Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao devet godina. Kao satisfakciju, sud je utvrdio pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete, koju može ostvariti u posebnom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-550/2009
29.09.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Vesne Price iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vesne Price i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3355/00 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vesna Prica iz Beograda podnela je 14. aprila 2009. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3355/00.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je navela da je predmetni parnični postupak pokrenut tužbom 13. decembra 2000. godine, da je glavna rasprava u tom predmetu zaključena 4. decembra 2007. godine, a da joj je pismeni otpravak presude uručen tek 2. oktobra 2008. godine. Takođe je navela da parnični sud u predmetnom postupku nije preduzimao sve zakonom predviđene procesne radnje kako bi se taj postupak efikasno okončao i da se o pravu podnosioca odluči bez nepotrebnog odugovlačenja i u razumnom roku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Članom 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3355/00 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u konkretnoj ustavnosudskoj stvari:
Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilac, podnela je Trećem opštinskom sudu u Beogradu 13. decembra 2000. godine tužbu, naknadno preinačenu, protiv tuženog bivšeg supruga, kojom je tražila da sud obaveže tuženog da joj na ime suvlasničkog udela od ½ idealnog dela na opisanim nepokretnostima stečenim u toku trajanja braka parničnih stranaka isplati navedeni novčani iznos.

Treći opštinski sud u Beogradu je zakazao pet pripremnih ročišta (za 12. februar, 28. maj i 18. oktobar 2001. godine, 16. januar i 24. april 2002. godine), od kojih dva nisu održana (ročište zakazano za 12. februar 2001. godine - jer tuženi nije došao, a nije bilo dokaza da je uredno pozvan, a ročište zakazano za 18. oktobar 2001. godine – jer tuženi nije dostavio odgovor na tužbu). Prvo ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano je za 24. oktobar 2002. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je ukupno još 17 ročišta (za 30. januar, 18. juni i 24. oktobar 2003. godine, 29. januar, 28. april, 31. avgust i 3. decembar 2004. godine, 26. maj, 12. septembar i 13. decembar 2005. godine, 20. februar, 19. maj, 29. septembar i 5. decembar 2006. godine, 27. februar, 3. juli i 4. decembar 2007. godine), od kojih je devet održano. Na održanim ročištima dva puta su saslušane parnične stranke (na ročištima održanim 24. aprila 2004. godine i 4. decembra 2007. godine), saslušan je jedan svedok (na ročištu održanom 27. februara 2007. godine), a na ostalim održanim ročištima su se parnične stranke samo izjašnjavale o navodima tužbe i o tužbenom zahtevu. Od neodržanih ročišta – tri nisu održana zbog bolesti, odnosno sprečenosti postupajućeg sudije (ročišta zakazana za 29. januar 2004. godine, 13. decembar 2005. godine i 29. septembar 2006. godine), dva na saglasan predlog stranaka (ročišta zakazana za 24. oktobar 2003. godine, jer nijedna parnična stranka nije mogla da dođe, i 5. decembar 2006. godine, jer nije došao uredno pozvani svedok).

Treći opštinski sud u Beogradu doneo je presudu P. 3355/00 4. decembra 2007. godine, kojom je, između ostalog odbio tužbeni zahtev tužilje (stav 2. izreke) i obavezao tužilju da tuženom naknadi troškove parničnog postupka (stav 4. izreke). Pismeni otpravak presude dostavljen je parničnim strankama 1, odnosno 2. oktobra 2008. godine. Protiv st. 2. i 4. izreke ove presude tužilja je izjavila žalbu.

Okružni sud u Beogradu, odlučujući o žalbi tužilje, doneo je 11. decembra 2008. godine presudu Gž. 13014/08, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio presudu Trećeg opštinskog suda u Beogradu P. 3355/00 od 4. decembra 2007. godine. Tužilja je protiv ove presude izjavila reviziju.

Vrhovni sud Srbije je, u postupku po reviziji, doneo presudu Rev. 1151/09 od 4. novembra 2009. godine, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 13014/08 od 11. decembra 2008. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnositeljka u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/1977, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano: da će sud svakoj stranci pružiti mogućnost da se izjasni o zahtevima i navodima protivne stranke (član 5. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da pre zakazivanja pripremnog ročišta predsednik veća može zatražiti od tuženog da podnese odgovor na tužbu, ako bi zbog složenosti spora ili zbog većeg broja zahteva stavljenih u tužbi bilo celishodno da se tuženi pismeno izjasni o navodima u tužbi, da se odgovor na tužbu podnosi u u roku koji odredi predsednik veća ali taj rok ne može biti duži od 15 dana od dostavljanja tužbe, a izuzetno, s obzirom na naročite okolnosti slučaja, ovaj rok može iznositi i do 30 dana, da ako tuženi podnese odgovor na tužbu, predsednik veća će oceniti da li je, s obzirom na predloge i navode stranaka, potrebno da se zakaže pripremno ročište ili se može zakazati odmah ročište za glavnu raspravu, da ako tuženi u određenom roku ne podnese odgovor na tužbu, predsednik veća će zakazati pripremno ročište ili ročište za glavnu raspravu (član 285. st. 1, 2, 3. i 4.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da odmah po zaključenju glavne rasprave sud donosi presudu koju objavljuje predsednik veća, kao i da u složenijim predmetima sud može da odloži donošenje presude za osam dana od dana zaključenja glavne rasprave (član 339. stav 2. druga rečenica i stav 3. prva rečenica ); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, kao i da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).
5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak od podnošenja tužbe ovde podnositeljke ustavne žalbe Trećem opštinskom sudu u Beogradu 13. decembra 2000. godine, pa do podnošenja ustavne žalbe 14. aprila 2009. godine, trajao osam godina i četiri meseca, kao i da je taj postupak okončan donošenjem revizijske presude 4. novembra 2009. godine, nakon devet godina od pokretanja.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, navedena dužina od devet godina ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnositeljki ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumne dužine trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji su vodili postupak i prirode zahteva, odnosno značaja raspravljanog prava za podnositeljku.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni parnični postupak nije bio ni činjenično ni pravno naročito složen. Takođe, ocenio je da je postavljeni zahtev u predmetnom parničnom postupku za podnositeljku ustavne žalbe bio značajan, s obzirom na to da je tužbenim zahtevom traženo da sud obaveže tuženog da podnositeljki isplati značajniji novčani iznos. Ustavni sud je ocenio da, bez obzira na to da dva ročišta za glavnu raspravu u predmetnom parničnom postupku nisu bila održana na saglasni predlog parničnih stranaka, da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinele dužem trajanju tog postupka. Naprotiv, ona je uredno dolazila na raspravu i nije preduzimala procesne radnje kojima bi odugovlačila postupak.

Prema oceni Ustavnog suda, osnovni razlog navedenog vremenskog trajanja predmetnog parničnog postupka je nedovoljno efikasno postupanje Trećeg opštinskog suda u Beogradu. Naime, u predmetnom postupku sud je zakazao veliki broj ročišta, ukupno 23, ne rukovodeći se načelom efikasnosti, s obzirom na to da su se na najvećem broju održanih ročišta parnične stranke samo izjašnjavale da u svemu ostaju kod ranijih navoda, dakle na tim ročištima nije određivano izvođenje bilo kog dokaza. Takođe, parnični sud je, iako je ročišta uglavnom zakazivao u razmaku od tri meseca, pojedina ročišta zakazivao i u neprimereno velikim razmacima od po četiri i po, pet, pa čak i šest meseci, a da pri tome to nije bilo opravdano potrebama postupka. Dalje, tri ročišta nisu održana zbog odsutnosti postupajućeg sudije, a jedno ročište nije održao jer tuženi nije ni posle više od pola godine od prijema tužbe, dostavio sudu odgovor na nju. Ustavni sud je utvrdio i da je prvostepenom sudu bilo potrebno deset meseci da uradi pismeni otpravak presude i dostavi ga parničnim strankama, iako je saglasno citiranim odredbama čl. 339. i 341. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, to bio dužan da učini u znatno kraćem roku, najduže mesec dana.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim postupanjem Trećeg opštinskog suda u Beogradu u predmetnom parničnom postupku podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u konkretnom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava podnositeljke na naknadu nematerijalne štete, koje može da ostvari na način predviđen odredbama člana 90. Zakona.

7. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti