Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku za ponavljanje postupka. Postupak je trajao preko četiri godine, što je ocenjeno kao nerazumno dugo zbog nedelotvornog postupanja sudova, koji su predmet dvaput vraćali na ponovni postupak.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, mr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Rizović iz Novog Pazara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. decembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavne žalba Snežane Rizović i utvrđuje da je u postupku koji je po predlogu podnositeljke ustavne žalbe za ponavljanje postupka vođen pred Opštinskim sud om u Novom Pazaru u predmetu P. 565/99 (kasnije predmet Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 880/10) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Rizović iz Novog Pazara, preko punomoćnika Gordane Mihajlović, advokata iz Beograda, podnela je 28. decembra 2010. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 565/99, kao i protiv rešenja Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 880/10 od 5. jula 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl. 32. i 58. Ustava .

U ustavnoj žalbi, pored ostalog, podnositeljka je navela da je postupak po predlogu za ponavljanje postupka trajao četiri godine, što je „mimo razumnog roka za ovu fazu postupka“. Podnositeljka je u ustavnoj žalbi iznela i detaljne razloge zašto smatra da su joj osporenim rešenjem, kao i odlukama u postupku čije je ponavljanje traženo, povređena prava na pravično suđenje i na imovinu. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih Ustavom zajemčenih prava, kao i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, zatim da utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete prouzrokovane povredom označenih prava, kao i da poništi „navedene odluke“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 880/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 565/99 od 2. aprila 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužbe 18 tužilaca, podnete protiv troje tuženih, među kojima i podnositeljke kao trećetužene , kojim je, između ostalog, traženo da sud utvrdi da je ništav ugovor o prodaji zaključen 6. februara 1998. godine između prvotuženog, kao prodavca, i drugotužen e, kao kupca, i ugovor o prodaji zaključen 9. aprila 1988. godine između, sa jedne strane, prvotuženog i drugotužene, a sa druge strane trećetužene. Presudom Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 298/04 od 28. avgusta 2004. godine odbijena je žalba tuženih, te je potvrđena presuda Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 565/99 od 2. aprila 2004. godine.

Protiv označene drugostepene presude punomoćnik tuženih i trećetužena izjavili su 22. oktobra 2004. godine reviziju, koja je rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 451/05 od 3. marta 2005. godine odbačena kao nedozvoljena, primenom odredbe člana 382. stav 3. tada važećeg Zakona o parničnom postupku, jer vrednost predmeta spora nije prelazi la iznos od 15.000 dinara.

Tuženi su 21. aprila 2005. godine podneli predlog Vrhovnom sudu Srbije za ponavljanje postupka, smatrajući da je vrednost predmeta spora pogrešno utvrđena, tražeći da revizijski sud ukine svoje rešenje od 3. marta 2005. godine. Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 1469/05 od 23. marta 2006. godine odbačen je kao nedozvolje n predlog tuženih za ponavljanje postupka. Ovo rešenje dostavljeno je trećetuženoj 6. juna 2006 . godine.

Trećetužena je 12. juna 2006. godine dostavila podnesak Opštinskom sudu u Novom Pazaru u kojem je navela da ostaje pri podnetom predlogu za ponavljanje postupka i da ga proširuje, navodeći da je 4. juna vršila uvid u spis predmeta i da je utvrdila da se ona nije potpisala na punomoćju advokatu koji ju je zastupao u prvostepenom postupku, već da je to neko drugi učinio, te da taj advokat nije imao potrebna ovlašćenja, pa su ispunjeni uslovi Zakonom o parničnom postupku propisani uslovi da se dozvoli ponavljanje postupka.

Opštinski sud u Novom Pazaru je, nakon šest održanih ročišta (7, 8. i 29. decembra 2006. godine, 6. februara, 27. marta i 16. aprila 2007. godine ) i jednog neodržanog ročišta (zakazanog za 13. april 2007. godine), doneo rešenje P. 565/99 od 16. aprila 2007. godine, kojim je dozvolio ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari i uki nuo presud u Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 565/99 od 2. februara 2004. godine i presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 298/04 od 28. avgusta 2004. godine, našavši da trećetužena nije da la punomoćje za zastupanje u pisanom obliku. Rešenjem Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 934/07 od 9. novembra 2007. god ine usvojena je žalba tužilaca, te je ukinuto rešenje Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 565/99 od 16. aprila 2007. godine.

U ponovnom postupku, u kome je predmet dobio broj P. 1069/07, pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru je održano tri ročišta (5. marta, 3. aprila i 1. jula 2008. godine), dok dva ročišta (zakazana za 11. april i 5. jun 2008. godine) nisu održana. Opštinski sud u Novom Pazaru je 1. jula 2008. godine doneo rešenje P. 1069/07, kojim je dozvolio ponavljanje postupka u ovoj pravnoj stvari i ukinuo presudu Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 565/99 od 2. februara 2004. godine i presudu Okružnog suda u Novom Pazaru Gž. 298/04 od 28. avgusta 2004. godine. Okružni sud u Novom Pazaru je, u postupku po žalbi tužilaca, doneo je rešenje Gž. 1325/08 od 19. januara 2009. godine, kojim je usvojio ovu žalbu i ukinuo rešenje Opštinskog suda u Novom Pazaru P.1069/07 od 1. jula 2008. godine, te je predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U drugom ponovnom postupku Osnovni sud u Novom Pazaru, pred kojim je nastavljen postupak nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, doneo je 5. jula 2010. godine osporeno rešenje P. 880/10, kojim je odbacio kao neblagovremen predlog trećetužene za ponavljanje postupka pravnosnažno okončanog presudom Opštinskog suda u Novom Pazaru P. 565/99 od 2. aprila 2004. godine. U obrazloženju ovog rešenja navedeno je da je trećetužena činjenicu da ju je u toku prvostepenog postupak zastupao punomoćnik bez pisanog punomoćja isticala i u reviziji koju je izjavila još 2004. godine, te da je stoga izvesno da je i tada znala da nije bila adekvatno zastupana, pa je tako protekao rok od 30 dana od dana saznanja za nove činjenice ili nove okolnosti, utvrđen Zakonom o parničnom postupku za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva. Rešenjem Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 683/10 od 28. oktobra 2010. godine odbijena je žalba trećetužene, te je potvrđeno prvoste peno rešenje.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

S obzirom na to da se odredbe člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1 Ustava sadržinski ne razlikuju od odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud je postojanje istaknutih povreda prava cenio u odnosu na navedene odredbe Ustava.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će neblagovremene, nepotpune ili nedozvoljene predloge za ponavljanje postupka odbaciti rešenjem predsednik veća bez održavanja ročišta; da ako predsednik veća ne odbaci predlog, dostaviće primerak predloga protivnoj stranci po odredbama člana 136. ovog zakona, koja ima pravo da u roku od 15 dana odgovori na predlog, a kad sudu stigne odgovor na predlog ili kad protekne rok za davanje odgovora, predsednik veća odrediće ročište za raspravljanje o predlogu.

5. Ispitujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud, najpre, ukazuje na svoj pravni stav da pravosnažno okončani sudski postupak i postupak koji se vodi po predlogu za njegovo ponavljanje ne predstavljaju jedinstvenu celinu, jer je smisao ulaganja ovog vanrednog pravnog leka upravo u tome da se ponovi postupak koji je već okončan. Kako je spor radi utvrđ ivanja ništavosti ugovora o prometu određenih nepokretnosti, koji je prethodno vođen po tužbi podnetoj protiv, između ostalog, podnositeljke ustavne žalbe, završen još 2004. godine, donošenjem presude Okružnog suda u Novom Pazaru, s obzirom na to da je rešenjem Vrhovnog suda Srbije revizija tuženih 2005. godine odbačena kao nedozvoljena, dakle pre stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, to je Ustavni sud utvrdio da su ispunjeni uslovi da se postojanje povred e prava na suđenje u razumnom roku ceni samo u odnosu na postupak po predlogu podnositeljke ustavne žalbe za ponavljanje postupka, podnetom 12. juna 2006. godine Opštinskom sudu u Novom Pazaru u predmetu tog suda P. 565/99, pošto je u odnosu na prethodno vođeni postupak ustavna žalba nedopuštena.

Sa druge strane, Ustavni sud je ocenio da su, iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupni period trajanja postupka po predlogu podnositeljke za ponavljanje postupka, od podnošenja tog predloga 12. juna 2006. godine, pa do donošenja rešenja Višeg suda u Novom Pazaru Gž. 683/10 od 28. oktobra 2010. godine, kojim je taj postupak okončan.

Trajanje postupka po vanrednom pravnom leku od četiri godine i četiri meseca samo po sebi ukazuje na to da taj postupak nije okončan u okviru granica razumnog roka. Ovo posebno što u postupku po predlogu za ponavljanje postupka parnični sud utvrđuje samo da li je predlog blagovremen, potpun, odnosno dozvoljen, i ukoliko nađe da jeste, po održanom ročištu ceni da li su ili nisu ispunjeni zakonom propisani usl ovi da se ponavljanje postupka dozvoli.

Imajući u vidu navedeno, kao i utvrđene činjenice u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da osnovni razlog navedenom trajanju osporenog postupka može da bude neefikasno, odnosno nedelotvorno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud je, međutim, ocenio da je nije bilo neefikasnog postupanja redovnih sudova, jer su ročišta, osim prvog koje je zakazano nakon šest meseci od podnošenja predloga, zakazivana u kraćim vremenskim intervalima, kao i da je o žalbi na prvostepeno rešenje odlučivano u razumnom roku. Međ utim, prema oceni Ustavnog suda, postupanje parničnih sudova u predmetnom postupku je bilo nedelotvorno. Naime, Okružni sud u Novom Pazaru je čak dva puta ukidao prvostepena rešenja kojima je bilo dozvoljeno ponavljanje postupka, da bi Osnovni sud u Novom Pazaru trećim prvostepenim rešenjem, odbacio predlog za ponavljanje kao neblagovremen, što je, saglasno zakonskim odredbama, trebalo utvrditi pre upuštanja u ocenu ispunjenosti uslova da se ponavljanje dozvoli.

Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava da činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, samo po sebi, da otkrije ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti Odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Pavlyulynets protiv Ukrajine '' od 6. septembra 2005. godine i Odluku ''Cvetković protiv Srbije'' od 10. juna 2008. godine).

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupanjem parničnog suda podnositeljki ustavne žalbe u postupku koji se vodio po njenom predlogu za ponavljanje postupka pred Opštinskim sudom u Novom Pazaru u predmetu P. 565/99 (kasnije predmet Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 880/10) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu praksu Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U vezi sa zahtevom podnositeljke za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je ocenio da se ovaj zahtev ne može dovesti u ustavnopravnu vezu sa postupkom u kome se odlučivalo o predlogu za ponavljanje postupka, a imajući u vidu da postavljeni zahtev ne ispunjava ni procesne pretpostavke propisane odredbom člana 85. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Sud ovaj zahtev nije razmatrao.

7. U pogledu dela ustavne žalbe u kome se osporava pravnosnažno rešenje Osnovnog suda u Novom Pazaru P. 880/10 od 5. jula 2010. godine doneto u postupku po predlogu za ponavljanje postupka, Ustavni sud ukazuje da se u navedenom postupku odlučivalo samo o tome da li su ispunjene procesne pretpostavke za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka, te da nije odlučivano o pravima, odnosno obavezama podnositeljke. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navedena odluka ratione materiae ne može dovesti u vezu sa sadržinom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 412. stav 4. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo propisano da je revizija uvek dozvoljena i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je pravnosnažno odlučeno o predlogu za ponavljanje postupka, ali da podnositeljka nije iskoristila to pravno sredstvo, te da tako nije iskoristila sva dozvoljena pravna sredstva za zaštitu svojih prava pre obraćanja Ustavnom sudu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA


dr Dragiša B. Slijepčević