Odluka Ustavnog suda o povredi prava na hitno odlučivanje o zakonitosti pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na hitno odlučivanje o zakonitosti lišenja slobode (član 27. stav 3. Ustava). Povreda je nastala jer je od donošenja rešenja o produženju pritvora do odluke po žalbi proteklo skoro četiri meseca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Žarka Momčilovića iz Surdulice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Žarka Momčilovića i utvrđuje da je radnjama nečinjenja Višeg suda u Beogradu u postupku po žalbi na rešenje Višeg suda u Beogradu K. 1149/11 od 3. juna 2011. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe iz člana 27. stav 3. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana .

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava iz člana 27. stav 3. Ustava.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Žarko Momčilović iz Surdulice podneo je Ustavnom sudu 4. novembra 20 11. godine, preko punomoćnika Ivane Kajganić, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu K. 1149/10 od 3. juna 2011. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 3272/11 od 30. septembra 2011. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 27 . st. 1. i 3, člana 30. st. 1. i 3, člana 31. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi:

- da je 27. jula 2011. godine okrivljenom Žarku Momčiloviću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, istekao pritvor produžen rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 2217/11 od 27. maja 2 011. godine;

- da do 6. septembra 2011. godine ni Okružnom zatvoru u Beogradu, niti podnosiocu ustavne žalbe nije dostavljeno osporeno rešenje o produženju pritvora, već da je to učinjeno tek 8. septembra 2011. godine, te da stoga uprava Okružnog zatvora nije imala zakonski osnov, odnosno odluku suda, po kome bi nakon 27. jula 2011. godine zadržala Žarka Momčilovića u pritvoru;

- da iz navedenog sledi da „pošto sud nije dostavio rešenje o produženju pritvora istog dana kada je po prethodnom rešenju pritvor istekao 27. jula 2011. godine, okrivljeni morao odmah, bez odlaganja biti pušten na slobodu, pošto je prestao pravni osnov po kome se on nalazio u pritvoru“;

- da je rešenje o produženju pritvora od 3. ju na 2011. godine dostavljeno podnosiocu tek 8. septembra 2011. godine, a da je po žalbi branioca odlučeno 30. septembra 2011. godine, dakle nakon skoro četiri meseca od donošenja, te da je povređeno pravo iz člana 27. stav 3. Ustava;

- da pismeni otpravak presude do dana podnošenja ustavne žalbe nije izrađen, te da su podnosiocu povređen i pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na suđenje bez odugovlačenja;

- da „ u celom toku prvostepenog postupka, sud ne samo da nije dao dovoljne razloge za produženje pritvora, već i dalje, pune 3 godine, ponavlja identične i stereotipne razloge, da nisu nijednom prilikom navedene osobite okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni, ukoliko bi bio pušten na slobodu posle tri godine trajanja pritvora (polovina kazne izrečene prvostepenom presudom) mogao pobeći ili se sakriti i time postati nedostupan državnim organima “;

- da, i ako je odbrana okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, predložila zamenu mere pritvora blažom merom, Apelacioni sud u Beogradu nije dao nikakvo obrazloženje o neprihvatanju ovog predloga.

Predloženo je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu označenih prava, obustavi izvršenje osporenih rešenja i utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i odgovor Višeg suda u Beogradu VIII Su. 52/12-6 od 11. juna 2012. godine, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:



A) Činjenice i okolnosti koje se odnose na krivični postupak



Pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 1149/10, u vreme podnošenja ustavne žalbe, vodio se krivični postupak protiv podnosioca.

Odlučujući o zahtevu za sprovođenje istrage Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt. 677/03 od 29. maja 2003. godine, istražni sudija Okružnog suda u Beogradu je 2. avgusta 2003. godine doneo rešenje Ki. 739/03 da se protiv podnosioca ustavne žalbe sprovede istaga zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 245. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, i to 9.974,62 grama opojne droge heroin i 1.977,66 grama paracetamola i kofeina.

Rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 739/03 od 18. septembra 2003. godine je prema podnosiocu ustavne žalbe prekinuta istraga, jer se podnosilac nalazio u bekstvu i određeno je da će ista biti nastavljena kada bude pronađen.

Podnosilac ustavne žalbe je pred istražnim sudijom Okružnog suda u Beogradu saslušan 17. decembra 2008. godine i branio se ćutanjem.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 3. marta 2009. godine protiv podnosioca ustavne žalbe podiglo optužnicu.

Nakon stupanja optužnice na pravnu snagu zakazan je glavni pretres za 25. maj 2009. godine. Glavni pretres je potom zakazivan gotovo svakog meseca, nekada i dva puta mesečno i održan je 16 puta. U dokaznom postupku su pribavljeni i izvedeni brojni dokazi, saslušavani su svedoci i određena su brojna veštačenja.

Glavni pretres je zaključen 2. juna 2011. godine, a prvostepena presuda je javno objavljena 3. juna 2011. godine.

Presudom Višeg suda u Beogradu K. 1149/10 podnosilac ustavne žalbe je oglašen krivim zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika i osuđen je na kaznu zatvora u trajanju od šest godina (u koju kaznu mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru od 15. decembra 2008. godine).



B) Činjenice i okolnosti koje se odnose na pritvor



Podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru od 15. decembra 2008. godine, kada je lišen slobode i ekstradiran iz Republike Bugarske u Republiku Srbiju.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe određen rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu Ki. 739/03 od 2. avgusta 2003. godine.

Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe tokom istražnog postupka i nakon podizanja optužnice produžavan.

Poslednji put je prema podnosiocu ustavne žalbe pritvor produžen 3. juna 2011. godine, nakon izricanja prvostepene presude osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 1149/11 i određeno je da pritvor može trajati do upućivanja podnosioca u ustanovu za izdržavanje kazne zatvora, ali najduže do isteka vremena trajanja kazne izrečene prvostepenom presudom. Navedenim prvostepenim rešenjem je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe produžen iz razloga predviđenih odredbama člana 142. stav 1. tač. 1) i 6) ZKP. Viši sud u Beogradu je obrazlažući razloge za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, pored ostalog, naveo da „se nakon izvršenja krivičnog dela okrivljeni dao u bekstvo i da je više od pet godina boravio u inostranstvu u Republici Bugarskoj, a po raspisanoj poternici okrivljeni je po proteku više od pet godina lišen slobode i ekstradiran iz Republike Bugarske, a koje okolnosti ... predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi okrivljeni Žarko Momčilović, ukoliko bi bio pušten na slobodu, mogao pobeći ili se sakriti čime bi postao nedostupan sudu i državnim oprganima ... “.

Navedeno rešenje je javno objavljeno 3. juna 2011. godine nakon objavljivanja presude, u prisustvu podnosioca ustavne žalbe i njegovih branilaca i istog dana je Upravi Okružnog zatvora u Beogradu dostavljen dopis da je podnosiocu pritvor produžen do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, a najkasnije do isteka kazne na koju je osuđen.

Pismeni otpravak rešenja o produženju pritvora K. 1149/11 od 3. juna 2011. godine je ekspedovan iz Višeg suda u Beogradu 3. septembra 2011. godine, a podnosilac ga je primio 8. septembra 2011. godine.

Branioci okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe su protiv rešenja o produženju pritvora izjavili žalbu 15. septembra 2011. godine .

Apelacioni sud u Beogradu je 30. septembra 2011. godine, osporenim rešenjem Kž2. 3272/11 uvažio izjavljene žalbe i preinačio rešenje Višeg suda u Beogradu K. 1149/10 od 03. juna 2011. godine u pogledu zakonskog osnova za pritvor, tako što je otklonio zakonski osnov za produženje pritvora prema podnosiocu iz člana 142. stav 1. tačka 6) ZKP, dok je u ostalom delu žalbe odbio kao neosnovane. U obrazloženju ovog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da su protiv prvostepenog rešenja žalbe izjavili branioci zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka i pogrešno i nepotpuno činjeničnog stanja, sa predlogom da se žalbe uvaže i ukine pobijano rešenje i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovnu odluku ili da se isto preinači i pritvor ukine, odnosno da se mera pritvora zameni blažom merom; da je Apelacioni sud u Beogradu održao sednicu veća na kojoj je razmotrio spise predmeta, zajedno sa pobijanim rešenjem, pa je po oceni žalbenih navoda i predloga, našao da je prema okrivljenom Žarku Momčiloviću pritvor određen i produžavan po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, te da je nakon objavljene nepravnosnažne presude K. 1149/10 od 03. juna 2011. godine pritvor produžen „jer iz izveštaja iz kaznene evidencije okrivljenog proizilazi da je osuđivan zbog istovrsnog krivičnog dela, da se nakon izvršenja krivičnog dela dao u bekstvo i da je više od pet godina boravio u inostranstvu u Republici Bugarskoj, a po raspisanoj poternici je po proteku više od pet godina lišen slobode i ekstradiran iz Republike Bugarske, što su i po oceni ovoga suda okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi okrivljeni Žarko Momčilović ukoliko bi bio pušten na slobodu, mogao pobeći ili se sakriti, čime bi postao nedostupan sudu i državnim organima, zbog čega se njegovo dalje zadržavanje u pritvoru po navedenom zakonskom osnovu pokazuje kao neophodna i nužna mera, kako pravilno zaključuje prvostepeni sud u pobijanom rešenju, te da su neosnovani žalbeni navodi branilaca okrivljenog u tom delu“. Dalje je navedeno da su osnovani žalbeni navodi branilaca kojima se osporava produženje pritvora na osnovu člana 142 stav 1. tačka 6) ZKP, jer je prvostepeni sud uopšte obrazložio posebno teške okolnosti, imajući u vidu da je od izvršenja dela (2003. godine) do donošenja nepravnosnažne presude ( 3. juna 2011. godine) prošlo više od osam godina i da te okolnosti „gube na intenzitetu“. Konačno, u obrazloženju rešenja je navedeno i da je „sud prilikom donošenja rešenja imao u vidu i ostale žalbene navode branilaca okrivljenog, ali iste posebno ne obrazlaže obzirom da se istima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost odluke prvostepenog suda za produžavanje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost i da je lišenje slobode dopušteno samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, kao i da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (član 27. st. 1. i 3. ); da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i da se p ismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja i da o dluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30. st. 1. i 3.); da, pored ostalog, sud trajanje pritvora svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. st. 1. i 2. ); da svako ima pravo da nezavisan. nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku. javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP) propisano je : da pre donošenja pravnosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ovaj zakonik (član 1. stav 2.); da trajanje pritvora mora biti svedeno na najkraće neophodno vreme (član 16. stav 2.); da se pritvor može odrediti samo odlukom suda pod uslovima propisanim u ovom zakoniku, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka i ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, kao i da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da u će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 141. st. 1. do 3.).

Odredbom člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP je propisano da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili ako se ne može utvrditi njegova istovetnost, ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva.

Odredbama člana 358. ZKP je, pored ostalog, propisano: da kad izrekne presudu na kaznu zatvora ispod pet godina, veće će optuženom koji se brani sa slobode odrediti pritvor ako postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakonika, a optuženom koji se nalazi u pritvoru ukinuće pritvor ako za pritvor više ne postoje razlozi zbog kojih je bio određen (stav 1.); da ako se optuženi već nalazi u pritvoru a veće nađe da još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen ili da postoje razlozi iz člana 142. stav 1. tačka 6) i stava 1. ovog člana, doneće posebno rešenje o produženju pritvora, da posebno rešenje veće donosi i kad treba odrediti ili ukinuti pritvor i da žalba protiv rešenja ne zadržava izvršenje rešenja (stav 5.); da pritvor koji je određen ili produžen po odredbama prethodnih stavova može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi (stav 6.); da na zahtev optuženog, koji se posle izricanja kazne zatvora nalazi u pritvoru, predsednik veća može optuženog rešenjem uputiti u ustanovu za izdržavanje kazne i pre pravnosnažnosti presude (stav 7.).

Ostalim relevantnim odredbama ZKP je propisano: da se žalba podnosi sudu koji je doneo rešenje (član 399. stav 1.); da će se na postupak po žalbi na rešenje shodno primenjivati, pored ostalih, i odredbe člana 372. ovog zakonika (član 402. stav 1.); da se žalba podnosi sudu koji je izrekao prvostepenu presudu u dovoljnom broju primeraka za sud, protivnu stranku i branioca, a da će neblagovremenu (član 386.) i nedozvoljenu (član 387.) žalbu odbaciti rešenjem predsednik veća prvostepenog suda (član 372. st. 1. i 2.); da o žalbi protiv rešenja prvostepenog suda odlučuje drugostepeni sud u sednici veća, ako ovim zakonikom nije drukčije određeno (član 401. stav 1.).

5. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud pre svega konstatuje da odredba člana 27. stav 3. Ustava, garantujući pravo žalbe sudu licu lišenom slobode obezbeđuje da se hitno preispita zakonitost pritvaranja i da se naredi puštanje lica na slobodu, ukoliko se utvrdi da je lišenje slobode bilo nezakonito.

Ustavni sud ističe da se ocena da li je period ispitivanja zakonitosti pritvora od strane suda u saglasnosti sa obavezom hitnosti iz člana 27. stav 3. Ustava, mora utvrditi na osnovu činjenica svakog konkretnog slučaja, polazeći od sledećih opštih principa:

Prvo, imajući u vidu da je u Ustavu jasno postavljen rok od 48 sati za donošenje i dostavljanje odluke o žalbi na rešenje o određivanju pritvora, to upućuje da i svaka sledeća odluka kojom se odlučuje o žalbi na rešenje o produženju pritvora mora biti doneta u što kraćem vremenskom periodu, uz poštovanje zahteva hitnosti (videti, pored ostalih, odluke Ustavnog suda Už-39/2007 od 16. jula 2009. godine i Už-1254/2009 od 8. oktobra 2009. godine);

Drugo, iako sud koji odlučuje o žalbi, odluku o postojanju daljih razloga za pritvor mora doneti hitno, standard hitnosti je manje zahtevan kada se u drugostepenom postupku preispituje odluka suda o produženju pritvora, jer odlučivanje o žalbi zapravo predstavlja dodatno ispitivanje njegove opravdanosti (videti, pored ostalih, Už-2322/2010 od 3. marta 2011. godine, stav 5. obrazloženja i Už-2554/2010 od 10. marta 2011. godine, stav 5. obrazloženja ). Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj je „standard hitnosti manje strog kada je reč o postupku pred žalbenim sudom... jer, ako je pritvor potvrđen od strane suda mora se smatrati zakonitim i nearbitrernim, čak i kada je žalba dozvoljena, tako da naredni postupak po žalbi treba da pruži dodatne garancije koje, pre svega, imaju za cilj dodatnu procenu celishodnosti produženja pritvora. Stoga je Evropski sud manje zabrinut oko brzine postupka pred žalbenim sudom, ukoliko je ožalbenu pritvorsku odluku doneo isto sud, iz čega proizlazi da je prethodno sprovedeni postupak imao sudsku prirodu i omogućio je pritvoreniku odgovarajuće proceduralne garancije (videti presudu u predmetu “Veliyev protiv Rusije”, broj 24202/05 od 24. juna 2010. godine, stav 164.)“.

Treće, da li je sud koji odlučuje o žalbi hitno postupao mora se procenjivati i u zavisnosti od faze krivičnog postupka u kojoj je doneto prvostepeno rešenje, odnosno na koji vremenski period je pritvor produžen. Ovo iz razloga što, saglasno zakonu, nadležni sud posle podizanja optužnice po službenoj dužnosti ispituje dalje postojanje razloga za pritvor na 30 dana, dva meseca ili prilikom izricanja prvostepene presude kada ga može produžiti do upućivanja optuženog u ustanovu za izdržavanje kazne, a najduže do isteka kazne izrečene prvostepenom presudom.

Ustavni sud je, primenjujući navedene opšte principe na konkretan slučaj utvrdio da je postupak po žalbi na rešenje Višeg suda u Beogradu K. 1149/11 od 3. juna 201 1. godine, kojim je prema podnosiocu ustavne žalbe produžen pritvor nakon izricanja nepravnosnažne presude, trajao petnaest dana, imajući u vidu da je žalba na prvostepeno rešenje izjavljena 15. septembra 2011. godine, a da je 30. septembra 2011. godine Apelacioni sud u Beogradu osporenim rešenjem Kž2. 3272/11 o izjavljenim žalbama branilaca odlučio. Navedeni period u kome su izjavljene žalbe razmatrane, sam po sebi, ne bi ukazivao da je došlo do povrede prava iz člana 27. stav 3. Ustava. Međutim, imajući u vidu da je odluka o produženju pritvora saopštena podnosiocu i njegovim braniocima 3. juna 2011. godine, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, imao u vidu celokupan period, od dana donošenja i saopštavanja ove odluke do dana kada je drugostepeni sud o žalbi odlučio. Polazeći od navedenog, te činjenice da je pismeni otpravak prvostepenog rešenja o produženju pritvora dostavljen podnosiocu tek nakon više od tri meseca od dana donošenja, odnosno da je navedeno rešenje postalo pravnosnažno nakon skoro četiri meseca, Ustavni sud je o cenio da je navedeni period neprihvatljivo dug za preispitivanje zakonitosti odluke o pritvoru , odnosno da usled propusta prvostepenog suda da odmah izradi i dostavi pismeni otpravak rešenja o produženju pritvora, nije postupljeno u skladu sa zahtevom hitnosti utvrđenim odredbom člana 27. stav 3. Ustava.

Sledom navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 27. stav 3. Ustava.

6. Navode podnosioca ustavne žalbe da je nakon 27. jula 201 1. godine bio nezakonito zadržan u pritvoru, Ustavni sud je ocenio neosnovanim. Naime, iz odredbe člana 27. stav 1. Ustava proizlazi da je lišenje slobode dopušteno iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, dok iz citiranih odredaba Zakonika o krivičnom postupku proizlazi da će veće nadležnog suda kada izrekne presudu na kaznu zatvora, a u slučaju kada se optuženi nalazi u pritvoru, odlučivati da li još postoje razlozi zbog kojih je pritvor bio određen, te ukoliko nađe da ti razlozi i dalje postoje, doneće posebno rešenje o produženju pritvora. Pritvor koji je produžen u navedenom slučaju može trajati do upućivanja optuženog, odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u prvostepenoj presudi. U konkretnom slučaju, nakon 27. jula 201 1. godine, podnosilac ustavne žalbe se nalazio u pritvoru po rešenju Višeg suda u Beogradu K. 1149/10 od 3. juna 201 1. godine kojim je pritvor prema podnosiocu produžen do upućivanja u ustanovu za izdržavanje kazne, a najduže do isteka kazne izrečene prvostepenom (nepravnosnažnom) presudom. Iz navedenog sledi da je nadležni sud, Viši sud u Beogradu, nakon donošenja prvostepene presude, ispitivao da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje podnosioca u pritvoru, te je ocenio da pritvor treba produžiti i svoju odluku - rešenje o produženju pritvora, javno saopštio i obrazložio podnosiocu i njegovim braniocima po objavljivanju presude 3. juna 2011. godine . Stoga se navodi podnosioca ne mogu smatrati osnovanim, jer je u pritvoru zadržan iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom, na osnovu odluke suda koji je, saglasno Ustavu i Zakoniku o krivičnom postupku, bio nadležan za postupanje. Činjenica da je pismeni otpravak navedenog rešenj a dostavljen podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom i njegovim braniocima nakon više od tri meseca od dana kada im je rešenje usmeno saopšteno, nije od značaja za drugačiju odluku Suda u pogledu zakonitosti produženja pritvora.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da nisu osnovani navodi iz ustavne žalbe da je podnosiocu povređen o prav o na slobodu i bezbednost iz člana 27. stav 1. Ustava.

7. U odnosu na istaknute povred e prava iz člana 30. st . 1. i 3. i člana 31. st . 1. i 2. Ustava i citiranih odredaba ZKP, Sud je utvrdio da osporenim rešenjima sudova u krivičnom postupku nisu povređena Ustavom zajemčena prava podnosioca na koja se pozvao.

Odredbom člana 30. stav 1. Ustava utvrđeni su sledeći uslovi za određivanje pritvora prema nekom licu: da postoji osnovana sumnja da je lice učinilo krivično delo i da je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka , pri čemu pritvor može biti određen samo na osnovu odluke suda. Odredbom stav a 3. istog člana Ustava, utvrđeno je, pored ostalog, da odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova.

Ustavni sud je u Odluci Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine izneo stav da se odredbe člana 30. Ustava odnose „na inicijalni čin pritvaranja nekog lica, odnosno na donošenje rešenja o određivanju pritvora od strane suda, a odredbe člana 31. Ustava na trajanje pritvora, što podrazumeva da je pritvor predhodno određen i da se lice već nalazi u pritvoru. Dakle, sud može da odredi pritvor isključivo ako postoji osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo i ako je ta mera neophodna radi vođenja krivičnog postupka, čime se iscrpljuje neposredno dejstvo odredbe člana 30. Ustava po pitanju pritvora kao krivično-procesnog instituta. U daljem toku krivičnog postupka više se ne odlučuje o određivanju pritvora prema već pritvorenom licu, već se jedino odlučuje o produženju ili ukidanju pritvora, do koga dolazi kada se za to steknu propisani uslovi“.

Sledom navedenog, Sud nalazi da je neosnovano pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava zajemčenih članom 30. st . 1. i 3. Ustava, već da za ocenu navoda ustavne žalbe mogu biti relevantne samo odredbe člana 31. Ustava. Ovim ustavnim odredbama utvrđeno je, pored ostalog, da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora i da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom . Ustavni sud je u više svojih odluka zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opavdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Ustavni sud je polazeći, sa jedne strane, od navedenih opštih principa i, sa druge strane, od okolnosti koje se odnose na konkretan slučaj, utvrdio da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe određen i produžavan zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika. Pritvor je prema podnosiocu ustavne žalbe osporenim prvostepenim rešenjem produžen na osnovu odredaba člana 142. stav 1. tač. 1) i 6) ZKP, a osporenim drugostepenim rešenjem je otklonjen zakonski osnov za pritvor iz tačke 6) navedenog člana. Ustavni sud je ispitivao da li osporeni akti sadrže relevantne i dovoljne razloge koji bi opravdali produženje pritvora po zakonskom osnovu iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP i da li je nadležni sud pokazao očekivanu hitnost u vođenju postupka.

U odnosu na navedeni pritvorsk i razlog, u obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu K. 1149/11 od 3. juna 2011. godine je, pored ostalog, navedeno da je po završenom glavnom pretresu podnosilac ustavne žalbe oglašen krivim za krivično delo neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga i da je sud našao da i dalje stoje razlozi za njegovo zadržavanje u pritvoru iz člana 142. stav 1. tačka 1) ZKP, jer se „nakon izvršenja krivičnog dela okrivljeni dao u bekstvo i da je više od pet godina boravio u inostranstvu u Republici Bugarskoj, a po raspisanoj poternici okrivljeni je po proteku više od pet godina lišen slobode i ekstradiran iz Republike Bugarske“. Navedene okolnosti su, po oceni prvostepenog suda , osobite okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi podnosilac ustavne žalbe, ukoliko bi bio pušten na slobodu, mogao pobeći ili se sakriti, čime bi postao nedostupan sudu i državnim organima. Zadržavanje podnosioca ustavne žalbe u pritvoru zbog navedenih okolnosti, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenom drugostepenom rešenju ocenio neophodnom i samim tim opravdanom merom .

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da su Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu osporena rešenja zasnovali na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju procesnog prava, te da su nadležni sudovi postupili u skladu sa ZKP kada su utvrdili da postoje uslovi za produženje pritvora prema podnosiocu ustavne žalbe po označen om zakonskom osnovu. Viši sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu su svoje odluke argumentovano obrazložili, navodeći sve okolnosti koje, u konkretnom slučaju, opravdavaju dalje zadržavanje podnosioca u pritvoru iz razloga predviđenog članom 142. stav 1. tačka 1) ZKP. Po oceni Ustavnog suda, dati razlozi su relevantni i dovoljni i nisu posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja.

Imajući u vidu sve izloženo, a posebno činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe ekstradiran Republici Srbiji pet godina nakon donošenja rešenja o određivanju pritvora i raspisivanja međunarodne poternice, Ustavni sud je neprihvatljivim ocenio tvrdnje podnosioca da sudovi nisu dali dovoljne razloge za produženje pritvora i da nisu naveli osobite okolnosti koje ukazuju da bi mogao pobeći i sakriti se.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe do podnošenja ustavne žalbe 4. novembra 20 11. godine, nalazio u pritvoru više od dve godine i deset meseci, računajući od 15. decembra 20 08. godine kada je lišen slobode. Za to vreme, sprovedena je istraga, podignuta je optužnica i 3. juna 2011. godine je doneta prvostepena presuda.

Ustavni sud je ocenio da je predmet po kome se u konkretnom slučaju vodio prvostepeni postupak protiv podnosioca ustavne žalbe pred Višim sudom u Beogradu veoma složen zbog kompleksnosti činjeničnih i pravnih pitanja koje je nadležni prvostepeni sud raspravljao i ocenjivao i na osnovu kojih je potom doneo odluku. Stoga Ustavni sud smatra da je, u konkretnom slučaju, krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe vođen sa primerenom hitnošću.

Ustavni sud je cenio i navod podnosioca ustavne žalbe da je predložio zamenu pritvora blažom merom, ali da Apelacioni sud u Beogradu nije dao obrazloženje o neprihvatanju ovog predloga. Međutim, Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju drugostepenog rešenja navedeno da su branioci podnosioca u žalbi protiv prvostepenog rešenja, pored ostalog, predložili da se mera pritvora zameni drugom blažom merom, kao i da je navedeno da je „sud prilikom donošenja rešenja imao u vidu i ostale žalbene navode branilaca okrivljenog, ali iste posebno ne obrazlaže obzirom da se istima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost odluke prvostepenog suda...“. Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da je Apelacioni sud u Beogradu otklonio osnov za produženje pritvora iz člana 142. stav 1. tačka 6) ZKP, uz detaljno obrazloženje iz kojih razloga je to učinio, a da je našao da je neophodno i opravdano zadržati u pritvoru okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe na osnovu tačke 1) istog člana , navodeći koje su to okolnosti koje ukazuju da će se kriti i koje ukazuju na opasnost od bekstva, tako da je, po nalaženju Ustavnog suda, sasvim očigledno da je Apelacioni sud ovakav žalbeni predlog podnosioca ocenio neosnovanim.

Polazeći od svega do sada iznetog, Ustavni sud je ocenio da su sudovi u osporenim rešenjima naveli relevantne i dovoljne razloge zbog kojih su smatrali da je zadržavanje okrivljenog u pritvoru bilo neophodno radi vođenja krivičnog postupka, kao i da je krivični postupak vođen sa primerenom hitnošću i utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima nisu povređena prava iz člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

8. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava okrivljenog da mu se sudi bez odlugovlačenja iz člana 33. stav 6. Ustava , Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine. Međutim, polazeći od činjenice da je rešenjem istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu od 18. septembra 2003. godine prekinuta istraga određena rešenjem Ki. 739/03 od 2. avgusta 2003. godine, jer se okrivljeni, ovde podnosilac ustavne žalbe, nalazio u bekstvu (zbog čega mu je određen pritvor i naređeno izdavanje poternice), kao i da je podnosilac ekstradiran Republici Srbiji 15. decembra 2008. godine, Ustavni sud je ocenio da su , u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka trajanja postupka uzme u obzir samo period od 15. decembra 200 8. godine do 4. novembra 2011. godine kada je podneta ustavna žalba.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je krivični postupak do dana podnošenja ustavne žalbe ukupno trajao oko dve godin e i jedanaest meseci.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka pored samog vremenskog trajanja utiču i drugi činioci, kao što su složenost predmeta o kome se pred sudom raspravlja i odlučuje, ponašanje podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanje nadležnih organa koji vode postupak i značaj predmeta raspravljanja za podnosioca ustavne žalbe. U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud ukazuje da se postupak koji se vodi radi utvrđivanja postojanja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja, držanje i stavljanje u promet opojnih droga objektivno može smatrati složenim, imajući u vidu pre svega činjenična pitanja, ali i pravna pitanja koja se tokom tog postupka moraju raspraviti, te saglasno tome, složenost dokaznog postupka koji je potrebno sprovesti, a koji je, u konkretnom slučaju, podrazumevao saslušanje svedoka, pribavljanje pismene dokumentacije i brojna veštačenja (veštačenje DNK tragova i druga). Prvostepeni sud je u navedenom periodu sproveo istragu, te nakon podizanja optužnice i dokazni postupak nakon čega je doneo prvostepenu presudu. Glavni pretres je zakazivan jednom ili dva puta mesečno, u primerenim intervalima, te je stoga Ustavni sud ocenio da, iako je podnosiocu ustavne žalbe kao okrivljenom bilo u interesu da se postupak što pre okonča i svojim ponašanjem nije doprineo njegovom odugovlačenju , ukupna dužina trajanja postupka ne izlazi iz okvira razumnog roka, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da podnosiocu ustavne žalbe nisu povređen a prav a na suđenje u razumnom roku i na suđenje bez odugovlačenja, zajemčen a odredb ama člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava.

9. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 27. stav 3. Ustava, pa je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je u tački 2. izreke odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava iz člana 27. stav 3. Ustava , već je, na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem Odluke Ustavnog suda u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

Ustavni sud nije obustavio izvršenje osporenih rešenja imajući u vidu da je ocenio neosnovanim navode podnosioca u vezi sa istaknuti m povredama prava iz člana 27. stav 1, člana 30. st. 1. i 3. i člana 31. st. 1. i 2. Ustava.

10. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević