Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra, dok je u preostalom delu ustavna žalba odbačena.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5481/2011
17.04.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. R . iz U, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. R . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 318/01 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. R . iz U . izjavio je 4. novembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srb ije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Užicu u predmetu P. 318/01, kao i protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1586/10 od 15. juna 2011. godine , zbog po vrede prava na pravično suđenje, prava na imovinu i prava na nasleđivanje, zajemčenih čl. 32, 58. i 59. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni postupak trajao deset godina, za koje vreme je podnosilac pokušao da dokaže da je on suvlasnik, odnosno sukorisnik određenih nepokretnosti, te da za to vreme nije mogao da koristi predmetne nepokretnosti, usled čega je trpeo materijalnu i nematerijalnu štetu. Od Ustavnog suda je traženo da poništi osporenu presudu i utvrdi pravo podnosioca na naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u i spise predmeta Osnovnog suda u Užicu P. 209/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, podneo je 17. marta 2001. godine Opštinskom sudu u Užicu tužbu protiv svog strica T.R, kojom je tražio da sud obaveže tužog da mu preda u državinu, ispražnjenu od svih lica i stvari, opisanu novu kuću, kao i da mu preda u sudržavinu opisanu staru kuću na koju se naslanja nova kuća, „sa udelom ¼ idealnih delova“ te kuće i pomoćnog objekta „sa udelom ½ idealnih delova“, a čiji je vlasnik bio deda tužioca, odnosno otac tuženog, po osnovu ostav inskog rešenja od 20. oktobra 1996. godine. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 318/01.

Opštinski sud u Užicu, nakon tri održana i tri neodržana ročišta, doneo je delimičnu presudu na osnovu priznanja P. 318/01 od 19. septembra 2001. godine, kojom je utvrdio da je tužilac vlasnik ¼ idealnih delova sporne stare kuće i pomoćnog objekta, kao i sukorisnik parcele na kojoj se ta kuća nalazi, što je tuženi dužan da prizna i da trpi da se tužilac upiše u javne knjige. Protiv ove presude nije izjavljena žalba.

U nastavku postupka tuženi je 15. oktobra 1991. godine podneo protivtužbu protiv tužioca-protivtuženog, kojom je tražio da sud utvrdi da je tuženi-protivtužilac vlasnik ½ idealnih delova spornih kuća i pomoćnog objekta po osnovu ulaganja, odnosno korisnik ½ idealnih delova parcele na kojoj se te kuće nalaze.

Tužilac-protivtuženi je 10. marta 2006. godine izmenio tužbeni zahtev, tako što je tražio da sud utvrdi da je on vlasnik ½ idealnih delova spornih kuća i pomoćnog objekta.

Do zaključenja glavne rasprave, Opštinski sud u Užicu je zakazao još 30 ročišta, od kojih su 24 održana. Od šest neodržanih ročišta, dva nisu održana na zahtev tužioca-protivtuženog, jedno na zahtev tuženog-protivtužioca, jedno jer nije došao pozvani svedok, a jedno zbog nevremena, jer je bilo određeno izvođenje dokaza uviđajem na licu mesta. U toku postupka izveden je dokaz saslušanjem više svedoka. Takođe, u toku postupka Opštinski sud u Užicu je doneo dva rešenja kojim je odredio privremene mere koje je predložio tužilac-protivtuženi, jedno 1. juna 2005. godine, kojim je zabranio tuženom-protivtužiocu izvođenje građevinskih radova na predmetnoj parceli i naložio mu da tu parcelu dovede u stanje pre preduzimanja radova, a drugo 12. novembra 2007. godine, kojim je naložio tuženom-protivtužiocu da iseli podstanarku iz predmetnih nepokretnosti, ali je odbio predlog da se naloži iseljenje ćerke tuženog-protivtužioca sa porodicom iz spornih objekata.

Predmetni postupak je bio u zastoju pet meseci, od 4. decembra 2007. godine do 12. maja 2008. godine.

Opštinski sud u Užicu je 6. marta 2009. godine zaključio glavnu raspravu i istog dana doneo presudu P. 318/01, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, a usvojio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca. Protiv ove presude tužilac-protivtuženi je izjavio žalbu.

Okružni sud u Užicu je presudom Gž. 1087/09 od 17. juna 2009. godine potvrdio označenu prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o tužbenom zahtevu tužioca-protivtuženog, a istu presudu je ukinuo u delu u kojem je odlučeno o protivtužbenom zahtevu tuženog-protivtužioca. Tužilac-protivtuženi je protiv dela drugostepene presude kojim je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev izjavio reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1586/10 od 15. juna 2011. godine odbijena je revizija tužioca-protivtuženog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Užicu Gž. 1087/09 od 17. juna 2009. godine. U obrazloženju revizijske presude, između ostalog, navedeno je da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju , deda tužioca, a otac tuženog , 11. februara 1994. godine sa tužiocem zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju, u kojem sporne nepokretnosti nisu bile navedene kao predmet raspolaganja, niti kao vlasništvo primaoca izdržavanja. Primalac izdržavanja je nakon zaključenog ugovora, od svog pok. brata, zajedno sa njihovom sestrom nasledio ½ idealnih delova spornih nepokretnosti. Prema oceni revizijskog suda iznetoj u osporenoj presudi, kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da tužilac nije stekao pravo svojine na ½ idealnih delova spornih objekata koji su predmet tužbenog zahteva po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju, jer je ugovor sa dedom zaključio 1994. godine, kada primalac izdržavanja nije bio vlasnik objekata koji su predmet tužbenog zahteva, već je tu imovinu stekao po osnovu nasleđa 1996. godine, pa takvom imovinom nije mogao raspolagati, a saglasno odredbi člana 117. stav 1. Zakona o nasleđivanju iz 1974. godine, koji se u konkretnom slučaju primenjuje.

Nakon donošenja revizijske presude, spisi predmeta vraćeni su septembra 2011. godine Osnovnom sudu u Užicu, pred kojim se vodio dalji postupak u odnosu na protivtužbeni zahtev, a predmet je dobio broj P. 209/10. U ponovnom postupku prvo ročište zakazano je za 5. novembra 2012. godine, koje nije održano, na zahtev parničnih stranaka. Na narednom ročištu, održanom 18. decembra 2012. godine, tuženi-protivtužilac je povukao protivtužbu, sa čim se tužilac-protivtuženi saglasio, te je Osnovni sud u Užicu doneo rešenje P. 209/10 od 18. decembra 2012. godine, kojom se prihvata povlačenje protivtužbe tuženog-protivtužioca.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu podnosiolac ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se jemči prano na nasleđivanje u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

Odredbama člana 117. Zakona o nasleđivanju ("Službeni glasnik SRS", br. 52/74, 1/80), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano da ugovor kojim se jedan ugovornik obavezuje da izdržava doživotno drugog ugovornika, ili neko treće lice, a u kome drugi ugovornik izjavljuje da mu ostavlja svu svoju imovinu ili jedan njen deo u nasleđe nije ugovor o nasleđivanju, nego ugovor o otuđenju uz naknadu svih nepokretnih stvari koje pripadaju primaocu izdržavanja u vreme zaključenja ugovora, ili određenog dela tih stvari, čija je predaja davaocu izdržavanja odložena do smrti primaoca izdržavanja (ugovor o doživotnom izdržavanju), kao i da se kao ugovori o doživotnom izdržavanju smatraju i ugovori kojima je uz obećanje nasledstva posle smrti ugovorena zajednica života ili zajednica imanja, ili da će jedan ugovornik čuvati i paziti drugog, imanje mu obrađivati i posle smrti sahraniti, ili što drugo u istom cilju (st. 1. i 6.)

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom od podnošenja tužbe ovde podnosioca ustavne žalbe Opštinskom sudu u Užicu 17. marta 2001. godine, do njegovog okončanja, donošenjem rešenja od 18. decembra 2012. godine kojim se prihvata povlačenje protivtužbenog zahteva, trajao 11 godina i devet meseci, s tim da je o tužbenom zahtevu podnosioca konačno odlučeno osporenom revizijskom presudom od 15. juna 2011. godine, odnosno nakon deset godina i tri meseca.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja parničnog postupka.

Navedeno trajanje predmetnog parničnog postupka, iako je odlučivano u tri stepena, ukazuje da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Ustavni sud, međutim, konstatuje da je o delu tuženog zahteva odlučeno nakon pola godine, kao i da je podnosilac promenio tužbeni zahtev nakon pet godina od podnošenja tužbe.

Ustavni sud je ocenio da je predmetni postupak bio složenijeg činjeničnog stanja, s obzirom na to da je odlučivano i o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu, a kojima je traženo utvrđivanje prava svojine na određenim nepokretnostima.

Prema oceni Ustavnog suda, postavljeni zahtev je bio od određenog značaja za podnosioca ustavne žalbe, ali je i sam podnosilac u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka, jer tri ročišta na njegov zahtev, odnosno na zajednički zahtev stranaka, nisu održana.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da izvesna složenost predmetnog postupka, niti doprinos parničnih stranaka, ne može da bude opravdanje što je postupak trajao više od deset godina, tako da odgovornost za dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima i zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Pri tome Ustavni sud je imao u vidu i da je nakon vraćanja spisa predmeta iz revizijskog suda, prvostepeni sud prvo ročište u ponovnom postupku zakazao tek nakon 14 meseci.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde i državne uprave.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu nedelotvornim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete Ustavni sud je konstatovao da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze o postojanju štete, njenoj visini, kao i jasne uzročne veze između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, pre svega imajući u vidu da je pola godine od pokretanja predmetnog parničnog postupka doneta delimična presuda kojom je utvrđeno da je on vlasnik ¼ idealnih delova spornih nepokretnosti, a da je kasnije odustao od tužbenog zahteva za predaju u posed tih nepokretnosti. Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke odbacio ovaj zahtev, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim je osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1586/10 od 15. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac, nezadovoljan ishodom postupka, osporava primenu materijalnog prava.

Ustavni sud i u ovom postupku konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Pri tome, Sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu određenog Ustavom zajemčenog prava ne čini, samo po sebi, ustavnu žalbu dopuštenim pravnim sredstvom.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporene presude, niti da je stav izražen u njoj proizvoljan ili arbitreran. Prema oceni Ustavnog suda, osporena presuda sadrži jasne i dovoljne razloge kojima se obrazlaže stav revizijskog suda da u predmetnom sporu treba odbiti tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe primenom merodavnog Zakona o nasleđivanju, s obzirom na to da je u toku parničnog postupka utvrđeno da sporne nepokretnosti nisu bile u svojini dede podnosioca, kao primaoca izdržavanja, u momentu zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju, te tako nisu mogle ni biti predmet tog ugovora. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da se navodi i razlozi iz ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne mogu smatrati ustavnopravnim.

U pogledu istaknute povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

U vezi sa istaknutom povredom prava na nasleđivanje zajemčenog članom 59. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se navodi o povredi ovog Ustavom zajemčenih prava zasnivaju na povredi prava na pravično suđenje, te kako Ustavni sud nije našao da je osporenom presudom povređeno pravo podnosiocu ustavne žalbe na pravično suđe nje, to je našao da nema osnova za tvrdnju o povredi prava iz člana 59. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti