet je u trećem ponovnom postupku dobio broj P. 807/07. Presudom Opštinskog suda u Obrenovcu P. 807/07 od 19. februara 2008. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, dok je protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje odbijen kao neosnovan. U obrazloženju ove presude navedeno je da je u sprovedenom postupku parnični sud je utvrdio da je u vreme trajanja bračne zajednice između tužilje-protivtužene i njenog sada pokojnog supruga R.D, brata tužene-protivužilje, tužilja-protivtužena od svoje braće dobila na poklon navedeni novčani iznos od koga su kupljene predmetne nepokretnosti, ali da je ugovor o prodaji tih nepokretnosti zaključio svekar tužilje-protivtužene kao starešina domaćinstva, usled čega su i nepokretnosti bile uknjižene na svekra, a koji ih je kasnije, ugovorom, poklonio svom sinu, sada pok. R.D. Prema oceni prvostepenog suda, iz navedenih razloga, predmetne parcele predstavljaju posebnu imovinu tužilje-protivtužene, te je sud, primenom odredaba člana 320. stav 2. Zakona o braku i porodičnim odnosima, odnosno čana 357. Porodičnog zakona, doneo navedenu odluku. Ova presuda dostavljena je parničnim strankama 2. septembra 2008. godine, a protiv nje je žalbu izjavila tužena-protivtužilja.

Osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 388/10 od 20. oktobra 2010. godine odbijena je žalba tužene-protivutžilje i potvrđena presuda Opštinskog suda u Obrenovcu P. 807/07 od 19. februara 2008. godine. U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je izvedenim dokazima utvrđeno da je tužilja-protivtužena bila u braku sa sada pok. R.D. od 1964. godine do njegove smrti 1998. godine, te da je u vreme njene udaje starešina domaćinstva bio otac njenog supruga, na koga se vodila sva nepokretna imovina; da su, shodno običaju sredine u kojoj je tužilja-protivtužena živela, braća tužilje-protivtužene njoj, posle udaje, dali navedeni novčani iznos, kojim su kupljene tri predmetne parcele, ali kako se radilo o patrijarhalnoj porodici i sredini u kojoj se sva imovina morala voditi na starešinu domaćinstva, ugovor o kupovini tih parcela kao kupac je zaključio svekar tužilje-protivtužene, koji se potom i uknjižio kao vlasnik, da bi ih kasnije, ugovorom o poklonu iz 1981. godine poklonio svom sinu, suprugu tužilje-protivužene, koji se potom uknjižio kao vlasnik tih parcela. S obzirom na to da iz utvrđenog činjeničnog stanja, kako je navedeno u osporenoj presudi, proizlazi da su predmetne parcele kupljene isključivo novcem koji je tužilja-protivtužena dobila na poklon od svoje braće, to je, prema oceni Apelacionog suda, pravilno prvostepeni sud postupio kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje-protivtužene, a odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje, dajući, pri tome, za svoju odluku razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i drugostepeni sud.

4. Odredaba Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosi teljka ustavne žalbe, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o braku i porodičnim odnosima ("Službeni glasnik SRS" br. 22/80, 24/84, 11/88, 22/93, 25/93, 35/94, 46/95 i 29/01) bilo je propisano da imovina koju jedan bračni drug ima u vreme zaključenja braka ostaje njegova posebna imovina, kao i da se kao posebna imovina smatra i ona imovina koja je stečena u toku braka nasleđem, poklonom ili drugim oblicima bezteretnog sticanja (član 320. st. 1. i 2.)

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe 7. decembra 200 0. godine Opštinskom sudu u Obrenovcu, pa do njegovog okončanja donošenjem osporene presude Apelacionog suda od 20. oktobra 2010. godine, trajao dev et godina i deset i po meseci, s tim da je o jednom delu tužbenog zahteva pravnosnažno odlučeno nakon dve godine i devet i po meseci, donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu od 24. septembra 2003. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Mada je, prema oceni Ustavnog suda, predmetni parnični postupak bio veoma složen, jer je trebalo da se utvrdi ko je i u kom obimu stekao pravo svojine na određenim nepokretnostima pre više od 30 godina, pri čemu neki od učesnika u relevantnim pravnim poslovima nisu više bili živi, navedena složenost ne može predstavljati opravdanje da postupak traje skoro deset godina. Ustavni sud ukazuje da su parnični sudovi postupali, odnosno preduzimali radnje, uglavnom, u razumnim intervalima, osim što je jedna od prvostepenih presuda dostavljena parničnim strankama nakon skoro sedam meseci od donošenja, ali je ocenio da njihovo delovanje nije bilo delotvorno. Ovo stoga što su u toku postupka čak tri prvostepene presude ukidane, bilo iz razloga što prvostepeni sud nije dovoljno utvrdio činjenično stanje, bilo zato što drugostepeni sud nije primetio da su u postupku utvrđene činjenice za koje je on smatra da su relevantne.

Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pored nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti, pored drugih, odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetima ''Pavlyulynets protiv Ukrajine '' od 6. septembra 2005. godine i ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupanjem parničnih sudova u označenom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakon o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 900 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i složenost tog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava, učinjenu nedelotvornim postupanjem parničnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju praksu , kao i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu zahteva istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da su ovi navodi ustavne žalbe neosnovani.

U konkretnom slučaju parnični sudovi su utvrdili da su predmetne parcele kupljene u toku trajanja braka tužilje i njenog sada pokojnog supruga, brata podnositeljke ustavne žalbe, ali novcem koji je tužilja dobila od svoje braće, pa su zaključili da te parcele, bez obzira što je ugovor o njihovoj kupovini zaključio svekar tužilje, odnosno otac podnositeljke, zapravo, predstavljaju posebnu imovinu tužilje. Pri ovakvom činjeničnom stanju, a polazeći od odredbe merodavnog Zakona o braku i porodičnim odnosima, sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilje, odnosno odbili protivtuženi zahtev podnositeljke.

Imajući u vidu navedeno, prema oceni Ustavnog suda, osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog materijalnog prava na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenoj presudi, pri čemu su u obrazloženju presude dati jasni, detaljni i logični razlozi kojima se rukovodio parnični sud prilikom ocene izvedenih dokaza.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe navode o povredi prva na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu zajemčenih čl. 36. i 58. Ustava, zapravo, vezuje za po nju nepovoljan ishod parničnog postupka u kome je doneta osporena presuda, dakle za povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da ni u ovom delu nisu osnovani navodi podnositeljke o povredi prava iz čl. 32. i 58. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u ovom delu.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević