Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog procesnih nedostataka

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu Dragana Jovanovića protiv više sudskih akata. Razlozi za odbacivanje uključuju neblagovremenost, nedostatak nadležnosti (rationae materiae i rationae personae) i neiscrpljenost pravnih sredstava, čime se potvrđuje da nisu ispunjene pretpostavke za vođenje postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Jovanovića iz Lozovika, opština Velika Plana, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 22. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dragana Jovanovića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Smederevu K. 93/06 od 12. decembra 2006. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1837/10 od 11. avgusta 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž. 2. 3051/10 od 11. avgusta 2010. godine, rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 3226/10 od 23. septembra 2010. godine i rešenja Višeg suda u Smederevu Kv. 338/10 od 25. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Jovanović iz Lozovika, opština Velika Plana, podneo je Ustavnom sudu 28. decembra 2010. godine, ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, posebnih prava okrivljenog iz člana 33. st. 4. i 5. Ustava i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 5. Ustava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ustavna žalba se može izjaviti samo protiv pojedinačnog akta ili radnje kojima je odlučivano o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, pošto samo takvim aktom ili radnjom podnosiocu može biti povređeno ili uskraćeno neko od Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava sadrži ustavno jemstvo svakome da će nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspraviti i odlučiti, između ostalog, o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

Odredbom člana 113. istog zakona propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojim je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.); da se ustavna žalba u slučaju iz stava 2. ovog člana može se izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 3.).

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta koji je donet ili radnje koja je izvršena nakon proglašenja Ustava Republike Srbije od 8. novembra 2006. godine, odnosno da se ustavna žalba može podneti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu Zakona o Ustavnom sudu, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog Zakona.

3. Ustavni sud je utvrdio da je u odnosu na osporenu presudu Okružnog suda u Smederevu K. 93/06 od 12. decembra 2006. godine, ustavna žalba neblagovremena, jer je krivični postupak vođen protiv podnosioca ustavne žalbe pravnosnažno okončan donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije Kž. I 1217/07 od 27. novembra 2007. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 113. stav 3, odnosno 84. stav 1. Zakona.

4. Ustavni sud je utvrdio da rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 1837/10 od 11. avgusta 2010. godine i rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 3051/10 od 11. avgusta 2010. godine, koja se osporavaju ustavnom žalbom, nije odlučivano o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv podnosioca ustavne žalbe, već samo o tome da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi da se pravosnažno okončani krivični postupak ponovi. Zbog toga je Ustavni sud ocenio da se osporeni akti, rationae materiae, ne mogu dovesti u vezu sa povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) istog Zakona, odbacio ustavnu žalbu i u delu u kome se navedena rešenja osporavaju usled povrede posebnih prava okrivljenog iz člana 33. st. 4. i 5. Ustava i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 5. Ustava, jer se označena ustavna prava, s obzirom na njihovu Ustavom utvrđenu sadržinu, ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa pravnom prirodom i sadržinom osporenih akata.

5. Ustavni sud konstatuje da je u krivičnom postupku u kome je doneto osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Kž.2. 3226/10 od 23. septembra 2010. godine, podnosilac ustavne žalbe imao svojstvo oštećenog kao tužioca, te da je osporenim rešenjem pravnosnažno odlučeno da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenog M.M. kao sudskog veštaka.

Ustavni sud ukazuje da se, polazeći od Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, ovo pravo u krivičnom postupku jemči pre svega okrivljenom licu, pošto se u tom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, odnosno o optužbama koje se nekom licu stavljaju na teret. U tom smislu, jedino je sud nadležan da odluči da li ima mesta pokretanju krivičnog postupka, a ukoliko je postupak pokrenut – da odluči o postojanju krivičnog dela i krivice okrivljenog. Stoga se lice koje u krivičnom postupku ima položaj privatnog tužioca, oštećenog ili oštećenog koji ima svojstvo tužioca, ne može pozivati na to da mu je povređeno pravo na pravično suđenje time što protiv osumnjičenog lica nije pokrenut i vođen krivični postupak, ili što krivični postupak nije okončan osudom optuženog lica, odnosno što optuženome nije izrečena određena krivična sankcija.

Polazeći od prethodno izloženog, a imajući u vidu razloge ustavne žalbe i procesni položaj podnosioca u krivičnom postupku u kome je doneto navedeno osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba, rationae personae, nespojiva sa istaknutom povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

6. Ustavni sud je, odlučujući o ustavnoj žalbi u delu u kom je osporeno rešenje Višeg suda u Smederevu Kv. 338/10 od 25. novembra 2010. godine, utvrdio da podnosilac ustavne žalbe uz žalbu nije dostavio dokaz da je pre njenog izjavljivanja protiv osporenog rešenja iscrpeo dozvoljena pravna sredstva, o kojima je i poučen u samom rešenju. Kako je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe i to da su iscrpljena ili da nisu predviđena druga pravna sredstva protiv akta koji se ustavnom žalbom osporava, Ustavni sud je ustavnu žalbu u delu u kom je izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Smederevu Kv. 338/10 od 25. novembra 2010. godine odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

7. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe zbog procesnih nedostataka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti