Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja u slučaju kritike javne ličnosti

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu podnosioca, bivšeg javnog funkcionera, koji je tražio naknadu štete zbog povrede časti i ugleda. Sud je utvrdio da sloboda izražavanja medija preteže, jer je podnosilac bio javna ličnost, a sporne informacije od javnog interesa.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . M . iz T, Bosna i Hercegovina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. jula 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. M . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3. 96/16 od 28. aprila 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i slobode izražavanja, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 46. stav 2. Ustava Republike Srbije .

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M . iz T, Bosna i Hercegovina, podneo je Ustavnom sudu, 8. jula 2016. godine, preko punomoćnika R. R, advokata iz T, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž3. 96/16 od 28. aprila 2016. godine , zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na zaštitu podataka o ličnosti, slobode izražavanja, slobode medija i prava na imovinu, zajemčenih članom 21, članom 32. stav 1, članom 36, članom 42. stav 3, članom 46. stav 2, članom 50. stav 4. i članom 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnosilac podneo tužbu protiv tuženih Kompanije „ N.“, glavnog i odgovornog urednika i novinara lista „V .“, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled objavljivanja članka po nazivom „Umesto kazne-fotelja“; da je parnični sud pravnosnažno odbio podnosiočev tužbeni zahtev; da sloboda izražavanja nije apsolutno pravo jer je ista ograničena pravom ugleda drugih lica, u konkretnom slučaju ugledom podnosioca ustavne žalbe; da je u parničnim presudama konstatovano da je sporni novinarski članak napisan povodom skupštinske rasprave, pri čemu podnosilac ustavne žalbe ističe da skupštinske rasprave nije bilo jer dnevni red se dnice skupštine nije ni usvojen; da su njegovi demanti u vezi spornog članka objavljeni u dnevnom listu „V.“ tek 14. septembra 2009. godine, što je 30 dana posle objavljivanja spornog članka, a što je u suprotnosti sa članom 47. i 50. Zakona o javnom informisanju; da mu je povređena pretpostvka nevinosti.

Podnosilac ustavne žalbe je predlažio da Ust avni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu drugostepenu parničnu presudu . Tražio je „kompenzaciju na ime suđenja van svakog razumnog roka u iznosu od 500.000,00 dinara“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i dokumentacije priložene uz nju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

M. M , ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je tužbu Višem sudu u Beogradu protiv prvotuženog k ompanije „N.“, drugotuženog M . V, glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista „V.“, trećetuženog R . G, novinara dnevnog lista „V.“, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled objavljivanja članka od 14. avgusta 2009. godine po d nazivom „Umesto kazne-fotelja u dnevnom listu „V.“.

Viši sud u Beogradu je presudom P3. 92/12 od 23. decembra 2015. godine odbio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž3. 96/16 od 28. aprila 2016. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepenu presudu . U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je u dnevnom listu „V.“ objavljen članak po d naslovom „Umesto kazne-fotelja“, u kome se, između ostalog, navodi da se tužilac M. M . nalazi u sukobu interesa i da ga opozicija optužuje, uz navođenje izjava odbornika PDP-a u lokalnom parlamentu S. V . i odbornika S . PC B . M, da je tužilac između ostalog mimo zakona, uz pomoć falsifikovanih i lažnih papira seo u direktorsku fotelju, a ta funkcija nije mogla da mu pripadne pošto je prethodno pravnosnažno osuđivan na godinu dana zatvora uslovno, zbog malverzacija prilikom podele stanova u „I .“, kao i da je nelegalno otkupio stan u t. naselju „G .“ koji je dobio od „I.“ pod uslovom da ostane narednu deceniju u fabrici, što nije učinio, nego je prešao u „H, ali stan nije vratio, već ga nelegaln o otkupio četiri godine kasnije“; da se tužilac obratio tuženom 27. avgusta 2009. godine i da su objavljeni demanti tužioca u skraćenoj verziji 29. avgusta 2009. godine u predmetnom listu (na 10 . stranici presude Višeg suda u Beogradu P3. 92/12 od 23. decembra 2015. godine je utvrđeno da su demanti objavljeni 14. septembra 2009. godine i konstatovana je sadržina demanti ) ; da je osma sednica skupštine opštine T. zakazana za 12. avgust 2009. godine sa jednom tačkom dnevnog reda – izjašnjavanje na upi t Republičke komisije za utvrđivanje sukoba in teresa, ali i da je odmah nakon glasanja na predloženi dnevni red sednica završena, s obzirom na to da dnevni red nije usvojen; da su pre odlučivanja o dnevnom redu opozicioni odbornici raspravljali i ukazivali da je potrebno da se pitanje sukoba interesa razreši, tako da je osim odbornika S. V, govorio i odbornik V . M, kao i drugi opozicioni odbornici, a o sukobu interesa tužioca M . M; da su u vreme održavanja skupštine predstavnici medija prisustvovali sednici, s tim da tokom zasedanja nisu imali pravo da postavljaju pitanja, ali su zatim odbornici dali izjave u skupštinskoj sali, i to odbornik S. V . koji je ponovio i u predvorju prisutnim novinarima istu izjavu koju je dao i u skupštinskoj sali; da ne postoji odgovornost tuženih zbog objavljenog teksta, s obzirom na to da su sporne informacije prenete autoru teksta, tuženom novinaru R . G, od strane odbornika s kupštine opštine T. iz skupštinske rasprave; da prema članu 82. Zakona o javnom informisanju, ne postoji odgovornost tuženih za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu; da je u konkretnom slučaju utvrđeno da su sporne informacije prenete povodom skupštinske rasprave odbornika pre usvajanja dnevnog reda na osmoj sednici skupštine opštine T . od 12. avgusta 2009. godine, kojoj su prisustvovali i predstavnici javnog informisanja, a da su tuženi te informacije preneli i objavili verodostojno i potpuno; da je u vreme objavljivanja navedene informacije tužilac bio javna ličnost sa dvostrukom ulogom , i to odbornik skupštine i direktor važnog preduzeća, te da javna ličnost mora imati veći stepen tolerancije prilikom davanja informacija u štampi, a kako je to propisano odredbom člana 9. Zakona o javnom informisanju; da imajući u vidu napred navedeno, kao i činjenicu da je tužiočev demanti objavljen u predmetnim novinama , to tužilac nema pravo na naknadu nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog objavljivanja neistinitih informacija, imajući u vidu da su u predmetnom članku verno prenete tuđe izjave i mišljenja; da činjenica da sednica počinje usvajanjem dnevnog reda, te da ista nije održana, jer dnevni red nije usvojen, nije od uticaja na činjenicu da je označenom prilikom rasprava postojala, te da su odbornici ukazivali da je potrebno da se pitanje sukoba interesa reši, a u kom momentu su i iznete navedene informacije o tužiocu, kao odborniku skupštine i direktoru preduzeća; da se sadržina novinskog članka na koji se tužilac poziva odnosi na obavljanje njegove funkcije i radi se o informacijama važnim za javnost; da je odredbom člana 37. Zakona o javnom informisanju propisano da se niko ne sme označiti učiniocem kakvog kažnjivog dela, odnosno oglasiti krivim ili odgovornim pre pravnosnažne odluke suda ili drugog nadležnog organa, a u konkretnom slučaju je preneta tačna informacija da je ovde tužiocu pravnosnažnom presudom K. 199/04 od 9. marta 2005. godine izrečena uslovna osuda, zbog čega nije povređena pretpostavka nevinosti spornim člankom.

4. Ustavom je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči sloboda mišljenja i izražavanja, kao i sloboda da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (član 46. stav 1.); da se sloboda izražavanja može zakonom ograničiti, ako je to neophodno radi zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije (član 46. stav 2.); da ostvarivanje prava na ispravku neistinite, nepotpune ili netačno prenete informacije kojom je povređeno nečije pravo ili interes i prava na odgovor na objavljenu informaciju uređuje se zakonom (član 50. stav 4.).

Zakonom o javnom informisanju („Službeni glasnik RS“, br. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 i 41/11), koji se primenjivao u konkretnom slučaju, bilo je propisano: da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost, kao i da su novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta (član 3.); da su nosiocima državnih i političkih funkcija ograničena prava na zaštitu privatnosti koja imaju lica na koja se odnosi informacija, ako je informacija važna za javnost s obzirom na činjenicu da lice na koje se odnosi informacija vrši određenu funkciju, da su prava lica iz stava 1. ovog člana ograničena su srazmerno opravdanom interesu javnosti u svakom konkretnom slučaju (član 9.); da lice na koje se lično odnosi informacija podesna da povredi njegovo pravo ili interes može od odgovornog urednika zahtevati da, bez naknade, objavi odgovor u kome ono tvrdi da je informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta (član 47. stav 1.); da je odgovorni urednik dužan da odgovor objavi bez odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju dnevne štampe, odnosno u drugoj narednoj dnevnoj emisiji od prispeća odgovora (član 50. stav 1); da ako odgovorni urednik ne objavi odgovor, tužba za objavljivanje odgovora podnosi se u roku od 30 dana od dana isteka roka za objavljivanje odgovora iz st. 1. i 2. ovog člana (član 50. stav 3.); da svako lice na koje se odnosi netačna, nepotpuna ili druga informacija čije je objavljivanje u skladu sa ovim zakonom zabranjeno, kao i lice kome nije objavljena ispravka, odgovor ili druga informacija čije objavljivanje ima pravo da traži od javnog glasila, u skladu sa ovim zakonom, a koje zbog njenog objavljivanja, odnosno neobjavljivanja trpi štetu, ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete u skladu sa opštim propisima i odredbama ovog zakona, nezavisno od drugih pravnih sredstava koja tom licu stoje na raspolaganju (član 79.); da novinar, odgovorni urednik i pravno lice koje je osnivač javnog glasila ne odgovaraju za štetu ako je neistinita ili nepotpuna informacija verno preneta iz javne skupštinske rasprave ili javne rasprave u skupštinskom telu ili iz sudskog postupka ili iz dokumenta nadležnog državnog organa (član 82.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) je propisano: da će sud za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud , u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigl edno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je podneo tužbu Višem sudu u Beogradu protiv prvotuženog kompanije „N.“, drugotuženog M. V, glavnog i odgovornog urednika dnevnog lista „V .“, trećetuženog R. G, novinara dnevnog lista „V.“, radi naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti i ugleda usled objavljivanja članka od 14. avgusta 2009. godine pod nazivom „Umesto kazne-fotelja u dnevnom listu „V.“.

Podnosilac ustavne žalbe svoju tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zasniva na tvrdnji da su njegovi demanti u vezi spornog članka objavljeni u dnevnom listu „V.“ tek 14. septembra 2009. godine, što je 30 dana posle objavljivanja spornog članka, a što je u suprotnosti sa čl. 47. i 50. Zakona o javnom informisanju.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da je pravo na odgovor na objavljenu informaciju ustavno pravo (član 50. stav 4. Ustava), ali da se ostvarivanje ovog ustavnog prava uređuje zakonom – Zakonom o javnom informisanju. Navedenim zakonom je propisano da lice na koje se lično odnosi informacija podesna da povredi njegovo pravo ili interes može od odgovornog urednika zahtevati da, bez naknade, objavi odgovor u kome ono tvrdi da je informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta (član 47. stav 1. Zakona o javnom informisanju). Ustavni sud konstatuje da je odgovor podnosioca usta vne žalbe objavljen u dnevnom listu „V.“. Međutim, navedeni zakon propisuje rok za objavljivanje odgovora – odgovorni urednik dužan je da odgovor objavi bez odlaganja, a najkasnije u drugom narednom broju dnevne štampe (član 50. stav 1. Zakona o javnom informisanju, „V .“ jesu dnevna štampa). U konkretnom slučaju podnosilac ustavne žalbe se 27. avgusta 2009. godine obratio tuženom sa zahtevom da se objavi demanti na istom mestu i na istim stranicama na kojima je objavljen sporni članak. Demanti podnosioca ustavne žalbe je objavljen u navedenoj dnevnoj štampi 14. septembra 2009. godine (10 . stranica presude Višeg suda u Beogradu P3. 92/12 od 23. decembra 2015. godine) . Dakle, u konkretnom slučaju očigledno nije poštovan rok za objavljivanja podnosiočevog odgovora iz člana 50. stav 1. Zakona o javnom informisanju, pri čemu je u konkretnom slučaju bilo bespredmetno podnošenje tužbe za objavljivanje odgovora, jer je odgovor objavljen pre isteka roka za podnošenje predmetne tužbe. Ustavni sud nalazi da o bjavljivanje odgovora u tom kratkom zakonskom roku ima svoj legitimni razlog, s obzirom na to da su infomacije – vesti iznete u spornom članku još aktuelne, te odgovor koji je objavljen u zakonskom roku zajedno sa spornim člankom daje širu i eventualno drugačiju sliku u vezi sa informacijama koje su iznete u spornom članku. U tom smislu treba imati u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava da su vesti roba kojoj brzo ističe rok trajanja i da odlaganje objavljivanja vesti, čak i na kratko vreme, može u velikoj meri da oduzme na vrednosti i zanimljivost i (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Koprivica protiv Crne Gore, broj 41158/09, od 22. novembra 2015. godine, stav 69.).

Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi, suprotno prvostepenoj presudi, (pogrešno) utvrdio datum objavljivanja odgovora podnosioca – 29. avgust 2009. godine.

Ustavni sud, međutim, ocenjuje da činjenična greška Apelacionog suda u Beogradu u pogledu datuma objavljivanja odgovora podnosioca ustavne žalbe u dnevnom listu „V .“ i objavljivanje podnosiočevog odgovora nakon proteka zakonskog roka, suštinski nisu doveli u sumnju pravičnost parničnog postupka u celini. Naime, propust u vremenu ni je takvog z načaja i inteziteta da bi vodio ka zaključku da je povređeno Ustavom garantovano pravo na pravično suđenje u odnosu na podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud ocenjuje da razlozi koji su dati u prvostepenoj presudi i osporenoj drugostepenoj presudi (za odbijanje tužbenog zahteva – davanje prevage slobodi izražavanja) imaju pretežniji i odlučujući značaj u odnosu na momenat objavljivanja podnosiočevog odgovora, a koja činjenica ne bi dovela do drugačijeg ishoda postupka. Zatim, podnosilac ustavne žalbe je bio nosilac ne samo javne, već i političke funkcije (on je bio direktor javnog preduzeća u T, i odbornik vladajuće partije u skupštini opštine, odnosno grada T.). Podnosilac ustavne žalbe je kao nosilac političke funkcije svesno svoju ličnost i ponašanje izložio kritici javnosti, pri čemu mišljenje i stavovi političara utiču na formiranje mišljenja javnog mnjenja. Upravo iz navedenih razloga podnosiocu ustavne žalbe su kao nosiocu političke funkcije bila lakše dostupna sredstva javnog informisanja (štampani mediji, audio-vizuelni mediji i elektronski mediji), za razliku od pojedinca čija rad nije javan, kome sredstva javnog informisanja nisu dostupna i blagovremeno objavljivanje odgovora u dnevnoj štampi u kojoj je objavljen sporni članak predstavlja, po pravilu, za to lice jedini advekatan način odbrane od onoga što je izneto u spornom članku. Podnosilac ustavne žalbe je svoju odbranu na informacije koje su iznete u spornom članku mogao da iznese ne samo u dnevnom listu „V.“, već i u drugim štampanim medijama, kao i u drugim vrstama medija, i to ne samo jednom, već faktički dok traje njegov odbornički mandat.

U vezi tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je povređena Ustavom zajemčena pretpostavka nevinosti, Ustavni sud je, pre svega, imao u vidu da u postupku u kome su donete osporene presude nije odlučivano o krivičnoj odgovornosti podnosioca ustavne žalbe, već o osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca za naknadu nematerijalne štete zbog objavljivanje članka u dnevnom listu. Pored toga, Ustavni sud ističe da krivičnu odgovornost utvrđuje sud u krivičnom postupku. Po shvatanju Ustavnog suda, Ustavom zajemčena pretpostavka nevinosti može biti povređena, između ostalog, ako se u aktu državnog organa izražava stav o krivici nekog lica za izvršeno krivično delo, a da to lice prethodno nije oglašeno krivim za to krivično delo u krivičnom postupku sprovedenom u skladu sa zakonom, a što ovde nije slučaj.

6. Ustavni sud zatim ukazuje da sloboda izražavanja spada u relativne slobode, jer podleže određenim ograničenjima, utvrđenim odredbom člana 46. stav 2. Ustava. Jedno od tih ustavnih ograničenja slobode izražavanja jeste zaštita prava i ugleda drugih, pri čemu se ta zaštita ostvaruje i kroz poštovanje garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se pozvao podnosilac ustavne žalbe .

Ustavni sud dalje ukazuje na svoj stav da sloboda izražavanja iz člana 46. stav 1. Ustava predstavlja pravo da se neometano od bilo koga izražavaju mišljenja, informacije i ideje, bez obzira na sadržinu i njihovo dejstvo (nezavisno od toga da li informacija predstavlja činjenični, vrednosni ili mešoviti sud, da li je informacija politička, obrazovna, informativna, sa naučnom, umetničkom ili nekom drugom vrednošću). Pored toga, Ustavni sud ukazuje da sloboda izražavanja važi ne samo za „informacije“ ili „ideje“ koje su povoljne ili se smatraju neuvredljivim, već i za one koje vređaju, šokiraju ili uznemiravaju (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Castells protiv Španije, predstavka broj 11798/85, od 23. aprila 1992. godine, stav 42.). Ona obuhvata, pored ostalog, pravo na nepristrasne, dobronamerne informacije od javnog interesa, čak i kada predmetna publikacija podrazumeva štetne izjave o pojedincima (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lepojić protiv Srbije, predstavka broj 13909/05, od 2. oktobra 2007. godine, stav 74.).

Ustavni sud pri tom ukazuje da posebnu zaštitu prava na slobodu izražavanja uživaju novinari i mediji zbog svoje naročito važne društvene uloge. Sa druge strane, sloboda izražavanja podrazumeva i određene dužnosti i odgovornosti novinara i javnih glasila. Novinar i urednik javnog glasila dužni su da pre objavljivanja informacija, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost (član 3. stav 1. Zakona o javnom informisanju). Ta dužnost je od posebne važnosti kada se objavljuju informacije koje štete ugledu pojedinca, pa se stoga zahteva da novinari postupaju u dobroj nameri kako bi pružili precizne i pouzdane informacije u skladu sa novinarskom etikom (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Goodwin protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 17488/90, od 27. marta 1996. godine, stav 39, Bladet Tromso i Stensaas protiv Norveške, predstavka broj 21980/93, od 20. maja 1999. godine, stav 65.).

Iako mediji ne smeju da prekorače određene granice, posebno u vezi sa ugledom i pravima drugih, njihova dužnost je da saopštavaju, na način dosledan njihovim obavezama i odgovornostima, informacije i ideje o svim pitanjima od javnog interesa. Ne samo da su mediji dužni da saopštavaju takve informacije i ideje, već javnost ima pravo da ih prima. Da je drugačije, mediji ne bili u mogućnosti da vrše svoju vitalnu ulogu „čuvara javnosti“ . Prema članu 51. stav 1. Ustava, svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obavešten o pitanjima od javnog značaja, a sredstva javnog informisanja su dužna da to pravo i poštuju. Javna glasila slobodno objavljuju ideje, informacije i mišljenja o pojavama, događajima i ličnostima o kojima javnost ima opravdan interes da zna, saglasno odredbi člana 4. stav 1. Zakona o javnom informisanju. Novinarska sloboda, takođe, obuhvata i moguće pribegavanje određenom stepenu preterivanja ili čak provokaciji (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Dalban protiv Rumunije, predstavka broj 28114/95, od 28. septembra 1999. godine, stav 45.). Takođe, granice dopuštene kritike su prema praksi Evropskog suda, koju prihvata Ustavni sud, znatno šire u odnosu na političare, nosioce javne funkcije, nego u odnosu na druga lica (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bodrožić protiv Srbije, predstavka broj 32550/05, od 2. juna 2009. godine, stav 54.). Tako je propisano i odredbom člana 9. stav 1. Zakona o javnom informisanju. Stoga, političari i nosioci javnih funkcija moraju da imaju veći stepen toler ancije na kritike koje se odnose na njih, u odnosu na pojedince čiji rad nije javan, niti izložen javnom mnjenju .

U vezi izloženog, Ustavni sud najpre ocenjuje da je podnosilac ustavne žalbe u tren utku objavljivanja spornog novinskog članka bio odbornik Skupštine grada T. i direktor važnog preduzeća u T, pre ma tome radi se licu koje je bi lo nosilac političke i javne funkcije, te stoga, podnosilac treba da ima veći stepen tolerancije na informacije sadržane u spornom novinskom članku. Zatim, informacije koje su sadržane u spornom novinskom članku isključivo su se odnosile na javnu funkciju koju je obavljao podnosilac ustavne žalbe, sporni novinski članak je doprineo debati od opšteg interesa, odnosno bavio se pitanjima od javnog značaja i informisanje javnosti o tome bilo u skladu sa ulogom štampe koju ima u društvu . Zatim, iz same sadržine novinskih članka, po oceni Ustavnog suda, proizlazi da nije postojala namera omalovažavanja (animus iniurandi) ličnosti podnosioca ustavne žalbe, već isključivo obaveštavanje javnosti o informacijama od javnog interesa.

Ustavni sud dalje ukazuje da izveštavanje zasnovano na intervjuima (izjavama trećih lica) predstavlja jedno od najvažnijih sredstava pomoću kojih je štampa u mogućnosti da igra svoju ulogu „čuvara javnosti.“ Sankcija za novinara zbog „asistiranja“ prilikom širenja izjava koje je dalo neko lice značajno bi u negativnom smislu uticala na doprinos štampe diskusijama o pitanjima koja su od javnog interesa, i ona ne bi trebal o da bude predviđena sem ako za to ne posto je naročito jaki razlozi (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Jersild protiv Danske, broj 15890/89, od 23. septembra 1994. godine, stav 35.). Navedeno je primenjivo i u konkretnom slučaju, jer je sporni novin ski član ak napisan povodom skupštinske rasprave odbornika pre usvajanja dnevnog reda na osmoj sednici skupštine opštine T. od 12. avgusta 2009. godine , da je identitet lica (odbornika) koji su izneli sporne informacije poznat, a da su tuženi te informacije preneli i objavili verodostojno i potpuno, bez komentara tuženih .

Konačno, u kontekstu pitanja odnosa slobode izražavanja i prava na čast i u gled lica, bitna je činjenica da li je podnosiocu ustavne žalbe kao oštećenoj osobi data prilika da se brani (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bergens Tidendeand Others protiv Norveške, predstavka broj 26132/95, st. 57 i 58, od 2. maja 2000. godine, kao i odluke Ustavnog suda Už-7801/2012 od 8. oktobra 2015. godine i Už-7490/2013 od 26. novembra 2015. godine). Kao što je konstatovano, u dnevnom listu „ V.“ 14. septembra 2009. godine 2009. godine objavljeni su demanti podnosioca ustavne žalbe povodom spornog novinskog članka, te se mora smatrati da je prilika oštećenom da se brani bila pružena.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž3. 96/16 od 28. aprila 2016. godine nisu povređen i pravo na pravično suđenje i sloboda izražavanja, zajemčeni članom 32. stav 1. i članom 46. stav 2. Ustava , te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

8. Kako podnosilac navode o povredi drugih označenih prava i načela zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje i slobod e izražavanja , a koji su razmatrani u prethodnoj tački obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede drugih označenih ustavnih prava.

9. U vezi tvrdnje o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre ukazuje da se ustavnom žalbom suštinski osporavaju pojedinačni akti, a u prilog navedenom je to da podnosilac nije naveo niti konkretizovao periode neaktivnosti i određene radnje ili neopravdana nečinjenja sudova u predmetnom pos tupku. Imajući u vidu navedeno, kao i to da u zahtevu nije postavljen zahtev za utvrđenje navedenog ustavnog prava, Ustavni sud nije posebno razmatrao pitanje povrede ovog ustavnog prava.

10. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o slobodi izražavanja u slučaju kritike javne ličnosti

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti