Povreda prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom i izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični i izvršni postupak o poveravanju i predaji deteta trajali su preko šest godina, uz značajnu neaktivnost sudova, što je neopravdano dugo, posebno s obzirom na hitnost porodičnih stvari.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Doris Radosavljević iz Smederevske Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. januara 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Doris Radosavljević i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 562/06 , a kasnije u predmetu Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 1/10 , i izvršnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani I. 291/09, a koji se sada vodi u predmetu Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani I. 3234/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe Doris Radosavljević na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave .

3. Nalaže se Osnovnom sudu u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani da preduzme sve neophodne mere kako bi se izvršni postupak u predmetu I. 3234/10 okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Doris Radosavljević iz Smederevske Palanke podnela je 29. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Gordane Pešić, advokata iz Velike Plane, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 1/10 od 5. marta 2010. godine u st. 2. i 6. izreke i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3326/10 od 21. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava deteta i prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta, zajemčenih odredbama čl. 32, 36, 64. i 66. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P. 562/06 i pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani u predmetu P2. 1/10 i izvršnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani I. 291/09, a koji se sada vodi u predmetu Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani I. 3234/10.

U ustavnoj žalbi se navodi: da parnični postupak P2. 1/10 (raniji broj P. 562/06) i izvršni postupak I. 3234/10 za predaju deteta dugo traju; da tuženom nije izrečena mera zaštite od nasilja u porodici prema detetu; da je netačno da bi time tuženi bio onemogućen da viđa dete, jer je tražena zabrana daljeg uznemiravanja deteta, koje bi bilo zaštićeno od lica koje je više puta prekršajno kažnjavano za nasilničko ponašanje; da podnositeljki ustavne žalbe, kao tužilji koja je u potpunosti uspela u sporu, nisu priznati troškovi spora koje je tuženi prouzrokovao stalnim odugovlačenjem, jer je dete kod njega; da je podnositeljka ustavne žalbe onemogućena da u slučaju novog nasilja traži sudsku zaštitu; da dugo vođenje parničnog i izvršnog postupka ugrožava označena ustavna prava. Podnositeljka ustavne žalbe traži ubrzanje izvršnog postupka za predaju deteta majci, isplatu materijalne štete - naknade troškova koje je tužilja imala do donošenja presude P2. 1/10, u iznosu od 303.000 dinara, i naknadu nematerijalne štete za sebe i dete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog dugog trajanja parničnog i izvršnog postupka - povrede prava ličnosti, odnosno trajnog stresa za tužilju i dete, u ukupnom iznosu od 1.500.000 dinara.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u dokaze dostavljene uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 1/10 i I. 3234/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Parnični postupak

Doris Radosavljević iz Smederevske Palanke podnela je 28. avgusta 2006. godine Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog Ivice Nedeljkovića iz Velikog Orašja , radi poveravanja mal oletnog M .N. na dalju negu, čuvanje i vaspitanje tužilji. Predloženo je i određivanje privremene mere određivanjem kontakta tužilje sa mal oletnim M .N. Predmet je zaveden pod brojem P. 562/06.

Prvostepeni sud je do 3. avgusta 2007. godine održao osam ročišta (u 2006. godini - 19. septembra, 9. novembra, 18. decembra; u 2007. godini - 16. januara, 28. februara, 15. marta, 19. aprila i 3. avgusta), tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti postupajućeg sudije (3. i 26. oktobra 2006. i 2. jula 2007. godine), a dva jer tuženi nije uredno pozvan (17. maja 2007. i 6. juna 2007. godine). Na ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka, od organa starateljstva i zdravstvenih ustanova traženi su izveštaji i mišljenja o poveravanju maloletnog M .N, sina parničnih stranaka, kao i izveštaji o njegovom zdravstvenom stanju, koji izveštaji i mišljenja su i dostavljani sudu. Rešenjem prvostepenog suda P. 562/06 od 12. jula 2007. godine usvojena je privremena mera i određeno privremeno poveravanje maloletnog M .N. tužilji za vreme dok se tuženi nalazi na lečenju ili do drugačije odluke suda. Prema sadržaju mišljenja organa starateljstva iz Velike Plane i Smederevske Palanke od 20. jula 2007. godine, tužilja je preuzela ma loletnog M .N. na osnovu ovog rešenja.

Nakon zaključene glavne rasprave na ročištu od 3. avgusta 2007. godine, Opštinski sud u Velikoj Plani je doneo presudu P. 562/06 kojom je: poverio maloletnog M . N. na dalju negu, čuvanje i vaspitanje tužilji (stav 1. izreke); omogućio kontakt tuženog sa maloletnim M .N. (stav 2. izreke); obavezao tuženog da na ime doprinosa za izdržavanje plaća mesečno 15% od redovnih mesečnih primanja (stav 3. izreke); obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove postupka (stav 4. izreke).

Presudom Okružnog suda u Smederevu Gž. 1384/07 od 31. oktobra 2007. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 562/06 od 3. avgusta 2007. godine u st. 1. i 2. (stav prvi izreke), i ukinuta ista presuda u st. 3. i 4. (stav drugi izreke). Ova drugostepena presuda dostavljena je prvostepenom sudu 8. novembra 2007. godine.

Prvu sledeću radnju prvostepeni sud je preduzeo 31. januara 2008. godine, kada je tražio izveštaj od organa starateljstva, a zakazano ročište nije održano 14. februara 2008. godine zbog sprečenosti tuženog.

Posle ročišta održanog 14. marta 2008. godine, na kome su saslušane parnične stranke, Opštinski sud u Velikoj Plani doneo je presudu P. 562/06 od 14. marta 2008. godine kojom je: obavezao tuženog da na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog M .N. plaća mesečno 9.000 dinara od donošenja presude, na ruke tužilje (stav 1 . izreke); obavezao tuženog da preda tužilji maloletnog M .N. (stav 2 . izreke); obavezao tuženog da tužilji preda udžbenike, školski pribor, odeću i sve druge lične stvari maloletnog M .N. (stav 3 . izreke); obavezao tuženog da tužilji naknadi troškove parničnog postupka (stav 4. izreke). Ova presuda dostavljena je tužilji 19. januara 2009. godine, a tuženom 21. januara 2009. godine.

Presudom Okružnog suda u Smederevu Gž. 485/09 od 24. marta 2009. godine, donetom po žalbi tuženog, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 562/06 od 14. marta 2008. godine i predmet vraćen drugom veću prvostepenog suda na ponovno suđenje.

U daljem toku postupka, u periodu do 5. marta 2010. godine, prvostepeni sud je održao 12 ročišta ( u 2009. godini - 28. aprila, 29. maja, 29. juna, 27. jula, 31. avgusta, 25. septembra, 9. oktobra, 30. oktobra, 27. novembra i 24. decembra; u 2010. godini - 16. februara i 5. marta), ročište zakazano za 13. novembar 2009. godine nije održano zbog bolesti tužilje, a ročište zakazano za 5. februar 2010. godine odloženo je na neodređeno vreme. Na održanim ročištima su izvođeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i veštaka, kao i ma loletnog M .N, od organa starateljstva traženi su izveštaji i mišljenja o njegovom poveravanju, a tražena su obaveštenja i od policije povodom zahteva tužilje za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici u odnosu na nju i maloletnog M .N, postavljenog podneskom od 31. avgusta 2009. godine, koji izveštaji i mišljenja su i dostavljani sudu.

Posle ročišta održanog 5. marta 2010. godine, na kome su saslušane parnične stranke, Osnovni sud u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani doneo je osporenu presudu P2. 1/10 od 5. marta 2010. godine, kojom je: odredio meru zaštite od nasilja u porodici prema tuženom, zabranio tuženom da se približava tužilji na udaljenosti od 20 m, zabranio tuženom pristup u prostor oko mesta stanovanja tužilje na udaljenosti od 10 m i zabranio tuženom svako dalje uznemiravanje, i odredio da će navedena mera trajati godinu dana od dana pravnosnažnosti (stav 1. izreke); odbio predloženu meru zaštite od nasilja u porodici prema maloletnom M .N. (stav 2 . izreke); obavezao tuženog da tužilji preda udžbenike, školski pribor, odeću i sve druge lične stvari maloletnog M .N. (stav 3 . izreke); obavezao tuženog da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog M .N. plaća 5.000 dinara mesečno, od petog u mesecu za tekući mesec, od predaje mal oletnog M .N. (stav 4 . izreke); utvrdio da je tužilja povukla deo tužbenog zahteva koji se odnosi na predaju maloletnog M .N. i na delimično lišenje roditeljskog prava tuženog nad mal oletnim M .N, i to prava da ga čuva i podiže u roku od godinu dana (stav 5. izreke); odredio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka (stav 6. izreke).

U obrazloženju ove presude, u delu koji se odnosi na st. 2. i 6. izreke koji se osporavaju ustavnom žalbom, navedeno je: da je sud odbio predloženu meru zaštite od nasilja u porodici prema maloletnom M .N, zbog toga što tokom postupka nije utvrdio, odnosno tužilja nije dokazala da tuženi vrši nasilje prema njemu, jer je uvidom u izveštaj Centra za socijalni rad, izveštaj OŠ "Karađorđe" i saslušanjem svedokinje Božice Stanković, učiteljice mal oletnog M .N, utvrdio da je on dobrog psihofizičkog razvoja, da nije napušteno, da se nad njim ne vrši nikakvo nasilje, što je potvrdio i stručni tim Centra za socijalni rad; da bi usvajanjem ove mere pravnosnažni deo presude koji se odnosi na kontaktiranje maloletnog deteta sa ocem bio neizvršiv; da je o troškovima postupka sud odlučio na osnovu člana 207. Porodičnog zakona; da među strankama nije sporno da se o detetu starao i izdržavao ga tuženi, a da u tome nije redovno učestvovala tužilja; da je tuženi težak bolesnik, koji je obavezan na plaćanje izdržavanja; da sud smatra da bi došlo do osiromašenja tuženog i da bi dosuđeni troškovi pogoršali njegov socijalni status.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 428/10 od 2. juna 2010. godine: odbijena je kao neosnovana žalba tužilje izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 1/10 od 5. marta 2010. godine i ova presuda potvrđena u st. 2. i 6. izreke (stav prvi izreke); odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 1/10 od 5. marta 2010. godine u st. 1, 3. i 4. izreke (stav drugi izreke ove presude) .

Presudom Vrhovnom kasacionog suda Rev. 3326/10 od 21. oktobra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 428/10 od 2. juna 2010. godine.

U obrazloženju revizijske presude je navedeno: da su kod utvrđenog činjeničnog stanja pravilno nižestepeni sudovi odbili predloženu meru zaštite od nasilja u porodici prema maloletnom M .N; da u sprovedenom postupku nije utvrđeno da u ponašanju tuženog prema maloletnom M .N. ima elemenata nasilja koje bi opravdavalo određivanje mere zaštite od istog; da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, imajući u vidu, pre svega, najbolji interes deteta; da tužilja tvrdnju da je tuženi vršio nasilje nad njihovim zajedničkim sinom nije potkrepila nekim dokazom na osnovu koga bi sud mogao da utvrdi da li je neko konkretno ponašanje tuženog ugrozilo telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo mal. M .N; da je irelevantno isticanje u reviziji da je tuženi tužilji pretio pred detetom; da bi usvajanjem predložene privremene mere pravnosnažna presuda u delu u kome je uređen način kontaktiranja maloletnog M .N. sa tuženim bila neizvršiva; da su pravilno nižestepeni sudovi odlučili o troškovima postupka u smislu člana 207. Porodičnog zakona, imajući u vidu sve okolnosti slučaja da maloletni M .N. živi sa tuženim, koji ga uglavnom izdržava od svojih primanja, uz mali doprinos tužilje, da je tuženi bubrežni bolesnik i da je pravnosnažnom presudom obavezan na izdržavanje mal oletnog M .N. od momenta predaje deteta tužilji; da drugačija odluka ne bi bila u skladu sa načelom pravičnosti.

Pred Osnovnim sudom u Smederevu - Sudska jedinica II u Smederevskoj Palanci pokrenut je postupak, koji se vodi pod brojem P2. 245/11, po tužbi tužioca Ivice Nedeljkovića protiv Doris Radosavljević, radi izmene odluke o vršenju roditeljskog prava.

3.2. Izvršni postupak

Doris Radosavljević je 26. maja 2009. godine podnela Opštinskom sudu u Velikoj Plani predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Ivice Nedeljkovića, na osnovu pravnosnažnog dela presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 562/06 od 3. avgusta 2007. godine, radi predaje ma loletnog M .N. izvršnom poveriocu.

Rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani I. 291/09 od 27. maja 2009. godine određeno je predloženo izvršenje, naloženo je izvršnom dužniku da u roku od tri dana preda izvršnom poveriocu maloletnog M .N. i izrečena mu je novčana kazna.

Izvršni dužnik je odbio da primi rešenje o izvršenju od 27. maja 2009. godine dana 29. maja 2009. godine i 12. juna 2009. godine, pa je ovo rešenje ostavljeno u njegovoj kući 12. juna 2009. godine.

Podneskom od 29. juna 2009. godine, izvršni poverilac je obavestio sud da je izvršni dužnik privremeno dozvolio da maloletni M .N. bude kod izvršnog poverioca do 4. jula 2009. godine, predlažući da se do tada zakaže ročište i izvršnom poveriocu samo saopšti da dete ostaje kod majke.

Izvršni sud je 9. jula 2009. godine održao ročište, a 14. jula 2009. godine doneo je rešenje o izvršenju I. 291/09, kojim je naložio izvršnom dužniku da u roku od tri dana preda maloletnog M .N. izvršnom poveriocu i izrekao mu novčanu kaznu u iznosu od 20.000 dinara.

Poslodavcu izvršnog dužnika je 20. jula 2009. godine dostavljeno rešenje od 27. maja 2009. godine, a rešenje o izvršenju od 14. jula 2009. godine dostavljeno je izvršnom dužniku 27. jula 2009. godine.

Rešenjem Okružnog suda u Smederevu Gž. 1587/09 od 21. oktobra 2009. godine odbijena je žalba izvršnog dužnika protiv rešenja od 14. jula 2009. godine, ispravljenog rešenjem od 10. avgusta 2009. godine.

Izvršni poverilac je podneskom od 6. novembra 2009. godine tražio da se nastavi sa postupkom izvršenja.

Rešenjem Opštinskog suda u Velikoj Plani I. 291/09 od 19. novembra 2009. godine određeno je da se sprovodi novčana kazna izrečena rešenjem od 14. jula 2009. godine izvršnom dužniku zbog nepostupanja po nalozima suda iz rešenja od 27. maja 2009. i 14. jula 2009. godine, zaplenom 1/2 polovine zarade izvršnog dužnika, a izrečena je i novčana kazna izvršnom dužniku u povećanom iznosu od 30.000 dinara ukoliko ne postupi po nalogu suda.

Podneskom od 14. aprila 2010. godine izvršni poverilac je predložio da se rešenje o izvršenju sprovede oduzimanjem deteta.

Izvršni dužnik je pristupio u sud 3. decembra 20 10. godine, izjavljujući da je voljan da dete preda majci, ali da, po njegovom saznanju, dete odbija da duže boravi kod majke. Punomoćnik izvršnog dužnika predložio je da se predaja deteta zakaže za 20. decembar 2010. godine. Sud je od organa starateljstva tražio obezbeđenje stručnog lica - tima koji će prisustvovati predaji deteta. Izvršni poverilac je pristupio u sud 9. decembra 20 10. godine, navodeći da je voljan da preuzme dete.

Prema mišljenju organa starateljstva od 21. decembra 2010. godine, u postupku sprovođenja izvršenja predaje maloletnog M .N. organ starateljstva nalazi da prelazak ma loletnog M. N. kod majke u trenutku davanja mišljenja ne bi bio u najboljem interesu deteta.

22. decembra 2010. godine održano je ročište na adresi izvršnog dužnika. Nakon razgovora sa stručnim licima, maloletni M .N. se izjasnio da bi želeo da ostane da živi sa ocem, a da bi majku i dalje viđao kao do tada, redovno. Izvršni poverilac je zahtevao dalje sprovođenje izvršenja. Ročište je odloženo do sistematizovanja mišljenja stručnog tima organa starateljstva.

Izvršni poverilac je 24. januara 2011. godine tražio da se postupak ubrza, a na zahtev suda, organ starateljstva je u svom mišljenju od 23. februara 2011. godine naveo da se nisu stekli uslovi za izvršenje sudske presude, jer maloletni M .N. nije spreman da promeni mesto boravka.

Izvršni poverilac je podnescima od 7. juna 2012. godine i 14. avgusta 2012. godine zahtevao ubrzanje postupka.

Izvršni sud je 27. novembra 2012. godine tražio od organa starateljstva izjašnjenje o uslovima za nastavak sprovođenja izvršenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševnoj zrelosti, da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet, da su deca zaštićena od psihičkog, fizičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja ili zloupotrebljavanja, da deca rođena izvan braka imaju jednaka prava kao deca rođena u braku, da se prava deteta i njihova zaštita uređuju zakonom (član 64.); da porodica, majka, samohrani roditelj i dete u Republici Srbiji uživaju posebnu zaštitu, u skladu sa zakonom, da se majci pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja, da se posebna zaštita pruža deci o kojoj se roditelji ne staraju i deci koja su ometena u psihičkom ili fizičkom razvoju, da deca mlađa od 15 godina ne mogu biti zaposlena niti, ako su mlađa od 18 godina, mogu da rade na poslovima štetnim po njihovo zdravlje ili moral (član 66.).

Za odlučivanje o konkretnoj ustavnopravnoj stvari od značaja su i odredbe sledećih zakona:

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, a da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2).

Porodičnim zakonom („Službeni glasnik RS“, broj 18/05) predviđeno je: da je svako je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta (član 6. stav 1.); da je postupak u vezi sa porodičnim odnosima hitan ako se odnosi na dete ili roditelja koji vrši roditeljsko pravo (član 204. stav 1.); da o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima sud odlučuje po slobodnoj oceni, vodeći računa o razlozima pravičnosti (član 207.); da je postupak u sporu za izdržavanje naročito hitan (član 280. stav 1.); da je postupak u sporu za zaštitu od nasilja u porodici naročito hitan (član 285. stav 1.).

Zakonom o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno (član 5. stav 1.); da prilikom sprovođenja izvršenja odluka iz oblasti porodičnog prava – predaja i oduzimanje deteta, sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta, da će sud rešenjem o izvršenju ostaviti izvršnom dužniku rok od tri dana od dana dostavljanja rešenja da preda dete roditelju ili drugom licu, odnosno organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje, pod pretnjom izricanja novčane kazne, da se novčana kazna izriče i njeno izvršenje sprovodi prema odredbama ovog zakona o izvršenju radnje koju može izvršiti samo izvršni dužnik, da ako se izvršenje nije moglo sprovesti izricanjem i izvršenjem odluke o novčanoj kazni, izvršenje će se sprovesti oduzimanjem deteta od lica kod koga se dete nalazi i predajom deteta roditelju odnosno drugom licu ili organizaciji kojoj je dete povereno na čuvanje i vaspitanje (član 224. st. 1, 2, 3. i 4.).

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) propisano je: da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan (član 6. stav 1.); da prilikom sprovođenja izvršenja odluka u vezi sa porodičnim odnosima sud posebno vodi računa o potrebi da se u najvećoj meri zaštiti interes deteta i da izuzetno, sud može zakazati ročište, ako je to u najboljem interesu deteta (član 227.); da će sud, nakon što proceni okolnosti slučaja, odrediti izvršenje oduzimanjem deteta, izricanjem novčane kazne ili izricanjem zatvora licu koje protivno nalogu suda odbija da preda dete ili preduzima radnje u cilju otežavanja ili onemogućavanja sprovođenja izvršenja, da sud može rešenjem, protiv koga je dozvoljen prigovor, izreći kaznu zatvora koja traje sve dok lice iz st. 1. i 4. ovog člana ne postupi po nalogu suda, a najviše 60 dana, da će se kazna zatvora izvršiti u skladu sa odredbama zakona koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, da se sredstva izvršenja iz stava 1. ovog člana mogu odrediti i sprovesti protiv lica kod koga se dete nalazi i protiv lica od čije volje zavisi predaja deteta i da sud određuje sredstva izvršenja iz stava 1. ovog člana sve dok izvršenje ne bude sprovedeno (član 228. st. 1, 3, 4. i 5.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe, između ostalog, poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je navedeni parnični postupak pokrenut 28. avgusta 2006. godine, podnošenjem tužbe podnosteljke ustavne žalbe radi donošenja odluke o poveravanju deteta, da je taj postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3326/10 od 21. oktobra 2010. godine, te da je trajao skoro četiri godine i dva meseca, kao i da je navedeni izvršni postupak pokrenut podnošenjem predloga za izvršenje 26. maja 2009. godine , radi predaje deteta i da u vreme odlučivanja o ustavnoj žalbi još uvek nije okončan.

U pogledu perioda u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da se period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava. Međutim, polazeći od toga da je sudski postupak po svojoj prirodi jedinstvena celina, koja počinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja osporenih postupaka, počev od 28. avgusta 2006. godine, kada je podneta tužba, pa do odlučivanja o ustavnoj žalbi. Ovo stoga što Ustavni sud ocenjuje da se u konkretnom slučaju kao jedinstvena celina mora uzeti i parnični postupak, koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani i Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, i izvršni postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani i još uvek se vodi pred Osnovnim sudom u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani, kao i da se izvršenje presude smatra sastavnim delom „suđenja“ u smislu člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u svojoj praksi izrazio slično stanovište (videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu ''Hornsby protiv Grčke'', broj predstavke 18357/91, stav 40.).

Ustavni sud je imao u vidu i da ocena o razumnom trajanju sudskog postupka zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja sudova koji vode postupak, kao i značaja prava za podnosioca.

Analizirajući navedene činioce u pogledu dužine trajanja parničnog postupka koji je vođen, Ustavni sud je ocenio da je ovaj postupak bio složenog činjeničnog stanja. Ovo najpre stoga što je u njemu trebalo odlučiti o tri zahteva – poveravanju deteta, izdržavanju i zaštiti od nasilja u porodici. Da bi se o tim zahtevima donela odluka bilo je potrebno sprovesti niz različitih dokaza, koji su uključivali saradnju sa organima starateljstva, policijom i zdravstvenim ustanovama i pribavljanje dokaza od njih, kako bi ocena suda u delikatnoj pravnoj stvari kao što je odluka o poveravanju deteta i zaštiti od nasilja u porodici bila doneta u potpunosti u interesu maloletnog deteta, posebno imajući u vidu odnos roditelja prema potrebama i interesima deteta, kao i njihov međusobno poremećen odnos. U pogledu značaja postavljenog zahteva, Ustavni sud je ocenio da je za podnositeljku ustavne žalbe odluka o podnetom zahtevu bila od izuzetnog značaja, s obzirom na to da je tužbom tražila donošenje odluke kojom će joj biti poverena na staranje, čuvanje i vaspitanje njen maloletni sin, odrediti doprinos drugog roditelja izdržavanju i odrediti mere zaštite od nasilja u porodici u odnosu na nju i njenog sina. Takođe, prema oceni Ustavnog suda, podnositeljka se u toku parničnog postupka i ponašala u skladu sa značajem koji je postavljeni zahtev imao za nju, pristupala je uredno na zakazana ročišta, osim jednom, kada to nije učinila zbog bolesti, a sarađivala je i sa organom starateljstva. S druge strane, prema oceni Ustavnog suda, parnični sud u pojedinim delovima postupka nije postupao u skladu sa nalogom Porodičnog zakona o hitnosti postupka i obavezi sprovođenja postupka u izuzetno kratkim rokovima propisanim ovim zakonom. Parnični sud , najpre , nije održao pet zakazanih ročišta, od kojih tri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a dva jer tuženi nije bio uredno pozvan. Zatim prvostepeni sud, u periodu od dostavljanja drugostepene presude Okružnog suda u Smederevu Gž. 1384/07 od 31. oktobra 2007. godine, skoro tri meseca nije preduzimao nikakve radnje u postupku, a svoju presudu P. 562/06 od 14. marta 2008. godine dostavio je strankama tek u januaru 2009. godine, dakle deset meseci posle njenog donošenja.

Analizirajući trajanje osporenog izvršnog postupka, Ustavni sud konstatuje da posle tri i po godine od njegovog započinjanja taj postupak nije okončan i da odluka o poveravanju maloletnog sina stranaka u izvršnom postupku još uvek nije sprovedena. Za to vreme, izvršni sud je održao samo dva ročišta (9. jula 2009. godine i 22. decembra 2010. godine), a kao aktivno postupanje izvršnog suda u tom periodu može se oceniti samo postupanje u 2009. godini, kada je prvostepeni sud doneo rešenje o izvršenju, drugostepeni sud odlučio o žalbi protiv tog rešenja, a prvostepeni sud donosio rešenja o izricanju i sprovođenju novčanih kazni prema izvršnom dužniku. Međutim, postupanje izvršnog suda tokom 2010, 2011. i 2012. godine se, po oceni Ustavnog suda, ne može nikako okarakterisati kao aktivno postupanje suda koji je dužan da po službenoj dužnosti sprovodi rešenje o izvršenju, pogotovo ne u izvršenju odluke iz porodičnih odnosa koje se odnosi na poveravanje deteta. U 2010. godini izvršni sud je samo jednom tražio mišljenje organa starateljstva o mogućnosti sprovođenja izvršenja i održao jedno ročište, a u 2011. i 2012. godini, od svih radnji koje je bio dužan da preduzme , po jedanput u obe godine tražio je mišljenje organa starateljstva o mogućnosti sprovođenja izvršenja.

S druge strane, podnositeljka ustavne žalbe je više puta zahtevala ubrzanje izvršnog postupka i nastavak sprovođenja rešenja o izvršenju.

Ustavni sud dalje konstatuje da, iako je maloletni sin stranaka u izvršnom postupku bio voljan da povremeno provodi vreme sa podnositeljkom ustavne žalbe, ipak je izrazio stav da i dalje želi da nastav i da živ i sa ocem, izvršnim dužnikom. S tim u vezi, Ustavni sud je ukazao da svaka prinuda u ovoj oblasti mora biti ograničena, budući da treba pažljivo razmotriti i oceniti interese i prava svih zainteresovanih strana, posebno vodeći računa o zaštiti najboljeg interesa dece.

Međutim, bez obzira na eventualnu osetljivost spornog postupka, potrebu da se zaštite najbolji interesi deteta, kao i činjenicu da je podnositeljka tokom dosadašnjeg trajanja parničnog i izvršnog postupka povremeno viđala dete, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud je ocenio da je postupajući sud u dosadašnjem toku osporenog izvršnog postupka ponašao pasivno, te da nije preduzeo sve neophodne mere kako bi se izvršila pravnosnažna sudska odluka i dete predalo podnositeljki ustavne žalbe. Ovakva ocena Ustavnog suda se posebno zasniva na činjenici da je tokom 2010, 2011. i 2012. godine izvršni sud održao samo jedno ročište i tri puta tražio mišljenje organa starateljstva o mogućnosti sprovođenja izvršenja, propuštajući da naloži organu starateljstva da preduzme aktivne mere u pripremi roditelja i deteta za sprovođenje odluke o poveravanju, a što ni ovaj organ sam nije uradio kada mu je sud tražio mišljenje o mogućnosti sprovođenja izvršenja. S tim u vezi, Ustavni sud smatra da je potrebno posebno ukazati na stav da za postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku nije od značaja da li je odugovlačenje sudskog postupka uzrokovano postupanjem „odgovornog“ suda, drugog suda ili drugog državnog organa koji je trebalo da dostavi dokaze vezane za predmetni postupak (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava predmetu ''Zimmerman i Steiner protiv Švajcarske'', od 13. jula 1983. godine, broj 8737/79, stav 29.).

Takođe, Ustavni sud smatra da je potrebno konstatovati i da je u međuvremenu pokrenut i postupak za izmenu odluke o poveravanju dece.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u parničnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 562/06 i predmetu Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 1/10 i izvršnom postupku koji se vodio u predmetu Opštinskog suda u Velikoj Plani I. 291/09, a koji se sada vodi u predmetu Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani I. 3234/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presuda Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 1/10 od 5. marta 2010. godine u st. 2. i 6. izreke i presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3326/10 od 21. oktobra 2010. godine, Ustavni sud nalazi da podnositeljka ustavne žalbe nije navela ustavnopravne razloge za istaknutu povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova. Stoga Ustavni sud, odlučujući o ustavnoj žalbi, ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno u članu 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži razloge takve prirode koji očigledno dovode u sumnju pravičnost sprovedenog parničnog postupka. Osnovni sud u Smederevu – Sudska jedinica u Velikoj Plani i Vrhovni kasacioni sud su u osporenim presudama dali jasno i dovoljno obrazloženje za svoje odluke kojima su odbili tužbeni zahtev za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici prema maloletnom sinu stranaka i odredili, na osnovu razloga pravičnosti iz člana 207. Porodičnog zakona, da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Takve razloge Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Za istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. Ustava podnositeljka u ustavnoj žalbi nije navela nikakve razloge.

U pogledu istaknute povrede prava deteta iz člana 64. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je ustavnu žalbu izjavila samo Doris Radisavljević, a ne i njen maloletni sin M.N.

Podnositeljka ustavne žalbe ni za istaknutu povredu prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz člana 66. Ustava nije navela nikakve konkretne ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na njihovu povredu.

Iz razloga navedenih u ovoj tački obrazloženja, Ustavni sud je, u skladu sa odredbom člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kome se osporavaju presuda Osnovnog suda u Smederevu - Sudska jedinica u Velikoj Plani P2. 1/10 od 5. marta 2010. godine u st. 2. i 6. izreke i presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 3326/10 od 21. oktobra 2010. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, zbog čega je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog i izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Kako se zahtev za naknadu materijalne štete odnosi na troškove osporenog parničnog postupka za koje podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj pripadaju, a imajući u vidu da je Ustavni sud u delu kojim su osporene prvostepena i revizijska presuda sa aspekta povrede prava na pravično suđenje ustavnu žalbu odbacio, to ne postoje ni pretpostavke za razmatranje i odlučivanje o istaknutom zahtevu.

8. Polazeći od toga da izvršnni postupak povodom koga je, pored ostalog, i podneta ustavna žalba, još nije okončan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede Ustavom zajemčenih prava otklone nalaganjem nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni izvršni postupak okončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/07, 27/07 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u porodičnom i izvršnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti