Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer postupak od tri godine i dva meseca nije nerazumno dug. Ostatak žalbe je odbačen kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Sadata Kurtišija iz Novog Sada i Nate Radivojević i Gordane Kojić, obe iz Veterinika, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. marta 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Sadata Kurtišija, Nate Radivojević i Gordane Kojić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 843/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sadat Kurtiši iz Novog Sada i Nata Radivojević i Gordana Kojić, obe iz Veternika , su 28. decembra 2010. godine, preko Sindikata Solidarnost iz Novog Sada, koji predstavlja Milan Starović, podne li Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P.1 843/07 od 8. februara 2008. godine, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž.1 1399/08 od 6. novembra 2008. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev.2 1489/10 od 6. oktobra 2010. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21. i 22, člana 32. stav 1, člana 58. stav 1, člana 60. stav 4. i člana 145. stav 3. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P1. 843/07.

Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nave li: da je u osporenom postupku prekoračen razumni rok suđenja; da su sudije nepravično i pristrasno sudile, te da nisu utvrdile koje zakonske odredbe poslodavac nije poštovao; da sud nije ni utvrđivao olakšavajuće okolnosti u smislu da se utvrdi stepen povrede radne discipline, odnosno da li je ponašanje takvo da mora biti prekinuto o nemogućavanjem zaposlenog da nastavi da radi kod poslodavca; da je Vrhovni sud Srbije u mnogim revizijskim postupcima preinačavao ili poništavao presude osnovnih sudova, što su postupajuće sudije morale znati; da nisu imali „pravičnu nadoknadu za rad“, a da sud ovo nije uzeo u obzir; da im je povređeno načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, jer su im sudovi uskratili pravo na sudsku zaštitu, dozvoljavajući kršenje člana 60. Ustava od strane poslodavca; da im je povređeno pravo na imovinu, budući da su zaposleni, u vreme protesta, zajedno sa malim akcionarima, imali 30% akcija stečenih na osnovu zakona u "Petar Drapšin" AD Novi Sad, a da im je lošim poslovanjem, prekomernim zaduživanjem i opterećivanjem hipotekama, onemogućeno da uživaju ovo pravo; da je postupanjem suda povređeno načelo o obaveznosti sudske odluke, jer su u praksi učinili neobaveznom presudu Vrhovnog suda Srbije U. 6492/04 od 24. novembra 2005. godine; da je presudom suda povređeno načelo o zabrani diskriminacije, tako što je izvršena diskriminacija po osnovu sindikalne pripadnosti, odnosno zauzimanjem stava da je Gradski sindikat metalaca Novog Sada viši organ od Samostalnog sindikata "Petar Drapšin" AD Novi Sad, iako sindikati imaju svojstvo pravnog lica i samostalni su. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da je došlo do istaknutih povreda prava i načela.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbama Ustava na čiju se povredu pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član. 21. stav 3.); da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.); da su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole (član 145. stav 3.).

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su 1. avgusta 2007. godine podneli Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženog "Petar Drapšin" AD Novi Sad, kojim su tražili da sud poništi kao nezakonita rešenja o otkazu ugovora o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti, koje su tužioci zaključili sa tuženim, i da obaveže tuženog da tužioce vrati na rad i rasporedi na poslove koje su obavljali do otkaza predmetnih ugovora. Povodom ove tužbe formiran je predmet P.1 843/07.

Opštinski sud u Novom Sadu je 8. februara 2008. godine doneo osporenu presudu P.1 843/07 kojom je odbio tužbeni zahtev tužilaca kao neosnovan. U obrazloženju ove presude je navedeno da je sud doneo odluku kao u izreci imajući u vidu sledeće utvrđeno činjenično stanje: da je odredbom člana 179. Zakona o radu propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to, između ostalog, ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene opštim aktom ili ugovorom o radu; da je ugovorima o utvrđivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposlenih, koje su tužioci zaključili sa svojim poslodavcem, utvrđeno odredbom člana 10. alineja 16) da zaposlenom prestaje radni odnos otkazom ugovora o radu od strane poslodavca u slučaju ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze tako što ulazi i izlazi iz kruga preduzeća bez odobrenja ovlašćenog lica ili na mestima koja za to nisu predviđena; da tužioci nisu sporili činjenicu da su 14. i 15. juna 2007. godine izašli iz kruga tuženog bez odobrenja ovlašćenog lica; da su tužioci znali da je okupljanje na koje idu protest, a ne štrajk, kao i da se protestu odazvalo 25 zaposlenih od 200 članova koliko konkretni sindikat kod tuženog ima članova. U obrazloženju je navedeno i da je odredbom člana 188. Zakona o radu propisano da poslodavac ne može da otkaže ugovor o radu, niti na drugi način da stavi u nepovoljniji položaj predstavnika zaposlenih za vreme obavljanja funkcije i godinu dana po prestanku funkcije, ako predstavnik zaposlenih postupa u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu , i to članu saveta zaposlenih i predsedniku sindikata kod poslodavca, dok je stavom 2. ovog člana propisano da ako navedeni predstavnici zaposlenih ne postupaju u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, poslodavac može da im otkaže ugovor o radu. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kako je navedeno u obrazloženju osporene presude, citirane odredbe ne pružaju zaštitu tužilji koja je bila član saveta zaposlenih, niti tužilji koja je bila predsednik navedenog sindikata.

Okružni sud u Novom Sadu, odlučujući o žalbi tužilaca, doneo je 6. novembra 2008. godine osporenu presudu Gž.1 1399/08, kojom je odbio žalbu tužilaca i potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P.1 843/07 od 8. februara 2008. godine. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je da nisu osnovani navodi žalbe kojima tužioci tvrde da njihovo ponašanje, koje se sastoji u napuštanju radnog mesta i fabrike pre kraja radnog vremena, nije predviđeno kao kršenje pravila ponašanja tužilaca, imajući u vidu obaveštenja i upozorenja tuženog, sindikalne organizacije kod tuženog, kao i gradskog odbora sindikalne organizacije metalaca. Takođe, u obrazloženju ove presude je navedeno da je pravilno prvostepeni sud utvrdio da tuži oci ne uživaju zaštitu propisanu odredbom člana 188. Zakona o radu, jer ta odredba pruža zaštitu onim predstavnicima zaposlenih u upravnom i nadzornom odboru poslodavca, kao i predsedniku sindikata kod poslodavca samo u slučaju da postupaju u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a tužioci su postupali suprotno tim aktima, znajući da na taj način postupaju.

Vrhovni kasacioni sud je u postupku po reviziji tužilaca doneo osporenu presudu Rev.2 1489/10 od 6. oktobra 2010. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilaca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž.1 1399/08 od 6. novembra 2008. godine. Revizijski sud je u obrazloženju presude naveo da su na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, te da su pobijana rešenja o otkazu ugovora o pravima, obavezama i odgovornostima zakonito doneta u smislu odredaba člana 179. stav 1. tačka 2) Zakona o radu iz 2005. godine, u za to propisanom postupku, u smislu odredaba čl. 180. i 181. istog zakona. Takođe je naveo da je pravilno stanovište drugostepenog suda zauzeto u pobijanoj presudi da u konkretnom slučaju nije reč o štrajku zaposlenih u smislu odredaba Zakona o štrajku, već o javnom protestu tužilaca. Prema oceni revizijskog suda iznetoj u osporenoj presudi, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužioci kao član ovi saveta zaposlenih kod tuženog, odnosno kao predsednik sindikalne organizacije kod tuženog, ne uživaju posebnu zaštitu od otkaza ugovora o radu u smislu odredbi člana 188. st. 1. i 2. Zakona o radu, s obzirom na to da je ista propisana samo za slučaj postupanja u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a one su, u konkretnom slučaju, postupale suprotno odredbama istih. U obrazloženju je navedeno i da revidenti neosnovano osporavaju pravno stanovište nižestepenih sudova o postojanju uslova za otkaz ugovora o pravima, obavezama i odgovornostima, jer je za ocenu opravdanosti razloga za otkaz trebal o utvrd iti stepen te povrede, jer bi to, prema oceni revizijskog suda, bilo od značaja samo kada je razlog otkaza narušavanje radne discipline iz člana 179. stav 1. tačka 3) Zakona o radu, ali ne i za konkretni slučaj, odnosno kad je potrebno utvrditi skrivljenu povredu radne obaveze predviđene ugovorom o radu ili opštim aktima.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04, 111/09 i 36/11), kojima je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnog odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.)

Odredbom člana 195. stav 3. Zakona o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/05, 61/05 i 54/09) je propisano da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora.

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe poziva ju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak od podnošenja tužbe 1. avgusta 2007. godine do donošenja osporene revizijske presude od 6. oktobra 2010. godine, trajao tri godine i dva meseca.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od složenosti predmeta, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova, kao i od značaja istaknutog prava.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio: da ovaj parnični postupak nije iziskivao složeniji dokazni postupak; da podnosioci ustavne žalbe nisu doprineli dužem trajanju postupka; da su sudovi postupali efikasno tokom celog postupka, imajući u vidu da su u navedenom periodu i pravnosnažno odlučili o tužbenim zahtevima i okončali revizijski postupak; da je u osporenom postupku odlučivano o veoma značajnom pravu podnosilaca ustavne žalbe.

Po oceni Ustavnog suda, postupak u predmetu Opštinskog suda u Novom Sadu P1. 843/07, koji je pravnosnažno okončan za godinu dana i tri meseca, nije bio nerazumno dug sa stanovišta ustavnog prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbi člana 195. stav 3. Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo prekoračenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ukupno trajanje parničnog postupka od tri godine i dva meseca ne može se smatrati nerazumno dugim rokom, posebno kada se ima u vidu da je u okviru ovog roka okončan i postupak po vanrednom pravnom sredstvu.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US).

6. Odlučujući o delu ustavne žalbe koji se odnosi na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe i ustavnopravne razloge, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosioci u suštini žale na utvrđeno činjenično stanje i primenu materijalnog prava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi ovog prava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da osporene presude sadrže dovoljna i jasna obrazloženja koja se zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kao i da je Vrhovni kasacioni sud u svemu obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, kada je odbio kao neosnovanu reviziju izjavljenu protiv drugostepene presude. U pogledu navoda podnosilaca o pristrasnom suđenju, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu pruženi nikakvi dokazi o tome.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ustavne žalbe , koji u osnovi izražavaju njihovo nezadovoljstvo donetim sudskim odlukama, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda.

S obzirom na navode ustavne žalbe i sadržinu Ustavom zajemčenih načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava, kao i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, prava na rad iz člana 60. Ustava i prava iz člana 145. stav 3. Ustava, u kome je utvrđeno da „su sudske odluke obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole“, Ustavni sud konstatuje da nema osnova za tvrdnje podnosilaca ustavne žalbe da su im osporenim presudama povređena navedena ustavna načela i prava, jer se njihova sadržina ni na koji način ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa predmetom odlučivanja u tim presudama.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Ovakav stav je Ustavni sud zauzeo i u Odluci Už-2257/2010 od 13. juna 2012. godine.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni su je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti