Višegodišnji upravni postupak i naknada za neredovnost u radu
Kratak pregled
Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za isplatu dodataka na platu policajcima koji je trajao 15 godina. Žalba podnosioca protiv presude Upravnog suda je ipak odbijena kao neosnovana.
Tekst originalne odluke
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, Vesna Ilić Prelić, dr Vladan Petrov, dr Dragana Kolarić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. R. iz Valjeva, V. P. iz sela Bajevac, opština Lajkovac, N. M. i Z. P, oba iz Lazarevca, grad Beograd, M. D. M. iz Ljiga, B. P. iz sela Zabrdica kod Valjeva i Ž. Đ. iz Velikih Crljena kod Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. decembra 2025. godine, doneo je
O D L U K U
1. Usvaja se ustavna žalba A. R, V. P, N. M, Z. P, M. D. M, B. P. i Ž. Đ. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-6882, podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Utvrđuje se pravo A. R, V. P, N. M, Z. P, M. D. M, B. P i Ž. Đ. na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.
3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba A. R. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 957/20 od 29. avgusta 2025. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. A. R. iz Valjeva i druga lica navedena u uvodu i izreci podneli su Ustavnom sudu, 25. novembra 2019. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz Valjeva, ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 24. jula 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, „u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Policijska uprava za grad Beograd u predmetu broj 120-3525, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu broj 120-01-2294/2019-01, Upravnim sudom u predmetu U. 9103/13 i u vreme podnošenja ustavne žalbe pred Žalbenom komisijom Vlade“. Ustavni sud je konstatovao da se ustavnom žalbom osporava trajanje upravnog postupka koji je vođen po zahtevu podnosilaca ustavne žalbe za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika za period od 30. novembra 2007. do 30. novembra 2010. godine.
Predloženo je da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i prava na suđenje u razumnom roku, naloži da se osporeni postupak što pre okonča i utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku svakom u iznosu od po 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.
Navedena ustavna žalba je prvobitno bila združena predmetu Už-11707/2019 u kome je bilo osporeno trajanje upravnog postupka u predmetu ostvarivanja prava istih podnosilaca na isplatu dodataka na platu za period od 25. januara 2004. do 25. januara 2007. godine. Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 43. st. 2. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), 23. maja 2022. godine, razdvojio postupke po tim ustavnim žalbama, pa je formirao poseban predmet Už-5502/2022 u kome isključivo ispituje razumnost dužine upravnog postupka u predmetu ostvarivanja prava podnosilaca na isplatu dodataka na platu za period od 30. novembra 2007. do 30. novembra 2010. godine.
A. R. iz Valjeva je podneo Ustavnom sudu, 25. septembra 2025. godine, preko istog punomoćnika, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 957/20 od 29. avgusta 2025. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije. Navedena ustavna žalba je zavedena pod brojem Už-10146/2025. Osporenom presudom Upravnog suda je pravnosnažno okončan upravni postupak čije trajanje je osporeno ustavnom žalbom u predmetu Už-5502/2022. Stoga je Ustavni sud, u skladu sa odredbama člana 43. st. 1. i 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda, predmet Už-10146/2025 spojio sa predmetom Už - 5502/2022, radi jedinstvenog postupanja.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd broj 120-6882, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosioci ustavne žalbe su 30. novembra 2010. godine podneli zahtev za isplatu dodataka na platu po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane državnih i verskih praznika, za poslednje tri godine do podnošenja zahteva.
Rešenja Ministarstva unutrašnjih poslova – Direkcija policije – Policijska uprava za grad Beograd (u daljem tekstu: prvostepeni organ) broj 120-3768 od 9. decembra 2010. godine, broj 120-985/2011 od 22. marta 2011. godine, broj 120-2549 od 23. juna 2011. godine, broj 120-4157 od 29. novembra 2011. godine, broj 120-2091/2012 od 12. juna 2012. godine i broj 117-123/2012 od 6. novembra 2012. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca za isplatu dodataka na platu, poništena su rešenjima Žalbene komisije Vlade (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 120-01-60/2011-01 od 28. februara 2011. godine, broj 120-01-366/2011-01 od 19. maja 2011. godine, broj 120-01-1309/2011-01 od 30. septembra 2011. godine, broj 120-01-468/2011-01 od 27. aprila 2012. godine, broj 120-01-669/2012-01 od 14. avgusta 2012. godine i broj 120-01-914/2012-01 od 28. decembra 2012. godine, kojima su usvojene žalbe podnosilaca i predmet vraćen na ponovni postupak.
Rešenjem prvostepenog organa broj 117-123/2012-1 od 30. januara 2013. godine je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, dok je rešenjem drugostepenog organa broj 120-01-62/2013-01 od 10. aprila 2013. godine odbijena njihova žalba izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.
Presudom Upravnog suda U. 9103/13 od 3. marta 2016. godine uvažena je tužba podnosilaca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje. Ovo iz razloga što se iz utvrđenog činjeničnog stanja i rešenja o utvrđivanju koeficijenta za obračun i isplatu plate podnosiocima ne može zaključiti da li im je koeficijent utvrđen u skladu sa Pravilnikom o platama radnika Ministarstva unutrašnjih poslova (St 09 stra. pov. broj 15070/05-06 od 28. novembra 2005. godine i ST 09 str. pov. broj 15070/05-06 od 13. juna 2006. godine), niti da su podnosioci za utuženi period ostvarili pravo na uvećanje osnovnog koeficijenta i to za ne manje od 30% u odnosu na druge državne službenike.
Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 120-01-75/2016-01 od 28. marta 2016. godine, kojim je poništeno prvostepeno rešenje od 30. januara 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.
Podnosioci su 15. septembra 2016. godine izjavili žalbu zbog nedonošenja prvostepenog rešenja u Zakonom propisanom roku povodom koje je drugostepeni organ rešenjem od 12. oktobra 2016. godine naložio prvostepenom organu da bez odlaganja, a najkasnije u rok od 15 dana, donese odgovarajuće rešenje.
U daljem toku postupka, prvostepena rešenja broj 120-123/12-2 od 17. oktobra 2016. godine, broj 120-2500/2017 od 26. aprila 2017. godine, broj 120-48/2018 od 28. decembra 2017. godine, broj 120-7474/18 od 25. septembra 2018. godine i broj 120-3525 od 27. maja 2019. godine, kojima je odbijen kao neosnovan zahtev podnosilaca, poništena su drugostepenim rešenjima broj 120-01-1408/2016-01 od 23. decembra 2016. godine, broj 120-01-745/2017-01 od 31. oktobra 2017. godine, broj 120-01-129/2018-01 od 28. februara 2018. godine, broj 120-01-94/2019-01 od 31. januara 2019. godine i broj 120-01-2294/2019-01 od 26. jula 2019. godine, kojima su usvojene njihove žalbe i predmet vraćen na ponovni postupak.
Prvostepenim rešenjem broj 120-6882 od 7. oktobra 2019. godine odbijen je kao neosnovan zahtev podnosilaca, a drugostepenim rešenjem broj 120-01-2845/2019-01 od 2. decembra 2019. godine odbijena je njihova žalba izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.
Osporenom presudom Upravnog suda U. 957/20 od 29. avgusta 2025. godine odbijena je tužba podnosilaca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. U obrazloženju osporene presude je navedeno: da je prvostepeni organ izvršio upoređivanje dodatnih koeficijenata plata podnosilaca, koji su taksativno navedeni, a koji ne obuhvataju dodatne koeficijente za zvanje/čin i pripadajući minuli rad, sa dodatnim koeficijentom plate uporednog radnika J.T, policijskog službenika raspoređenog na radno mesto poslovi stranaca, suzbijanje ilegalnih migracija i trgovine ljudima, sa statusom ovlašćenog službenog lica, sa istom stručnom spremom kao i podnosioci, a bez neredovnosti u radu; da je na osnovu izvršenog upoređivanja utvrđeno da su dodatni koeficijenti podnosilaca uvećani u odnosu na uporednog radnika ne manje od 30%; da je pravilan zaključak upravnih organa da su neredovnosti u radu policijskih službenika vrednovane kroz dodatne koeficijente njihovih radnih mesta, a koji su utvrđeni u skladu sa odredbama tada važećih Pravilnika o platama zaposlenih u Ministarstvu unutrašnjih poslova ST 01 str. pov. broj 4908/06-4 od 26. juna 2006. godine i Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 101/05), tako da je kroz redovnu platu ostvarena naknada za prekovremeni rad, noćni rad i rad u dane praznika; da su bez uticaja na drugačije odlučivanje o zakonitosti pobijanog rešenja navodi tužbe kojima se ukazuje da tuženi organ nije naveo koji osnovni koeficijent plate ima uporedni radnik, budući da podnosioci osporavaju dodatni koeficijent, koji je naveden u obrazloženjima rešenja upravnih organa i za uporednog radnika iznosi 4,61 a za podnosioce znatno više.
4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 - autentično tumačenje i 2/23 – Odluka US), koje se primenjuju od 1. juna 2017. godine, propisano je: da se postupak vodi bez odugovlačenja i uz što manje troškova po stranku i drugog učesnika u postupku, ali tako da se izvedu svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja (član 9. stav 2.); da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da u tom slučaju, drugostepeni organ je dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 171. stav 3.).
5. Ispitujući istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da je osporeni postupak pokrenut povodom zahteva podnosilaca ustavne žalbe od 30. novembra 2010. godine i da je okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda U. 957/20 od 29. avgusta 2025. godine, iz čega proizlazi da je trajao 15 godina.
Ustavni sud je ocenio da navedeno trajanje postupka, samo po sebi, ukazuje da on nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja prava o kom je odlučivano za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.
Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali interes da nadležni organi o njihovom zahtevu odluče u okviru standarda razumnog roka, pogotovo zbog toga što se radi o potraživanjima iz radnog odnosa.
Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio činjenično i pravno složen, posebno ako se ima u vidu da su pravna pitanja koja su se postavljala u toku postupka već u dovoljnoj meri razjašnjena u odlukama Ustavnog suda Už-2608/2009 od 30. septembra 2010. godine i Už-2188/2013 od 25. februara 2016. godine. Iz navedenih odluka Ustavnog suda proizlazi da podnosiocima za obavljeni rad na izvršenju zadataka preko punog radnog vremena, rad noću i tokom državnog ili verskog praznika, u periodu do 30. juna 2006. godine ne može biti uskraćeno pravo na uvećanu zaradu koja im je u tom slučaju pripadala u skladu sa Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, broj 34/01), dok bi podnosiocima za period od 1. jula 2006. godine pripadalo pravo na uvećanje plate ukoliko bi se utvrdilo da im koeficijent za obračun plate nije uvećan za 30 do 50% u odnosu na druge državne službenike.
Ispitujući postupanje upravnih organa i suda u upravnom sporu, Ustavni sud je konstatovao da je u osporenom postupku doneto 13 rešenja prvostepenog organa i 14 rešenja drugostepenog organa po žalbama protiv prvostepenih rešenja, kao i dve presude Upravnog suda. Iz toga sledi da je osporeni postupak prevashodno obeležilo kontinuirano vraćanje predmeta na ponovno rešavanje prvostepenom organu, koji nije postupao po primedbama iz drugostepenih rešenja. U takvim okolnostima, drugostepeni organ je propustio da dopuni postupak i otkloni nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te da ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, svojim rešenjem poništi prvostepeno rešenje i sam reši upravnu stvar, u smislu odredbe člana 171. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda za ljudska prava, da ponavljanje istih naloga nižestepenom organu u okviru jednog postupka ukazuje na nedostatke u procesnom sistemu (ESLjP, presuda Wierciszewska protiv Poljske, predstavka broj 41431/98, od 25. novembra 2003. godine, stav 46.). Pored toga, vođena su dva upravna spora, od kojih je prvi trajao dve godine i devet meseci, a drugi čak pet godina i sedam meseci, što je nedopustivo dug period, koji se ne može opravdati nijednim razlogom.
Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da su oni koristili pravna sredstva protiv ćutanja uprave, kada su za to postojali uslovi.
Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu u tom delu i odlučio kao u tački 1. izreke.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).
Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, sporo i neefikasno postupanje upravnih organa i izuzetno sporo postupanje Upravnog suda u drugom upravnom sporu. Ustavni sud je takođe cenio životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava.
Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u odlukama Sinđelić i drugi protiv Srbije od 19. septembra 2019. godine (predstavka broj 7129/15) i Stojanović i drugi protiv Srbije od 14. januara 2021. godine (predstavka broj 19322/18), koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnim postupcima koji se, kao i osporeni postupak, vode povodom zahteva policijskih službenika za isplatu dodataka na platu. Evropski sud je odbacio navedene predstavke, uz ocenu da podnosioci predstavki više nemaju prava da tvrde da su žrtve u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer je Ustavni sud utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i dodelio podnosiocima bliže označene novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete, koji su niži od iznosa koje je dodeljivao Evropski sud, ali su ipak razumni usled velikog broja podnosilaca predstavki i prilično ograničenog značaja predmeta postupka.
7. Ispitujući ustavnu žalbu podnosioca A. R. kojom je osporena presuda Upravnog suda U. 957/20 od 29. avgusta 2025. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i osporene presude utvrdio da je navedeni podnosilac ustavne žalbe bio u bitno sličnoj činjeničnoj i identičnoj pravnoj situaciji kao i podnosilac ustavne žalbe u predmetu Už-5522/2013.
Ustavni sud je na sednici održanoj 14. aprila 2016. godine doneo Odluku Už-5522/2013, kojom je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu M.K. iz sela V. kod Zaječara, podnetu preko istog punomoćnika, jer je utvrdio da presudom Upravnog suda U. 14264/11 od 18. aprila 2013. godine nisu povređena prava navedenog podnosioca ustavne žalbe zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.
Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud je najpre našao da bi donošenje različitih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji od strane redovnih sudova u parničnom postupku i upravnih organa u upravnom postupku, odnosno suda u upravnom sporu, moglo dovesti do povrede prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima iz člana 36. stav 1. Ustava (u vezi sa različitom praksom parničnih sudova i suda u upravnom sporu videti Odluke Ustavnog suda Už-2822/2010 od 22. decembra 2010. godine i Už-8405/2013 od 4. decembra 2013. godine).
U tom smislu, Ustavni sud je ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u upravnom sporu okončanom osporenom presudom Upravnog suda i u parnicama koje su okončane presudama dostavljenim uz ustavnu žalbu, te da li su sud u upravnom sporu i parnični sudovi doneli drugačije odluke o osnovanosti tužbe, odnosno tužbenih zahteva u tim predmetima.
Ustavni sud je u prethodnim odlukama ocenio da se sledeće presude koje su dostavljene uz ovu ustavnu žalbu ne mogu prihvatiti kao dokazi o povredi označenog ustavnog prava: presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 82/12 od 18. januara 2012. godine je bila predmet ocene u Odluci Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 1460/13 od 27. januara 2014. godine i Gž1. 1457/13 od 10. januara 2014. godine u Odluci Už-2538/2015 od 6. oktobra 2016. godine, presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1. 606/16 od 3. marta 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 892/2015 od 10. juna 2015. godine u Odluci Už-8059/2015 od 7. marta 2019. godine, presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1431/2016 od 8. septembra 2016. godine u Odluci Už-9755/2016 od 18. aprila 2019. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 3356/17 od 26. aprila 2018. godine, Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2699/18 od 21. avgusta 2018. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1345/2016 od 21. decembra 2016. godine u Odluci Už-7196/2019 od 16. juna 2022. godine. Presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1632/2015 od 22. oktobra 2015. godine se ne može prihvatiti kao dokaz o različitom postupanju, jer su njome ukinute presude nižestepenih sudova i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje u delu koji se odnosi na tužbeni zahtev za isplatu na ime naknade za noćni rad. Presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 3231/10 od 12. januara 2011. godine je doneta u postupku u kome nije utvrđeno da je rešenjem koeficijent za obračun plate uvećan za 30 do 50% u odnosu na koeficijent za druge državne službenike. Presuda Apelacionog suda u Beograda Gž1. 3824/13 od 25. septembra 2013. godine je doneta u izvršenju Odluke Ustavnog suda Už-4963/12 od 24. maja 2013. godine, s tim što se potraživanje tužilaca odnosilo na period primene pravnog režima iz Zakona o unutrašnjim poslovima. Sa druge strane, osporenom presudom Upravnog suda je pravnosnažno okončan postupak po zahtevu za isplatu dodataka na platu u periodu primene Zakona o policiji, te je utvrđeno da je podnosilac ustavne žalbe u tom periodu već ostvario pravo na dodatni koeficijent koji obuhvata neredovnosti u radu koje se odnose na prekovremeni rad, rad noću i na dane praznika. Dostavljenom Odlukom Ustavnog suda Už-7147/2017 od 4. juna 2020. godine usvojena je ustavna žalba tamo podnosioca zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i poništena tamo osporena odluka, iz razloga što je zahtev za isplatu dodataka na platu u celini odbijen kao neosnovan, kako za period kada se primenjivao pravni režim Zakona o unutrašnjim poslovima, tako i za period kada se primenjivao pravni režim Zakona o policiji, dok je ovde osporenom presudom okončan postupak po zahtevu podnosioca ustavne žalbe koji se isključivo odnosi na period primene Zakona o policiji.
S obzirom na izloženo, Ustavni sud konstatuje da nema osnova ni za tvrdnju o učinjenoj povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.
Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Upravnog suda U. 957/20 od 29. avgusta 2025. godine nisu povređena prava podnosioca A. R. na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravičnu naknadu za rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu navedenog podnosioca, odlučujući kao u tački 3. izreke. Ovakva Odluka je utemeljena na razlozima datim u obrazloženju Odluke Ustavnog suda Už-5522/2013 od 14. aprila 2016. godine, koje su objavljena na veb sajtu Ustavnog suda (www.ustavni.sud.rs).
8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Snežana Marković, s.r.