Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda o zahtevu za zaštitu zakonitosti

Kratak pregled

Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti. Sud je utvrdio da osporeno rešenje ne povređuje pravo na pravično suđenje niti pravo na pravno sredstvo, jer je zasnovano na pravilnom tumačenju procesnih normi.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Mišljenovića iz Njegoševa, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 12. jula 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

   
Odbacuje se ustavna žalba Dragana Mišljenovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 398/10 od 8. septembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e
    

   

1. Dragan Mišljenović iz Njegoševa, preko punomoćnika Olivere Jovanić, advokata iz Subitice, podneo je Ustavnom sudu 28. decembra 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 398/10 od 8. septembra 2010. godine, zbog povrede člana 10. stav1, kao i čl. 22, 32. i 36. Ustava, zahtevajući da Ustavni sud poništi rešenje Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 398/10 od 8. septembra 2010. godine i utvrdi da mu je „povređeno pravo na nezavisno, nepristrasno i pravično suđenje u razumnom roku, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo.
   
2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
       
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
   
3. U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je Četvrti opštinski sud u Beogradu rešenjem I. 10439/09 od 13. jula 2009. godine odbacio kao neuredan predlog za izvršenje izvršnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, protiv izvršnog dužnika Republike Srbije – Ministarstva unutršnjih poslova.
   
Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 21520/09 od 11. novembra 2009. godine odbio kao neosnovanu žalbu izvršnog poverioca i potvrdio prvostepeno rešenje.
   
Nakon prijema obaveštenja Republičkog javnog tužioca da neće podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv drugostepenog rešenja, punomoćnik izvršnog poverioca je lično izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 12. i člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, kao i odredaba člana 49. stav 2. i člana 52. stav 4. Zakona o izvršnom postupku.
   
Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Gzz1. 398/10 od 8. septembra 2010. godine odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izvršnog poverioca, ovde podnosiocica ustavne žalbe, izjavljen protiv drugostepenog rešenja. U obrazloženju tog rešenja je ukazano da razlog koji je istaknut u izjavljenom zahtevu zaštitu zakonitosti ne odgovora članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, niti ukazuje na nedozvoljeno raspolaganje stranaka.
    
4. Odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava, na čije povrede se, između ostalog, ustavnom žalbom poziva, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega, kao i pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
   
5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je osporenim rešenjem podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, kao i pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava.
    
Vrhovni kasacioni sud je u osporenom rešenju Gzz1. 398/10 od 8. septembra 2010. godine našao da razlog koji je istaknut u izjavljenom zahtevu za zaštitu zakonitosti ne odgovora članu 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 124/05 i 111/09), niti ukazuje na nedozvoljeno raspolaganje stranaka. Navedenom odredbom zakona je propisano da sud neće dozvoliti raspolaganja stranaka koja su u suprotnosti sa prinudnim propisima, javnim poretkom i pravilima morala. Podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo razloge kojim bi osporio navedeno stanovište Vrhovnog kasacionog suda.
   
Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud nalazi da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi ukazivali na povredu ili uskraćivanje prava na pravično suđenje podnosioca ustavne žalbe pred Vrhovnim kasacionom sudom.
   
U vezi sa istaknutom povredom prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud ističe da podnosilac ustavne žalbe nije naveo da je sud u bitnoj istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji odlučio na drugačiji način, niti je za svoje tvrdnje o povredi navedenog ustavnog prava priložio odgovarajuće dokaze.
       
Ustavni sud ukazuje da pravo na pravno sredstvo zajemčeno članom 36. stav 2. Ustava garantuje dvostepenost u odlučivanju, koja je bila obezbeđena u konkretnom slučaju time što je podnosilac izjavio žalbu protiv osporenog prvostepenenog rešenja, saglasno odredbi člana 12. Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05). Znači da je podnosilac iskoristio pravo na pravno sredstvo, pri čemu označeno ustavno pravo ne garantuje povoljan ishod postupka, ako za traženu instancionu zaštitu nije bilo pravnog osnova.
       
U vezi istaknute tvrdnje podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da u ustavnoj žalbi nisu navedeni bilo kakvi razlozi i navodi u prilog navedene tvrdnje, te se Ustavni sud nije upuštao u ocenu povrede ovog prava.
       
Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.
       
6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević