Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presuda redovnih sudova u imovinskom sporu. Sud je utvrdio da podnosilac suštinski traži da Ustavni sud postupa kao instancioni sud, što nije u njegovoj nadležnosti, te da nema ustavnopravnih razloga.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Markovića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. decembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Dragana Markovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4978/97 od 30. maja 2006. godine, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1211/2007 od 3. juna 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2218/10 od 28. oktobra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Marković iz Novog Sada je 29. decembra 2010. godine podneo ustavnu žalbu čije je razloge dopunio podneskom od 25. juna 2011. godine, protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4978/97 od 30. maja 2006. godine, presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1211/2007 od 3. juna 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2218/10 od 28. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je sud pogrešnom primenom materijalnog prava odbacio njegov protivtužbeni zahtev, kao i da je postupao protivno načelu materijalne istine. Dalje se navodi da je sud trebalo da zaštiti pravo podnosioca na sticanje svojine po osnovu građenja, kao i da je ''neovereni ispravljeni ugovor o otkupu stana morao da osnaži''.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, saglasno odredbi člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

3. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pri čemu povredu ovog prava obrazlaže navodima da su sudovi pogrešno ocenili izvedene dokaze, pre svega ugovor o otkupu overen 14. januara 1993. godine i rešenje o uknjižbi prava vlasništva od 26. februara 1993. godine na uličnoj stambenoj zgradi. U ustavnoj žalbi ponavlja navode iznete u žalbi i reviziji koji su bili predmet ocene drugostepenog i revizijskog suda. Stoga je Ustavni sud zaključio da podnosilac ustavne žalbe, nezadovoljan ishodom pravnosnažno okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava, od Ustavnog suda zapravo traži da u ovoj pravnoj stvari postupa kao instancioni sud.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o pogrešnoj oceni pismenih dokaza u parničnom postupku, Ustavni sud najpre konstatuje da, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud u parničnom postupku nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izveo predložene dokaze koje je cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga svoju ocenu i obrazložio. Pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza, nije u nadležnosti Ustavnog suda, već redovnih sudova, koji u parničnom postupku stranci ne daju neograničeno pravo na izvođenje dokaza, niti joj garantuju pravo da će svi njeni dokazni predlozi biti prihvaćeni.

Ustavni sud je, krećući se u granicama navoda istaknutih u ustavnoj žalbi, ocenio da su redovni sudovi izneli dovoljno obrazložene i u svemu ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih su zaključeni ugovor o otkupu stana iz društvene svojine i darovni ugovor delimično ništavi, i to oba u članu 1. u pogledu navedenih konstatacija da je navedeni trosobni stan ''u prirodi ulična stambena zgrada'', odnosno ''jedini u stambenoj zgradi u ulici Filipa Višnjića broj 8''.

Kako je odredbom člana 4. stav 2. Zakona o prometu nepokretnosti (''Službeni glasnik SRS'', br. 43/81, 24/85, 28/87, 6/89, 30/89 i 40/89 i ''Službeni glasnik RS'', br. 53/93, 67/93, 48/94 i 53/95), koji je važio u vreme otkupa navedenog stana, bilo propisano da se ugovor o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine, o otuđenju nepokretnosti iz društvene svojine i o zameni nepokretnosti u društvenoj svojini za nepokretnost na kojoj postoji pravo svojine, kao i ugovor o pribavljanju nepokretnosti u društvenu svojinu zaključuje u pismenom obliku, a potpisi ugovarača overavaju se od strane suda, ustavnopravno je utemeljen stav Vrhovnog kasacionog suda da je ništava odredba člana 1. ugovora o otkupu, kao i odredba člana 1. darovnog ugovora u delu kojim se ovim odredbama konstatuje da je predmetni stan ''u prirodi ulična stambena zgrada''. Ovo sa razloga, jer naknadno otkucan tekst na ugovoru od strane tadašnjeg pravnika tužioca u produžetku člana 1. nije overen u sudu (koji, u suštini, ne prestavlja samo ispravku ugovora), pa nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 4. navedenog zakona. Stoga je ništava odredba iz člana 1. u pogledu ove konstatacije, ali njena ništavost, ne povlači ništavost celog ugovora, pošto odredba da se radi o uličnoj stambenoj zgradi, nije bila uslov za zaključenje ugovora o otkupu, pa je pravilno primenjena odredba člana 105. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ'', br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ''Službeni list SRJ'', br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99), koja propisuje da ništavost neke odredbe ugovora ne povlači ništavost i samog ugovora, ako on može opstati bez ništave odredbe i ako ona nije bila ni uslov ugovora ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen. Imajući u vidu da je darovni ugovor kasnije zaključen na osnovu delimično ništavog ugovora o otkupu, to je i ugovor o poklonu delimično ništav sa razloga koje su redovni sudovi jasno obrazložili, a koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra proizvoljnim.

Redovni sudovi su u osporenim presudama izneli, sa ustavnopravnog stanovišta, prihvatljivo obrazloženje zbog koga podnosilac nema pravni interes za odlučivanje suda o postavljenom protivtužbenom zahtevu. Tuženi su u parničnom postupku postavili eventualni protivtužbeni zahtev o kome će sud odlučivati samo ukoliko usvoji brisovnu tužbu koju je tužilac podneo smatrajući da je povređen u svom knjižnom pravu. Međutim, imajući u vidu da je tužilac povukao tužbu u ovom delu, čemu se tuženi nisu protivili, sud je na ročištu 30. maja 2006. godine utvrdio da je tužba tužioca za poništaj zemljišnoknjižne uknjižbe povučena, te je ustavnopravno utemeljeno stanovište redovnih sudova da tuženi nemaju pravni interes za odlučivanje o eventualnom protivtužbenom zahtevu.

Polazeći od navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud konstatuje da rešavanje imovinskih sporova pred sudovima u parničnom postupku nužno ima za posledicu donošenje nepovoljne odluke za jednu od stranaka u sporu. Međutim, činjenica da je jedna stranka u imovinskoj parnici neizbežno neuspešna, sama po sebi nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog Ustavom zajemčenog prava na imovinu. Mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona koje se jemči odredbom člana 58. stav 1. Ustava, prvenstveno se odnosi na akte javne vlasti, odnosno mere koje preduzima država u cilju ograničenja ili oduzimanja imovine nekog lica. Za razliku od sporova koji se vode zbog mešanja države u imovinu pojedinca, u konkretnom slučaju, povreda imovinskih prava koja nesporno spadaju u domen građanskih prava prvenstveno treba da bude sagledana u odnosu na procesne garancije iz člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu da je Ustavni sud ocenio da nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim presudama povređeno pravo na pravično suđenje, ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

4. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti