Odbijena ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi iseljenja, koji je trajao pet godina i deset meseci. Ocenjeno je da je podnositeljka značajno doprinela dužini postupka.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Anđelkovića iz Leštana i Srđana Anđelkovića iz Raške, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. maja 2013. godine, doneo je
O D L U K U
Usvaja se ustavna žalba Saše Anđelkovića i Srđana Anđelkovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9962/10 od 10. marta 2010. godine i utvrđuje da je podnosioc ima ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost kao deo prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
O b r a z l o ž e nj e
1. Saša Anđelković iz Leštana i Srđan Anđelković iz Raške podneli su 28. decembra 201 0. godine, preko punomoćnika Milana Cvetkovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9962/10 od 10. marta 2010. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i povrede prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama člana 21. i člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
Podnosioci su u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nave li: da je Apelacioni sud u osporenoj presudi vezao nastanak štete, u vidu psihičke bolesti tužilaca, za formalnu činjenicu okončanja ratnih sukoba 1999. godine, zanemarujući, pri tome, da je sudski veštak utvrdio da su bolesti tuži laca – podnosilaca ustavne žalbe dobile svoj konačni oblik krajem 2007. godine, te da je to dan nastanka štete i da stoga nije protekao rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima; da je nadležno sudsko veće Apelacionog suda u Beogradu u tom predmetu postupilo suprotno praksi ostalih veća istog suda i drugih sudova u Republici Srbiji ; da je dan nastanka štete onaj dan kada je oštećeni saznao da je šteta nastala, kao i kada je saznao njen obim i visinu, a do kojih saznanja oštećeni može da dođe tek kada završi lečenje. Uz ustavnu žalbu podnosioci su dostavi li presude koj ima su usvajani tužbeni zahtevi, u istoj činjeničnoj i pravno j situaciji kao u predmetnoj parnici.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Presudom Prvog opštinskog sud a u Beogradu P. 1292/08 od 22. januara 2009. godine, u stavu prvom izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca Srđana Anđelkovića, pa je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti plati iznos od 280.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. januara 2009. godine, pa do isplate; stavom drugim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca Saše Anđelkovića kojim je obavezana tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da mu na ime naknade štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti plati iznos od 250.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. januara 2009. godine, pa do isplate; stavom trećim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Saše Anđelkovića da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete, zbog pretrpljenih d uševnih bolova usled umanjenja opšte životne aktivnosti pored dosuđenog iznosa plati još 30.000 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22. januara 2009. godine, pa do isplate ; stavom četvrtim izreke odbijen je kao neosnovan zahtev tužilaca za oslobađanje od plaćanje sudskih taksi ; stavom petim izreke konstatovano je da je povučena tužba u delu zahteva za naknadu nematerijalne štete na ime pretrpljenog straha za iznos od po 50.000 dinara. Stavom šestim izreke obavezana je tužena da tužiocima na ime parničnih troškova plati iznos od 161.000 dinara.
Postupajući po žalbi tužen e, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž. 9962/10 od 10. marta 2010. godine, kojom je preinačio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1292/08 od 22. januara 2009. godine u stavu prvom, drugom i šestom izreke, tako što je odbio kao neosnovane tužben e zahtev e tuži laca kojima su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti plati iznose od 280.000 dinara, odnosno 250.000 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju osporene drugostepene presude je , pored ostalog, navedeno: da su oba tužioca profesionalna vojna lica - tužilac Srđan Anđelković u činu kapetana , a tužilac Saša Anđelković u činu vodnika prve klase; da su tužioci za vreme NATO agresije bili vojno angažovani na Kosovu i Metohiji , te da su za sve vreme boravka na ratištu tužioci trpeli strah od jakog do srednjeg intenziteta, a po završetku borbenih dejstava trpe li su strah lakog intenziteta u trajanju od dva meseca ; da su po povratku sa ratišta kod tužilaca javile psihičke tegobe zbog kojih su se javili lekaru; da su psihičke tegobe, kao posledica boravka na ratiš tu, uzrokovale pojavu posttraumatskog stresnog poremećaja - obolenje od kojeg se tužioc i i dalje leče , a zbog koga kod tužioca Srđana Anđelkovića postoji umanjenje opšte životne sposobnosti 18%, a kod tužioca Saše Anđelkovića 15%; da je, prema nalazu i mišljenju veštaka, navedena bolest kod tužilaca hroničnog toka i konačnog oblika; da je, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključio da je bolest kod tužilaca dobila konačni oblik 2008. godine kada su, prema nalazu i mišljenju veštaka od 16. oktobra 2008. godine tužioci saznali za štetu, pa je prvostepeni sud zaključio da potraživanje tužilaca nije zastarelo; da se m eđutim, ovakav zaključak prvostepenog suda u vezi ocene prigovora zastarelosti ne može prihvatiti kao pravilan; da, imajući u vidu da su se kod tužilaca p sihički problemi javili dva meseca po okončanju ratnog stanja, odnosno borbenih dejstava, kada je zatražena pomoć lekara, a da je tužba u ovom sporu podneta 2008. godine, to proizlazi da je potraživanje tužilaca zastarelo; da se, u konkretnom slučaju, zastarelost zahteva za naknadu štete ceni prema članu 376 . Zakona o obligacionim odnosima; da zastarelost nastupa protekom roka od tri godine od dana kada je oštećeni saznao za štetu i učinioca, a u svakom slučaju po proteku pet godina od nastanka štete; da s obzirom na to da su tužioci po okončanju ratnog stanja 1999. godine imali saznanja da su nastupili psihički problemi kao posledica boravka na ratištu, a da su tužbu podneli 2008. godine, to je, po nalaženju Apelacionog suda , do podnošenja tužbe protekao i subjektivni i objektivni rok zastarelosti potraživanja; da se saznanje oštećenog za štetu kao početak subjektivnog roka zastarelosti iz člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ne vezuje za momenat saznanja oštećenog za dijagnozu bolesti, već za njen nastanak , postojanje , te oblike ispoljavanja; da, kako su se simptomi bolesti posttraumatskog stresnog poremećaja kod tužilaca razvili po okončanju ratnog stanja, nastankom bolesti kao trajne štetne posledice počeo je da teče objektivni rok od pet godina unutar kojeg se jedino i može računati subjektivni rok vezan za saznanje oštećenog za štetu i učinioca; da istekom tog roka potraživanje tužioca zastareva u svakom slučaju; da je bez uticaja činjenica da lečenje tužioca i dalje traje, odnosno da nije završeno; da je ovo stoga što oboljenje koje je kod tužilaca ustanovljeno predstavlja obo ljenje koje se retko potpuno i definitivno smatra izlečenim, što znači da napredovanje takve vrste obo ljenja ne može značiti da tok roka zastarelosti, bilo subjektivan , bilo objektivan može biti prekidan odnosno produžavan sve do prestanka lečenja; da kad bi bio zauzet takav stav, u situaciji postojanja oboljenja koje se faktični mogu samo sanirati ili terapijama održavati na određenom nivou, zahtev za naknadu štete koja je posledica tih oboljenja ne bi mogao da zastar i, sve dok lečenje ne bi bilo prekinuto; da je iz napred iznetih razloga, Apelacioni sud uvažio žalbu tužene i prvostepenu presudu u usv ajajućem delu preinačio te tužbeni zahtev tužilaca za naknadu traženog vida nematerijalne štete odbio.
Ustavni sud je, po izvršenom uvidu u ostalu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, između ostalog, utvrdio i sledeće činjenice:
Presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 627/10 od 10. decembra 2010. godine i Gž. 1960/10 od 25. novembra 2010. godine, odbijene žalbe tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane izjavljene protiv prvostepenih presuda, kojima je usvojen tužbeni zahtev tužilaca (ratnih veterana) i obavezana tužena da tužiocima isplati određeni novčani iznos na ime naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti. U obrazloženju tih presuda navedeno je, između ostalog, da je neosnovan navod žalbe tužene da je potraživanje tužioca zastarelo, jer rok zastarelosti kod psihičkih oboljenja kod kojih je ishod lečenja neizvestan i može trajati do kraja života, teče od kad je bolest tužioca dobila konačan oblik, a u konkretnom slučaju je to dan davanja nalaza i mišljenja veštaka, jer je tužilac tada saznao za obim štete, odnosno za procenat umanjenja životne aktivnosti, a od tog dana nisu protekli ni subjektivni ni objektivni rok zastarelosti, propisani odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (videti Odluku Už-1749/2009 od 4. aprila 2012. godine, kao i odluke Už-2039/2010 od 13. juna 2012. godine i Už-4933/2011 od 7. novembra 2012. godine).
4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (član 21. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).
Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376.).
5. Ocenjujući najpre navode podnosilaca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, sa stanovišta zaštite prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stasv 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance u gotovo identičnim činjeničn im i pravn im situacij ama donosio različite presude. Naime, osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9962/10 od 10. marta 2010. godine utvrđeno je da je potraživanje naknade nematerijalne štete podnosilaca ustavne žalbe zastarelo, s obzirom na to da se rok zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete računa od momenta nastanka štete , u konkretnom slučaju , od završetka rata u junu 1999. godine, a ne od momenta saznanja za štetu i obim štete. Sa druge strane, presudama Apelacionog suda u Beogradu Gž. 627/10 od 10. decembra 2010. godine i Gž. 1960/10 od 25. novembra 2010. godine utvrđeno je da rokovi zastarelosti teku od trenutka kada je oboljenje dobilo konačni oblik, a ne od nastanka štete, tako da takva potraživanja na ime naknad e nematerijalne štete, u tim predmetima nisu zastarela. Sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da je takva praksa redovnih sudova u pogledu zaštite prava na naknadu štete suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima ''Santos Pinto protiv Portugalije'', od 20. maja 2008. godine i ''Beian protiv Rumunije'', od 6. decembra 2007. godine). Stoga je Ustavni sud, polazeći od člana 32. stav 1. Ustava, utvrdio da je različitom ocenom i presuđivanjem Apelacionog suda u Beogradu, u gotovo identičnim činjeničnim i pravn im situacij ama, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje.
Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je različitim postupanjem Apelacionog suda u Beogradu u gotovo identičnim slučajevima, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao sastavni deo prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi član 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ( „Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu izreke.
6. Odlučujući o preostalom delu ustavne žalbe podnosilaca i navedenim ustavnopravnim razlo zima u vezi osporene presude, Ustavni sud je prethodno ocenio da se podnosioci u suštini žale na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede prava na pravično suđenje. Naime, polazeći od iznetih navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe, nezadovoljn i ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, zapravo traže od Ustavnog suda da postupa kao instancioni sud. Podnosioci povredu prava na koje se u ustavnoj žalbi poziva ju, obrazlaž u, pre svega, nepravilnom primenom zakonskih odredaba o zastarelosti njihovih potraživanja naknade štete.
Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga, Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način utvrđen član om 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju, ne sadrži razloge koji su takve prirode da očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, niti su u ustavnoj žalbi navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene materijalnog prava koje se odnosi na pravila o zastarelosti.
U konkretnoj situaciji, nakon prestanka boravka tužilaca na ratištu 1999. godine počeo je da teče rok zastarelosti, s obzirom na to da su tužioci dva meseca po okončanju ratnog stanja počeli da oseća ju psihičke probleme - simptome posttraumatskog sindroma, kada su se javili lekaru i kada su zatražili pomoć lekara. Apelacioni sud u Beogradu je za svoju odluku dao jasne, logične i dovoljno obrazložene razloge, a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim, već nalazi da su razlozi izneti u osporenoj presudi u svemu ustavnopravno prihvatljivi. Ustavni sud nalazi da iz svega navedenog proizlazi da zaključivanje redovnih sudova, u konkretnom slučaju, nije bilo niti proizvoljno, niti arbitrerno. Stoga je Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne daju dovoljno osnova za sumnju da je osporen a presud a donet a proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je nj ome povređeno pravo podnosilaca na pravično suđenje, zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava (videti npr. Rešenje Ustavnog suda Už-171/2011 od 12. maja 2011. godine).
U vezi sa navodima o povredi načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, za koju je u konkretnom slučaju, Ustavni sud našao da ima osnova.
Ustavni sud je, stoga, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio , primenom odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o U stavnom sudu i odlučio kao u drugom delu izreke.
7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS, br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević