Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete koji je trajao sedam godina. Glavni uzrok dugog trajanja postupka bila je neefikasnost prvostepenog suda, uključujući donošenje nezakonitog rešenja o odbačaju tužbe.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. I. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. januara 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. I. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25182/13 (inicijalno predmet P. 69976/10) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ž. I. iz Beograda je podneo Ustavnom sudu, 27. juna 2017. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25182/13 (inicijalno predmet P. 69976/10).

Podnosilac ističe da je spor, vođen po njegovoj tužbi podnetoj radi naknade nematerijalne štete za bolove, strah i umenjenje opšte žavotne aktivnosti zbog povreda koje je zadobio kao putnik u autobusu prilikom saobraćajne nezgode u kojoj su se sudarila dva autobusa, trajao punih sedam godina, što je predugačak rok za rešavanje o tužbenom zahtevu tužioca u sporu koji nije bio činjenično i pravno složen. Smatra da je glavni uzrok prekoračenja razumnog roka i povrede označenog prava neefikasno postupanje prvostepenog suda, te njegovo donošenje nezakonitog rešenja o odbačaju tužbe kao preuranjene, koje je ukinuto od strane drugostepenog suda, ali posle čak dve godine. Istovremeno ističe da je prvostepeni sud neosnovano produžio trajanje postupka time što je izvodio dokaze koji su bili suvišni i nepotrebni za donošenje odluke u ovoj pravnoj stvari. Traži da se utvrdi povreda označenog ustavnog prava u navedenom parničnom postupku, da mu se dosudi naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra i troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta P. 25182/13 Prvog osnovnog suda u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 21. aprila 2010. godine Prvom osnovnom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) tužbu radi naknade nematerijalne štete protiv tuženog T. … ADO Beograd. Predmet je pred Osnovnim sudom zaveden pod brojem P. 69976/10. Tuženi je u odgovoru na tužbu od 4. juna 2010. godine istakao prigovor preuranjenosti tužbe u ovoj pravnoj stvari. Prvo ročište je zakazano za 1. novembar 2010. godine i na njemu je određeno sprovođenje dva medicinska veštačenja: preko veštaka neuropsihijatra i ortopeda – traumatologa. U dokaznom postupku je Osnovni sud tražio i izveštaj Saobraćajne policije Ku -20536/09 i od Prvog osnovnog tužilaštva u Beogradu izjašnjenje u predmetu Ki. 16050/10. Veštaci su svoje nalaze dostavili 22. novembra 2010. i 17. januara 2011. godine, kada su i usaglasili svoja mišljenja povodom umanjenja životne aktivnosti tužioca. Tužilac je precizirao tuženi zahtev 31. januara 2011. godine.

Nakon još dva održana ročišta 18. februara i 14. aprila 2011. godine, te obaveštenja Prvog osnovnog tužilaštva u Beogradu od 14. aprila 2011. godine da je povodom saobraćajne nezgode od 26. novembra 2009. godine na kolovozu R. ulice, u kojoj je zadobio povrede tužilac, podnet optužni predlog Prvom osnovnom sudu u Beogradu protiv B.V. (vozača autobusa u kome je tužilac bio putnik) za krivično delo ugrožavanje jadnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi sa stavom 2. Krivičnog zakonik i da se spisi predmeta nalaze u tom sudu.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 69976/10 od 14. aprila 2011. godine je odbačena tužba u ovoj pravnoj stvari. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da se tužilac pre podnošenja tužbe nije obraćao tuženom radi naknade štete u postupku koji prethodi podnošenju tužbe, te je imajući u vidu odredbu člana 24. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS“, broj 51/09) odbacio tužbu kao preuranjenu. Tužilac je protiv navedenog rešenja podneo žalbu 27. aprila 2011. godine, povodom koje je tuženi dostavio odgovor 24. maja 2011. godine. Nakon dostave odgovora tuženog tužiocu, on je 22. jula 2011. godine dopunio žalbu izjavljenu protiv ovog rešenja. Dopunu žalbe je Osnovni sud dostavio tuženom, koji je 26. avgusta 2011. godine podneo prvostepenom sudu „dopunu odgovora na žalbu povodom neblagovremene dopune žalbe tužioca"“. U spisima predmeta nema dostavne naredbe sudije za prosleđivanje spisa drugostepenom sudu za odlučivanje o žalbi tužioca.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11873/11 od 18. aprila 2013. godine ukinuo rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 69976/10 od 14. aprila 2011. godine i spise predmeta vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. U obrazloženju rešenja je navedeno, između ostalog, da je pogrešno prvostepeni sud primenio odredbu člana 24. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaja, koji se odnosi na osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima, a u konkretnom slučaju se radi o osiguranju putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja, koje je regulisano drugom glavnom navedenog zakona, kao i da se odredba o preuranjenosti nije mogla retroaktivno primeniti, jer je štetni događaj nastupio pre nego što je ta izmena zakona stupila na snagu. Iz ovih razloga će prvostepeni sud nastaviti započeto postupanje i doneti meritornu odluku o tužbenom zahtevu. Spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu 30. aprila 2013. godine, a predmet je dobio novi broj P. 25182/13.

U ponovnom postupku pred Osnovnim sudom bilo je zakazano devet ročišta za glavnu raspravu od kojih su četiri održana, jedno otkazano, a četiri nisu održana. Razlog za otkazivanje jednog i neodržavanje jednog ročišta bila je zdravstvena sprečenost sudije, a za preostala tri: to što tuženi nije bio uredno pozvan, štrajk advokata, te ostavljanje roka punomoćniku tužioca da izvrši uvid u spise krivičnog predmeta s obzirom na istaknuti prigovor podeljene odgovornosti od strane tuženog. U dokaznom postupku saslušan je tužilac u svojstvu parnične stranke i izvršen je uvid u spise krivičnog predmeta, kao i pročitani ostali pisani dokazi. Osnovni sud je od strane Prvog osnovnog tužilaštva dopisom od 6. decembra 2013. godine obavešten o ishodu krivičnog postupka vođenog protiv vozača autobusa u kome se nalazio tužilac, ali su dopisima od 4. jula 2014. godine i 22. aprila 2015. godine ovi spisi traženi na uvid i pribavljeni 7. maja 2015. godine. U toku ovog dela postupka tuženi je 1. decembra 2014. godine predložio da se kao umešač pozove „S.“ ado Beograd, jer postoji podeljena odgovornost između osiguranika tuženog i vozača autobusa koji je bio osiguran po osnovu autoodgovornosti kod navedenog osiguravajućeg društva. Osnovni sud je više puta pozivao „S.“ ado Beograd da se izjasni o mešanju i na zakazana ročišta, s tim da se predloženi umešač izjasnio 21. septembra 2015. godine da je isključiva odgovornost za saobraćajnu nezgodu na strani osiguranika tuženog.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 25182/13 od 24. novembra 2015. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, postavljen u tužbi, a konačno preinačen podneskom od 28. marta 2014. godine, i tuženi obavezan da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 440.000,00 dinara, i to: za pretrpljene fizičke bolove iznos od 100.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 90.000,00 dinara i za umanjenje opšte životne aktivnosti iznos od 250.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate, a odbijen za iznose preko dosuđenih do traženih; utvrđeno da je tužba tužioca povučena u dele u kojom je tražio naknadu štete na ime naruženosti, te tuženi obavezan da mu isplati troškove postupka u iznosu od 165.400 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate.

Odlučujući o žalbama tužioca i tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž. 3299/16 od 20. aprila 2017. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu u delu dosuđenih iznosa na ime naknade nematerijalne štete, tako što je pored iznosa dosuđenih stavom drugim prvostepene presude, obavezao tuženog da isplati tužiocu iznose od još: 20.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, 50.000,00 dinara za pretrpljeni strah i 150.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 24. novembra 2015. godine do isplate, dok je u preostalom delu, za iznose od 30.000,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove i 60.000,00 dinara za pretrpljeni strah, sa zakonskom zateznom kamatom od 24. novembra 2015. godine do isplate, tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Navedenom drugostepenom presudom je preinačena prvostepena presuda i u delu rešenja o troškovima postupka, tako što je tuženi obavezan da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 291.800,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na troškove prvostepenog postupka u iznosu od 220.000,00 dinara počev od 24. novembra 2015. godine do isplate. U trećem stavu izreke navedene presude je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, započet podnošenjem tužbe Prvom osnovnom sudu u Beogradu 21. aprila 2010. godine, a da je pravnosnažno okončan 20. aprila 2017. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3299/16.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da osporeni sudski postupak ukupno trajao sedam godina.

Navedeno trajanje sudskog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio činjenično i pravno složen.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako, i u moralnom i materijalnom pogledu, imao legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku, te da on svojim postupanjem nije doprineo da postupak duže traje, iako je dopunu žalbe izjavljenu protiv rešenja o odbacivanju tužbe predao po isteku roka za žalbu.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos trajanju postupka od sedam godina za odlučivanje u ovoj pravnoj stvari dao je, prevashodno, prvostepeni sud, svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Ovo pre svega, zato što je nakon godinu dana od podnošenja tužbe i de facto sprovedenog dokaznog postupka neophodnog za presuđenje, odbacio rešenjem tužbu kao preuranjenu. Iako je ovo rešenje, po žalbi tužioca, ukinuto posle dve godine, i predmet vraćen prvostepenom sudu radi donošenja meritorne odluke, žalbeni postupak je duže trajao, kako ukazuje i podnosilac u ustavnoj žalbi, i zbog postupanja prvostepenog suda koji nije odmah po dostavljanju odgovora na žalbu tuženog prosledio spise predmeta nadležnom drugostepenom sudu, već posle četiri meseca od izjavljivanja žalbe, i to posle dopune odgovora tuženog na dopunu žalbe tužioca predatu posle isteka roka za žalbu. Međutim, stoji da za duže trajanje žalbenog postupka postoji i doprinos stranaka, kako tužioca tako i tuženog, koji su svojim podnescima usporili taj postupak. Po vraćanju spisa predmeta prvostepenom sudu 30. aprila 2013. godine, radi ponovnog postupka i meritornog odlučivanja, prvostepena presuda je doneta posle više od dve godine i šest meseci, ali je i ona odlukom drugostepenog suda preinačena. U ponovnom postupku, prvostepeni sud nije vodio postupak bez odugovlačenja i sa što manje troškova, na šta, takođe, podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, a u skladu sa odredbama procesnog prava, već je, pored toga što dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, suvišno insistirao na izvođenju dokaza koji nisu bili od odlučujućeg uticaja za donošenje odluke, te neredovno zakazivao ročišta i imao period neaktivnosti od godinu i jedan mesec (od 4. novembra 2013. godine do 4. decembra 2014. godine), kada nije održao nijedno ročište, već samo jedno ročište zakazao i otkazao.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 25182/13 (inicijalno predmet P. 69976/10), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a prevashodno dužinu trajanja postupka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja suda.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku zbog neefikasnosti suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti