Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 16 godina. Odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju postupka dao je prvostepeni sud svojom neefikasnošću i odugovlačenjem.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Đorđevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Miroslava Đorđevića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1144/95 (kasnije predmet broj P. 166/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Đorđević iz Beograda je 28. decembra 20 10. godine podneo ustavnu žalbu protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 166/02 od 16. maja 2007. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3789/10 od 28. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1144 /95 (kasnije predmet broj P. 166/02).

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je parnični postupak započeo 23. februara 1995. godine, podnošenjem tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih M.K. i S.J, radi naknade štete, a da je okončan tek donošenjem osporene drugostepene odluke, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosilac osporava i navedene presude, jer su donete uz bitne povrede odredaba parničnog postupka, "bez pune i prave ocene dokaza", a zbog čega je pogrešno primenjeno i materijalno pravo. Predlaže da Ustavni sud usvoji njegovu ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnog prava na pravično suđenje i poništi osporene odluke. Podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 -US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', br. 24/08, 27/08 i 76/11), nakon izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 88222/10 (ranije predmeti P. 1144/95 i P. 166/02 Četvrtog opštinskog suda u Beogradu) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 23 . februara 1995. godine, u svojstvu tužioca, podneo Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu radi naknade štete protiv M.K. i S.J, predlažući da ih sud solidarno obaveže da mu isplate iznos od 30.000,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, kao i da mu solidarno naknade troškove parničnog postupka. U tužbi je naveo da je pretrpeo štetu oduzimanjem putničkog vozila od strane ovlašćenih službenih lica MUP-a, kao ukradenog, a da je on to vozilo prethodno kupio od prvotuženog M.K, po predugovoru i ugovoru zaključenom sa drugotuženim S.J. kome je i isplatio kupoprodajnu cenu, kao licu ovlašćenom putem punomoćja za zastupanje prodavca vozila.

Do donošenja prve prvostepene presude od 8. novembra 2000. godine, Opštinski sud je zakazao 27 ročišta za glavnu raspravu, ali je održao samo sedam ročišta. Razlozi za neodržavanje ročišta su sledeći: dva puta tužilac nije pristupio na ročište iako je bio uredno pozvan i jednom je tražio odlaganje ročišta, 11 puta nije bilo uredne dostave poziva za prvotuženog ili drugotuženog, četiri ročišta su odložena zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva ročišta je sud otkazao ne navodeći razloge. Nakon izjave tužioca da povlači tužbu i da se odriče tužbenog zahteva, Četvrti Opštinski sud u Beogradu je doneo presudu na osnovu odricanja P. 1141/95 od 10. februara 2000. godine, kojim je odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na drugotuženog S.J. Na održanim ročištima saslušani su tužilac i tuženi M.K. u svojstvu parničnih stranaka i pribavljen je izveštaj od SUP Beograd, kao i registracioni dosije spornog vozila.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1141/95 od 10. novembra 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi M.K. da tužiocu isplati iznos od 435.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 8. novembra 2000. godine do isplate, te da tužiocu naknadi troškove postupka. Odlučujući o žalbi tuženog, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10405/2001 od 27. decembra 2001. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je zaveden pod novim brojem P. 166/02. Tuženi je 7. novembra 2005. godine podneo protivtužbu, kojom je tražio da sud utvrdi da su ništavi i da ne proizvode pravno dejstvo predugovor i ugovor o kupovini vozila koje je u njegovo ime sa tužiocem zaključio S.J. (ranije tuženi drugog reda). Do donošenja nove prvostepene presude od 16. maja 2007. godine, Opštinski sud je od zakazanih 19 ročišta za glavnu raspravu održao osam, na kojima je saslušao tri svedoka, te izvršio uvid u spise predmeta Okružnog suda u Beogradu K. 152/96, K. 302/95, K. 230/95 i Ki. 330/95, kao i u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1226/95 i P. 623/95, a na ročištu održanom 16. maja 2007. godine, pošto stranke nisu imale dalje dokazne predloge, zaključio je glavnu raspravu. Preostalih 11 zakazanih ročišta nije održano jer su stranke tri puta predlagale odlaganje ročišta radi pokušaja mirnog rešenja spora, zatim je punomoćnik tuženog - protivtužioca dva puta tražio odlaganje, dva puta nije bilo uredne dostave poziva za svedoka i dva puta za tuženog- protivtužioca, kao i radi ostavljanja roka tuženom-protivtužiocu za izjašnjenje na podnesak koji je tužilac - protivtuženi predao neposredno pred ročište.

Presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 166/02 od 16. maja 2007. godine, u prvom stavu izreke, odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 435.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 8. novembra 2000. godine do isplate i „alternativno“ postavljeni tužbeni zahtev sa iskazivanjem tog duga u stranoj valuti i sa domicilnom kamatom, a plativo u dinarskoj protivvrednosti na dan ispunjenja obaveze, sve kao u izreci. U drugom stavu izreke usvojen je protivtužbeni zahtev tuženog i utvrđeno da su ništavi i ne proizvode pravno dejstvo među parničnim strankama predugovor od 7. januara 1995. godine i kupoprodajni ugovor od 9. januara 1995. godine zaključen između tuženog, kao prodavca, i tužioca, kao kupca, kojima je tuženi preko punomoćnika S.J. prodao, a tužilac kupio automobil marke, broja motora i šasije bliže određenih u izreci, za ukupnu kupoprodajnu cenu od 14.500 DEM, registarskog broja navedenog u predugovoru od 7. januara 1995. godine – BG. 950 - 526. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da iz izvedenih dokaza proizlazi da S.J. nije imao punomoćje za prodaju spornog automobila, kao ni za prijem kupoprodajne cene, jer se podaci za automobil u saobraćajnoj dozvoli, predugovoru i kupoprodajnom ugovoru razlikuju u pogledu registarskog broja, tipa automobila i broja šasije, pa s obzirom na to da se ugovor zaključen od strane neovlašćenog lica smatra da nije ni zaključen, to tuženi nije ni u kakvoj obavezi prema tužiocu. Po predlogu tuženog od 15. septembra 2007. godine da sud odluči o troškovima postupka, Četvrti opštinski sud je rešenjem P. 166/02 od 8. oktobra 2007. godine usvojio zahtev tuženog-protivtužioca za naknadu troškova parničnog postupka i obavezao tužioca da tuženom po tom osnovu isplati iznos od 180.000,00 dinara.

Odlučujući o žalbama tužioca protiv presude i dopunskog rešenja, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 3789/10 od 28. oktobra 2010. godine potvrdio presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 166/02 od 16. maja 2007. godine i dopunsko rešenje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 166/02 od 8. oktobra 2007. godine. U obrazloženju se, između ostalog, navodi da se taj sud slaže sa prvostepenim sudom da se odgovornost za neispunjenje obaveze ne može zasnivati na ništavom pravnom poslu, ali za razliku od prvostepenog suda smatra da je uzrok ništavosti ugovora to što je S.J. prodao tužiocu ukradeno vozilo, pa kako je predmet obaveze nedopušten, to su i predugovor i ugovor o prodaji spornog vozila ništavi pravni poslovi. Navedena pravna posledica proizlazi iz člana 47. Zakona o obligacionim odnosima i nju treba da snosi S.J, jer je on i prodao tužiocu predmetno vozilo ponašajući se kao vlasnik istog, a takođe je i primio i potrošio za sebe novac koji mu je tužilac isplatio na ime dogovorene cene. To što je tuženi bio upisan u saobraćajnu dozvolu kao formalni vlasnik vozila, ne utiče na činjenicu da upravo na S.J. leži odgovornost za sve štetne posledice koje su za tužioca nastupile oduzimanjem vozila kao ukradenog, pošto je ugovor o prodaji motornog vozila kao pokretne stvari neformalne prirode, kod kog se svojina stiče predajom stvari (vozila) kupcu. Kada je vozilo došlo u posed S.J, isti je od tuženog kao registrovanog vlasnika pribavio punomoćje, i to ne sa namerom da pri daljoj prodaji vozila zastupa tuženog, već da bi predmetno vozilo prodao za svoj račun (a formalno u ime tuženog). S obzirom na to da je činjenično stanje pravilno utvrđeno, da je prvostepni sud za pravilno izveden zaključak dao pogrešne razloge, ali i da navedeni propust prvostepenog suda nije od uticaja na pravilnost i zakonitost ožalbene odluke, to je prvostepena odluka potvrđena, kao i dopunsko rešenje o troškovima. Navedena presuda je 1. decembra 2010. godine uručena tužiocu-protivtuženom.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U trenutku podnošenja tužbe i pokretanja predmetnog parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84,74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. "27/92, 31/93 i 24/94 ), kojim je bilo propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je važio u vreme presuđenja, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i pred lozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2 .).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedene odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period za ocenu razumnosti dužine trajanja sudskog postupka, koji spada u nadležnost Ustavnog suda, počeo da teče od 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka i traje do njegovog okončanja, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u ovom konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od podnošenja tužbe tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, do uručenja drugostepene presude kojom je postupak pravnosnažno okončan, trajao 15 godina, devet meseci i osam dana.

Navedeno trajanje postupka, samo po sebi , ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka u ovom sporu za naknadu štete ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da u predmetnoj parnici nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi zahtevala obiman dokazni postupak, te pružila opravdanje za skoro šesnaestogodišnje trajanje postupka.

Ustavni sud je našao da je efikasno rešavanje spora u konkretnom slučaju moralo biti od značaja za podnosioca, s obzirom na to da se radilo o novčanom potraživanju od nekadašnjih 14.500,00 DEM, bez obzira na to što je u konačnom ishodu parnicu izgubio.

Ustavni sud je ocenio da na strani podnosioca ima određenog doprinosa dužini trajanja osporenog su dskog postupka, jer zbog njegovog izostanka ili pravdanja izostanka punomoćnika nisu održana tri ročišta, a jednom je podnesak predao neposredno pred ročište što je uslovilo njegovo odlaganje. Takođe, parnične stranke su tri puta pokušale da spor reše mirnim putem, zbog čega su ročišta odlagana.

Uprkos navedenom, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka dao je nadležni prvostepeni sud. Nedelotvornost i neefikasnost u radu suda ogleda se u tome što je u nekoliko navrata zakazivao samo po dva ročišta godišnje, a veći broj ročišta je odlagao zbog neuredne dostave poziva tuženima ili tuženom - protivtužiocu, odnosno zbog njegovog neodazivanja urednim pozivima, što ukazuje da očigledno nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne mere da se sudski postupak okonča u okviru razumnog roka . U vezi s tim, Ustavni sud konstatuje da se prilikom odlučivanja da li je poštovana garancija suđenja u razumnom roku, uzima u obzir svako odugovlačenje postupka koje se može pripisati državi, jer je država odgovorna za kašnjenja koja su prouzrokovali ne samo sudovi, već svi njeni organi. Takvo stanovište je u svojoj praksi zauzimao i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu - npr. u presudi u slučaju Zimmermann and Steiner protiv Švajcarske od 13. jula 1983. godine (broj apilkacije 8737/79), kada je zauzeo stav da su države dužne da organizuju svoje pravne sisteme tako da sudovima omoguće da poštuju zahteve član a 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, uključujući tu i zahtev koji se odnosi na raspravu u razumnom roku.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne ž albe u parničnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1144 /95 (kasnije P. 166/02) , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnosioca, došlo u predmetnom parničnom postupku donošenjem osporenih presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 166/02 od 16. maja 2007. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3789/10 od 28. oktobra 2010. godine, Ustavni sud, je imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, ocenio da su navodi podnosioca izraz njegovog nezadovoljstva ishodom spora i da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, ponavljajući navode iz žalbe na prvostepenu presudu, osporava navedene presude, prevashodno, u pogledu pravilnosti činjeničnog stanja, što nisu ustavnopravni razlozi, kao i zbog povreda pravila parničnog postupka. Ustavni sud je, uvidom u osporene akte, utvrdio da drugostepena presuda sadrži veoma detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju merodavnog materijalnog i procesnog prava i stanovišta je da su nadelžni sudovi dovoljno obrazložili osporene odluke, te da su u odluci po žalbi cenjeni svi podnosiočevi navodi od značaja za odlučivanje i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti