Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao dugo, utvrđeno je da je postojao opravdan zakonski razlog za prekid postupka od sedam godina, dok su sudovi postupali efikasno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Snežane Stojanović, Miloša Stojanovića i Vladimira Stojanovića, svih iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. aprila 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Snežane Stojanović, Miloša Stojanovića i Vladimira Stojanovića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu P. 560/08, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Snežana Stojanović, Miloš Stojanović i Vladimir Stojanović, svi iz Bora, su 28. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Mileta Petkovića, advokata iz Bora, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Boru P. 560/08 od 4. septembra 2008. godine, presude Okružnog suda u Zaječaru Gž. 469/09 od 17. marta 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1133/10 od 22. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe navode da je u ovoj parnici za naknadu štete prva presuda doneta nakon devet godina od dana podnošenja tužbe, pa smatraju da je povređeno njihovo pravo na suđenje u razumnom roku. Ističu da su u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude i reviziji izjavljenoj protiv drugostepene presude ukazali na bitne povrede pravila postupka i pogrešnu primenu materijalnog prava i “da ih prilažu kao sastavni deo ustavne žalbe“. Podnosioci ustavne žalbe predlažu da Ustavni sud usvoji žalbu i poništi osporene presude.



2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.



3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Boru P. 560/08, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci Snežana Stojanović, Miloš Stojanović i Vladimir Stojanović, ovde podnosioci ustavne žalbe, su 1. novembra 1999. godine podneli Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženog DD “TIR“ iz Bora, radi naknade nematerijalne štete. U tužbi je navedeno da je pok. B.S. radio kod tuženog kao smenski majstor i da je 22. septembra 1997. godine izbio požar u ventilskoj stanici Fabrike kiseonika kada je B.S. zadobio opekotine od kojih je preminuo, te da su tužioci kao najbliži srodnici pokojnika trpeli duševne bolove zbog smrti bliskog lica. Predmet je zaveden pod brojem P. 1286/99.

Opštinski sud u Boru je nakon četiri održana ročišta za glavnu raspravu (7. decembra 1999, 20. januara 2000, 15. marta 2000. i 26. aprila 2000. godine) doneo rešenje P. 1286/99 od 27. novembra 2000. godine kojim je prekinuo parnični postupak do pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka koji se vodio pred istim sudom u predmetu Ki. 74/98, ističući da je u toku istražni postupak protiv rukovodioca Fabrike kiseonika tuženog Lj.B. zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi članom 280. stav 3. Krivičnog zakonika, te da utvrđivanje krivične odgovornosti navedenog lica predstavlja prethodno pitanje za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva u ovoj parnici. Prvostepeno rešenje je postalo pravnosnažno protekom roka za žalbu, imajući u vidu da parnične stranke nisu podnele žalbu protiv ove sudske odluke.

Tužioci su 2. oktobra 2001. godine predložili da se nastavi parnični postupak, ističući da je u navedenom krivičnom postupku izveden dokaz veštačenjem koji je nesumnjivo potvrdio da je tuženi isključivo odgovoran za nastali štetni događaj.

Prvostepeni sud je 28. februara 2002. godine doneo rešenje P. 1326/01, kojim je odbacio predlog tužilaca kao preuranjen, nalazeći da još nije pravnosnažno okončan krivični postupak koji se vodi protiv radnika tužene Lj.B.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Zaječaru je rešenjem Gž. 953/02 od 27. maja 2002. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rešenje.

Tužioci su 3. juna 2008. godine podneli predlog za nastavak parničnog postupka, ističući da je pravnosnažno okončan krivični postupak koji se vodio pred Opštinskim sudom u Boru u predmetu K. 167/05.

Opštinski sud u Boru je nakon podnošenja navedenog predloga nastavio sa postupanjem u ovoj pravnoj stvari, te je 4. septembra 2008. godine doneo osporenu presudu P. 560/08, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tuženi naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica; u stavu drugom izreke obavezao tužioce da naknade tuženom troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je prema spisima ovog suda K. 167/05, pravnosnažnom krivičnom presudom od 8. decembra 2006. godine oslobođen optužbe radnik tuženog Lj.B. da je izvršio krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti iz člana 288. stav 4. u vezi sa članom 280. stav 3. Krivičnog zakonika; da je tokom navedenog krivičnog postupka nesumnjivo utvrđeno da se servis Fabrike ventila odvijao po planu, kao i da do izbijanja požara u ventilskoj stanici nije došlo usled malog energetskog impulsa prilikom uključivanja utičnice prenosne lampe na električnu mrežu, jer je nakon požara ista u celini ostala u funkciji; da je servisiranje kompletnog pogona rađeno prema tehničkom uputstvu proizvođača opreme i redosledu operacija iz uputstva i da su svi radnici bili upoznati da iz postrojenja nije odstranjen tečni kiseonik u potpunosti i da u vezi toga niko nije intervenisao kod svojih pretpostavljenih, a bili su svesni opasnosti rada pod takvim uslovima; da su svi radnici bili upoznati da se u ventilskoj stanici ne sme pušiti i da su u vezi toga stajali i znaci upozorenja i da je uzrok požara bio otvoren plamen prilikom zapaljivanja cigarete od strane nastradalog B.S, što je utvrđeno dopunskim nalazom i mišljenjem Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu od 20. novembra 2006. godine; da je odredbom člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da za štetu koju radnik u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostim postupao onako kako je trebao; da je imajući u vidu sve navedeno, te činjenicu da je radnik tuženog Lj.B. oslobođen krivične odgovornosti i da je pok. B.S. isključivo odgovoran za nastanak štetnog događaja, sud ocenio da tuženi nije odgovoran za štetu koju su pretrpeli tužioci.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Okružni sud u Zaječaru je 17. marta 2009. godine doneo osporenu presudu Gž. 469/09, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu, prihvatajući u celini obrazloženje Opštinskog suda u Boru i ističući da isključiva krivica zaposlenog oslobađa u potpunosti poslodavca od odgovornosti za štetu.

Odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je 22. septembra 2010. godine doneo osporenu presudu Rev. 1133/10, kojom je odbio reviziju kao neosnovanu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povred u poziva ju podnosioci ustavne žalbe, je utvrđeno: da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale (član 22. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica radi naknade nematerijalne štete pokrenuta 1. novembra 1999. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Boru, i da je parnični postupak okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1133/10 od 22. septembra 2010. godine.

Ispitujući postupanje Opštinskog suda u Boru koji je bio nadležan za rešavanje ovog obligacionopravnog spora, Ustavni sud je utvrdio da je navedeni prvostepeni sud nakon podnošenja tužbe preduzimao sve predviđene procesne mere kako bi se o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca ustavne žalbe blagovremeno odlučilo, zakazujući i održavajući ročišta za glavnu raspravu u kratkim vremenskim intervalima. S obzirom na to da su podnosioci ustavne žalbe u predmetnom parničnom postupku tražili da im tuženi naknadi nematerijalnu štetu za pretrpljene duševne bolove zbog smrti bliskog lica koja se dogodila na njegovom radnom mestu i da je protiv radnika tuženog Lj.B. pokrenut krivični postupak zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teško delo protiv opšte sigurnosti, te da se tuženi poslodavac, u smislu odredbe člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, može osloboditi odgovornosti ako dokaže da je njegov zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebao, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju postojao opravdani zakonski razlog za prekid parnice, jer je utvrđivanje krivične odgovornosti navedenog lica predstavljalo prethodno pitanje za odlučivanje o osnovanosti tužbenog zahteva podnosilaca. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da je predmetni parnični postupak bio u prekidu sedam godina i sedam meseci , sve do pravnosnažnog okončanja navedenog krivičnog postupka i da je Opštinski sud u Boru odmah nastavio s postupanjem u ovoj pravnoj stvari i doneo osporenu presudu P. 560/08, u roku od tri meseca od dana podnošenja predloga podnosilaca ustavne žalbe za nastavak postupka , kao i da je sudovima više instance trebalo ukupno dve godine (računajući kumulativno trajanje postupka po žalbi i postupka po reviziji) da odluče o izjavljenim pravnim lekovima podnosilaca. Polazeći od činjenice da je u ovom predmetu postojao opravdani zakonski razlog za prekid parnice zbog rešavanja prethodnog pravnog pitanja u krivičnom postupku i da podnosioci ustavne žalbe nisu podneli žalbu protiv prvostepenog rešenja o prekidu, a imajući u vidu da su postupajući sudovi pre i posle određenog prekida preduzeli sve mere kako bi se parnica efikasno okončala, za šta im je efektivno trebalo nešto više od tri godine, Ustavni sud je ocenio da se trajanje predmetnog parničnog postupka ne može smatrati nerazumno dugim. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da u konkretnom slučaju nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučujući kao u prvom delu izreke.

Pored toga, Ustavni sud napominje da su u navedenom krivičnom postupku postojala složena činjenična i pravna pitanja koja su se odrazila na dužinu trajanja tog predmeta, jer je trebalo utvrditi da li je okrivljeni preduzeo sve zaštitne mere na radnom mestu kako bi predupredio opasnost za život preminulog radnika, te da podnosioci ustavne žalbe nisu osporili dužinu trajanja krivičnog postupka sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u preostalom delu, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe temelje navode o povredi prava na pravično suđenje na razlozima zbog kojih su osporavali zakonitost osporenih presuda, a ne navode razloge koji bi ukazivali na to da su postupa jući sudovi uskratili podnosiocima neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da su doneli osporene presude bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo.

Ustavni sud je našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava. Naime, podnosioci ustavne žalbe su iskoristili pravo da podnesu tužbu radi zaštite povređenih subjektivnih prava i nadležn i sudovi su odlučili o osnovanosti tužbenog zahteva, nalazeći da je pravni prethodnik podnosilaca isključivo odgovoran za nastalu štetu i da je radnik tuženog poslodavca postupao onako kako je trebalo, što potvrđuje i krivična oslobađajuća presuda. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da navedeno ustavno pravo ne podrazumeva i pozitivan ishod postupka za lice koje traži sudsku zaštitu.

Takođe, Ustavni sud ističe da ustavna žalba ne sadrži obrazloženje o povredi prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo i da su osporena drugostepena i revizijska presuda, same po sebi, dokaz da su podnosioci ustavne žalbe iskoristili pravo na podnošenje redovnog i vanrednog pravnog leka, pri čemu pravo iz člana 36. stav 2. Ustava ne garantuje poziti van ishod postupka po podnosioce, ukoliko za to nije bilo osnova.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao nedozvoljenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te je odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević