Odbacivanje ustavne žalbe u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv odluka u državinskoj parnici. Podnosilac je osporavao činjenično stanje i primenu prava, zahtevajući da Ustavni sud postupa kao instancioni sud, bez iznošenja ustavnopravnih razloga za povredu prava na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Stefanovića iz Cikota, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 2. novembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dragana Stefanovića izjavljena protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici P. 10/10 od 6. jula 2010. godine i rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 1737/10 od 10. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Stefanović iz Cikota je 27. decembra 2011. godine podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Loznici P. 10/10 od 6. jula 2010. godine i rešenja Višeg suda u Šapcu Gž. 1737/10 od 10. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava, kao i zbog povrede načela iz člana 21. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da su prvostepeni i dugostepeni sud ''praktično odbili sve dokazne predloge podnosioca'', čime su povredili njegova ustavna prava. Podnosilac interpretira činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku i detaljno iznosi svoju ocenu dokaza, pre svega izvedenog uviđaja, kao i stav da nisu bili ispunjeni uslovi za dozvoljenu samopomoć tuženih. Takođe ističe da su sudovi izveli ''bezbrojne zaključke u korist tuženih, a bez izvođenja dokaza'''.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priloženih dokaza, utvrdio da se pred Osnovnim sudom u Loznici vodio parnični postupak po tužbi podnosioca ustavne žalbe protiv tuženih S.P, S.P. i Lj.P. radi smetanja državine.

Osporenim rešenjem Osnovnog suda u Loznici P. 10/10 od 6. jula 2010. godine, u prvom stavu izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ga tuženi smetali u mirnoj državini njegove katastarske parcele broj 326/5 lista nepokretnosti broj 654 KO Cikote i njegovog objekta, kao i metalne skele na način, u vreme i na mestu opisanom u izreci rešenja, dok je drugim i trećim stavom izreke odlučeno o troškovima postupka.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 1737/10 od 10. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno prvostepeno rešenje.

U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja se, između ostalog, navodi: da je prvostepeni sud utvrdio da je tužilac vlasnik i držalac katastarske parcele broj 326/5 upisane u list nepokretnosti broj 654 KO Cikote, na kojoj se nalazi ekonomski objekat, a da su tuženi držaoci katastarske parcele broj 326/2 KO Cikote; da je tužilac u svojoj parceli postavio metalnu skelu radi malterisanja spoljnjeg zida objekta do parcele koja je vlasništvo tužene Lj.P.; da je skela postavljena u parceli tužioca između spoljnog zida i ograde tuženih, te da su stope skele bile udaljene od ograde, a da su poprečne cevi na skeli po vazdušnoj liniji prešle u parcelu tuženih; da je tuženi S.P. uklonio delove skele nakon njenog postavljanja koji su prešli u parcelu tužene Lj.P, i to po njenom nalogu; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da tuženi nisu smetali tužioca u posedu, tako što su, kako tužilac navodi, ozbiljnom verbalnom pretnjom zabranili izvođenje radova na objektu, jer obična zabrana ne predstavlja akt smetanja državine.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje iz odredbe člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže, pre svega, navodima da su sudovi praktično odbili sve njegove dokazne predloge, te da nisu bili ispunjeni uslovi za dozvoljenu samopomoć tuženih. U ustavnoj žalbi ponavlja navode iznete u žalbi protiv prvostepenog rešenja, koji su bili predmet ocene drugostepenog suda. Stoga je Ustavni sud zaključio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda zapravo traži da u ovoj pravnoj stvari postupa kao instancioni sud.

Ustavni sud najpre konstatuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo predložene dokaze koje je cenio pojedinačno, i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza, nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na predlaganje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni.

Osnovni sud u Loznici i Viši sud u Šapcu su izneli dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih nije osnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da su ga tuženi na opisani način smetali u mirnoj državini njegove parcele i ekonomskog objekta.

Kako se zaštita u slučaju uznemiravanja državine verbalnim putem pruža samo u situaciji ako je takvo uznemiravanje državine ozbiljno i ako je dovelo do prestanka državine stvari, ustavnopravno je utemeljen stav Višeg suda u Šapcu da se podnosiocu ne može priznati državinska zaštita u smislu člana 75. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'', br. 6/80 i 36/90, ''Službeni list SRJ'', broj 29/96 i ''Službeni glasnik RS'', broj 115/05) koji propisuje da svaki držalac stvari i prava ima pravo na zaštitu od uznemiravanja ili oduzimanja državine (smetanje državine), jer obična zabrana izvođenja radova, kao u konkretnom slučaju, ne predstavlja akt smetanja državine.

Takođe, nema mesta prihvatanju navoda podnosioca da ''nisu bili ispunjeni uslovi za dozvoljenu samopomoć'', imajući u vidu da su sudovi u osporenim rešenjima jasno obrazložili zbog kojih razloga se tuženi u konkretnom slučaju koristio dozvoljenom samopomoći kada je uklonio delove skele koji su vazdušnom linijom prešli u parcelu tužene Lj.P. Ovakav zaključak redovnih sudova u skladu je sa odredbom člana 76. navedenog zakona prema kojoj držalac ima pravo na samopomoć protiv onoga ko ga neovlašćeno uznemirava u državini ili mu je oduzeo državinu, pod uslovom da je opasnost neposredna, da je samopomoć nužna i da način njenog vršenja odgovara prilikama u kojima postoji opasnost.

Ustavni sud naglašava da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba, u ovom konkretnom slučaju, ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Imajući u vidu navode o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ovim odredbama ne jemči ni jedno posebno samostalno ljudsko pravo, već je reč o jednom od osnovnih načela na kojima, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim rešenjima podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan, a u ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbacivanje ustavne žalbe u sporu zbog smetanja državine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti