Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu Vladimira Stajkovića, utvrđujući povredu prava na pravnu sigurnost zbog neujednačene sudske prakse i prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog prekomernog trajanja postupka od preko šest godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Brtislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Stajkovića iz Kosovske Kamenice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Stajkovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2903/12 od 10. aprila 2013. godine i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravnu sigurnost, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Stajkovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1225/07 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Stajković iz Kosovske Kamenice izjavio je, 5. jula 2013. godine, preko punomoćnika Mileta Ristića, advokata iz Bujanovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2903/12 od 10. aprila 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u kojem je osporena presuda doneta. Dopunom ustavne žalbe od 23. jula 2013. godine, podnosilac ustavne žalbe je istakao da mu je osporenom presudom povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe: da se osporeni parnični postupak vodio protiv tužene Republike Srbije radi isplate duga koji predstavlja manje isplaćenu zaradu za period od 1. marta 2004. godine do 1. juna 2007. godine; da je osporenom drugostepenom presudom preinačena prvostepena presuda, tako što mu je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan; da je vremenski period od dana podnošenja tužbe (12. februar 2007. godine) do donošenja osporene drugostepene presude (10. april 2013. godine) suviše dug, kao i da je prvostepena presuda doneta nakon dve i po godine, a da je drugostepenom sudu, koji je odlučivao samo na osnovu spisa, trebalo da donese odluku po žalbi tri i po godine; da se tako dugo trajanje postupka ne može pravdati težinom predmeta, posebno kada nije bilo doprinosa podnosioca ustavne žalbe; da su sudovi bili nedelotvorni, te da nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere da se postupak efikasno sprovede i okonča i da se o pravu podnosioca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja.

Nadalje, podnosilac ističe da su sudovi u istoj pravnoj stvari različito postupali, te donosili različite odluke čime mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava (o čemu je kao dokaz dostavio presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4648/07 od 11. juna 2008. godine (potvrđenu presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 6787/08 od 23. decembra 2008. godine), presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11404/07 od 24. septembra 2008. godine (potvrđenu presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 512/09 od 5. marta 2009. godine) i presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 801/08 od 19. februara 2009. godine (potvrđenu presudom Okružnog sud u Beogradu Gž1. 2285/09 od 28. maja 2009. godine)).

Podnosilac od Ustavnog suda traži da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da su mu osporenom presudom povređena navedena ustavna prava, poništi osporenu presudu, te naloži da se ponovi postupak po žalbi tužene, kao i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete nastale kao posledica povrede prava na suđenje u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i priložene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2132/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Vladimir Stajković iz Kosovske Kamenice, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je, 12. februara 2007. godine, tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde – Opštinskog organa za prekršaje u Kosovskoj Kamenici, radi isplate zarade.

Do donošenja prvosepene presude, parnični sud je zakazao 16 ročišta, od kojih devet nije održano (tri jer nije pristupio uredno pozvani tuženi, jedno jer nije bilo dokaza da je tuženi bio uredno pozvan, jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije, dva zbog neodazivanja tužioca radi saslušanja u svojstvu parnične stranke, jedno jer je postupajući sud uputio zamolnicu drugom sudu radi saslušanja tužioca i jedno jer nije pristiglo traženo obaveštenje). Tokom postupka sud je izveo dokaz salušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke pred Opštinskim sudom u Kosovskoj Kamenici, dislociranog u Vranju, po zamolnici dana 19. marta 2009. godine.

Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 1225/07 od 17. novembra 2009. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime duga zbog manje isplaćene zarade za period od 1. marta 2004. godine do 1. juna 2007. godine isplati opredeljene mesečne iznose bliže označene u stavu prvom izreke, te da mu naknadi troškove parničnog postupka.

U toku prvostepenog postupka, utvrđeno je sledeće: da je tužilac bio zaposlen u Opštinskom organu za prekršaje u Kosovskoj Kamenici na poslovima referenta izvršenja kazni, od 1. aprila 1992. godine sve do juna 1999. godine, kada je zbog opšte poznatih događaja na teritoriji Kosova i Metohije navedeni organ za prekršaje prestao sa radom, pa je izmešten u Vranje, od kada tužilac nije radno angažovan; da je tužilac ostao da živi u Kosovskoj Kamenici, gde se i dalje nalazi njegovo prebivalište; da je do 1. septembra 2003. godine primao platu od 100%, a nakon donošenja zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine isplaćivana mu je naknada u visini minimalne zarade prema republičkom proseku zarada zaposlenih; da tužilac nije podnosio pismeni zahtev Opštinskom organu za prekršaje niti drugim organima na teritoriji Republike Srbije za radno angažovanje, već je bio u usmenom kontaktu sa starešinom organa za prekršaje; da je 26. januara 2009. godine dobio rešenje o radnom angažovanju u Opštinskom organu za prekršaje u Kosovskoj Kamenici, dislociranog u Vranju, od kog datuma prima punu zaradu.

Prvostepeni sud je našao da tužilac u spornom periodu nije dobio nikakvu pismenu odluku o razlozima umanjenja isplate naknade zarade, a da kako tužena nije donela rešenje kojim bi mu regulisala radno pravni status, niti mu je omogućila da radi u spornom periodu, iako joj se tužilac obraćao radi radnog angažovanja, da tužilac nije radno angažovan usled okolnosti za koje je odgovorna tužena, zbog čega postoji njena obaveza da mu nadoknadi razliku zarade za sporni period.

Nakon što je tužena izjavila žalbu 21. decembra 2009. godine, spisi predmeta su greškom prosleđeni Višem sudu u Beogradu, koji se rešenjem Gž1. 2093/10 od 1. decembra 2011. godine, oglasio stvarno nenadležnim, pa spise predmeta 6. marta 2012. godine vratio prvostepenom sudu. Nakon što su mu dostavljeni spisi predmeta, Apelacioni sud u Beogradu je doneo rešenje Gž1. 5827/11 od 18. januara 2012. godine, kojim je predmet uputio Višem sudu u Beogradu radi dopune postupka, jer rešenje kojim se taj sud oglasio nenadležnim nije dostavljeno strankama, a protiv istog postoji pravo na žalbu.

Odlučujući o žalbi tužene, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž1. 2903/12 od 10. aprila 2013. godine, kojom je preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. U konkretnoj situaciji, tužilac nije dokazao da je tužena neosnovano odbila njegov zahtev za radno angažovanje, jer iz izvedenih dokaza, kao i iz iskaza samog tužioca saslušanog u svojstvu parnične stranke, proizilazi da se on usmeno obraćao tuženoj radi radnog angažovanja, a da tužena nije bila u mogućnosti da ga radno angažuje, kao i da je u spornom periodu, kada nije bio radno angažovan, primao naknadu u visini minimalne zarade, prema zaključku Vlade Republike Srbije. Tužilac nije podnosio pismeni zahtev za radnim angažovanjem niti je podnosio molbu radi zaštite prava u smislu člana 71. st. 1, 2. i 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima i člana 140. stav 1. Zakona o državnim službenicima za period spornog potraživanja, zbog čega je drugostepeni sud ocenio da se tužilac saglasio sa stanjem nerada i sam sebe onemogućio da ostvari pravo na delotvoran rad. Apelacioni sud je našao da se u žalbi osnovano navodi da bi postojala obaveza tužene za naknadu štete samo ukoliko je šteta nastala njenom krivicom, kao i da postojanje krivice zavisi od okolnosti da li se tužilac obraćao tuženoj sa zahtevom da ga radno angažuje van sedišta Kosova i Metohije. Drugostepeni sud je ocenio da u bi jedino u situaciji da je tužena neosnovano odbila zahtev da radno angažuje tužioca, a imala je mogućnosti da mu omogući rad u drugom organu na području Republike Srbije, bi postojala i njena obaveza naknade štete tužiocu, ali u konkretnom slučaju tužena nije imala mogućnosti da tužioca radno angažuje, shodno čemu ne postoji ni njena odgovornost zbog manje isplaćene plate tužiocu u spornom periodu.

Punomoćnik podnosioca ustavne žalbe je osporenu drugostepenu presudu primio 7. juna 2013. godine.

3.2. Prvi opštinski sud u Beogradu je doneo presudu P. 4648/07 od 11. juna 2008. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilje S.A. iz Kosovske Kamenice, pa obavezao tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo pravde da joj na ime duga zbog manje isplaćene zarade za vremenski period od 1. juna 2004. godine do 1. oktobra 2007. godine isplati iznose bliže određene stavom prvim izreke i obavezao tuženu da joj naknadi troškove postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 6787/08 od 23. decembra 2008. godine, kojom je žalbu odbio i potvrdio prvostepenu presudu.

U toku prvostepenog postupka, utvrđeno je sledeće činjenično stanje: da je tužilja bila zaposlena u Opštinskom sudu u Kosovskoj Kamenici; da živi na području Kosova i Metohije, ali da nije radno angažovana; da joj je u spornom periodu od 1. juna 2004. godine do 1. oktobra 2007. godine isplaćivana umanjena zarada po osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije 05 broj: 02-4586/2003-001 od 17. jula 2003. godine; da tužilja nije dobila rešenje o njenom radnom neangažovanju za naznačeni period.

Drugostepeni sud je našao da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud. Naime, u konkretnom slučaju, tužilji je u spornom periodu obračun i isplata zarada vršena u skladu sa pomenutim Zaključkom Vlade, a ne u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i u skladu sa rešenjem Opštinskog suda u Kosovskoj Kamenici. U toj pravnoj situaciji, kod činjenica da tužilja zbog opšte poznatih događaja na Kosovu i Metohiji nije radila, a da se obraćala tuženoj da je vrati na posao, tužena je, postupajući suprotno, povredila njen radnopravni status i nezakonito joj isplaćivala umanjenu platu. Umanjenje plate moglo se vršiti samo donošenjem novog rešenja kojim bi se tužilji odredio radnopravni status, pa kako novo rešenje nije doneto to je na taj način tužena postupila suprotno odredbi člana 71. tada važećeg Zakona o radnim odnosima u državnim organima i onemogućila tužilji da ostvari pravo na zaštitu svog prava, a na način i pod uslovima propisanim zakonom. U konkretnom slučaju tužilji nije bilo omogućeno da obavlja poslove svog radnog mesta , bez svoje krivice, jer joj radni odnos nije prestao, a nije raspoređena na druge poslove niti joj je takva ponuda učinjena, a isplaćivana joj je naknada u iznosima nižim od plate propisane odredbom čl. 1-6. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, zbog čega je nezakonito postupanje tužene u pogledu obračuna i isplate plate osnov njene odgovornosti za štetu koju je tužilja trpela zbog razlike u neisplaćenoj zaradi, u smislu čl. 154. i 172. Zakona o obligacionim odnosima. Kako nije postojao pravni osnov za radno neangažovanje tužilje samim tim ni osnov za isplatu naknade plate tužilji u visini utvrđenoj Zaključkom Vlade na koje se tužena poziva, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je tužena u obavezi da tužilji naknadi nastalu materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade. Drugostepeni sud je našao da se Zaključkom Vlade uređuje status zaposlenih koji su u pravosudnim organima ostali radno neangažovani zbog opšte poznatih događaja na teritoriji Kosova i Metohije - kada je došlo do prestanka rada većine pravosudnih organa. Međutim, tužena je kao poslodavac za slučaj prestanka potrebe za radom zaposlenog bila dužna da o tome donese akt u pismenoj formi i isti dostavi zaposlenom, što ovde nije bio slučaj, zbog čega se osnovano potražuje naknada štete po osnovu izgubljene zarade. Identični stavovi su zauzeti i u presudi Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11404/07 od 24. septembra 2008. godine (koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž1. 512/09 od 5. marta 2009. godine) i presudi Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 801/08 od 19. februara 2009. godine (koja je potvrđena presudom Okružnog sud u Beogradu Gž1. 2285/09 od 28. maja 2009. godine).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud je dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 125/04 , 111/09 , 36/11 i 53/13), koji se u ovom postupku primenjivao nakon stupanja na snagu, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10 . st. 1. i 2 .).

5. Ocenjujući najpre navode podnosioca ustavne žalbe u pogledu različitog postupanja nadležnih redovnih sudova, Ustavni sud je utvrdio da je Okružni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, u gotovo identičnoj činjeničnoj situaciji i u pogledu istog pravnog pitanja doneo različitu presudu, u odnosu na osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2903/12 od 10. aprila 2013. godine. Ustavni sud je stanovišta da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije , od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine), te da je sama činjenica da su sudovi poslednje instance, povodom istog pravnog pitanja donosili različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud je ocenio da ova okolnost, sama po sebi, predstavlja dovoljan razlog da se utvrdi postojanje povrede prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe u delu u kome se ističe povreda prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da se ovi navodi zasnivaju na tvrdnji da je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo, što je rezultiralo donošenjem odluke na štetu podnosioca.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne preispituje dokaze, niti može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili materijalno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno.

Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, ocenio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da je osporena drugostepena presuda doneta proizvoljnom primenom zakona. Ustavni sud je utvrdio da se osporena drugostepena presuda zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnog prava, odnosno da je odredbom člana 71. Zakona o radnim odnosima u državnim organima bilo propisano da se radi ostvarivanja svojih prava zaposleni u državnom organu pismeno obraća funkcioneru koji rukovodi organom (što takođe predstavlja redovan pravni put i na osnovu Zakona o državnim službenicima koji je u primeni od 1. jula 2006. godine), da podnosilac nije podnosio takav zahtev, čime je pokazao nezainteresovanost za rešavanje svog radno-pravnog statusa, iz kog razloga neosnovano potražuje naknadu štete do pune plate koju bi ostvario da je u utuženom periodu radio. U drugostepenoj presudi se takođe ističe da tužilac u spornom periodu nije radio, zbog čega ne može da ostvari pravo na isplatu plate, bez obzira na to što je u radnom odnosu. Po oceni Ustavnog suda, i ovaj zaključak drugostepenog suda se zasniva na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, s obzirom na to da se zarada po svim važećim propisima u Republici Srbiji isplaćuje isključivo za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu. S tim u vezi, Ustavni sud je našao da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju osnova za tvrdnju da je osporenom drugostepenom presudom podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Shodno navedenom, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ocenjujući istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da se zahtevi koji su istaknuti nakon podnošenja ustavne žalbe, a podneti su u roku od 30 dana od dana dostavljanja osporenog pojedinačnog akta, smatraju se blagovremenim, saglasno članu 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, kao i da se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, vezuje za datum predaje tog podneska.

Kako je podnosilac osporeni akt primio 7. juna 2013. godine, a dopunu ustavne žalbe, u kojoj je istakao (novi) zahtev da se utvrdi da mu je osporenim aktom povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, podneo 23. jula 2013. godine, Ustavni sud je našao da je dopuna ustavne žalbe neblagovremena, shodno čemu ju je odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, pa odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Ocenjujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je postupak započet 12. februara 2007. godine pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu i da je pravnosnažno okončan 10. aprila 2013. godine pred Apelacionim sudom u Beogradu, odnosno da je ukupno trajao šest godina i dva meseca. Napred navedeno, samo po sebi, može da ukaže na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja postupka.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak vođen po tužbi podnosioca ustavne žalbe radi isplate zarade. Ustavni sud je dalje utvrdio da je parnični sud u dokaznom postupku, pored toga što je izvršio uvid u dostavljenu i traženu dokumentaciju, saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke, što ukazuje da, u konkretnom slučaju, predmet spora nije bio činjenično i pravno složen.

Ustavni sud dalje ocenjuje da je na strani podnosioca ustavne žalbe nesumnjivo postojao značajan interes da se sporno pitanje raspravi u što kraćem roku, te je ocenjujući njegovo ponašanje utvrdio da je time što se nije odazvao pozivima suda da se pojavi na ročištima (13. oktobra 2008. godine i 23. januara 2009. godine) na kojima je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke, delimično doprineo dužem trajanju postupka.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud nalazi da je osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje parničnih sudova koji ni su preduzima li sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome govori činjenica da se u konkretnom slučaju nije radilo o složenim činjeničnim i pravnim pitanjima (shodno čemu je prvostepeni sud od dokaza jedino i sproveo saslušanje tužioca u svojstvu parnične stranke), te da je drugostepeni sud o žalbi odlučio tek nakon tri godine i četiri meseca, što je sa aspekta standarda suđenja u razumnom roku neprihvatljivo dug period.

Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1225/07, usled nedelotvornog postupanja nadležnih sudova, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu , saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno imao u vidu dužinu trajanja osporenog postupka, ali i njegov delimičan doprinos istom. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravnu sigurnost i suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti