Odbijena ustavna žalba rezervista za isplatu neisplaćenih ratnih dnevnica

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je kao neosnovanu ustavnu žalbu rezervista u sporu za isplatu ratnih dnevnica. Potvrđeni su stavovi redovnih sudova da se radi o zastarelom potraživanju naknade štete, a ne neosnovanom obogaćenju, te da osporenim presudama nije povređeno pravo na naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5509/2010
28.11.2012.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Ćirovića iz Mionice, Radivoja Trišića iz Popadića, Vlade Petkovića iz Planinice i Vladimira Jovanovića iz Sankovića, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miodraga Ćirovića, Radivoja Trišića, Vlade Petkovića i Vladimira Jovanovića izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1132/09 od 17. jula 200 9. godine i presude Višeg suda u Valjevu Gž. 397/10 od 18. marta 20 10. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Ćirović iz Mionice, Radivoje Trišić iz Popadića, Vlad a Petković iz Planinice i Vladimir Jovanović iz Sankovića podneli su 29. decembra 20 10. godine, preko punomoćnika Dragana Živkovića, advokata iz Valjeva , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv pojedinačnih akata navedenih u izreci, zbog povrede prava „na naknadu štete za neisplaćene ratne dnevnice“, odnosno prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2 . Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu, koja je potvrđena osporenom drugostepenom presudom, odbijen tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili da se tužena Republika Srbija obaveže da im po osnovu neosnovanog obogaćenja isplati određene iznose na ime ''ratnih dnevnica'' za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije; da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo , tretirajući postavljene tužbene zahteve kao zahteve za naknadu štete, a ne kao naknadu usled neosnovanog obogaćenja; da podnosioci svoje pravo zasnivaju na tome da je Vojska bez pravnog osnova zadržala novac dobijen za isplatu ''ratnih dnevnica'', a što, po njihovom mišljenju, predstavlja neosnovano obogaćenje i mora se podvesti pod član 210. Zakona o obligacionim odnosima, te da je trebalo primeniti opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku nakon izvršenog uvid a u osporene pojedinačne akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 1132/09 od 17. jula 2009. godine, između ostalog, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, protiv tužene Republike Srbije - Ministarstv a odbrane, kojim su tužioci tražili da se tužena obaveže da im isplati na ime ratnih dnevnica iznose bliže navedene u osporenoj presudi, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospeća svakog pojedinačnog iznosa do konačne isplate.

Postupajući po žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Valjevu P. 1132/09 od 17. jula 2009. godine , Viši sud u Valjevu je doneo osporenu presudu Gž. 397/10 od 18. marta 2010. godine , kojom je žalba tužilaca odbijena kao neosnovana i navedena presuda potvrđena . U obrazloženju ove presude je, pored ostalog, navedeno: da u prvostepenom postupku nije bilo bitnih povreda odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti ; da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, odnosno član 376. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima, kada je usvojio prigovor tužene o zastarelosti potraživanja tužilaca, pravilno nalazeći da je protekao ne samo subjektivni, već i objektivni rok od pet godina od kada je šteta nastala , jer su tužbe podnete 2009. godine, a šteta nastala 1999. godine; da su neosnovani navodi iz žalbe da je prvostepeni sud sporni odnos trebalo da raspravi na osnovu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima i da u tom smislu primeni opšti rok zastarelosti iz člana 371. tog zakona, iz razloga što je prvostepeni sud pravilno našao da iz činjeničnih navoda tužbe ne proizlazi da je pravni osnov tužbenog zahteva sticanje bez osnova, jer u konkretnom slučaju nema prelaza imovine tužilaca na tuženu, već je mogla da postoji samo obaveza tužene da im isplati dnevnice i da su tužioci zbog nepravilnog rada tužene pretrpeli štetu za koju tužena odgovara na osnovu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima .

4. Odredbom člana 35. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće – da naknadi vrednost postignutih koristi.

Članom 376. Zakona propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1.), kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta navedenih odredaba Ustava i Zakona, Ustavni sud je ocenio da je najpre potrebno ispitati da li je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan, te da li osporene presude redovnih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava podnosilaca. Ustavni sud konstatuje da je Opštinski sud u Valjevu, nakon postupka sprovedenog u skladu sa zakonom, te sprovođenja i ocene dokaza, u skladu sa odredbom člana 8. Zakona o parničnom postupku ( „Službeni glasnik RS“, broj 125/04), utvrdio da je neosnovan tužbeni zahtev podnosilaca ustavne žalbe kojim su tražili isplatu iznosa bliže navedenih u osporenoj presudi na ime ''ratnih dnevnica'' za period koji su proveli u sastavu Vojske Jugoslavije, po osnovu neosnovanog obogaćenja. Naime, redovni sudovi su u sprovedenom postupku utvrdili da pravni osnov tužbenog zahteva podnosilaca ne može biti sticanje bez osnova, s obzirom na to da je utvrđeno da nije došlo do prelaska bez pravnog osnova bilo kakve imovine podnosilaca na tuženu, već da je pravni osnov naknada štete zbog neisplaćivanja ''ratnih dnevnica'' od strane Vojske Jugoslavije i da se odgovornost tužene zasniva na članu 172. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno na odgovornosti države za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Međutim, po prigovoru tužene , sudovi su utvrdili da je potraživanje naknade štete podnosilaca zastarelo, s obzirom na to da su protekli rokovi propisani odredbama člana 376. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe, pa su tužbeni zahtevi podnosilaca odbijeni pravnosnažnom presudom.

Ustavni sud konstatuje da su Opštinski sud u Valjevu, a potom i Viši sud u Valjevu odlučujući o podnetoj žalbi, dali ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto, po njihovoj oceni , nije osnovan tužbeni zahtev podnosilaca , sa detaljnim, jasnim i preciznim razlozima svojih stavova. U ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi dokazi i argu menti, različiti od onih koje su podnosioci već isticali u žalbi na prvostepenu presudu, a na koje je odgovorio drugostepeni sud.

Ustavni sud ukazuje da je navedeno stanovište zauzeto u ovom predmetu, već iskazano kroz ranije donete odluke Ustavnog suda (videti npr. Odluku Už-2823/2009 od 8. jula 2010. godine).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nije povređeno pravo na naknadu štete zajemčeno odredbom člana 35. stav 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), odbio u celini kao neosnovanu.

Prilikom ocene ove ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu i presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ''Vučković i drugi protiv Srbije'' (predstavka broj 17153/11, od 28. avgusta 2012. godine), ali navedena presuda i ocene Suda u Strazburu izražene u njoj nisu od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda u konkretnom ustavnosudskom sporu.

Naime, navedenom presudom, Evropski sud je, pored ostalog, utvrdio da je povređen član 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (zabrana diskriminacije) u vezi sa članom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju (zaštita imovine). U navedenom predmetu, Sud u Strazburu je zaključio da nije postojalo „objektivno i razumno opravdanje“ da se podnosioci predstavki tretiraju različito, samo na osnovu njihovog mesta prebivališta, od rezervista iz sedam drugih opština Srbije, kategorizovanih kao „nerazvijene“, za koje je isplata dnevnica definisana sporazumom od 11. januara 2008. godine.

Za razliku od navedenog, podnosioci predmetne ustavne žalbe se, pozivom na povredu prava iz člana 35. stav 2. Ustava, žale na pogrešnu ocenu sudova o pitanju pravnog osnova tužbenog zahteva podnosilaca, odnosno na pogrešnu primenu materijalnog prava, pri čemu ustavna žalba ne sadrži navode o nedoslednoj sudskoj praksi, povredi prava na pravnu sigurnost ili diskriminaciju, niti povredi prava na imovinu. Ipak, to ne može imati uticaja na obavezu države da postupi u skladu sa odlukom Evropskog suda za ljudska prava prema svima kojima nisu isplaćene ''ratne dnevnice'', pa i prema podnosiocu ustavne žalbe.

Stoga je Ustavni sud, prilikom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, ocenio da u konkretnom slučaju navedena presuda Evropskog suda za ljudska prava nije od uticaja na odlučivanje Ustavnog suda.

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odbijena ustavna žalba rezervista za isplatu neisplaćenih ratnih dnevnica

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti