Odluka Ustavnog suda o povredi prava na razumni rok i obračunu duga iz zajma

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 14 godina i dosudio naknadu štete. Istovremeno, odbio je žalbu u delu koji se odnosi na obračun duga, smatrajući odluku revizijskog suda ustavno prihvatljivom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Stambene zadruge radnika Univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“ u stečaju iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. maja 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 92/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava R epublike Srbije.

2. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Stambene zadruge radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2098/10 od 28. oktobra 2010. godine.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stambena zadruga radnika univerziteta u Novom Sadu „Tehničar“, u stečaju , iz Novog Sada je 29. decembra 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2098/10 od 28. oktobra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 92/05.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je Opštinski sud u Novom Sadu usvojio eventualni tužbeni zahtev podnosioca i obavezao tuženog da podnosiocu isplati iznos od 1.053.435,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19. oktobra 2007. godine pa do isplate; da je presudom Okružnog suda u Novom Sadu delimično usvojena žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 297.868,12 dinara do dosuđenog iznosa od 1.053.435,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19. oktobra 2007. godine pa do isplate, a da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda odbijena kao neosnovana revizija podnosioca; da podnosilac smatra da mu pripada pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja, jer bi u protivnom bilo „zaobiđeno“ načelo legaliteta, a i time bi se narušila načela iz čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima; da je predmetni postupak trajao više od četrnaest godina, usled odugovlačenja postupka od strane sudova; da predmet nije bio pravno složen; da je predmet spora bio od izuzetnog značaja za podnosioca, te da on nije doprineo odugovlačenju postupka.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su mu osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2098/10 od 28. oktobra 2010. godine povređena prava na pravično suđenje i na pravno sredstvo, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, utvrdi da mu je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 92/05 povređeno pravo na suđenje u razumnom ro ku iz člana 32. stav 1. Ustava, te da mu utvrdi pravo na naknadu štete u smislu člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Novom Sadu P. 92/05 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. avgusta 1996. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih V. D, G. G. i M. O, svih iz Novog Sada, radi isplate duga. Predmet je zaveden pod brojem P. 4953/96.

U toku postupka pred Opštinskim sudom u Novom Sadu zakazano je ukupno trinaest ročišta za glavnu raspravu (24. novembra 1999. godine, 22. septembra 2000. godine, 25. aprila i 5. decembra 2001. godine, 21. marta, 4. juna i 8. oktobra 2003. godine, 18. marta 2005. godine, 28. marta 2006. godine, 14. novembra i 21. decembra 2007. godine, 22. februara i 11. aprila 2008. godine). Ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. decemb ar 2001. godine nije održano na molbu tužioca, a ročište zakazano za 21. decembar 2007. godine nije održano na molbu tuženog.

Tužilac je na ročištu za glavnu raspravu održanom 24. novembra 1999. godine povukao tužbu u odnosu na tuženog drugog reda i tuženog trećeg reda. Opštinski sud u Novom Sadu je na istom ročištu rešenjem konstatovao povlačenje tužbe u odnosu na tužene G. G. i M. O.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem od 22. septembra 2000. godine odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 24. oktobra 2000. godine dostavio sudu pisani nalaz i mišljenje.

Tuženi je podneskom od 25. aprila 2001. godine izneo primedbe na nalaz i mišljenje veštaka.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 3. maja 2001. godine dostavio sudu izjašnjenje na primedbe tuženog.

Tužilac je podneskom od 25. novembra 2002. godine zahtevao zakazivanje ročišta za glavnu raspravu.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem od 14. januara 2003. godine odredio dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 24. februara 2003. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje.

Tužilac je podneskom od 31. maja 2002. godine predložio da se prekine parnični postupak dok Vrhovni sud Srbije ne zauzme stav o spornom pravnom pitanju.

Opštinski sud u Novom Sadu je 2. juna 2004. godine, na predlog tužioca, doneo rešenje P. 4935/06, kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, do zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije o pitanju metodologije obračuna duga tuženih.

Opštinski sud u Novom sadu je 6. januara 2005. godine doneo rešenje kojim je odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari. Predmet je dobio novi broj P. 92/05.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem od 18. marta 2005. godine odredio dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje u ovoj pravnoj stvari.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 21. marta 2005. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje, a 2. februara 2006. godine dopunu nalaza i mišljenja.

Opštinski sud u Novom u Sadu je 14. jula 2006. godine doneo rešenje P. 92/05, kojim je odredio zastoj postupka u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je pred Vrhovnim sudom Srbije pokrenut postupak radi rešavanja spornog pravnog pitanja u predmetima u kojima se kao tužilac pojavljuje SZRU „Tehničar“, radi naknade inflatorne štete.

Opštinski sud u Novom Sadu je 20. septembra 2007. godine doneo rešenje P. 92/05, kojim je u stavu prvom izreke odredio nastavak postupka u ovoj pravnoj stvari, a u stavu drugom izreke odredio dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje.

Sudski veštak ekonomsko-finansijske struke je 18. oktobra 2007. godine dostavio sudu dopunski nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Novom Sadu je 11. aprila 2008. godine doneo presudu P. 92/05, kojim je u stavu prvom izreke odbio primarni tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.596.973,21 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. oktobra 2007. godine pa do konačne isplate, a u stavu drugom izreke usvojio eventualni tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 1.053.435,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19. oktobra 2007. godine pa do konačne isplate, kao i troškove parničnog postupka u odgovarajućem novčanom iznosu. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je 10. decembra 1991. godine zaključen ugovor o nenamenskom zajmu na bazi samofinansiranja zadrugara između tužioca (zadruge) i tuženog zadrugara; da je vrednost odobrenog kredita u iznosu od 500.000,00 dinara predstavljala protivvrednost od 9.803,92 DM (5.012,67 evra), uplaćenog depozita od 100.000,00 dinara 1.960,78 DM (1.002,53 evra) i osiguranja od 6.000,00 dinara 117,65 DM (60,15 evra), kao i da je tuženi realno otplatio kredit u iznosu od 200,17 DM (102,35 evra); da je sa poslednjom uplatom tuženi realno ostao dužan 7.525,32 DM (3.847,63 evra), odnosno 297.868,12 dinara na dan 18. oktobra 2007. godine; da kako je tuženi na dan poslednje uplate ostao dužan 7.525,32 DM, a imajući u vidu da je kurs na dan utuženja iznosio 3,4 dinara za 1 DM, to je dug tuženog na dan utuženja bio 25.586,09 dinara; da obračunom zakonske zatezne kamate na navedeni dinarski iznos za period od dana utuženja 27. avgusta 1996. godine pa do 18. oktobra 1997. godine, ukupno dugovanje tuženog iznosi 1.053.435,07 dinara, od čega je 1.027.848,98 dinara obračunata pripadajuća kamata.

Okružni sud u Novom Sadu je 3. septembra 2009. godine, odlučujući o žalbi tuženog, doneo presudu Gž. 4236/08, kojom je delimično usvojio žalbu tuženog, preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 92/05 od 11. aprila 2008. godine u pobijanom delu kojim je usvojen eventualni tužbeni zahtev i delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbio eventualni tužbeni zahtev tužioca preko iznosa od 297.868,12 dinara do dosuđenog iznosa od 1.053.435,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19. oktobra 2007. godine pa do isplate i odredio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka, a u preostalom delu odbio žalbu tuženog i potvrdio navedenu prvostepenu presudu u ostalom pobijanom delu eventualnog tužbenog zahteva. U obrazloženju drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da osnovano tuženi žalbom ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je u celini usvojio eventualni tužbani zahtev tužioca; da se stvarna vrednost pozajmljenog iznosa i onoga što je vraćeno na ime izvršenja obaveze, može po oceni tog suda utvrditi primenom deviznog valorimetra; da imajući u vidu da je realni iznos nevraćenog zajma koji tuženi duguje tuž iocu na dan poslednje uplate bio 7.525,32 DM, što konvertovano u evre realno predstavlja iznos od 3.847,63 evra, a što predstavlja iznos od 297.868,12 dinara na dan veštačenja 18. oktobra 2007. godine, to tužiocu na ime duga pripada iznos od 297.868,12 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19. oktobra 2007. godine pa do isplate; da devizna valorizacija od nastanka do izmirenja obaveze obezbeđuje, u konkretnom slučaju, primenu načela jednakih vrednosti uzajamnih davanja u smislu člana 15. Zakona o obligacionim odnosima; da novčane valorizacije po osnovu obračuna i pripisivanja zatezne kamate, kao da je tuženi bio u docnji sa neizvršenjem svoje obaveze, ne obezbeđuju poštovanje načela jednakih vrednosti uzajamnih davanja, pa je pogrešno prvostepeni sud usvojio ovu metodu obračuna i odredio da tuuženi isplati tužiocu iznos od 1.053.435,07 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 19. oktobra 2007. godine pa do isplate; da činjenica što se tužilac ugovorom nije obezbedio ugovaranjem indeksne klauzule, što nije tražio izmenu ugovora u smislu člana 133. Zakona o obligacionim odnosima i što nije izvršio ugovaranje zajma, ne može se u uslovima hiperinflacije pripisati u krivicu tužioca, niti to može biti osnov za oslobađanje tuženog od obaveze stvarne naknade i od uspostavljanja ravnoteže jednakih vrednosti uzajamnih davanja.

Vrhovni kasacioni sud je 28. oktobra 2010. godine, odlučujući o reviziji tužioca, doneo osporenu presudu Rev. 2098/10, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4236/08 od 3. septembra 2009. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da devizna valorizacija od nastanka do izmirenja obaveze obezbeđuje, u konkretnom slučaju, primenu načela jednakih vrednosti uzajamnih davanja u smislu člana 15. Zakona o obligacionim odnosima; da se to načelo ne obezbeđuje na način kako je to presuđeno prvostepenom presudom, već se, naprotiv, povređuje na štetu tuženog kao zajmoprimca; da to podrazumeva da tužilac kao zajmodavac nema pravo da nevraćeni iznos utvrđen putem deviznog valorimetra kon vertuje u dinare po kursu važećem na dan utuženja i da zatim od utuženja pa do veštačenja traži isplatu kamate po stopi iz Zakona o visini stope zatezne kamate, a od tada na dugovanu glavnicu i obračunatu kamatu, kamatu po stopi iz Zakona; da se takvom metodologijom povređuje načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja iz člana 15. Zakona o obligacionim odnosima na teret tuženog; da su stoga neosnovani revizijski razlozi u kojima tužilac revident ukazuje na pravo na isplatu i dosudu utvrđenu na način kako je to uradio i dosudio prvostepeni sud.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 36. stav 2. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 27. avgusta 1996. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, a da je okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2098/10 od 28. oktobra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je postupak trajao 14 godina i dva meseca, što ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je pravna stvar bila u u određenoj meri činjenično i pravno složena. Naime, kao sporno pravno pitanje postavilo se pitanje metodologije obračuna duga, te je parnični postupak bio u prekidu od 2. juna 2004. godine do 6. januara 2005. godine, radi zauzimanja stava Vrhovnog suda Srbije . Takođe, parnični postupak je bio u zastoju od 14. jula 2006. godine pa do 20. septembra 2007. godine, radi rešavanja spornog pravnog pitanja pred Vrhovnim sudom Srbije u predmetima u kojima se kao tužilac pojavljuje SZRU „Tehničar“.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da se o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, nije u značajnijoj meri doprineo neopravdano dugom trajanju parničnog postupka.

Nasuprot prethodno iznetom, Ustavni sud je ocenio da je sporo i nedelotvorno postupanje sudova prevashodni razlog neopravdano i nerazumno dugog trajanja ovog parničnog postupka. Ovakvu ocenu Ustavni sud zasniva na sledećim činjenicama: da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano nakon više od tri godine od podnošenja tužbe; da u periodu od 5. decembra 2001. godine pa do 14. januara 2003. godine, kao i u periodu od 8. oktobra 2003. godine do 31. maja 2004. godine sud nije preduzeo nijednu procesnu radnju.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 92/05, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je u ovom delu ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud naveo ustavnopravno prihvatljive razloge za odbijanje kao neosnovane revizije podnosioca izjavljene protiv pravnosnažne presude Okružnog suda u Novom Sadu. Naime, Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stav Vrhovnog kasacionog suda da podnosilac ustavne žalbe nema pravo na zakonsku zateznu kamatu na utvrđeni dug od dana utuženja. U konkretnom slučaju, tuženi je vratio zajam podnosiocu pre padanja u docnju u nominalnom nov čanom iznosu. Stoga se ne može smatrati da je tuženi bio u docnji pre presuđenja, s obzirom na to da tuženi pada u docnju danom utvrđivanja visine njegovog duga, a to je dan donošenja presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud obrazložio svoje pravno stanovište zauzeto u ovoj pravnoj stvari, tako da se ne može smatrati da je to stanovište posledica proizvoljnog tumačenja i neprihvatljive primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud stoga nalazi da osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 2098/10 od 28. oktobra 2010. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da podnosilac povredu ovog prava, zapravo, vezuje za po njega nepovoljan ishod revizijskog postupka, dakle za povredu prava na pravično suđenje. Imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da nije p ovređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, sledi i da navodi podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo nisu osnovani.

Ustavni sud je stoga ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.200 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i objektivne teškoće koje su doprinele produžavanju ovog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević