Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje od 1992. godine. Zbog neefikasnosti i brojnih perioda neaktivnosti suda, postupak nije okončan ni nakon 19 godina.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Sretena Lakićevića, Ljubiše Radovanovića, Radovana Parezanovića, Rastka Nikolića, Predraga Senića, Petronija Nikolića, Branislava Nikolića, Mirjane Aćimović, Dejana Lazića, Zorice Milojičić, Gordane Jovanović, Milana Guberinića, Mirjane Stojnić, Olge Tomić i Momčila Lackovića, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Sretena Lakićevića, Ljubiše Radovanovića, Radovana Parezanovića, Rastka Nikolića, Predraga Senića, Petronija Nikolića, Branislava Nikolića, Mirjane Aćimović, Dejana Lazića, Zorice Milojičić, Gordane Jovanović, Milana Guberinića, Mirjane Stojnić, Olge Tomić i Momčila Lackovića i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3442/06, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10078/11, povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

3. Nalaže se nadležnom sudu da u predmetu iz tačke 1. preduzme sve mere kako bi se parnični postupak okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Sreten Lakićević iz Beograda i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu ove odluke su 16. maja 2008. godine, preko punomoćnika Vukašina B. Grčića, advokata iz Beograda, izjavili Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3442/06, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 10078/11.

U ustavnoj žalbi se navodi da su podnosioci ustavne žalbe 6. februara 1992. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih - 17 fizičkih lica iz Beograda, radi naplate duga i naknade štete po osnovu neizvršenja ugovora; navodi se tok parničnog postupka u kome je prvostepena presuda doneta 29. januara 2004. godine, da bi zatim bila ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu od 29. marta 2006. godine, a nova prvostepena presuda još nije doneta; ukazuje se da su ovakvim postupanjem suda u parničnom postupku podnosiocima uskraćena prava na pravično suđenje - da nezavisan, nepristrasan sud pravično i u razumnom roku javno raspravi i odluči o njihovim pravima i obavezama, koja su garantovana članom 32. Ustava Republike Srbije, kao i članom 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu navedenih prava podnosilaca ustavne žalbe i da im dosudi naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana Zakona je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu u P. 3442/06 (sada predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10078/11), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe i još tri tužioca su, preko punomoćnika - advokata, 5. maja (u ustavnoj žalbi pogrešno navedeno 6. februara) 1992. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih - 17 fizičkih lica iz Beograda, radi naplate duga i naknade štete po osnovu neizvršenja obaveza iz ugovora o udruživanju novčanih sredstava radi kupovine putničkog automobila, overenog u Drugom opštinskom sudu u Beogradu 25. juna 1990. godine pod Ov. broj 10374/90.

Pripremno ročište u ovom parničnom postupku je održano 15. juna 1992. godine i na njemu je sve tužene, izuzev dvojice - R. Kostića i S. Gligorijevića, zastupao advokat. Ročišta zakazana za 1. juli 1992. godine i 29. septembra 1992. godine nisu održana, jer nije bilo dokaza o urednom pozivanju tuženih R. K. i S. G, a ročište zakazano za 21. oktobar 1992. godine nije održano, jer punomoćnik tužilaca nije pristupio, iako je bio uredno pozvan. Nakon toga, i tuženi R. K. i S. G. su dali advokatu punomoćje za zastupanje.

Naredna ročišta, održana 2. decembra 1992. godine i 15. januara 1993. godine, su odložena, kako bi punomoćnik tužilaca precizirao tužbeni zahtev tako što će u njemu označiti potraživanja svih tužilaca, odnosno dugovanja svih tuženih. Ročište održano 11. maja 1993. godine je odloženo da bi punomoćnik tužilaca ponovo precizirao tužbeni zahtev zbog povećanja cena, što je on učinio podneskom od 15. juna 1993. godine, a ročište održano 28. oktobra 1993. godine je odloženo kako bi punomoćnik tužilaca obrazložio zahtev iz podneska od 15. juna 1993. godine. Punomoćnik tužilaca je to učinio kroz dva meseca, podneskom od 23. decembra 1993. godine, tako da je i ročište održano 10. januara 1994. godine odloženo, jer je punomoćniku tuženih na ročištu uručen ovaj podnesak tužilaca.

Ročište održano 25. februara 1994. godine je odloženo na zahtev punomoćnika tužilaca kako bi ponovo precizirao tužbeni zahtev, što je učinio podneskom od 7. marta 1994. godine, a ročište 15. marta 1994. godine nije održano na predlog punomoćnika stranaka, jer je bilo u izgledu mirno rešavanje spora. Podneskom od 27. aprila 1994. godine punomoćnik svih tuženih je otkazao punomoćje za zastupanje šest tuženih. Podneskom od 26. maja 1994. godine punomoćnik tužilaca je ponovo precizirao visinu tužbenog zahteva, te ročište zakazano za 30. maj 1994. godine nije održano, jer je punomoćniku tuženih uručen ovaj podnesak. Poslednje ročište u 1994. godini, zakazano za 27. septembar, nije održano zbog promene predsednika veća.

U toku 1995. godine zakazana su dva ročišta od kojih je ročište 28. aprila 1995. godine odloženo na zahtev punomoćnika tužilaca, kako bi naknadno uredio tužbu, a ročište 2. oktobra 1995. godine nije održano, jer neki od tuženih kojima je advokat otkazao punomoćje nisu uredno pozvani.

Zbog istog nedostatka procesnih pretpostavki (nedostatka dokaza o urednom pozivanju tuženih) nije održano ni ročište 21. januara 1996. godine; ročište 24. aprila 1996. godine je odloženo, jer je na samom ročištu punomoćnik tužilaca dostavio sudu podnesak kojim uređuje tužbu, a ročište 4. oktobra 1996. godine je odloženo, jer je advokat - punomoćnik tuženih otkazao punomoćje za zastupanje još dva tužena. Na tom ročištu punomoćnik tužilaca je predložio da se tuženima koji u ovoj parnici nemaju punomoćnika postavi punomoćnik za prijem pismena, ali prvostepeni sud nikada nije odlučio o tom predlogu.

U periodu 1997. - 2000. godine održano je samo jedno ročište - 18. decembra 1997. godine, dok ostala zakazana ročišta (10) nisu održana, zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju tuženih (7 ročišta) ili zbog sprečenosti suda (3 ročišta).

Ročište zakazano za 30. januar 2001. godine je ponovo odloženo zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju tuženih, a punomoćnik tužilaca je tražio izuzeće sudije, zbog čega je ročište odloženo na neodređeno vreme. Rešenjem predsednika suda od 21. maja 2001. godine zahtev za izuzeće je odbijen, a podneskom od 29. juna 2001. godine punomoćnik tužilaca je preinačio tužbeni zahtev. Na ročištu 7. decembra 2001. godine prvostepeni sud je odlučio da razdvoji postupak u odnosu na šest tuženih, da bi kroz rešenjem od 10. februara 2003. godine odlučio da spoji razdvojene postupke.

Na ročištu održanom 8. aprila 2002. godine sud je odredio izvođenje dokaza veštačenjem, a podneskom od 16. aprila 2002. godine punomoćnik tužilaca je ponovo preinačio visinu tužbenog zahteva. Rešenje suda o veštačenju je doneto 20. maja 2002. godine, ekspedovano iz suda 28. juna 2002. godine, a nalaz i mišljenje sudskog veštaka su primljeni u sudu 13. decembra 2002. godine.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 24. decembra 2002. godine postavio tužbeni zahtev saglasno nalazu i mišljenju sudskog veštaka, a podneskom od 4. marta 2003. godine ponovo uredio tužbu postavljanjem tužbenog zahteva i prema šest tuženih u odnosu na koje je postupak bio razdvojen.

Ročišta zakazana za 11. juni 2003. godine i 9. septembar 2003. godine su održana, ročište zakazano za 6. novembar 2003. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, da bi na ročištu 29. januara 2004. godine prvostepeni sud zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 3819/98, kojom je usvojio tužbeni zahtev, konačno preciziran podneskom od 4. marta 2003. godine. Protiv ove presude tužioci su izjavili žalbu 11. maja 2004. godine, a tuženi podnescima od 21.maja 2004. i 02. juna 2004. godine. Povodom predloga tužilaca za ispravku presude od 13. maja 2004. godine, prvostepeni sud je doneo i dopunsku presudu od 28. maja 2004. godine.

Okružni sud u Beogradu je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, tj. ispravke presude, rešenjem Gž. 8752/04 od 27. maja 2005. godine. Prvostepeni sud je 22. avgusta 2005. godine doneo rešenje o ispravci presude, na koje su tuženi izjavili žalbu 19. septembra 2005. godine. Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 14546/05 od 29. marta 2006. godine ukinuo prvostepenu presudu i vratio spise prvostpenom sudu 17. maja 2006. godine. U obrazloženju presude se, kao razlog za ukidanje presude, navodi da kako je predmet tužbenog zahteva ispunjenje obaveze tuženih po osnovu ugovora zaključenog 21. juna 1990. godine koju nisu ispunili, te je potraživanje tužilaca obezvređeno, prvostepeni sud je imao obavezu da visinu štete u smislu člana 189. stav 2. i člana 278. Zakona o obligacionim odnosima utvrdi prema cenama u vreme donošenja sudske odluke, a što podrazumeva kraći vremenski period od dana utvrđivanja štete (veštačenja) do donošenja prvostepene presude, od kada bi tužiocima pripadalo i pravo na kamatu. U konkretnom slučaju prvostepeni sud je visinu potraživanja tužilaca, odnosno obaveze tuženih utvrdio veštačenjem od 13. decembra 2002. godine i dosudio tužiocima kamatu na iznose utvrđene veštačenjem počev od dana veštačenja pa do isplate, a što je u suprotnosti sa navedenom odredbom.

U daljem prvostpenom postupku punomoćnik tužilaca je podneskom od 3. avgusta 2006. godine ponovo predložio prvostepenom sudu da se tuženima koji nemaju punomoćnika u ovoj parnici postavi punomoćnik za prijem pismena, ali prvostepeni sud nije odlučio o tom predlogu. Ročište zakazano za 4. oktobar 2006. godine nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a na ročištu 20. novembra 2006. godine je određeno dopunsko veštačenje. Dopunski nalaz i mišljenje veštaka su primljeni u sudu 3. jula 2007. godine, a 23. jula 2007. godine punomoćnik tužilaca je precizirao tužbeni zahtev saglasno dopunskom nalazu i mišljenju veštaka. Ročište zakazano za 13. novembra 2007. godine nije održano zbog štrajka, a ročišta zakazana za 18. februar 2008. godine i 21. april 2008. godine nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki; na ročištu 13. juna 2008. godine saslušan je sudski veštak, a na ročištu 18. septembra 2008. godine saslušane su parnične stranke, zaključena glavna rasprava, te doneta prvostepena presuda P. 3224/06.

Protiv ove presude žalbu su izjavili tužioci i tuženi 20. oktobra, odnosno 29. oktobra 2008. godine. Predmet po žalbama stranaka je primljen u Okružnom sudu u Beogradu 17. juna 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem P. 4248/10 od 5. maja 2011. godine vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, tj. ispravljanja grešaka pri pismenoj izradi presude i sa razloga što je advokat Velizar Cmiljanić izjavio žalbu protiv prvostepene presude u ime svih tuženih kao njihov punomoćnik iako nema punomoćje za zastupanje svih tuženih u ovoj parnici, a svim tuženima koji u ovoj parnici nemaju punomoćnika presuda nije dostavljena. Prvi osnovni sud u Beogradu je 18. maja 2011. godine doneo rešenje P. 10078/11, kojim se ispravlja presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3442/06 od 18. septembra 2008. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako su odredbama člana 32. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku nakon ukidanja prvostepene presude, je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova ( član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u predmetnom parničnom postupku tužba podneta 5. maja 1992. godine, da je do podnošenja ustavne žalbe doneta prvostepena presuda, koja je zatim u postupku po žalbi ukinuta, a da nova prvostepena presuda nije bila doneta.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do vremena razmatranja ustavne žalbe predmetni parnični postupak trajao punih 19 godina, s tim da postupak još uvek nije okončan. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao učesnika i ponašanje stranaka u postupku, postupanje sudova koji vode postupak i značaj predmeta postupka za podnosioca, trajanje sudskog postupka u navedenom periodu ne može biti opravdano ni jednim od ovih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu. Ustavni sud je ocenio da u ovom parničnom postupku nije bilo složenijih činjeničnih i pravnih pitanja na koje je sud trebalo da odgovori, a koja bi zahtevala sprovođenje obimnog dokaznog postupka. Prvostepeni sud je u ovom postupku izveo dokaz čitanjem svih pismenih isprava, a pre svega, predmetnog ugovora i dokaz veštačenjem, a nakon ukidanja prvostepene presude i dopunskim veštačenjem.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da su podnosioci ustavne žalbe u određenoj meri doprineli trajanju predmetnog parničnog postupka, i to posebno u periodu 1992-1994. godine. Naime, u tužbi kojom je pokrenut parnični postupak tužbeni zahtev je bio formulisan prema tuženima kao jedinstvenim suparničarima, iako oni u ovom slučaju nemaju to svojstvo, te je Drugi opštinski sud u Beogradu u dva maha - na ročištima 2. decembra 1992. godine i 15. januara 1993. godine nalagao punomoćniku tužilaca da precizira tužbeni zahtev u kome će označiti potraživanja svih tužilaca, odnosno dugovanja svih tuženih. Osim toga, doprinos podnosilaca trajanju postupka ogleda se i u tome što je više ročišta odloženo ili nije održano iz razloga na strani podnosilaca ustavne žalbe. Tako ročište zakazanao za 21. oktobar 1992. godine nije održano zbog toga što punomoćnik tužilaca nije pristupio, iako je bio uredno pozvan; ročište zakazano za 28. april 1995. godine je odloženo na zahtev punomoćnika tužilaca kako bi precizirao tužbeni zahtev; ročišta zakazana za 30. maj 1994. godine i 24. april 1996. godine su odložena, zbog toga što je punomoćnik tužilaca svoje podneske dostavljao uoči ročišta ili na samom ročištu; ročište zakazano za 15. mart 1994. godine nije održano na predlog punomoćnika stranaka, jer je bilo u izgledu mirno rešavanje spora. U toku 1993. i 1994. godine neka ročišta su odložena da bi punomoćnik tužilaca precizirao tužbeni zahtev zbog povećanja cena (11. maja 1993. godine i 25. februara 1994. godine), ali, imajući u vidu hiperinflaciju u tom periodu i denominaciju dinara koja je usledila, ova odlaganja se ne bi mogla staviti na teret podnosilaca, niti postupajućeg suda.

Međutim, bez obzira na navedeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos dugom trajanju ovog parničnog postupka dao je nadležni sud svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Naime, u dosadašnjem toku postupka prvostepeni sud je imao više perioda izrazite neefikasnosti, a od zakazanih ukupno 44 ročišta održano je samo 13. Tako su u toku 1995. godine zakazana samo dva ročišta, a održano jedno, a u periodu 1997.-2000. godine zakazano je 11 ročišta od kojih je održano samo jedno. Dvadeset ročišta nije održano iz razloga na strani suda, i to pet zbog sprečenosti sudija, a čak 15 zbog nedostatka procesnih pretpostavki (nedostatak dokaza o urednom pozivanju nekog od tuženih). Pri tome, iako je dostavljanje velikom broju tuženih, od kojih mnogi nisu imali punomoćnika, predstavljalo očigledan problem u odvijanju ovog postupka, prvostepeni sud nije preduzeo mere iz svoje nadležnosti za rešavanje ovog problema, pa čak nije ni doneo odluku o predlogu punomoćnika tužilaca datom na ročištu 4. oktobra 1996. godine da se tuženima koji nemaju punomoćnika postavi punomoćnik za prijem pismena. Nedelotvorno upravljanje postupkom od strane prvostepenog suda se ogleda i u tome što je sud prvo na ročištu 7. decembra 2001. godine odlučio da razdvoji postupak u odnosu na šest tuženih, da bi posle 14 meseci, rešenjem od 10. februara 2003. godine, odlučio da spoji razdvojene postupke, što je izazvalo i potrebu naknadnog uređenja tužbe. Sve to je imalo za rezultat da je prva prvostepena presuda doneta posle 11 godina i skoro devet meseci od podnošenja tužbe. Neefikasnost u postupanju je takođe, kao što se vidi iz obrazloženja rešenja Okružnog suda u Beogradu Gž. 14546/05 od 29. marta 2006. godine, rezultirala ukidanjem presude P. 3819/98 od 29. januara 2004. godine. Pre toga, Okružni sud je vratio spise predmeta prvostepenom sud radi ispravke presude. Neefikasnost Drugog opštinskog suda u Beogradu se nastavila i u ponovnom prvostepenom postupku. Naime, do donošenja nove prvostepene presude održana su samo tri ročišta za glavnu raspravu i to prvo - šest meseci posle vraćanja spisa od strane Okružnog suda, a drugo na kome je saslušan veštak - posle 19 meseci od prvog ročišta, a preko 11 meseci od dobijanja dopunskog nalaza i mišljenja veštaka. Neprihvatljivoj dužini predmetnog parničnog postupka je doprinelo i to što drugostepeni sud kome je žalba na presudu P. 3224/06 od 18. septembra 2008. godine sa spisima predmeta dostavljena 17. juna 2009. godine nije postupao po njoj do 5. maja 2011. godine, kada su spisi predmeta vraćeni prvostepenom sudu radi dopune postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba osnovana i da je u predmetu Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 3442/06 (sada predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 10078/11) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu nematerijalne štete, a imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u cilju otklanjanja posledica povrede prava, utvrdio pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete, koje mogu ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona (tačka 2. izreke), a u tački 3. izreke je naložio nadležnim sudovima da preduzme sve mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

6. Na osnovu iznetog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti