Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu, poništava drugostepenu presudu i vraća predmet na ponovno odlučivanje. Utvrđeno je da drugostepeni sud nije obrazložio ključne argumente i dokaze, čime je doneo proizvoljnu odluku i povredio podnosiocu pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. M. iz B ošnjana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1459/11 od 8. septembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1459/11 od 8. septembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 2766/10 od 24. marta 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. M. iz Bošnjana je 3. novembra 2011. godine, preko punomoćnika M. A, advokata iz P , podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1459/11 od 8. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav. 1. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu preinačena presuda Osnovnog suda u Paraćinu P. 2766/10 od 24. marta 2011. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da se utvrdi da je on vlasnik predmetne katastarske parcele. Podnosilac ustavne žalbe je navodeći da je osporena presuda doneta uz bitne povrede postupka, istakao da presuda ne sadrži razloge o bitnim činjenicama, odnosno da dati razlozi nisu ubedljivi i ne odgovaraju izvedenim dokazima. S tim u vezi, podnosilac je izneo da u osporenoj presudi nisu sadržani razlozi o tome da postoji pravnosnažna i izvršna presuda Opštinskog suda u Paraćinu P. 4202/09 od 19. novembra 1993. godine kojom je utvrđeno da je on vlasnik dela predmetne parcele u površini od 2.12,85 ha, kao ni o tome da je on na drugom delu predmetne parcele u površini od 83 ara, koji je naknadno kupio, upisan kao vlasnik u katastru nepokretnosti. Podnosilac je naveo da drugostepeni sud uopšte ne pominje Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivredenom zemljištu u druge oblike svojine i da potpuno ignoriše popisne liste - obrasce P1 i E1, a iz kojih se vidi da je pravo korišćenja na predmetnoj parceli u društvenoj svojini stečeno na drugi način, a ne na osnovu agrarne reforme ili nacionalizacije. Podnosilac smatra da država ni u kom slučaju nije mogla da postane vlasnik predmetne parcele, čak i da ta parcela nije otuđena, iz razloga što u društvenu svojinu nije ušla ni po osnovu agrarne reforme, niti po osnovu nacionalizacije. Prema navodima podnosioca, drugostepeni sud je pogrešno utvrdio i činjenično stanje kada je ocenio da on nije stekao pravo svojine na predmetnoj parceli. Podnosilac je istakao da je on pravo svojine stekao kupovinom predmetne parcele na licitaciji, a što je konstatovano i pravnosnažnom presudom, te da je od tada u savesnoj i zakonitoj državini. Drugostepeni sud je, kako navodi podnosilac, pošao samo od toga da iz priložene priznanice proizlazi da je uplata izvršena za drugu parcelu, zanemarujući pritom sve druge izvedene dokaze iz kojih sledi da je tužilac postao vlasnik predmetne parcele. Pored toga, podnosilac je istakao da je drugostepeni sud pogrešno primenio i materijalno pravo. U prilog tome, podnosilac je naveo da je drugostepeni sud primenio samo odredbe Zakona o prometu nepokretnosti, a ne i odredbe drugih relevantnih zakona, kao što su Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine i Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa. Ovo posebno iz razloga, kako navodi podnosilac, što je prvostepeni sud ocenio da je on stekao pravo svojine na osnovu odluke državnog organa - pravnosnažne presude Opštinskog suda u Paraćinu P. 4202/93 od 19. novembra 1993. godine, a u skladu sa odredbom člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Takođe, podnosilac je naveo da je prvostepeni sud utvrdio da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi i za redovan održaj, jer se on nalazio u savesnoj i zakonitoj državini. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na imovinu, te da poništi osporen u presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P. 2766/10 od 24. marta 2011. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tuži oca, ovde podnosioca ustavne žalbe, prema tuženoj Repu blici Srbij i – Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede , i utvrđeno je da je tužilac vlasnik katastarske parcele broj 147/2, njive 5. klase, na mzv. V. R, u površini od 2.95,85 ha, broj lista nepokretnosti 883 KO B, te je tužena dužna da trpi da se ova nepokretnost ispiše sa imena tužene i upiše na ime tužioca kod Republičkog geodetskog zavoda – Službe za katastar nepokretnosti u Paraćinu, dok je, u stavu drugom izreke, obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u označenom iznosu. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je licitacija, na osnovu koje je tužilac kupio predmetne parcele, sprovedena pre stupanja na snagu Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine; da je pravni sledbenik Zadruge, od koje je podnosilac kupio predmetno zemljište, priznao tužiocu pravo svojine na tom zemljištu, a što proizlazi iz presude Opštinskog suda u Paraćinu P. 4202/93 od 19. novembra 1993. godine; da kako pravni sledbenici Zadruge nisu osporili pravo svojine tužiocu, po mišljenju suda, tužilac je kao savesni i zakoniti držalac stekao pravo svojine na predmetnoj parceli; da tužilac svoje pravo zasniva na članu 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, i to kako na originarnom, tako i na derivativnom osnovu; da je državina zakonita, jer je navedenom presudom Opštinskog suda u Paraćinu tužiocu priznato pravo svojine na predmetnoj parceli, te je, po mišljenju suda, ispunjen rok za redovan održaj; da se derivativni osnov sticanja zasniva na navedenoj presudi, a u skladu sa članom 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da je sud cenio i navode tužene da je licitacija vođena bez ikakvog osnova i da nije pravilno vođena, pa je našao da su takvi navodi neosnovani, iz razloga što postoji pravnosnažna sudska presuda koja obavezuje svakoga, a da tužena nije bila ni kupac, ni prodavac, niti učesnik licitacije, te da nema osnova da ističe bilo kakve prigovore, a s obzirom na to da je upisana kao vlasnik parcele bez osnova; da, po mišljenju suda, predmetna parcela nije bila slobodna za raspolaganje, jer je ranije kupljena od strane tužioca, a čak i da je bila slobodna ne bi mogla pripasti državi, jer u društvenu svojinu nije ušla ni po osnovu agrarne reforme, niti po osnovu nacionalizacije, a saglasno članu 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine; da je navedenom presudom tužiocu priznato pravo svojine na ranije kupljenoj nepokretnosti; da je sud, u konkretnom slučaju, pored navedenih odredaba zakona, primenio i Zakon o prometu nepokretnosti, i to odredbu člana 15. tog zakona; da je predmetna licitacija predstavljala javno nadmetanje, tako da su u potpunosti poštovane zakonske odredbe, te kupoprodaja nepokretnosti ne može biti ništava; da je sud, polazeći od svega navedenog i primenom odredbe člana 20. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1459/11 od 8. septembra 2011. godine preinačena je presuda Osnovnog suda u Parać inu P. 2766/10 od 24. marta 2011. godine, tako što je odbijen kao neosnovan predmetni tužbeni zahtev tužioca. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u prvostepenom postupku utvrđeno da je po prvobitnom premeru katastarska parcela broj 147 bila po kulturi pašnjak 5. klase, u površini od 158,65 ha, i da se vodila na posedovnom listu broj 187 KO D. s. B; da je spiskom promena iz 1962. godine parcela upisana na Z. z. „S.“ iz Popovca, a spiskom promena broj 37/65 na ime P. „M.“ iz Paraćina; da se, n akon izvršene arondacije, ta parcela upisuje sa površinom od 7.88,46 ha spiskom promena 4/67 na P. „ M.“ Paraćin , a spiskom promena 1/95 se upisuje na ime društvene svojine, korisnik DP N . P . – F . P . kod Paraćina , na osnovu rešenja Privrednog suda u Kragujevcu Fi-1461/94 ; da je spiskom promena 15/96 ta parcela upisana u posedovni list 1313 na ime R. M. iz Bošnjana u udelu od 83/788, a udeo od 705/788 ostao je upisan na DP N . P . na osnovu poravnanja R. 781/95 od 14. decembra 1995. godine ; da je spiskom promena 21/98 katastarska parcela broj 147 cepana i da je upisana na katastarsku parcelu broj 147/1 , njiva 5 . klase , u površini od 492,56 ha , i na katastarsku parcelu broj 147/2 , njiva 5 . klase, u površini od 295,90 ha , a na osnovu uslovne deobe , i da udeli ostaju upisani, i to udeo od 83/788 na ime R . M . iz Bošnjana i udeo od 705/788 na DP N. P ; da se spiskom promena 21/06 katastarska parcela broj 147/2 upisuje u udelu od 705/788 na Pepubliku Srbiju, korisnik Ministarstvo poljopri vrede, šumarstva i vodoprivrede, dok udeo od 83/788 ostaje na ime R . M. iz Bošnjana; da je prvostepeni sud utvrdio da je u toku 199 2. godine P. „ M.“ iz Paraćina sprovela licitaciju nepokretnosti na kojima je bila korisnik, da je tužilac bio učesnik licitacije i da je tužilac kupio parcelu u površini od 2.12,85 ha ; da je izvršeno merenje dela parcele i da je predata u državinu tužiocu u celosti, s tim što prenos vlasništva nije izvršen ; da je presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Paraćinu P. 4202/93 od 19. novembra 1993. godine utvrđeno da je tužilac R. M . iz Bošnjana vlasnik dela katastarske parcele broj 147 na m zv. Velika ravan, njiva 5 . klase , u površini od 2.12,85 ha , što mu je tuženi DP „ M.“ iz Paraćina dužan priznati ; da je tužilac po osnovu licitacije kupio katastarsku parcelu u površini od 2.12,85 ha , ali je kasnije dokupio još i parcelu u površini od 83 ara, a koje sada čine jednu celinu ; da je prvostepeni sud našao da je tužilac stekao pravo svojine sporne nepokretnosti na osnovu licitacije koja je sprovedena u toku 1992. godine , te da je postupak u celosti sproveden shodno članu 15. Zakona o prometu nepokretnosti ; da s obzirom na to da licitacija predstavlja javno nadmetanje, to su u celosti poštovane zakonske odredbe i kupoprodaja nepokretnosti od strane tužioca ne može biti ništava; da imajući u vidu činjenicu da je tužilac po valjanom pravnom osnovu stekao pravo svojine na spornoj nepokretnosti, to je prvostepeni sud, shodno članu 20 . Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa , odlučio kao u izreci ; da drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo , usled čega je odluka preinačena ; da se, prema članu 15 . Zakona o prometu nepokretnosti, koji se primenjuje u konkretnom slučaju, otuđenje nepokretnosti iz društvene svojine prodajom vrši javnim nadmetanjem , odno sno pribavljanjem pismenih ponuda; da na osnovu izvedenih dokaza proizilazi da je tužilac bio učesnik prodaje društvene svojine koja se vršila javnim nadmetanjem, a koju je organizovala P . „ M.“ iz Paraćina; da iz priznanice koju je tužilac priložio sudu proizilazi da je tužilac kupio katastarsku parcelu broj 2023/1 KO B . i da je za istu isplat io cenu, da stoga sledi da tužilac nije dostavio dokaz da je kupio deo katastarske parcele broj 147 KO B , niti proizilazi da je ista parcela bila predmet javnog nadmetanja ; da je tužilac pritom saslušan tokom prvostepenog postupka, a čiji iskaz je prvostepeni sud cenio , i da se izjasnio da nije stupio u državinu katastarske parcele broj 2023/1 KO B , jer je već bila u posedu drugih meštana , već je stupio u dr žavinu katastarske parcela 147/2 , u površini od 2.12,85 ha ; da je, pored toga, tužilac tokom postupka istakao da je naknadno dokupio od pravnog prethodnika tuženog još 83 ara od kat astarske parcele broj 147/2 , ali da tužilac tokom postupka nije dokazao da je po valjanom pravnom osnovu kupio deo ove parcele, budući da nije dostavio dokaze na osnovu kojih bi se moglo pouzdano utvrditi kako je stekao pravo svojine na tom delu parcele ; da, prema članu 15 . stav 2 . Zakona o prometu nepokretnosti , ugovor o otuđenju nepokretnosti i z društvene svojine zaključen protivno odredbi st ava 1 . ovog člana je ništav; da s obzirom na to da tužilac nije dokazao da je po pravnom osnovu stekao pravo svojine na spornoj nepokretnosti, a da je teret dokazivanja na njemu shodno članu 223. ZPP, da tužilac nije stekao pravo svojine, shodno čl. 20 Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa , te je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosioci ustavne žalbe pozivaju, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da se pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, a da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da lice koje je pribavilo individualno određenu stvar po pravnom osnovu i na zakonit način, a nije znalo i nije moglo znati da nije postalo vlasnik (pretpostavljeni vlasnik), ima pravo da zahteva njen povraćaj i od savesnog držaoca kod koga se stvar nalazi bez pravnog osnova ili po slabijem pravnom osnovu, da kada se dva lica smatraju pretpostavljenim vlasnicima iste stvari, jači pravni osnov ima lice koje je stvar steklo teretno u odnosu na lice koje je stvar steklo besteretno, te ako su pravni osnovi ovih lica iste jačine, prvenstvo ima lice kod koga se stvar nalazi (član 41. st. 1. i 2.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja (član 72. stav 1.).

Odredbama člana 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine („ Službeni glasnik RS“, br. 49/92, 54/96 i 62/06) propisano je da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo po osnovu Zakona o agrarnoj reformi i propisima o nacionalizaciji poljoprivrednog zemljišta u državnoj je svojini, kao i da poljoprivredno zemljište u društvenoj svojini koje je pravno lice steklo na osnovu pravnog posla, kao sredstvo za proizvodnju, društveni je kapital tog preduzeća.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja konkretnog postupka, bilo je propisano: da ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, sud će bez daljeg raspravljanja doneti presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda na osnovu priznanja), kao i da sud neće doneti presudu na osnovu priznanja i kad su ispunjeni potrebni uslovi, ako nađe da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3) (član 336. st. 1. i 2); da pravnosnažna presuda deluje samo među strankama, kao i da pravnosnažna presuda deluje i prema trećim licima zbog prirode spornog prava ili pravnog odnosa, pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica ili kad je odredbama zakona to predviđeno (član 347. st. 1. i 2.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa stanovišta povrede prava iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, u suštini, zasniva na propustu drugostepenog suda da obrazloži osporenu presudu.

Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (s tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, stav 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, stav 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van de Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova. Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Hadjianastassiou protiv Grčke“ od 16. decembra 1992. godine , stav 33.).

Uvidom u osporenu presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1459/11 od 8. septembra 2011. godine , Ustavni sud je utvrdio da je drugostepeni sud najpre konstatovao da je prvostepeni sud , polazeći od činjenice da je tužilac stekao pravo svojine na spornoj katastarskoj parceli na osnovu licitacije koja je sprovedena u toku 1992. godine, i to saglasno odredbi člana 15. Zakona o prometu nepokretnosti, zaključio da je tužilac po valjanom pravnom osnovu stekao pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti, te je shodno članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa odlučio kao u izreci. Potom je drugostepeni sud ocenio da je u prvostepenoj presudi potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, ali da je pogrešno primenjeno materijalno prav o, te da je iz tog razloga pobijana prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen predmetni tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine. Obrazlažući pogrešnu primenu materijalnog prava, drugostepeni sud je ocenio da, u pogledu dela predmetne katastarske parcele u površini od 2.12,85 ha, tužilac nije dostavio dokaz da je kupio označeni deo predmetne parcele, niti da je predmetna parcela bila predmet javnog nadmetanja, dok je u pogledu dela predmetne parcele u površini od 83 ara, drugostepeni sud našao da tužilac nije dokazao da je kupio po valjanom pravnom osnovu. Stoga je drugostepeni sud zaključio da tužilac nije dokazao da je po pravnom osnovu stekao pravo svojine na spornoj nepokretnosti, a da je teret dokazivanja na njemu, saglasno članu 223. Zakona o parničnom postupku, te da nije stekao pravo svojine, shodno članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Ustavni sud nalazi da je Apelacioni sud u Kragujevcu u osporenoj presudi propustio da navede da je prvostepeni sud ocenio da je tužilac stekao pravo svojine na predmetnoj parceli i po derivativnom i po originernom načinu sticanja, utvrđujući da je tužilac stekao pravo svojine i po osnovu presude na osnovu priznanja Opštinskog suda u Paraćinu P. 4202/93 od 19. novembra 1993. godine, kao i na osnovu redovnog održaja. Takođe, Apelacioni sud u Kragujevcu je u osporenoj presudi propustio da navede i činjenicu da je prvostepeni sud utvrdio da je tužena upisana kao vlasnik na označenom delu predmetne parcele bez pravnog osnova, kao i da predmetna parcela nije mogla postati državna svojina, jer je pravno lice koje je imalo pravo korišćenja na toj parceli nije steklo ni po osnovu agrarne reforme, niti po osnovu nacionalizacije, a saglasno članu 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine. Po oceni Ustavnog suda, Apelacioni sud u Kragujevcu je paušalno zaključio da je prvostepeni sud usvojio predmetni tužbeni zahtev polazeći samo i jedino od činjenice da je pravni osnov sticanja svojine na predmetnom zemljištu bila prodaja izvršena licitacijom, a koja je sprovedena saglasno članu 15. Zakona o prometu nepokretnosti. Kako drugostepeni sud prilikom odlučivanja u predmetnom sporu nije uzeo u obzir odlučne razloge prvostepenog suda za usvajanje predmetnog tužbenog zahteva, to je imalo za posledicu da drugostepeni sud nije ni obrazložio zbog čega nije prihvatio takve argumente prvostepenog suda .

Ustavni sud konstatuje da se pravo svojine, saglasno odredbi člana 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, može steći po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i na osnovu odluke državnog organa, i da kada se to pravo stiče na osnovu zakona, nasleđivanjem ili na osnovu odluke državnog organa upis u zemljišne knjige ima samo deklaratorni karakter i ne predstavlja neophodan uslov za sticanje prava svojine. Takođe, Ustavni sud ukazuje da su odredbom člana 41. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa uređena i pravila o jačem pravnom osnovu u slučaju tzv. pretpostavljenih vlasnika. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da pravnosnažna presuda, po pravilu, ima dejstvo samo između parničnih stranaka, u skladu sa odredbom člana 347. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, u situaciji kada je u prvostepenom postupku utvrđeno da je tužilac stekao pravo svojine po osnovu pravnosnažne presude na osnovu priznanja i redovnog održaja, a da je tužena upisana kao vlasnik predmetne parcele bez pravnog osnova, i kada je prvostepena odluka zasnovana upravo na tim razlozima, za odlučivanje o predmetnom tužbenom zahtevu neophodno bilo da drugostepeni sud utvrdi i obrazloži takve argumente prvostepenog suda.

Pored toga, drugostepeni sud je u obrazloženju naveo da tužilac tokom postupka nije dokazao da je po valjanom pravnom osnovu kupio i deo predmetne parcele u površini od 83 ara, ističući da je teret dokazivanja na njemu, shodno članu 223. Zakona o parničnom postupku. Po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud nije dao nikakve razloge za primenu pravila o teretu dokazivanja u konkretnom slučaju, tj. zašto je potrebno da tužilac koji je upisan kao vlasnik na označenom delu predmetne parcele (u udelu od 83/788) u Katastru nepokretnosti pruži dokaz na osnovu čega je izvršen upis prava svojine na delu te nepokretnosti, a u situaciji kada je u predmetnom postupku utvrđeno da sporna parcela nije mogla biti u državnoj svojini, tj. u svojini tužene, saglasno odredbi člana 1. Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da osporena presuda Apelacionog suda u Kragujevcu nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, odnosno da ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporenom presudom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 1. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavnu žalbu usvojio.

Ustavni sud je ocenio da su u konkretnom slučaju posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Kragujevcu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 2766/10 od 24. marta 2011. godine, te je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Razmatrajući navode podnosioca o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da je takav zahtev za sada preuranjen, budući da će se postupak po žalbi tužene ponoviti. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti