Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je trajao tri godine i četiri meseca. Spor se odnosio na zakonitost disciplinske kazne gubitka čina izrečene profesionalnom podoficiru.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Škulić, dr Vladan Petrov, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N. A . iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba N. A . i utvrđuje da je u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetu U. 19786/18 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. A . iz Kragujevca je, 11. maja 2022. godine, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 11. jula 2022. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u upravnom s poru koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetu U. 19786/18, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 19786/18 od 16. marta 2022. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32, 46, 55. i 60. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je upravni spor trajao tri godine i četiri meseca, zbog čega je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te je podnosilac postavio zahtev za naknadu nematerijalne štete; da je u predmetnom postupku najpre pogrešno tumačeno, a potom primenjeno materijalno pravo; da je podnosilac pozvan na disciplinsku odgovornost zbog učešća u sindikalnim aktivnostima, organizovanim van radnog vremena i na kojima je učestvovao u svojstvu zakonskog zastupnika jedinog reprezentativnog sindikata zaposlenih u Vojsci Srbije – Vojnog sindikata Srbije; da nije bilo pravnog osnova za vođenje disciplinskog postupka protiv podnosioca, jer pripadnik Vojske Srbije može biti disciplinski odgovoran za povrede dužnosti iz službe, a ne može biti odgovoran za postupke preduzete van radnog vremena, a posebno ne zbog učešća u sindikalnim aktivnostima i izgovorene javne reči – verbalnog delikta; da podnosilac nije postupao kao profesionalni podoficir, već kao predstavnik Vojnog sindikata; da je Vojni sindikat Srbije nezavisan i od države i od poslodavca, te da poslodavac – Ministarstvo odbrane ne može svojim internim aktom – Pravilo službe, uređivati i nametati obaveze sindikatu, njegovim članovima i predstavnicima, jer je to protivno Ustavu, potvrđenim međunarodnim ugovorima i Zakonu o radu; da je podnosilac kažnjen najstrožom disciplinskom kaznom – gubitak čina, koja povlači sa sobom gubitak službe; da je ono što čini predmetni postupak još nepravičnijim to što je presudom Vojnog disciplinskog suda Niš podnosiocu izrečena kazna – vraćanje u prethodni čin, da bi presudom Višeg vojnog disciplinskog suda ova odluka bila preinačena na gore i izrečena najteža kazna – gubitak čina, sa obrazloženjem da bi se olakšavajuće okolnosti na strani podnosioca uzele u obzir u svakom drugom slučaju, ali ne i u ovom, jer se blažim kažnjavanjem ne bi postigla svrha i promena stavova podnosioca.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Vojnog disciplinskog suda Niš Dis. broj 13/17 od 17. januara 2018. godine podnosilac ustavne žalbe, stariji vodnik I klase na službi u Vojnoj pošti 2834/16 Kraljevo, oglašen je krivim da je radnjama opisanim u tač. 1. i 3. izreke presude izvršio disciplinski prestup „učestvovanje u protivpravnim sindikalnim aktivnostima“ iz člana 149. tačka 27. Zakona o Vojsci Srbije, u produženom trajanju i da je radnjama opisanim u tački 2. izreke presude izvršio disciplinski prestup „povreda načela nepristrasnosti ili političke neutralnosti“ iz člana 149. tačka 26. Zakona o Vojsci Srbije, u produženom trajanju, te je osuđen na disciplinsku kaznu „vraćanje u prethodni čin“, obavezan da naknadi troškove postupka i određeno je da se presuda javno objavi u magazinu „Odbrana“.

Protiv navedene prvostepene presude izjavljene su žalbe, i to od strane podnosioca ustavne žalbe i njegovog branioca i od strane Vojnog disciplinskog tužioca.

Presudom Višeg vojnog disciplinskog suda pri Ministarstvu odbrane Dis. broj 10/18 od 6. septembra 2018. godine usvojena je žalba Vojnog disciplinskog tužioca i delimično su usvojene žalbe podnosioca i njegovog branioca, pa je prvostepena presuda potvrđena u delu odluke o krivici podnosioca, pravnoj kvalifikaciji izvršenih disciplinskih prestupa i troškovima postupka, a preinačena u delu odluke o disciplinskoj kazni i o izrečenoj meri bezbednosti, pa je podnosilac osuđen na disciplinsku kaznu „gubitak čina“, dok je određeno da se mera javnog objavljivanja presude neće izvršiti. U obrazloženju je, pored ostalog, a vezano za ocenu da je žalba Vojnog disciplinskog tužioca osnovana, navedeno: da se, ceneći težinu izvršenih disciplinskih prestupa, okolnosti pod kojima je podnosilac iste izvršio, ali naročito značaj zaštićenog dobra u ovom vojno disciplinskom predmetu, jedino najtežom disciplinskom kaznom – gubitak čina može u potpunosti ostvariti svrha generalne prevencije; da bi bilo kakvo tolerisanje ovakvog ili sličnog protivpravnog postupanja nesumnjivo izazvalo dalekosežne posledice po čitav sistem odbrane, odnosno nepovratno narušavanje principa subordinacije i jednostarešinstva; da nije dopušteno bilo čije uplitanje u organizaciju, nadležnost i komandovanje i rukovođenje Vojskom Srbije, jer bi se, u suprotnom, stvorio značajan prostor za slabljenje unutrašnjeg reda i discipline, samovolju pojedinaca iz profesionalnog sastava Vojske, a samim tim i za dalje narušavanje jedinstvenog sistema komandovanja i rukovođenja Vojskom, zasnovanom pre svega na principima subordinacije i jednostarešinstva i na kraju do umanjenja stabilnosti Vojske i njenu sposobnost da ostvari svoju ustavnu ulogu, otelotvorenu u obavezi odbrane suvereniteta i nezavisnosti Republike Srbije; da se, imajući u vidu vrednost zaštićenog dobra, nužno mora primeniti najteži kazneni tretman prema izvršiocima ovih ili sličnih protivpravnih postupanja pripadnika Vojske; da je Viši vojni disciplinski sud cenio sve olakšavajuće okolnosti na strani podnosioca, a naročito izuzetno visok stepen njegovih profesionalnih kvaliteta, kao i činjenicu da je za svoj dosadašnji rad u Vojsci ocenjivan najvišim ocenama i više puta pohvaljivan i nagrađivan i da nije disciplinski ili krivično osuđivan, kao i da bi ove olakšavajuće okolnosti u drugim prilikama svakako imale uticaja na blaže disciplinsko kažnjavanje, ali ne i u ovom slučaju, jer eventualno blaže kažnjavanje ne bi doprinelo do promene stavova podnosioca, s obzirom na to da svi njegovi postupci daju vrlo jasnu poruku da, bez obzira na ishod predmetnog postupka, podnosilac nema nameru da svoje ponašanje uskladi sa propisima kojima se uređuje nadležnost i organizacija Vojske Srbije, kao i unutrašnji red i disciplina, odnosno sa odredbama Zakona o Vojsci Srbije i Pravilom službe Vojske Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je 1. novembra 2018. godine podneo tužbu protiv presude Višeg vojnog disciplinskog suda pri Ministarstvu odbrane Dis. broj 10/18 od 6. septembra 2018. godine, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 19786/18 od 16. marta 2022. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi .

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta sadržine Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe 1. novembra 2018. godine podneo tužbu protiv konačnog upravnog akta, a da je Upravni sud – Odeljenje u Kragujevcu o tužbi odlučio osporenom presudom U. 19786/18 od 16. marta 2022. godine, odnosno nakon tri godine i četiri meseca.

Ustavni sud ocenjuje da je samo trajanje konkretnog upravnog spora prekoračilo standard postupanja u razumnom roku. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnog suda u upravnom sporu, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka pred tim sudom.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman interes da se o njegovoj tužbi odluči u razumnom roku, imajući u vidu da je tužbom pobijana zakonitost drugostepene presude kojom je podnosiocu izrečena najstroža disciplinska kazna – gubitak čina, koja povlači sa sobom gubitak službe. Podnosilac nije, niti je mogao doprineti trajanju predmetnog upravnog spora.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud o tužbi, bez održavanja usmene rasprave, odlučio tek nakon tri godine i četiri meseca.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom upravnom sporu povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i usvojio ustavnu žalbu, odlučivši kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23).

6. Sud konstatuje da je podnosilac u dopuni ustavne žalbe od 11. jula 2022. godine istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu koji je vođen pred Upravnim sudom – Odeljenje u Kragujevcu u predmetu U. 19786/18.

Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. S tim u vezi, zahtevi koji su istaknuti nakon podnošenja ustavne žalbe, a podneti u roku od 30 dana od dana dostavljanja osporenog pojedinačnog akta, smatraju se blagovremenim, dok se prema stavu Suda, blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, po pravilu vezuje za datum predaje tog podneska. Ustavni sud, takođe, ukazuje da, saglasno odredbi člana 85. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, zahtev za naknadu štete može biti postavljen samo istovremeno sa podnošenjem ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, kao i datum prijema osporene presude (27. april 2022. godine), te datum isticanja navedenog zahteva (11. jul 2022. godine), Ustavni sud nalazi da je predmetni zahtev neblagovremen, jer je izjavljen posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, isti odbacio, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavnu žalbu izjavio i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 19786/18 od 16. marta 2022. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32, 46, 55. i 60. Ustava.

Detaljno obrazloženom ustavnom žalbom podnosilac ustavne žalbe ukazuje na ustavnopravno neprihvatljivo tumačenje i primenu materijalnog prava.

Imajući u vidu navedenu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, još jednom ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Ovakvu ocenu Ustavnog suda potvrđuje i to da podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koji su isticani u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, a koji se odnose na pogrešnu primenu prava, kao i na to da priroda i težina izrečene sankcije, u konkretnom slučaju, nije srazmerna težini disciplinskih prestupa koji su mu stavljeni na teret.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da sadrži jasno i detaljno obrazloženje zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge zbog kojih je tako odlučeno. U osporenoj presudi je data detaljna ocena svih navoda tužbe, pored ostalog, da tužilac jeste, pored predsednika Vojnog sindikata Srbije i profesionalno vojno lice, kao i da su dokazi u disciplinskom postupku pribavljeni na zakonit način, te da je odluka o kažnjavanju podnosioca doneta srazmerno učinjenim disciplinskim prestupima.

Imajući u vidu sve izloženo, Ustavni sud je ocenio očigledno neosnovanim navode podnosioca o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava.

Kako povredu prava iz čl. 46, 55. i 60. Ustava podnosilac suštinski izvodi iz povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, polazeći od prethodno iznetog, ove navode nije posebno razmatrao.

U odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno samostalno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog određenog ljudskog prava ili slobode, a što ovde nije slučaj.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu, rešavajući, takođe, kao u drugom delu izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti