Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je podnosilac žalbe svojim predlozima za prekid postupka značajno doprineo dužini trajanja spora.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R . D . iz Zaječara, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K A

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. D . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je okončan u predmetu Osnovnog suda u Zaječaru P1. 3030/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. D . iz Zaječara je 4. jula 2012. godine izjavio Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3671/11 od 18. aprila 2012. godine i presude Osnovnog suda u Zaječaru P1. 3030/10 od 7. jula 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se osporava i dužina trajanja parničnog postupka u kome su osporene presude donete.

Podnosilac ustavne žalbe osporava presude donete u parničnom postupku u kome je imao procesnu ulogu tužioca, a koji je vođen radi poništaja rešenja na osnovu kojeg je raspoređen na drugo radno mesto. Osporeni parnični postupak je okončan tako što mu je tužbeni zahtev odbijen. Podnosilac navodi da obrazloženja osporenih presuda ne sadrže ni jedan dokaz, niti činjenicu koju je on, kao tužilac, predložio ili isticao, iz čega proizlazi da se sudovi njegovim iznetim dokazima i činjeničnim tvrdnjama uopšte nisu bavili.

Takođe, ističe da su sudovi povredili i odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku kojima je propisano da stranka ima pravo da se o njenim zahtevima odluči u razumnom roku, bez odugovlačenja i sa što manje troškova, a koje odredbe su zajemčene i članom 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu prava na pravično suđenje, poništi osporene presude, utvrdi mu naknadu nematerijalne štete koja je nastala kao posledica kršenja ustavnih prava u iznosu od 277.000,00 dinara i naloži odlaganje izvršenja osporene prvostepene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P1. 3030/10 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

R. D, ovde podnosilac ustavne žalbe, bio je od 1. marta 1986. godine zaposlen u Opštinskoj upravi Opštine Zaječar. Godine 2004. raspoređen je na radno mesto izvršioca poslova interne kontrole, budžetske inspekcije i revizije, tj. za budžetskog inspektora.

Na osnovu rešenja Opštine Zaječar - Opštinske uprave, broj 112-7 od 10. januara 2006. godine, podnosilac ustavne žalbe je raspoređen na drugo radno mesto - poslovi poljoprivrede, sela i zadrugarstva počev od 16. januara 2006. godine. Protiv navedenog rešenja je izjavio prigovor. U postupku po prigovoru doneto je rešenje br. 121-8 od 3. februara 2006. godine, kojim je njegov prigovor odbijen.

Podnosilac ustavne žalbe je nakon toga, 24. februara 2006. godine, podneo tužbu Okružnom sudu u Zaječaru – Veću za upravne sporove. Tužbom je zahtevao da sud utvrdi da su nezakonita sledeća rešenja: rešenje broj 02-3 od 10. januara 2006. godine, kojim se tužilac razrešava dužnosti budžetskog inspektora; rešenje broj 02-3/1-2006 od 23. januara 2006. godine, kojim je odbijen prigovor na prvostepeno rešenje o razrešenju; rešenje broj 112-7 od 10. januara 2006. godine, kojim je raspoređen na radno mesto poslovi poljoprivrede, sela i zadrugarstava i rešenje broj 121-8 od 3. februara 2006. godine, kojim je odbijen prigovor na prvostepeno rešenje o raspoređivanju.

U odgovoru na tužbu od 21. marta 2006. godine Opštinsko javno pravobranilaštvo je, između ostalog, tražilo da se tužba odbaci zbog litispendencije, jer je tužilac povodom istih rešenja podneo tužbe u još dva parnična postupka.

Okružni sud u Zaječaru je 20. novembra 2006. godine doneo rešenje U. 07/06, kojim je tužbu odbacio. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da se tužbom osporavaju akti koji po svojoj prirodi nisu upravni akti. Takođe, navedeno je da se radi o aktima koji proističu iz radnog odnosa, te da je tužilac, shodno članu 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, zaštitu svojih prava trebalo da potraži pred redovnim sudom.

Postupajući po zahtevu tužioca za vanredno preispitivanje sudske odluke od 6. decembra 2006. godine, Vrhovni sud Srbije je doneo presudu Uvp. 325/06 od 31. oktobra 2007. godine, kojom je zahtev uvažio, ukinuo rešenje Okružnog suda u Zaječaru U. 07/06 od 20. novembra 2006. godine i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je navedeno da je Okružni sud trebalo, umesto da odbaci tužbu, da donese rešenje kojim se oglašava nenadležnim i da predmet ustupi nadležnom sudu na dalje postupanje.

Okružni sud u Zaječaru je 10. aprila 2008. godine doneo rešenje U. 16/08 kojim se oglasio stvarno nenadležnim i predmet ustupio Opštinskom sudu u Zaječaru.

Opštinski sud u Zaječaru je predmet primio 30. aprila 2008. godine i zaveo ga pod brojem P1. 357/08.

Opštinsko javno pravobranilaštvo Opštine Zaječar je u odgovoru na tužbu od 26. maja 2008. godine tražilo da sud tužbu odbaci, jer o istom predmetu spora već teče parnica.

Tužilac je 29. avgusta 2008. godine precizirao svoj tužbeni zahtev, tako što je povukao tužbu u odnosu na rešenje kojim mu je prestala dužnost budžetskog inspektora i rešenje po prigovoru povodom tog rešenja, a ostao pri tužbi u delu koji se odnosi na utvrđivanje nezakonitosti rešenja kojim je raspoređen na novo radno mesto, te rešenja kojim je rešeno po prigovoru na to rešenje.

Na ročištu koje je održano 18. septembra 2008. godine, na predlog tužioca, prekinut je postupak do pravnosnažnog okončanja postupka u predmetu P1. 126/08, koji se vodio pred istim sudom.

Tužilac se 18. decembra 2008. godine obratio sudu sa zahtevom da se postupak nastavi, a na ročištu održanom 12. marta 2009. godine ponovo je predložio da se postupak prekine iz istog razloga.

Posle reorganizacije sudova, predmet je u Osnovnom sudu u Zaječaru, dobio novi broj - P1. 3030/10.

Nakon što je tužilac 23. februara 2011. godine tražio nastavak postupka, sud je održao tri ročišta (17. maja, 9. juna i 7. jula 2011. godine), zaključio glavnu raspravu i doneo osporenu presudu.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Zaječaru P1. 3030/10 od 7. jula 2011. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nepravilno i nezakonito rešenje tužene Opštine Zaječar - Opštinske uprave, čiji je pravni sledbenik Grad Zaječar - Gradska uprava Zaječara, broj 112-7 od 10. januara 2006. godine, kojim je tužilac raspoređen na drugo radno mesto i rešenje tužene 121-8 od 3. februara 2006. godine, kojim je odbijen prigovor tužioca na prvostepeno rešenje, kao i zahtev da se tuženi obaveže da tužioca vrati na ranije poslove budžetskog inspektora.

U obrazloženju osporene prvostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je odredbama člana 37. stav 1. tač. 5. i 8. Statuta Opštine Zaječar i člana 14. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, predviđeno da ako to potrebe državnog organa zatevaju, funkcioner koji rukovodi državnim organom može rasporediti zaposlenog na drugo radno mesto u istom organu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima; da su shodno tome osporena rešenja tuženog pravilna i zakonita; da su bez uticaja na drugačije odlučivanje o tužbenom zahtevu navodi tužioca da je prilikom preraspoređivanja degradiran, da mu je plata manja i da je nepravilno razrešen sa poslova inspektora; da je neosnovan tužbeni zatev tužioca kojim je tražio da ga tuženi vrati na poslove budžetskog inspektora, jer je sud na osnovu Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i zadataka opštinske uprave Zaječar utvrdio da tužilac ne ispunjava uslove za to radno mesto.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je 18. aprila 2012. godine doneo osporenu presudu Gž1. 3671/11 kojom je odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da je pravni prethodnik tuženog doneo novi Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta na osnovu koga je i prestala potreba za radom tužioca na radnom mestu budžetski inspektor; da tužilac nije ostao neraspoređen, već da je raspoređen na drugo odgovarajuće radno mesto u istom organu; da je bez značaja za odlučivanje da li je radno mesto budžetskog inspektora ukinuto, s obzirom na to da zaposleni u svako doba može biti raspoređen na drugo odgovarajuće radno mesto, ako to iziskuju potrebe organa, a u skladu sa članom 14. Zakona o radnim odnosima u državnim organima; da sud u radnom sporu ocenjuje samo zakonitost odluke o raspoređivanju, te se ne upušta u njenu celishodnost, jer je to pravo starešine organa, u konkretnom slučaju predsednika opštine; da je bez uticaja navod iz žalbe da tužiočevo zvanje nije adekvatno vrednovano, jer to i nije bio predmet ovog spora, niti je osporenim rešenjima odlučivano o njegovom zvanju; da sud nije cenio navod žalbe usmeren na to da je prvostepeni sud trebalo da oceni da li je akt o sistematizaciji zakonito i ustavno izmenjen, jer prvostepeni sud nije ni ovlašćen da daje takvu ocenu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ( „Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se primenjivao u osporenom parničnom postupku, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2.); da za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku, a ako je prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku (član 216. stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je utvrdio da je postupak odlučivanja o zahtevu podnosioca za poništaj rešenja o raspoređivanju započet pokretanjem upravnog spora, tj. podnošenjem tužbe Okružnom sudu u Zaječaru 24. februara 2006. godine, a pravnosnažno okončan u parnici 18. aprila 2012. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka, i pored toga što je period u kojem se građanima Republike Srbije obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj radni spor ukupno trajao šest godina i dva meseca, što može ukazivati da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, kako je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Ocenjujući složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen radi utvrđivanja nezakonitosti rešenja Opštinske uprave Opštine Zaječar na osnovu kojeg je podnosilac ustavne žalbe raspoređen na drugo radno mesto i rešenja po prigovoru na to rešenje. Polazeći od toga da je parnični sud do donošenja osporene prvostepene presude održao svega pet ročišta, da nije vršio veštačenja, nije saslušavao stranke, niti svedoke, Ustavni sud nalazi da se u konkretnom slučaju nije odlučivalo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima.

Ocenjujući značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da je predmet parničnog postupka bio značajan za podnosioca, s obzirom na to da je tužbom osporio zakonitost rešenja kojim je raspoređen na drugo radno mesto, kojim nije bio zadovoljan i na kome je ostvarivao manju zaradu nego na prethodnom radnom mestu. Samim tim je i okončanje parničnog postupka u kratkom vremenskom roku bilo u njegovom interesu, ali se, prema oceni Ustavnog suda, podnosilac nije, u potpunosti, u skladu sa tim ponašao. Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac greškom najpre pokrenuo upravni spor, a da je zatim parnični postupak prekidan dva puta na njegovu inicijativu, zbog rešavanja prethodnog pitanja u parnici koja se vodila pred istim sudom između istih stranaka, a povodom utvrđivanja nezakonitosti rešenja kojim je podnosilac razrešen sa radnog mesta budžetskog inspektora. Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao procesnu mogućnost da predloži spajanje te dve parnice, kako bi se o njegovim tužbenim zahtevima brže odlučilo, ali podnosilac tu mogućnost nije iskoristio, što je svakako uticalo na duže trajanje osporenog parničnog postupka.

U svojoj dosadašnjnoj praksi, Ustavni sud je utvrđivao povredu prava na suđenje u razumnom roku samo ako je za nerazumno dugo trajanje postupka pretežno odgovoran sud. Evrospki sud za ljudska prava, takođe, stoji na stanovištu da samo ona odlaganja za koja se država može smatrati odgovornom mogu opravdati nalaz da je prekoračen razumni rok (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Napijalo protiv Hrvatske, broj predstavke 66485/01 od 13. novembra 2003. godine, stav 61.). Primenjujući navedene stavove na ovaj konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da postupak odlučivanja o nenadležnosti suda za postupanje u upravnom sporu nije okončan u primerenom roku, ali da to nije bitno uticalo na rok u kome je pravnosnažno odlučeno o podnosiočevom zahtevu, jer je trajanje postupka prvenstveno zavisilo od rešavanja prethodnog pitanja u drugom parničnom postupku. Nakon zahteva podnosioca iz 2011. godine da se prekinuti parnični postupak nastavi, parnica je u dva stepena okončana za 14 meseci.

Kada je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je upravni spor trajao dve godine. Parnični postupak je trajao nepune četiri godine, pri čemu je prekid postupka, na zahtev podnosioca, trajao dve i po godine. Polazeći od toga da je prekid parničnog postupka određen radi odlučivanja o prethodnom pitanju, sud nije mogao preduzimati nikakve radnje u postupku, pa samim tim ni odlučiti o tužbenom zahtevu podnosioca, zbog čega se period neaktivnosti za vreme prekida ne može staviti na teret parničnom sudu.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da u postupku koji je okončan u predmetu Osnovnog suda u Zaječaru P1. 3030/10, nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje osporenim presudama, Ustavni sud i o vaj put naglašava da ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga n avedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata u pogledu pravilne primene merodavnog prava.

Ustavni sud je u analizi konkretnog slučaja pošao od odredbe člana 14. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05, 79/05 i 23/13 – Odluka US), kojom je propisano da ako to potrebe državnog organa zahtevaju, funkcioner koji rukovodi državnim organom može rasporediti zaposlenog na drugo radno mesto u istom organu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima.

Imajući u vidu citiranu odredbu zakona, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno prihvatljivo izloženo stanovište u osporenim presudama da su rešenja o preraspoređivanju podnosioca pravilna i zakonita. Ovo iz razloga što je samim zakonom ustanovljeno pravo funkcionera, koji rukovodi državnim organom, da zaposlene u skladu sa njihovom sposobnostima i stručnoj spremi rasporedi na druga radna mesta, ako to potrebe posla zahtevaju. Iz navedenog proističe da u nadležnost parničnih sudova spada isključivo ocena zakonitosti akata iz radnog odnosa, u konkretnom slučaju akta kojim je podnosilac ustavne žalbe raspoređen na drugo radno mesto, a da je ocena celishodnosti takvih akata u nadležnosti starešine državnog organa.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnoporavnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te rešio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti