Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavne žalbe i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje, jer su redovni sudovi neosnovano odbili prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka protiv dužnika sa većinskim državnim kapitalom, ne uzimajući u obzir praksu Evropskog suda za ljudska prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5479/2019
14.09.2023.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnim žalbama A. D, V . S, L . M, V . Č, M . G, R . N , M. K, A . D . i D . A , svih iz Vrnjačke Banje, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. septembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe A. D, V . S, L . M, V . Č, M . G, R . N, M . K, A . D . i D . A . i utvrđuje da je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu R4I. 109/19 od 26. februara 2019. godine , u delu u kojem je odlučeno o prigovoru podnosilaca, i rešenjem Višeg suda u Beogradu Ržg. 143/19 od 15. aprila 2019. godine, u delu u kojem je odlučeno o žalbi podnosilaca, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Ržg. 143/19 od 15. aprila 2019. godine, u delu u kojem je odlučeno o žalbi podnosilaca, i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu R4I. 109/19 od 26. februara 2019. godine, u delu u kojem je odlučeno o prigovoru podnosilaca.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavnih žalbi za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. A . D . iz Vrnjačke Banje i druga lica navedena u uvodu i izre ci su, 23. maja 2019. godine, preko punomoćnika R . T. K, advokata iz Vrnjačke Banje, Ustavnom sudu podneli ustavne žalbe protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu R4I. 109/19 od 26. februara 2019. godine i rešenja Višeg suda u Begradu Ržg. 143/19 od 15. aprila 2019. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavne žalbe spojio radi jedinstvenog postupanja.

Ustavnim žalbama su osporena rešenja kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan prigovor podnosilaca ustavnih žalbi i drugih predlagača , radi ubrzavanja izvršnog postupka u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu I. 16084/15. Podnosioci smatraju da je njihov prigovor neosnovano odbijen i traže da Ustavni sud poništi osporene akte, da im utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku i pravo na naknadu nematerijalne štete, kao i na naknadu troškova na ime sastavljanja ustavnih žalbi.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Izvršni poverioci, ovde podnosioci ustavnih žalbi, podneli su 23. decembra 2015. godine predlog za izvršenje Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv izvršnog dužnika Privrednog društva … „Ž.“ d.o.o. Beograd, radi namirenja novčanog potraživanja iz radnog odnosa. Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem I. 16084/15 od 11. januara 2016. godine dozvolio predloženo izvršenje.

Podnosioci ustavnih žalbi i drugi predlagači su 31. januara 2019. g odine podneli prigovor radi ubrzavanja predmetnog izvršnog postupka.

Prvi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem R4I. 109/19 od 26. februara 2019. godine odbio kao neosnovan prigovor.

Višeg suda u Beogradu je osporenim rešenjem Ržg. 143/19 od 15. aprila 2019. godine potvrdio osporeno prvostepeno rešenje.

U sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu dostupnih podataka sa Portala Agencije za privredne registre, utvrđeno je: da je Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 30/19 od 13. februara 2019. godine pokrenut prethodni stečajni postupak nad Privrednim društvom … „Ž.“ d.o.o. Beograd; da je predlagač podneskom od 10. marta 2020. godine povukao predlog za pokretanje stečajnog postupka nad označenim stečajnim dužnikom, nakon čega je rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 30/19 od 12. marta 2020. godine izvršni postupak obustavljen nad stečajnim dužnikom, a isti je 10. jula 2020. godine brisan iz Registra Agencije za privredne registre.

4. U vezi sa osnovanošću navoda i tvrdnji podnosioca sa aspekta povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine, objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs, a koji se primenjuju u konkretnom slučaju.

Naime, Ustavni sud ukazuje da u ovoj vrsti predmeta gde je izvršni dužnik preduzeće sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, kriterijumi iz člana 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, ne mogu biti isključivo relevantni, čak ni odlučujući. Naime, Ustavni sud naglašava da Evropski sud u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom ne razmatra okolnosti, niti kriterijume od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, već utvrđuje povredu Konvencije samim tim što potraživanje nije namireno u određenom vremenskom periodu, nezavisno od toga u kom postupku je podnosilac pokušao da namiri svoja potraživanja. U skladu sa praksom Evropskog suda , Republika Srbija (a ne izvršni dužnik) neposredno odgovara za dugove preduzeća sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, te se u tom smislu od države prvenstveno očekuje da svoja dugovanja, koja su već utvrđena pravnosnažnom sudskom odlukom, isplati u određenom roku direktno iz budžeta, bez obzira na prirodu i složenost postupka u kome se namirenje sprovodi.

Stoga Ustavni sud smatra da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 16857/19 i 43001/19, od 14. januara 2021. godine, stav 11 .), Evropski sud je konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu , u skladu sa praksom Evropskog suda .

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je izvršni postupak u konkretnom slučaju u trenutku podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao tri godine i jedan mesec , te da postupajući sudovi prilikom donošenja osporenih rešenja nisu imali u vidu relevantnu praksu Evropskog suda (koja je detaljno izneta u Odluci Už-11320/2021 od 7. juna 2023. godine) , Ustavni sud je ocenio da je u osporenim rešenjima Prvog osnovnog suda u Beogradu R4I. 109/19 od 26. februara 2019. godine i Višeg suda u Beogradu Ržg. 143/19 od 15. aprila 2019. godine merodavno pravo primenjeno na ustavnopravno neprihvatljiv način, čime je podnosiocima povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava .

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. Zakon, 103/15 i 10/23) , usvojio ustavne žalbe podnosilaca u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Ržg. 143/19 od 15. aprila 2019. godine, u delu u kojem je odlučeno o žalbi podnosilaca, i određenjem da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu R4I. 109/19 od 26. februara 2019. godine, u delu u kojem je odlučeno o prigovoru podnosilaca. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud nije razmatrao navode podnosilaca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, kao ni zahtev za naknadu nematerijalne štete, jer je utvrdio povredu prava podnosilaca na pravično suđenje i poništio osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu , pri čemu će u ponovnom postupku biti doneta nova odluka po žalbi radi ubrzavanja postupka ovde podnosilaca ustavne žalbe. Takođe, imajući u vidu da podnosioci u suštini zahtevaju naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, Ustavni sud smatra da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, jer će podnosioci, u slučaju da njihov prigovor u ponovnom postupku bude usvojen, moći da podnesu tužbu za novčano obeštećenje protiv Republike Srbije zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku (nematerijalna šteta) , u skladu sa odredbama čl. 22. i 26. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku(„Službeni glasnik RS“, broj 40/15). U tom smislu, Ustavni sud ponavlja da je, u skladu sa praksom Evropskog suda, u ovakvim predmetima, koji se tiču povrede prava na suđenje u razumnom roku zbog neizvršenja, odnosno kašnjenja u izvršenju sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa isključivim ili većinskim državnim ili društvenim kapitalom, dovoljno dosuditi naknadu nematerijalne štete (novčano obeštećenje) u ukupnom iznosu od 800 evra (videti odluku Evropskog suda u predmetu Stanković protiv Srbije, predstavka broj 41285/19, od 19. decembra 2019. godine, st. 23-25.).

Ustavni sud, zatim, ukazuje da je ustavna žalba preuranjena i u delu u kome se ukazuje na povredu prava na imovinu. Ovo, jer će podnosioci , u slučaju da njihov prigovor bude usvojen u ponovnom postupku, moći da , u skladu sa članom 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku , podnesu tužbu radi naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku, čime se suštinski ostvaruje i zaštita Ustavom zajemčenog prava na imovinu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavne žalbe podnosilaca u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavnih žalbi, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu ESLjP Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti