Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog različitog odlučivanja sudova

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na jednaku zaštitu prava. Podnosiočev tužbeni zahtev za isplatu prekovremenog rada je odbijen, dok su sudovi u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama usvajali zahteve njegovih kolega, čime je narušeno načelo pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5480/2012
19.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Čimburovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 201 5. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Zorana Čimburovića izjavljena protiv presude Apelacionog sud a u Beogradu Gž1. 4108/11 od 17. maja 2012. godine i utvrđuje da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima, zajemčeno odredbom člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Čimburović iz Beograda podneo je , 4. jula 2012. godine, preko punomoćnika Aleksandra Samuilovića , advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje , prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad , utvrđenih odredbama člana 21. stav 2 , člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi sledeće: da se pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vodi(lo) više od 100 parničnih postupaka po tužbama vazduhoplovnih mehaničara, među koje spada podnosilac ustavne žalbe, protiv istog tuženog JP „JAT AIRWAYS", po identičnom pravnom osnovu - isplate dela zarade po osnovu ostvarenih prekovremenih sati, sa istim činjeničnim osnovom - svi tužioci su radili na radnom mestu vazduhoplovnog aviomehaničara, u identičnom periodu - od februara 2003. do maja 2004. godine; da iako su ovi postupci i činjenično i pravno identični, protivno Ustavom garantovanoj jednakoj pravnoj zaštiti prava i načelu pravne sigurnosti, i prvostepeni i drugostepeni sud su u navedenim predmetima različito odlučivali, tako da su pojedini tužioci u potpunosti ostvarili prava čiju su zaštitu tražili, neki samo delimično, a neki nisu uopšte ostvarili prava čiju su zaštitu tražili; da iako su podnosi lac ustavne žalbe, kao i tužioci kojima su pravnosnažno usvojeni tužbeni zahtevi, u periodu februar 2003. godine - maj 2004. godine radili za istog poslodavca, imali iste ugovore o radu, radili na istim poslovima, jednako ostvarili prekovremene sate rada, ovde podnosi lac ustavne žalbe „ni je uspe o da na pravičan (istovetan) način ostvare zaštitu svojih prava“, jer je osporenom presudom pravnosnažno odbijen nj egov tužbeni zahtev. Kao dokaz navedenim tvrdnjama, podnosi lac je uz ustavnu žalbu priloži o presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 793/06 od 13. decembra 2006. godine, presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 1202/06 od 25. septembra 2007. godine i presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 460/05 od 24. aprila 2008. godine koja je preinačena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 216/09 od 4. juna 2009. godine. Iza napred navedenih razloga, podnosilac smatra da su mu povređen a označena prava, pa predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu presudu, kao i da utvrdi pravo na naknadu štete.

Podneskom od 14. januara 2014. godine podnosilac je dostavio presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1733/07 od 13. aprila 2006. godine i Gž1. 570/08 od 9. jula 2008. godine kojima su potvrđene presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1. 793/06 od 13. decembra 2006. godine i P 1. 1202/06 od 25. septembra 2007. godine.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je iste sadržine kao odredba člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, među kojima i ovde podnosilac ustavne žalbe, vodili su pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu parnične postupka protiv tuženog JP „JAT AIRWAYS", radi isplate dela zarada po osnovu ostvarenih prekovremenih sati za period februar 2003. godine – maj 2004. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9542/10 od 8. juna 2011. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime isplate dela zarade po osnovu ostvarenih prekovremenih sati u periodu od februara 2003. do maja 2004. godine isplati iznos od 112.342,81 dinar, sa zakonskom zateznom kamatom na iznose bliže označene u tom stavu, dok je stavom drugim izreke obavezan tužilac da tuženome naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž1. 4108/11 od 17. maja 2012. godine odbio žalbu i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 9542/10 od 8. juna 2011. godine.

U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, sledi da je tuži lac u periodu do februara 2003. do maja 2004. godine bi o zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme i obavljao poslove vazduhoplovnog mehaničara sa dozvolom AMS/IRE , te da je od 1. decembra 2003. godine radio na poslovima brigadira u odeljenju linijskog održavanja - delatnost tehnički poslovi, te da je tuži lac u spornom periodu radi o sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 časova nedeljno; da radna nedelja po pravilu traje pet radnih dana, da poslodavac može radnu nedelju da organizuje na drugi način kada se rad obavlja u smenama, noću ili kad priroda posla ili organizacija rada to zahteva, te da poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena u slučajevima i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim aktom; da je na zahtev poslodavca, zaposleni obavezan da radi duže od punog radnog vremena u slučajevima i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim aktom; da je Aneks om Kolektivnog ugovora tuženog određeno da radno vreme vazduhoplovnih mehaničara koji rade u tri, odnosno četiri smene ili noću, iznosi 36 časova u radnoj nedelji u skladu sa zakonom, te da se Kolektivni ugovor primenjuje od 1. juna 1995. godine i zaključuje za period do 31. decembra 1995. godine; da je Odluka generalnog direktora tuženog broj 847 od 19. marta 1997. godine bila vezana za benificirani radni staž koji je aviomehaničarima ukinut 1999. godine.

U obrazloženju osporene presude se dalje navodi: da je pravilno prvostepeni sud zaključio da je tuži lac sa tuženim zaključi o ugovor o radu sa punim radnim vremenom u trajanju od 40 časova nedeljno koje traje pet radnih dana, s tim da poslodavac može radnu nedelju da organizuje na drugi način kada se rad obavlja po smenama; da je u utuženom periodu tuži lac obavlja o poslove zbog prirode posla u smenama, ali da u tom periodu tuženi nije doneo odluku o prekovremenom radu i da je, stoga, tužio cu zarada isplaćivana za četrdesetočasovnu radnu nedelju; da tuži lac u spornom periodu ni je radi o prekovremeno, odnosno da je tuži lac radi o shodno odluci tuženog u režimu preraspodele radnog vremena; da je Aneks Kolektivnog ugovora za vazduhoplovne mehaničare iz jula 1995. godine važio do 31. decembra 1995. godine, te da novi Aneks nije potpisan; da je odluka tuženog broj 847 iz 1997. godine bila vezana za benificirani radni staž koji je avio mehaničarima ukinut 1999. godine, zbog čega je pravilno prvostepeni sud zaključio da tužilac neosnovano potražuj e isplatu na ime ostvarenih prekovremenih sati za utuženi period; da za utuženi period nije postojao pravni osnov za skraćeno radno vreme, a ugovoreno je puno radno vreme; da skraćeno radno vreme određuje poslodavac, ali u konkretnom slučaju to nije učinjeno aktom koji je sastavni deo Kolektivnog ugovora, odnosno drugim aktom ; da pozivanje žalbe na odluku generalnog direktora tuženog broj 847 iz 1997. godine zanemaruje njen sadržaj, budući da je tom odlukom izričito propisano da se radnicima koji rade na radnim mestima iz stava 1. skraćuje radno vreme u skladu sa Kolektavnim ugovorom, a da je prethodno obrazloženo da radna mesta u Kolektivnom ugovoru nisu imenovana .

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Zakonom o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01), koji je važio u vreme nastanka spornog odnosa bilo je propisano: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu, da se zaposlenom garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca, da zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona, kao i da se opštim aktom ili ugovorom o radu utvrđuju elementi za određivanje zarade i način utvrđivanja zarade (član 81.); da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu, u skladu sa opštim aktom ili ugovorom o radu, za prekovremeni rad, rad na dan praznika koji je neradni dan, noćni rad i rad u smenama, a da se opštim aktom ili ugovorom o radu mogu utvrditi i drugi slučajevi u kojima zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu (član 82.).

5. Imajući u vidu ustavnopravne razloge na kojima se temelje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ukazuje na različito postupanje i odlučivanje redovnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i povredu prava na pravnu sigurnost, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje. Takođe se u ustavnoj žalbi ukazuje i na povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je navode kojima se poziva na različito postupanje i odlučivanje redovnih sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud cenio u odnosu na član 36. stav 1. Ustava.

Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe, u pogledu različitog postupanja i odlučivanja sudova poslednje instance u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji , Ustavni sud je utvrdio da su kao dokaz navedenoj tvrdnji dostavljene presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 1733/07 od 13. aprila 2006. godine i Gž1. 570/08 od 9. jula 2008. godine kojima su potvrđene prvostepene presude o usvajanju tužbenih zahteva tužilaca za isplate dela zarade po osnovu ostvarenih prekovremenih sati, a da je tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe istaknut protiv istog tuženog JP „JAT AIRWAYS", po identičnom pravnom osnovu - isplate dela zarade po osnovu ostvarenih prekovremenih sati, sa istim činjeničnim osnovom – radio je na radnom mestu vazduhoplovnog aviomehaničara, u identičnom periodu - od februara 2003. do maja 2004. godine , kao i tužilaca iz navedenih dostavljenih presuda, osporenom drugostepenom presudom pravosnažno odbijen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je takvim postupanjem sudova poslednje instance podnosilac ustavne žalbe doveden u bitno različit položaj od onoga u kome su bili tužioci čiji su istovetni tužbeni zahtev i usvojen i. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava pred sudovima, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sud, odlučujući kao u prvom delu izreke.

U vezi sa dostavljenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 460/05 od 24. aprila 2008. godine, koja je preinačena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 216/09 od 4. juna 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da je navedenom drugostepenom presudom pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev tužioca M.B, kolege podnosilaca ustavne žalbe, kojim je tražio da se tuženi JP „JAT AIRWAYS" obaveže da tužiocu na ime isplate dela zarade po osnovu ostvarenih prekovremenih sati u periodu od februara 2003. do maja 2004. godine isplati iznos od 61.136,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznose bliže označene u tom stavu. Iz navedenog proizlazi da je sud poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i kod podnosioca doneo istu odluk u, te da se navedene presude ne mogu smatrati dokazom o povredi prava na pravnu sigurnost.

6. Što se tiče navoda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava , Ustavni sud nalazi da podnosilac ove navode dovodi u vezu sa različitim postupanjem i odlučivanjem sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, budući da tvrdi da „nisu uspeli da na pravičan (istovetan) način ostvare zaštitu svojih prava“, te da se u suštini žali na pogrešnu primenu materijalnog prava.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da svoj stav da nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi utvrdili činjenično stanje i primenili prav o u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo.

Ustavni sud je u konkretnom slučaju utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio očigledno pravno utemeljene, ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da je primena prava od strane Apelacionog suda u Beogradu bila proizvoljna ili arbitrerna, niti je Ustavni sud našao bilo šta što ukazuje da je drugostepeni sud tako postupao. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi dao dovoljne i jasne razloge za zauzet stav i ocenu. Naime, imajući u vidu okolnosti i činjenice konkretnog slučaja, Ustavni sud nalazi da je drugostepeni sud u osporenoj presudi na ustavnopravno prihvatljiv način obrazložio zašto je neosnovan tužbeni zahtev za isplatu dela zarade po osnovu ostvarenih prekovremenih sati u periodu od februara 2003. do maja 2004. godine.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba zakona, koja nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedena u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 60. stav 4. Ustava očigledno neosnovane (u vezi sa ovim, videti Odluku Ustavnog suda Už-908/2011 od 1 2. decembra 201 3. godine).

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

U vezi sa istaknutom povredom zabrane diskriminacije iz člana 21. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac ni je dostavi o dokaz da je zbog nekog ličnog svojstva diskriminisan, a što je prethodni uslov da bi Sud odlučivao o osnovanosti navoda o povredi ovog načela .

7. Polazeći od navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na jednaku zaštitu prava zbog različitog odlučivanja sudova

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti