Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao 11 godina i 7 meseci. Podnositeljki se dosuđuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra u dinarskoj protivvrednosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. O. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. juna 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. O. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 880/01 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstv a pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. O. iz B, podnela je 3. novembra 2011 godine, preko punomoćnika J. S.-P, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 880/01 od 17. marta 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6950/10 od 8. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na suđenje u razumnom roku , prava na pravno sredstvo i prava na nasleđivanje, zajemčenih članom 32. stav 1, članom 36. stav 2. i članom 59. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan predmetni postupak i navedeno da su parnični sudovi četiri i po godine rešavali o preinačenju tužbe i odlagali ročišta iz razloga koji se mogu pripisati isključivo nedelotvornom postupanju tih sudova. Podnositeljka je navela i da su u periodu „neopravdane pasivnosti“ drugostepenog suda stupile na snagu izmene Zakona o parničnom postupku, te da je izgubila mogućnost da izjavi reviziju protiv drugostepene presude, čime joj je povređeno i pravo na pravno sredstvo. U pogledu osporenih presuda u ustavnoj žalbi je navedeno da tokom postupka pred redovnim sudovima nije pravilno cenjena okolnost da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen nepunih mesec dana po izlasku primaoca izdržavanja iz bolnice, s obzirom na to da je bilo poznato od čega boluje, te da je, po oceni veštaka, smrtni ishod bio izvestan u periodu od šest do devet meseci, što sve ukazuje na nedostatak aleatornosti zaključenog ugovora, kao i okolnosti koje ukazuju na to da je sporni ugovor simulovani pravni posao. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih ustavnih prava i da poništi osporene presude. Podnositeljka je istakla i zahtev za naknadu nematerijalne štete usled povrede Ustavom zajemčenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. istog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 880/01, kao i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, podnela je 13. februara 2001. godine tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženih Lj.O. i P.O, kojom je tražila da sud poništi ugovor o doživotnom izdržavanju zaključen 30. decembra 1998. godine između njenog oca I.O, kao primaoca izdržavanja, i tuženih, njegovih supruge i sina, kao davalaca izdržavanja, jer je zaključen suprotno odredbi člana 203. Zakona o nasleđivanju. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 880/01.

Drugi opštinski sud u Beogradu je u toku označenog postupka zakazao 19 ročišta (za 13. jun i 13. novembar 2001. godine, 18. mart, 10. jun i 22. oktobar 2002. godine, 22. januar, 8. april i 10. jun 2003. godine, 2. april i 14. septembar 2004. godine, 3. februar 16. maj i 8. novembar 2006. godine, 1. marta, 3. juna i 26. novembra 2007. godine, 10. marta i 18. septembra 2008. godine, 21. januara i 17. marta 2009. godine), od kojih je 13 održano. Tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajuće sudije, odnosno zbog obustave rada zaposlenih u sudu, jedno na predlog tužilje (zakazano za 26. novembra 2007. godine), jedno jer je pre početka ročišta tužilja predala podnesak, te su tuženi tražili rok da se izjasne na navode iz podneska (zakazano za 26. novembar 2007. godine), a jedno zbog nedolaska uredno pozvanog svedoka.

Podneskom od 2. aprila 2004. godine tužilja je preinačila tužbu, tako što je tražila da sud utvrdi da je sporni ugovor o doživotnom izdržavanju ništav, a istakla je i dva eventualna zahteva – prvi, da sud poništi taj ugovor i drugi, da utvrdi da zaključeni ugovor ima pravnu prirodu ugovora o poklonu, te da je ugovorom o poklonu tužilji povređen nužni nasledni deo, pa da se ugovor o poklonu redukuje na navedeni način.

Drugi opštinski sud u Beogradu, na ročištu održanom 14. septembra 2004. godine, doneo je rešenje P. 880/01, kojim nije dozvolio objektivno preinačenje tužbe. Označeno prvostepeno rešenje ukinuto je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 11147/04 od 19. maja 2005. godine, a spisi predmeta su 31. avgusta 2005. godine vraćeni prvostepenom sudu na nastavak postupka, koji je naredno ročište zakazao za 3. februar 2006. godine, na kojem je dozvolio navedeno preinačenje.

Osporenom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 880/01 od 17. marta 2009. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilje. U obrazloženju označene presude, između ostalog, navedeno je da sud nije mogao da prihvati navode tužbe da je sporni ugovor ništav jer je zaključen između lica među kojima postoji zakonska obaveza izdržavanja, s obzirom na to da se odredbama čl. 194. i 196. Zakona o nasleđivanju ne isključuje mogućnost zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju između ovih lica. Takođe je navedeno da nisu osnovani ni navodi tužilje da je pokojni primalac izdržavanja zaključio ugovor pod pritiskom tužene, jer je u toku dokaznog postupka utvrđeno da na pok. I.O. nije vršen nikakav pritisak, već da je on želeo da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju, kao i da je u momentu potpisivanja ugovora bio sposoban za rasuđivanje. Prema oceni prvostepenog suda iznetoj u osporenoj presudi, nisu osnovani navodi tužilje da zbog bolesti primaoca izdržavanja, nije postojala nikakva neizvesnost na strani tuženih, s obzirom na to da je u toku postupka utvrđeno da oni u momentu zaključenja ugovora nisu znali od čega boluje pok. I.O, kao i da primalac izdržavanja nije mogao lično da predvidi ishod svoje bolesti, iako je kod njega smrtni ishod bio izvestan u periodu od šest meseci do godinu dana, mada se on dobro osećao i svojim ponašanjem nije pružao mogućnost da drugi pomisle da će u bliskom periodu umreti. U obrazloženju presude je navedeno i da je iz iskaza svedoka utvrđeno da je pok. I.O. imao nameru da zaključi ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženima, a ne ugovor o poklonu, te da nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbama člana 66. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima da zaključeni ugovor ima pravnu prirodu ugovora o poklonu.

Protiv označene presude tužilja je izjavila žalbu, te su spisi predmeta dostavljeni Okružnom sudu u Beogradu, radi postupanja po žalbi. Apelacioni sud u Beogradu, pred kojim je predmetni drugostepeni postupak nastavljen nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godine, doneo je 8. septembra 2011. godine osporenu presudu Gž. 6950/10, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio ožalbenu presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 880/01 od 17. marta 2009. godine. Obrazlažući svoju odluku, Apelacioni sud u Beogradu je naveo, između ostalog, da je prvostepeni sud činjenično stanje utvrdio pravilnom ocenom svih izvedenih dokaza, u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, te da je utisak svih saslušanih svedoka o zdravstvenom stanju pok. I.O. saglasan nalazu veštaka, a razlike koje postoje u iskazima ne ukazuju na pristrasnost svedoka. Takođe, kako je navedeno, izvedeni dokazi ne upućuju na zaključak da je pok. I.O. pristao na zaključenje ugovora u strahu da se tužena može razvesti od njega i napustiti ga. Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, pravilno je prvostepeni sud, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, našao da su svi tužbeni zahtevi neosnovani, jer je pravilno utvrdio da su pok. I.O. i tuženi zaključili dvostranoobavezan ugovor o doživotnom izdržavanju, koji je izvršavan skoro 11 meseci, da su ugovorne strane htele da zaključe baš taj ugovor, kao i da je primalac izdržavanja bio sposoban da zaključi takav ugovor.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.), da se jemči pravo nasleđivanja, u skladu sa zakonom (član 59. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu 13. februara 2001. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja donošenj em osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 8. septembra 201 1. godine, trajao 11 godina i sedam meseci.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da je parnični postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, te da počinje pokretanjem postupka - podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog postupka.

Navedeno trajanje parničnog postupka, samo po sebi, ukazuje da postupak nije okončan u granicama razumnog roka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, a što potvrđuje i činjenica da u periodu od 2. aprila 2004. godine do 3. februara 2006. godine nije zakazano nijedno ročište. U ovom periodu jednu godinu i četiri i po meseca odlučivano je o preinačenju tužbe, a potom je prvostepenom sudu trebalo još pet meseci od vraćanja spisa, da zakaže naredno ročište. Ustavni sud ukazuje i da su više puta ročišta zakazivana pola godine nakon prethodno zakazanog.

Ustavni sud je ocenio da je postavljeni zahtev bio od značaj za podnositeljku, ali i da je ona, u izvesnoj meri, svojim postupcima, doprinela da predmetni postupak traje duže oko pola godine, s obzirom na to da jedno ročište nije održano na njen zahtev, a jedno jer je neposredno pre početka dostavila podnesak, te je druga parnična stranka tražila rok za izjašnjenje. Pored toga, podnositeljka je tri godine nakon započinjanja parnice preinačila tužbu promenom postavljenog istovetnosti tužbenog zahteva i isticanjem dva eventualna tužbena zahteva.

Prema oceni Ustavnog suda, predmetni postupak je bio složen, jer je trebalo utvrditi okolnosti od značaja za ocenu osnovanosti tri tužbena zahteva.

Međutim, Ustavni sud smatra da navedeno trajanje postupka ne može da bude opravdano bilo kakvom složenošću tog postupka, kao ni opisanim doprinosom podnositeljke, tako da odgovornost za ovako dugo trajanje postupka leži, pre svega, na parničnom sudu, koji ima zakonsku obavezu da preduzme sve one radnje u postupku koje imaju za cilj da se postupak sprovede brzo i efikasno. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe u postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 880/01 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, kao i doprinos podnositeljke trajanju tog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Razmatrajući ustavnu žalbu u pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je konstatovao da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosi teljka osporava pogrešnu primenu materijalnog prava.

S tim u vezi Ustavni sud konstatuje da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, ili diskriminatorno na štetu jedne od stranaka, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava.

U konkretnom slučaju, prema oceni Ustavnog suda, ustavna žalba ne sadrži razloge koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u osporenim presudama došlo do proizvoljne primene procesnog ili materijalnog zakona. Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi dali jasno i logično obrazloženje, koje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, kada su odbili tužbeni zahtev podnositeljke, kojim je tražila da se utvrdi ništavost ili da se poništi označeni ugovor o doživotnom izdržavanju. Ovo stoga što je u toku postupka koji je prethodio ustavnosudskom utvrđeno da je predmetni ugovor o doživotno izdržavanju bio aleatoran, jer družinu života primaoca izdržavanja, s obzirom na njegove godine i opšte fizičko stanje, nezavisno od prirode njegove bolesti, ugovorne strane nisu mogle da predvide. Pored navedenog, utvrđeno je da je ugovor izvršavan 11 meseci, da prilikom zaključivanja ugovora nije bilo mana volje primaoca izdržavanja, kao i da je on hteo da zaključi ovaj ugovor kako bi sebi obezbedio negu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da se navodi i razlozi iz ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao redovan sud oceni zakonitost osporen ih akata.

7. U pogledu navoda podnositeljke o povredi prava na pravno sredstvo, Ustavni sud, najpre, ukazuje da se članom 36. stav 2. Ustava jemči dvostepenost postupka u kome se odlučuje o nečijim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu, ali ne i vanredno pravno sredstvo kao što je revizija, odnosno trećestepenost u odlučivanju. Takođe, pravo na reviziju stiče se pravnosnažnošću odluke, te se ne može govoriti o gubljenu prava pre nego što je ono i stečeno. Ustavni sud konstatuje i da se period od sedam meseci, odnosno od 27. maja 2009. godine kada je podnositeljka izjavila žalbu protiv prvostepene presude , do 29. decembra 2009. godine kada su stupile na snagu izmene merodavnog Zakona o parničnom postupku koje se odnose na revizijski cenzus, ne može smatrati periodom neopravdane neaktivnosti drugostepenog suda. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da se navodi o povredi prava na pravno sredstvo ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi kojima se potkrepljuje tvrdnja o povredi iz člana 36. stav 2. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na nasleđivanje zajemčenog članom 59. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da se navodi o povredi ovog Ustavom zajemčenog prava zasnivaju na navodima o povredi prava na pravično suđenje, te kako je Ustavni sud nije našao da je osporenim presudama povređeno pravo podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđe nje, to je našao da nema osnova za tvrdnju o povredi prava iz člana 59. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 1) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.