Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za rešavanje stambenog pitanja vojnog lica, koji je trajao preko 13 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Jovan Ćirić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V . S . iz sela Š , opština Čajetina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. S . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane u predmetu UP-1 broj 379-91/2000 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. S . iz sela Š , opština Čajetina, podneo je Ustavnom sudu, 26. juna 2017. godine, preko punomoćnika M. K, advokata iz Užica, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ust ava Republike Srbije, u upravnim postupcima koji su vođeni pred Komandom garnizona Beograd u predmetu broj 593-1/91 i Vojnom poštom 1313 Beograd u predmetu UP-1 broj 379-17/2000, kao i u upravnom postupku koji je u vreme podnošenja ustavne žalbe vođen pred Ministarstvom odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane u predmetu UP-1 broj 379-56/2000 (u ustavnoj žalbi se navodi UP-1 broj 379-76/2000).

U ustavnoj žalbi je detaljno opisan tok navedenih upravnih postup aka, koji, po mišljenju podnosioca, predstavljaju jedan postupak, uz navođenje razloga koji se odnose na složenost i značaj predmeta postupaka, postupanje nadležnih upravnih organa i sudova, kao i na ponašanje podnosioca.

Predloženo je da se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku u navedenim upravnim postupcima i pravo na naknadu nematerijalne štete u opredeljenom novčanom iznosu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane UP-1 broj 379-91/2000, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudkoj stvari :

3.1. Zaključkom Komande garnizona Beograd broj 593-1/91 od 13. septembra 1991. godine molba podnosioca od 30. maja 1991. godine za davanje stana u zakup razvrstana je u I grupu stambenih interesenata. Navedeni zaključak je istekom roka za žalbu postao pravnosnažan.

Rešenjem Komande garnizona Beograd broj 8-593 od 19. aprila 1995. godine poništen je navedeni zaključak od 13. septembra 1991. godine i skinuta je sa evidencije molba podnosioca za davanje stana u zakup na neodređeno vreme.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 21. juna 2001. godine podneo zahtev za rešavanje stambenog pitanja davanjem stana u zakup na neodređeno vreme.

Zaključkom VP 1313 Beograd UP-1 broj 379-17/2000 od 22. januara 2002. godine prihvaćen je navedeni zahtev podnosioca i razvrstan u I grupu stambenih interesenata za davanje trosobnog stana u zakup na neodređeno vreme. Navedeni zaključak je istekom roka za žalbu postao pravnosnažan.

3.3. Podnosilac ustavne žalbe je 4. marta 2004. godine VP 1313 Beograd podneo zahtev za rešavanje stambenog pitanja davanjem stana u zakup na neodređen o vreme.

VP 1313 Beograd je u više navrata, u periodu od 2004. do 2006. godine, tražila od podnosioca da dostavi određene do kaze, ukazujući na to da se bez njih po navedenom zahtevu ne može postupati. Podnosilac je, postupajući po zahtevima za dopunu predmeta, dostavio određene dokaze. Sa druge strane, nije dostavio rešenje o određivanju nosioca stanarskog prava na stanu u Kumanovu posle razvoda njegovog braka i ugovor o otkupu tog stana, navodeći da postupak za određivanje nosioca stanarskog prava posle razvoda nije bio vođen, niti je taj stan otkupljen, već je 5. juna 1991. godine vraćen Komandi garnizona Kumanovo, što se vidi iz potvrde Komande garnizona Kumanovo int. broj 101- 144 od 7. juna 1991. godine. U spisima predmeta se nalazi i zapisnik o primopredaji stana između podnosioca i Samoupravne interesne zajednice za stanovanje i komunalne delatnosti Kumanovo od 5. juna 1991. godine. Izjašnjavajući se o tome da li je njegov sin G.S. prijavljen na adresi stana u Kumanovu, što proizlazi iz uverenja Uprave za unutrašnje poslove Kumanovo broj 34.4-6525 od 6. septembra 2000. godine, podnosilac je naveo da G.S. nije član njegovog porodičnog domaćinstva, pozivajući se na uverenje VP 1313 Beograd UP-1 broj 379-18/2000 od 22. januara 2002. godine i na izjavu datu pred Vojnim odsekom Užice int. broj 139-1 od 25. februara 2004. godine, u kojima je navedeno ko su članovi njegovog porodičnog domaćinstva.

Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove je dopisom od 23. januara 2007. godine tražilo od Ministarstva spoljnih poslova – Direkcija za konzularne poslove da od nadležnih organa u Republici Makedoniji pribave dokaze (potvrdu ili uverenje) o tome ko se duži porezom na stan u Kumanovu, kao i podatke o tome da li je stan prodat, ko ga je prodao i kome, s obzirom na to da postoje indicije da je podnosiočev sin G.S. ostao da živi u tom stanu.

Podnosilac je 31 . marta 2009. godine podneo žalbu zbog nedonošenja zaključka o zahtevu od 4. marta 2004. godine.

Podnosilac je na zahtev Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove – Odeljenje za stambene poslove – Odsek za utvrđivanje prava i podelu (u daljem tekstu: prvostepeni organ) pribavio i dostavio akt Javnog preduzeća za stambene prostore Republike Makedonije – Područna jedinica Kumanovo broj 10-678/2 od 21. aprila 2009. godine u kome je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac bliže označeni stan u Kumanovu predao tadašnjem SIZ-u za stanovanje i komunalne delatnosti Kumanovo, kao i da je na podnosiočevog sin a G.S. bilo preneto stanarsko pravo na tom stanu, koji ga je otkupio 1996. godine.

Prvostepeni organ je doneo zaključak UP-1 broj 379-44/2000 od 4. maja 2009. godine kojim je utvrđeno da podnosiocu ustavne žalbe prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku od 22. januara 2002. godine i da se prihvata zahtev podnosioca za dodelu zajma za kupovinu stambene zgrade ili stana u iznosu koji odgovara površini od 18,61 m2, na ime razlike u strukturi i površini između imajućeg dvosobnog stana u Kumanovu i pripadajućeg trosobnog stana, sa 521 bodom. U obrazloženju tog zaključka je navedeno da podnosiocu, na osnovu člana 18. stav 1. tačka 2) Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane („Službeni vojni list “, br. 38/05, 16/08 i 26/08), pripada trosoban stan, ali da podnosilac odnosno njegov sin G.S, kome je preneto stanarsko pravo, ima u vlasništvu dvosoban stan u Kumanovu, zbog čega je podnosiocu utvrđeno pravo na dodelu zajma u visini razlike u površini stana koji poseduje i pripadajućeg stana.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za kadrove – Odeljenje za stambene poslove (u daljem tekstu: drugostepeni organ) UP-2 broj 80/2009 od 24. juna 2009. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

O tužbi podnosioca protiv navedenog drugostepenog rešenja podnetoj Vrhovnom sudu Srbije, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučeno je presudom Upravnog suda U. 10817/10 (2009) od 29. juna 2011. godine, kojom je tužba uvažena i poništeno pobijano rešenje, sa obrazloženjem da je u upravnom postupku odlučeno o zahtevu koji nije postavljen do kraja tog postupka, što je suprotno odredbi člana 198. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem UP-2 broj 80-6/2009 od 16. decembra 2011. godine usvojio žalbu podnosioca, poništio zaključak prvostepenog organa od 4. maja 2009. godine i vratio predmet na ponovni postupak i odlučivanje, ukazujući prvostepenom organu na to da je izašao iz okvira zahteva, te da je, nakon dobijanja dokaza da je podnosiočev sin otkupio stan, trebalo da obavesti podnosioca da mu na osnovu dostavljenih dokaza pripada pravo na dodelu zajma i da u zavisnosti od izjave podnosioca donese odgovarajući upravni akt, a sve u okviru njegovog zahteva.

Podnosilac ustavne žalbe se podneskom od 6. marta 2012. godine, postupajući po nalogu prvostepenog organa, izjasnio da ne želi da rešava stambeno pitanje dodelom zajma, već davanjem stana u zakup, što je i tražio zahtevom od 4. marta 2004. godine.

Podnosilac je 19. februara 2014. godine podneo žalbu zbog nedonošenja odluke prvostepenog organa u ponovnom postupku.

Rešenjem prvostepenog organa UP-1 broj 379-56/2000 od 7. maja 2014. godine odbijen je zahtev podnosioca za dodelu stana u zakup, a rešenjem drugostepenog organa UP-2 broj 80-2/2014 od 24. jula 2014. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 11210/14 od 13. januara 2017. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje, sa obrazloženjem da se članovima porodičnog domaćinstva, saglasno odredbi člana 11. Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane iz 2005. godine , smatraju samo članovi porodice podnosioca zahteva za dodelu stana koji žive sa njim u zajedničkom porodičnom domaćinstvu, što nije slučaj sa podnosiočevim sinom G.S, koji je posle razvoda ostao da živi sa majkom u zajedničkom porodičnom domaćinstvu, zbog čega je pobijano rešenje doneto uz povredu odredbe člana 199. stav 2. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, jer razlozi dati u njegovom obrazloženju i dokazi u spisima predmeta ne upućuju na odluku kakva je data u dispozitivu rešenja.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje UP-2 broj 15-2/2017 od 3. februara 2017. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 7. maja 2014. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepeni organ je u nastavku postupka bezuspešno pokušao od podnosioca ustavne žalbe , kao i službenim putem od nadležnih organa u Republici Makedoniji, da pribavi dokaze o prebivalištu podnosiočevog sina G.S. i korišćenju stana u Kumanovu.

Rešenjem prvostepenog organa UP-1 broj 379-91/2000 od 1. septembra 2017. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da podnosiocu prestaje pravo na stambeno obezbeđenje po zaključku od 22. januara 2002. godine, dok je u tački 2. dispozitiva prihvaćen zahtev podnosioca za davanje dvoiposobnog stana u zakup na neodređeno vreme, sa 564 boda na dan donošenja rešenja. U obrazloženju tog zaključka je navedeno da podnosilac ispunjava uslove iz člana 2. Pravilnika o rešavanju stambenih potreba zaposlenih u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, da podnosiocu na osnovu člana 17. stav 1. tačka 1) Pravilnika pripada dvoiposoban stan i da će se stambeno pitanje rešavati na osnovu člana 30. stav 1. Pravilnika. Navedeno rešenje, kojim je odlučeno o zahtevu podnosioca od 4. marta 2004. godine, postalo je pravnosnažno istekom roka za žalbu. Iz spisa predmeta se ne može utvrditi tačan datum dostavljanja navedenog rešenja podnosiocu, ali je iz kasnijih dopisa njegovog punomoćnika izvesno da je ono dostavljeno najkasnije u oktobru 2017. godine.

3.4. Podnosilac ustavne žalbe je 9. maja 2014. godine podneo zahtev za naknadu troškova nužnog pravnog zastupanja u upravnom postupku koji je tada vođen po zahtevu od 4. marta 2004. godine . Kako prvostepeni organ o navedenom zahtevu nije odlučio u zakonom propisanom roku, podnosilac je 7. februara 2015. godine izjavio žalbu drugostepenom organu, a potom 2. oktobra 2015. godine naknadni zahtev. S obzirom na to da drugostepeni organ nije doneo rešenje ni po naknadnom zahtevu, podnosilac je 26. juna 2016. godine podneo tužbu zbog ćutanja uprave.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 9944/17 od 22. oktobra 2020. godine uvažena je tužba podnosioca i naloženo drugostepenom organu da donese rešenje o žalbi podnosioca od 7. februara 2015. godine, u roku od 30 dana od dana prijema presude.

4. Odredbom član 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10), koji se primenjivao do 3 1. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, da je u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da a ko organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen (…) (stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost razloga i navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da podnosilac tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na uverenju da postupci koji su po molbi od 30. maja 1991. godine i zahtevima od 21. juna 2001. godine i 4. marta 2004. godine, vođeni radi utvrđivanja prava na rešavanje stambenog pitanja davanjem stana u zakup, predstavljaju jedinstvenu celinu. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da su po vodom navedene molbe, odnosno zahteva podnosioca doneti zaključci o njihovom razvrstavanju u određenu grupu stambenih interesenata, odnosno o utvrđivanju prava na rešavanje stambenog pitanja davanjem odgovarajućeg stana u zakup na neodređeno vreme, te da je svaki od tih zaključaka postao pravnosnažan, zbog čega postupci koji su im prethodili ne čine jedinstvenu celinu. Stoga je Ustavni sud svaki od navedena tri postupka posmatrao kao posebne celine.

5.1. Razmatrajući najpre ustavnu žalbu u delu u kome se ističe da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u upravnom postup ku koji je povodom zahteva od 30. maja 1991. godine vođen pred Komandom garnizona Beograd u predmetu broj 593-1/91 i u upravnom postup ku koji je povodom zahteva od 21. juna 2001. godine vođen pred VP 1313 Beograd u predmetu UP-1 broj 379-17/2000, Ustavni sud je utvrdio da se radi o postupcima koji su okončani zaključcima od 13. septembra 1991. godine i 22. januara 2002. godine, koji su istekom roka za žalbu postali pravnosnažni.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je ustavna žalba kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da se podnetom ustavnom žalbom osporavaju postupci okončani pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke .

5.2. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na upravni postup ak koji je povodom zahteva podnosioca od 4. marta 2004. godine vođen pred Ministarstvom odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane u predmetu UP-1 broj 379-91/2000, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak, koji je pokrenut pre, a okončan posle stupanja na snagu Ustava, predstavlja jedinstvenu celinu zajedno sa vođenim upravnim sporovima , Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje razumnosti trajanja navedenog postupka, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Ustavni sud je utvrdio da je period merodavan za ocenu o povredi označenog prava trajao od 4 . marta 2004. godine, kada je podnosilac podneo zahtev za utvrđivanje prava na rešavanje stambenog pitanja davanjem stana u zakup na neodređeno vreme, do nastupanja pravnosnažnosti zaključka od 1. septembra 2017. godine, kojim je prihvaćen navedeni zahtev, što je svakako bilo u oktobru 2017. godine . Dakle, taj period iznosi 13 godina i sedam meseci. Sud nije uzeo u obzir trajanje postupka po zahtevu podnosioca od 9. maja 2014. godine koji se vodi radi naknade troškova pravnog zastupanja nastalih povodom osporenog upravnog postupka , imajući u vidu da ga podnosilac u ustavnoj žalbi nije osporio.

Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uti cali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume na konkretan slučaj, Ustavni sud je konstatovao da je u najvećem delu osporenog postupka bilo sporno da li se podnosilac smatra licem koje ima rešeno stambeno pitanje, u smislu odredaba pravilnika iz 2005. i 2014. godine, od čega je zavisilo utvrđivanje prava na rešavanje stambenog pitanja i načina rešavanja tog pitanja. Ustavni sud je našao da navedena pitanja nisu bila, sama po sebi, činjenično i pravno složena, ali je u konkretnom slučaju pribavljanje dokaza u tom pravcu od podnosioca ustavne žalbe i službenim putem od nadležnih organa u Republici Makedoniji , učinilo dokazni postupak komplikovanijim . Sa stanovišta značaja predmeta postupka, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da mu se pravo na rešavanje stambenog pitanja davanjem stana u zakup utvrdi u razumnom roku. Pri tome su se od pokretanja posmatranog postupka više puta menjali propisi o stambenom obezbeđenju u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, što je narušavalo izvesnost na strani podnosioca ustavne žalbe u pogledu utvrđivanja načina rešavanja stambenog pitanja.

Ispitujući postupanje nadležnih upravnih organa i suda, Ustavni sud je utvrdio da su donete tri odluke prvostepenog i četiri odluke drugostepenog organa, kao i dve presude nadležnog sud a u upravnom spor u. Po nalaženju Suda, prekomernom trajanju osporenog postupka prevashodno je doprinelo sporo i nedelotvorno postupanje upravnih organa. Naime, prvostepeni organ je svoju prvu odluku (zaključak) doneo pet godina i dva meseca nakon podnošenja zahteva, a drugu odluku (rešenje) u ponovnom postupku doneo je dve godine i četiri meseca nakon što su mu vraćeni spisi predmeta. Prvostepeni organ je u dugom vremenskom periodu pokušavao da pribavi dokaze o prebivalištu podnosiočevog sina G.S. i osnovu po kome je on koristio i potom otkupio stan u Kumanovu, na kome je podnosilac bio nosilac stanarskog prava i koji je 1991. godine predao zbog prekomande u garnizon Beograd, da bi najzad , iako nije pribavio navedene dokaze, prekinuo dalji dokazni postupak u tom pravcu i doneo rešenje od 1. septembra 2017. godine, kojim je prihvaćen zahtev podnosioca od 4. marta 2004. godine. S obzirom na to da su vođena i dva upravna spora, te da je predmet vraćan na ponovno rešavanje drugostepenom, a potom i prvostepenom organu, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presude Evropskog suda za ljudska prava, Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70763/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 17271/04, od 10. juna 2008. godine , stav 51.).

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da je on izjavljivao žalbe zbog „ćutanja administracije“, što je uticalo na donošenje zaključka prvostepenog organa od 4. maja 2009. godine i rešenja prvostepenog organa od 7. maja 2014. godine. Međutim, Ustavni sud je našao da podnosilac navedeno pravno sredstvo za ubrzanje postupka nije koristio kada su se za to stekli zakonom propisani uslovi, već je to činio sa značajnim zakašnjenjima. Tako je žalbu zbog nedonošenja prvostepen e odluke o zahtevu od 4. marta 2004. godine izjavio tek 30. aprila 2009. godine, a žalbu zbog nedonošenja prvostepene odluke u izvršenju drugostepenog rešenja od 16. decembra 2011. godine izjavio je tek 19. februara 2014. godine. Ustavni sud je utvrdio da periodi kašnjenja podnosioca sa korišćenjem navedenih pravnih sredstava ukupno iznose oko šest godina. Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj, podnosilac treba da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na njega i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda ESLjP, Union Alimentaria Sanders Sa protiv Španije , broj predstavke 11681/85, od 7. jula 1989. godine, stav 35.), kao i da ukoliko podnosilac ne koristi pravna sredstva koja mu omogućavaju da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (odluka ESLjP, Štajcar protiv Hrvatske, broj predstavke 46279/99, od 20. januara 2000. godine).

Polazeći od svega navedenog , Ustavni sud je ocenio da navedena propuštanja podnosioca da pravovremeno koristi prav na sredstva za ubrzanje postupka ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za njegovo neopravdano dugo trajanje, čemu je prevashodno doprinelo sporo i neefikasno postupanje upravnih organa. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane UP-1 broj 379-91/2000 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dugo trajanje predmetnog postupka, kao i da je podnosilac ustavne žalbe podnosio žalbe zbog ćutanja uprave sa značajnim zakašnjenjima , potom životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16) i više drugih presuda, koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, te je uskla dio svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti