Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv pravnosnažne osuđujuće presude za ubistvo

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv pravnosnažne presude za krivično delo ubistvo. Sud je utvrdio da navodi o povredama procesnih prava, uključujući pristrasnost sudije, nezakonito saslušanje svedoka i odsustvo sa rekonstrukcije, nisu osnovani.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Stanka Milanović, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slađana Ognenoskog, na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. februara 2009. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slađana Ognenoskog izjavljena protiv presude Okružnog suda u Subotici K. 49/06 od 22. avgusta 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2004/06 od 27. novembra 2006. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađan Ognenoski, trenutno na izdržavanju kazne zatvora u Kazneno-popravnom zavodu Sremska Mitrovica, podneo je Ustavnom sudu blagovremenu i dozvoljenu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Subotici K. 49/06 od 22. avgusta 2006. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2004/06 od 27. novembra 2006. godine. Navedene presude podnosilac ustavne žalbe osporava zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenih članom 32. Ustava Republike Srbije, povrede posebnih prava okrivljenog zajemčenih članom 33. Ustava i povrede pravne sigurnosti u kaznenom pravu zajemčene članom 34. Ustava.
Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je pravnosnažno osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina za krivično delo koje nije počinio - ubistvo Darka Varge iz Subotice. Istakao je da su osporene presude donete uz bitne povrede odredaba Zakonika o krivičnom postupku, jer je sudija dr Senad Džinić morao biti izuzet iz sastava pretresnog veća, pošto je učestvovao u donošenju odluka u predmetima II Kv. 102/06, II Kv. 131/06 i II Kv. 245/06 u kojima je u ovom krivičnom postupku odlučivano o produženju pritvora protiv podnosioca ustavne žalbe. Dalje je naveo da mu je uskraćeno pravo na prisustvo delimičnoj rekonstrukciji predmetnog krivičnopravnog događaja održanoj 10. jula 2006. godine i da mu je time povređeno pravo na suđenje u prisustvu optuženog, kao i da mu je onemogućeno ispitivanje svedoka Zorana Stefanovića na glavnom pretresu, te da je saslušanje ovog svedoka sprovedeno na način suprotan zakonu. Istakao je i da je sud „iskonstruisao“ nalaz Biološkog fakulteta u Beogradu u kome je navedeno da njihovi stručnjaci nisu mogli utvrditi DNK profil iz uzoraka materijala uzetih prilikom dopunskog uviđaja lica mesta, pa time ni potvrditi da se uopšte radi o ljudskoj krvi, a sud je taj nalaz iskoristio kao dokaz na kome zasniva presudu. Predložio je da Ustavni sud ukine osporene presude i da se ceo postupak vrati u fazu prvostepenog suđenja, radi zakazivanja novog glavnog pretresa na kome će se zakonito i pravilno utvrditi činjenice koje su od značaja za odluku o njegovoj krivičnoj odgovornosti.
2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je propisano da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama člana 33. Ustava, kojima su garantovana posebna prava okrivljenog, utvrđeno je: da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane (stav 2.); da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom (stav 3.); da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (stav 4.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (stav 5.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (stav 6.); da lice koje je okrivljeno ili kome se sudi za krivično delo nije dužno da daje iskaze protiv sebe ili protiv lica bliskih sebi, niti da prizna krivicu (stav 7.); da sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (stav 8.).
Odredbama člana 34. Ustava, kojima je zajemčena pravna sigurnost u kaznenom pravu, utvrđeno je: da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena (stav 1.); da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca, kao i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (stav 2.); da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (stav 3.); da niko ne može biti gonjen ni kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili za koje je optužba pravnosnažno odbijena ili postupak pravnosnažno obustavljen, niti sudska odluka može biti izmenjena na štetu okrivljenog u postupku po vanrednom pravnom leku, te da istim zabranama podleže vođenje postupka za neko drugo kažnjivo delo (stav 4.); da je, izuzetno, ponavljanje postupka dopušteno u skladu s kaznenim propisima, ako se otkriju dokazi o novim činjenicama koje su, da su bile poznate u vreme suđenja, mogle bitno da utiču na njegov ishod ili ako je u ranijem postupku došlo do bitne povrede koja je mogla uticati na njegov ishod (stav 5.); da krivično gonjenje i izvršenje kazne za ratni zločin, genocid i zločin protiv čovečnosti ne zastareva (stav 6.).
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta broj K. 49/06 Okružnog suda u Subotici i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:
Presudom Okružnog suda u Subotici K. 49/06 od 22. avgusta 2006. godine, podnosilac ustavne žalbe Slađan Ognenoski, kao prvooptuženi i Vladimir Plavšić, kao drugooptuženi, oglašeni su krivim zato što su 16. avgusta 1992. godine u popodnevnim časovima, u Subotici, u podrumskim prostorijama zgrade pod lokalnim nazivom „Žuta kuća“, koja se nalazi u ulici Štrosmajerovoj broj 11, po prethodnom dogovoru, na podmukao način i iz koristoljublja, lišili života maloletnog Varga Darka iz Subotice, pa ih je sud za izvršeno krivično delo ubistva iz člana 47. stav 2. tačka 1. i 4. KZ RS osudio na kazne zatvora u trajanju od po 15 godina i obavezao ih da solidarno plate troškove krivičnog postupka.
Presudom Vrhovnog suda Srbije Kž. I 2004/2006 od 27. novembra 2006. godine delimično je preinačena presuda Okružnog suda u Subotici K. 49/06 od 22. avgusta 2006. godine, tako što je Vrhovni sud krivičnopravne radnje optuženih Slađana Ognenoskog i Vladimira Plavšića opisane u izreci ožalbene presude, pravno kvalifikovao kao krivično delo ubistvo iz koristoljublja izvršeno u saizvršilaštvu, iz člana 47. stav 2. tačka 4. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, pa je optuženog Slađana Ognenoskog osudio na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 18. februara 2006. godine pa do pravosnažnosti presude, a optuženog Vladimira Plavšića takođe na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina, u koju kaznu mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru počev od 18. februara 2006. godine pa do pravosnažnosti presude, dok su žalbe optuženog Slađana Ognenoskog, njegovog branioca i branioca optuženog Vladimira Plavšića, u preostalom delu, odbijne kao neosnovane.

U obrazloženju drugostepene presude Vrhovnog suda je, između ostalog, istaknuto da je činjenična osnova ožalbene presude Okružnog suda potpuna i razumljiva, neprotivrečna sama sebi, da je stav prvostepenog suda u celosti određen u pogledu dinamike događaja, uloge optuženih i svedoka Stefanović Zorana. Navedeno je da je prvostepeni sud pravilno cenio izvedene dokaze i odbrane optuženih, pa je u skladu sa odredbom člana 352. stav 1. i 2. Zakonika o krivičnom postupku presudu zasnovao na činjenicama i dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu i pri tome potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje. Prvostepeni sud je za svoja utvrđenja koristio dokaz - saslušanje svedoka Zorana Stefanovića, sprovedenog na glavnom pretresu, a ne iskaz dat pred službenim licima MUP Republike Srbije u pretkrivičnom postupku. Istaknuto je da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da su optuženi Slađan Ognenoski i Vladimir Plavšić izvršili krivično delo kako je to detaljno opisano u prvostepenoj presudi, kao i da je prvostepeni sud detaljno i sa puno analitičnosti cenio iskaz svedoka Zorana Stefanovića, dajući za svoje zaključivanje apsolutno uverljive i logične razloge koje je prihvatio i Vrhovni sud. Vrhovni sud je, ispitujući pobijanu presudu u delu odluke o kazni, našao da je prvostepeni sud prilikom odmeravanja vrste i visine kazne pravilno cenio sve okolnosti koje u smislu člana 41. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije utiču da kazna bude veća ili manja, i našao da olakšavajućih okolnosti na strani optuženih nema.
4. Za odlučivanje Ustavnog suda po podnetoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 70/01 i 68/02 i "Službeni glasnik RS", br. 58/04, 85/05, 115/05) i Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 46/06, 49/07 i 122/08) koji je stupio na snagu 10. juna 2006. godine.
Odredbom člana 24. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku iz 2001. godine (u daljem tekstu: ZKP) je utvrđeno da prvostepeni sudovi, u veću sastavljenom od trojice sudija, odlučuju o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kad je to određeno ovim zakonikom, donose odluke u prvom stepenu van glavnog pretresa, sprovode postupak i donose presudu po odredbama člana 534. stava 2. do 6. ovog Zakonika i stavljaju predloge u slučajevima predviđenim u ovom Zakoniku ili u drugom zakonu.
Odedbama člana 40. ZKP je propisano da sudija ili sudija-porotnik ne može vršiti sudijske dužnosti: 1) ako je oštećen krivičnim delom; 2) ako mu je okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, a po tazbini do drugog stepena; 3) ako je sa okrivljenim, njegovim braniocem, tužiocem ili oštećenim u odnosu staraoca, staranika, usvojioca, usvojenika, hranioca ili hranjenika; 4) ako je u istom krivičnom predmetu vršio istražne radnje, ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca, ili je saslušan kao svedok ili kao veštak; 5) ako je u istom predmetu učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili ako je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom; 6) ako postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost.
Odredbama člana 111. ZKP je propisano: da radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica koje su od značaja za razjašnjenje stvari, organ koji vodi postupak može odrediti rekonstrukciju događaja, koja se obavlja tako što će se ponoviti radnje ili situacije u uslovima pod kojima se prema izvedenim dokazima događaj odigrao, kao i da će se, ako su u iskazima pojedinih svedoka ili okrivljenih radnje ili situacije različito prikazane, rekonstrukcija događaja, po pravilu, posebno izvršiti sa svakim od njih (stav 1.); da se rekonstrukcija ne sme obaviti na način kojim se vređa javni red i moral ili se dovodi u opasnost život ili zdravlje ljudi (stav 2.); da se prilikom rekonstrukcije mogu, po potrebi, ponovo izvesti pojedini dokazi (stav 3.).
Članom 332. ZKP je propisano da ako je svedok ili veštak pri ranijem saslušanju naveo činjenice kojih se više ne seća ili ako odstupi od svog iskaza, predočiće mu se raniji iskaz, odnosno ukazaće mu se na odstupanje i upitaće se zašto sada iskazuje drukčije, a po potrebi, pročitaće se njegov raniji iskaz ili deo tog iskaza.
Odredbama člana 334. ZKP je propisano: da ako se na glavnom pretresu sazna da svedok ili veštak ne može doći pred sud ili mu je dolazak znatno otežan, veće može, ako smatra da je njegov iskaz važan, narediti da ga van glavnog pretresa sasluša predsednik veća ili sudija član veća, ili da saslušanje obavi istražni sudija suda na čijem se području svedok, odnosno veštak nalazi (stav 1.); da će ako je potrebno da se izvrši uviđaj ili rekonstrukcija van glavnog pretresa, to učiniti predsednik veća ili sudija član veća (stav 2.); da će se stranke, branilac i oštećeni obavestiti uvek kada će se i na kom mestu saslušati svedok, odnosno izvršiti uviđaj ili rekonstrukcija, sa upozorenjem da mogu prisustvovati tim radnjama, a ako je optuženi u pritvoru, o potrebi njegovog prisustva tim radnjama odlučuje veće, kao i da kad stranke i oštećeni prisustvuju izvođenju tih radnji, imaju prava propisana u članu 251. stav 7. ovog zakonika (stav 3.).
Članom 107. Zakonika o krivičnom postupku iz 2006. godine je propisano da je zabranjeno oštećenom ili svedoku postavljati pitanja koja se odnose na njegov polni život i seksualne sklonosti, političko i ideološko opredeljenje, rasno, nacionalno i etničko poreklo, moralne kriterijume, druge isključivo lične i porodične okolnosti, osim izuzetno, ako su odgovori na takva pitanja neposredno i očigledno povezani sa potrebom razjašnjenja bitnih obeležja krivičnog dela koje je predmet postupka.
Odredbom člana 555. navedenog Zakonika o krivičnom postupku je propisano da ovaj zakonik stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjivaće se od 31. decembra 2010. godine, izuzev odredaba čl. 107, 110, čl. 117. do 122. i čl. 333. do 335. ovog zakonika koje će se primenjivati od dana stupanja na snagu zakonika.
5. Analizirajući osporene pojedinačne akte sa stanovišta navedenih Ustavnih i zakonskih odredaba, Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe u kojima se ističe da je član sudskog veća - sudija dr Senad Džinić morao biti izuzet i da nije mogao vršiti sudijsku dužnost, jer je učestvovao u donošenju odluka u predmetima II Kv. 102/06, II Kv. 131/06 i II Kv. 245/06. Navedenim odredbama člana 40. ZKP regulisano je izuzeće sudije ili sudije porotnika u vršenju sudijske dužnosti. Sudija dr Senad Džinić je bio predsednik vanpretresnog veća Okružnog suda u Subotici prilikom donošenja rešenja II Kv. 102/06 od 17. marta 2006. godine, II Kv. 131/06 od 13. aprila 2006. godine i II Kv. 245/06 od 11. avgusta 2006. godine, koja se odnose na produženje pritvora tokom istrage i nakon podignute optužnice podnosiocu ustavne žalbe i drugookrivljenom, ali to prema navedenim odredbama ZKP nije razlog za izuzeće sudije. Navedeni sudija prethodno nije vršio istražne radnje, niti je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom. Istražni sudija u ovom krivičnom predmetu, a koji se vodio pod brojem Ki.16/06, bila je sudija Zlatica Rakić. Stoga je Ustavni sud ocenio da učešće sudije dr Senada Džinića kao člana sudećeg - pretresnog veća u predmetu K. 49/06 nije učinjena povreda odredaba krivičnog postupka, niti je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.
Ustavni sud nalazi da podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno ni pravo zagarantovano odredbom člana 33. stav 5. Ustava, s obzirom da prvostepeni sud nije saslušao svedoka Zorana Stefanovića na način suprotan odredbi člana 332. ZKP, kako to podnosilac tvrdi. Na glavnom pretresu održanom 4. jula 2006. godine saslušan je navedeni svedok, koji je tom prilikom izjavio da se u vreme saslušanja pred istražnim sudijom sećao mnogih detalja ovog događaja i da je to sve izneo istražnom sudiji, ali da se na dan pretresa ne može više setiti svih detalja. Nakon toga je od predsednice sudećeg veća upozoren da zbog načela neposrednosti postupka mora da iznese iskaz kao svedok na pretresu pred većem i optuženima, a ukoliko se nečeg ne seća, tada je sud u obavezi da mu predoči sadržinu iskaza iz predhodnog postupka uz poziv da se izjasni da li je to njegov iskaz i da li ostaje kod predočenih navoda. Na izričitu molbu svedoka Stefanovića da mu se predoči ranije dati iskaz, postupajuća predsednica veća je potom pročitala zapisnik o njegovom saslušanju pred istražnim sudijom od 1. marta 2006. godine, a svedok je kategorički potvrdio da je to upravo ono što je izjavio u istrazi, da u celosti ostaje kod navedene izjave, te da nema više ništa da doda ili ispravi, jer je istina sve ono što je rekao, a što je mu je prethodno podnosilac ustavne žalbe detaljno ispričao. Nakon toga su i sud i branilac podnosioca ustavne žalbe dodatno postavljali pitanja svedoku Zoranu Stefanoviću, koji je, po upozorenju suda da nije dužan da odgovori, uskratio jedino odgovor na pitanje da li je pregledan od strane psihijatra i da li je kod njega ustanovljena neka bolest psihijatrijske prirode. Prema odredbi člana 107. novog Zakonika o krivičnom postupku, koji se primenjuje od 10. juna 2006. godine, postavljanje ovakvog pitanja svedoku je izričito zabranjeno, jer se odnosi na njegove isključivo lične (zdravstvene) okolnosti, a odgovor nije neposredno i očigledno povezan sa potrebom razjašnjenja bitnih obeležja krivičnog dela koje je predmet postupka, niti je duševno stanje svedoka na bilo koji pravno relevantan način prethodno dovedeno u sumnju ili kompromitovano pred postupajućim sudom. Stoga je Ustavni sud ocenio da navedenim izvođenjem dokaza, kroz neposredno saslušanje svedoka na glavnom pretresu, nije došlo do povrede prava podnosioca ustavne žalbe da svedočenje osporava, te da svedoku postavlja pitanja koja su u vezi sa njegovim iskazom i predmetom optužbe, a što je branilac podnosioca ustavne žalbe neometano i činio, kako to proističe iz zapisnika sa glavnog pretresa od 4. jula 2006. godine. Takođe, uvidom u navedeni zapisnik sa glavnog pretresa, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije lično, mimo svog branioca, postavljao pitanja svedoku Zoranu Stefanoviću, ali i da mu sudeće veće ovo pravo nije na bilo koji način uskraćivalo.
Obavljanju delimične rekonstrukcije 10. jula 2006. godine, prisustvovali su Okružni javni tužilac, veštaci i branioci optuženih, tako da su interesi podnosioca ustavne žalbe, prilikom izvođenja ove procesne radnje van glavnog pretresa, bili zaštićeni prisustvom njegovog branioca, kao stručnog lica. Delimična rekonstrukcija je sprovođena radi provere istinitosti navoda odbrane koju je izneo drugooptuženi Vladimir Plavšić, a koju je podnosilac u celosti osporavao, pa nije ni bilo zakonske obaveze, niti je sud procenio da je potrebno, da ovoj radnji prisustvuje i podnosilac ustavne žalbe. Rekonstrukcija se, po pravilu, sprovodi posebno sa onim okrivljenim ili svedokom koji iznosi određenu tvrdnju o načinu na koji se događaj odigrao, a koja je u pogledu istinitosti ili verodostojnosti sporna, pri čemu optuženi koji je u pritvoru i čija se verzija događaja tom prilikom ne proverava, nema izričito zakonsko pravo da rekonstrukciji prisustvuje, već o tome odlučuje sud po sopstvenoj oceni, zasnovanoj na celishodnosti, shodno navedenoj odredbi člana 334. stav 3. ZKP. Izvođenje dokaza čitanjem zapisnika o izvršenoj delimičnoj rekonstrukciji događaja, prema datoj odbrani optuženog Plavšića, sa uvidom u sačinjenu fotodokumentaciju, sprovedeno je na nastavku glavnog pretresa od 22. avgusta 2006. godine, bez primedbi podnosioca ustavne žalbe, koji je potom postavio i određena pitanja saoptuženom u vezi navoda sa rekonstrukcije, što, po oceni Ustavnog suda, ukazuje da izvršenjem osporene procesne radnje podnosiocu, kao učesniku u krivičnom postupku, nisu povređena Ustavom zajemčena prava na čiju povredu u ustavnoj žalbi ukazuje.
Ustavni sud smatra i da podnosilac ustavne žalbe neosnovano zaključuje da su osporene presude zasnovane na dokazu o veštačenju tragova krvi putem DNK nalaza. Iz obrazloženja presude Okružnog suda u Subotici K. 49/06 od 22. avgusta 2006. godine, proizlazi da se putem DNK analize iz izuzetih tragova krvi u stepenišnom delu podrumske prostorije, uprkos više ponovljenih analiza, nije mogao postići rezultat u smislu utvrđivanja DNK profila, ali da je to i logično s obzirom na starost detektovanih tragova i njihovu izloženost kontaminaciji, što upravo govori o tragovima koji su bili dugi niz godina prisutni, prostim okom nevidljivi, pa zato nisu ni uklonjeni. Iz navedenog obrazloženja, suprotno navodima ustavne žalbe, upravo proizlazi da sudovi nisu svoje presude zasnovali na pomenutom veštačenju, jer njime nije ni mogla biti izvršena bilo kakva identifikacija ličnosti, niti dokazano prisustvo bilo žrtve, bilo izvršioca krivičnog dela putem ostavljenog genetskog otiska. Time je, po oceni Ustavnog suda, samo utvrđena činjenica o postojanju tragova krvi u stepenišnom delu podruma u kome je maloletni Darko Varga nasilno lišen života i potom zatrpan ugljenom prašinom, dok je zaključak sudova o tome da su optuženi izvršili ovo krivično delo i o njihovoj krivičnoj odgovornosti zasnovan na drugim, direktnim dokazima.
Ustavni sud je utvrdio da su osporene presude donete od strane sudova ustanovljenih Ustavom i zakonom, koji su postupali u granicama svoje nadležnosti, u propisanom sastavu, kao i da je postupak koji im je prethodio sproveden na zakonom propisan način. Presude se, pri tome, zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog procesnog i materijalnog krivičnog prava. Podnosiocu ustavne žalbe nije bilo uskraćeno pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu, da bude saslušan i da se brani, kao i da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. Suprotna podnosiočeva tvrdnja je izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni odredaba procesnog prava, ali ne i prihvatljiv argument ili dokaz o učinjenoj povredi prava na pravično suđenje.
6. Na osnovu navedenog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama Okružnog suda u Subotici i Vrhovnog suda Srbije nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, posebna prava okrivljenog iz člana 33. Ustava i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv pravnosnažne osuđujuće presude za ubistvo

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti