Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog povrede prava na imovinu i pravno sredstvo

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije, potvrđujući da je zahtev za zaštitu zakonitosti pravilno odbačen kao nedozvoljen. Deo žalbe protiv drugostepene presude odbačen je kao neblagovremen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Pločića iz Gole Glave, opština Valjevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. novembra 2009. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Zorana Pločića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 116/08 od 21. februara 2008. godine.
2. Odbacuje se ustavna žalba Zorana Pločića izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zoran Pločić iz Gole Glave, opština Valjevo, preko punomoćnika Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, podneo je 13. maja 2008. godine ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Sgzz. 116/08 od 21. februara 2008. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava i prava na delotvoran pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava osnovnih sloboda.
Podnosilac ustavne žalbe navodi da je preinačenjem presude prvostepenog suda Okružni sud u Valjevu «uneo pravnu anarhiju, budući da po njegovom tumačenju zemljišna knjiga nema apsolutno nikakav značaj». Smatrajući da posle upisa prava svojine na određenoj nepokretnosti u zemljišne knjige ne može biti lišen tog prava, podnosilac ustavne žalbe zaključuje da je Okružni sud u Valjevu nepravilno primenio odredbu člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i time povredio njegovo pravo na imovinu. Podnosilac dalje navodi da mu je rešenjem Vrhovnog suda Srbije o odbacivanju zahteva za zaštitu zakonitosti povređeno pravo na pravno sredstvo. Po njegovom mišljenju, sud je morao meritorno da odluči o njegovom zahtevu, budući da je «iz sadržine podnetog vanrednog pravnog leka jasno da je isti sačinio punomoćnik tuženika (što se zaključuje iz memoranduma na podnesku), tako da je bez značaja da li je podnesak potpisan od strane stranke ili punomoćnika».
2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta P. 1914/04 Opštinskog suda u Valjevu i u ostalu relevantnu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 1914/04 od 27. septembra 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje Gordane Pavlović iz Valjeva za utvrđenje prava svojine sa udelom od 1/6 na kući u ulici Kneza Miloša 26 u Valjevu, kao i za utvrđenje da ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, zaključen između tuženih Olge Milićević i Marije Gajić i tuženog - ovde podnosioca ustavne žalbe ne proizvodi pravno dejstvo, za navedeni udeo tužilje na opisanoj nepokretnosti.
Osporenom presudom Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Valjevu P. 1914/04 od 27. septembra 2006. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilje Gordane Pavlović iz Valjeva, pa je utvrđeno da je tužilja po osnovu nasleđa iza pokojne Draginje Gajić vlasnik sa udelom od 1/6 na kući u ulici Kneza Miloša 26 u Valjevu. Takođe je utvrđeno da ugovor o kupoprodaji nepokretnosti, zaključen između tuženih Olge Milićević i Marije Gajić i tuženog - podnosioca ustavne žalbe ne proizvodi pravno dejstvo, za navedeni udeo tužilje na opisanoj nepokretnosti.
Podnosilac ustavne žalbe je 12. novembra 2007. godine podneo predlog Republičkom javnom tužilaštvu za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti protiv osporene presude Okružnog suda u Valjevu
Republičko javno tužilaštvo je 29. novembra 2007. godine obavestilo podnosioca ustavne žalbe o tome da neće pobijati presudu Okružnog suda u Valjevu, jer je ocenilo da ne postoje zakonom predviđeni razlozi zbog kojih javni tužilac može izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti.
Podnosilac ustavne žalbe podneo je 15. novembra 2007. godine zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine. Zahtev za zaštitu zakonitosti podnet je zbog pogrešne primene materijalnog prava, potpisao ga je podnosilac ustavne žalbe, a u gornjem levom uglu zahteva nalazi se otisak pečata Radomira Rake Spasojevića, advokata iz Valjeva.
Vrhovni sud Srbije, odlučujući o dozvoljenosti zahteva za zaštitu zakonitosti koji je podnet protiv osporene presude Okružnog suda u Valjevu, doneo je osporeno rešenje Sgzz. 116/08 od 21. februara 2008. godine, kojim se zahtev odbacuje kao nedozvoljen. U obrazloženju ovog rešenja se navodi da zahtev za zaštitu zakonitosti nije potpisao advokat, te da otisak pečata advokata koji je tuženog zastupao u toku postupka koji je prethodio postupku pred Vrhovnim sudom Srbije ne znači da taj advokat zastupa stranku i u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti. Stoga je sud odbacio zahtev kao nedozvoljen, u smislu člana 421. stav 2. i člana 404. Zakona o parničnom postupku.
4. Ustavna žalba je podneta zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije i povrede prava na delotvorni pravni lek zajemčenog članom 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na to da se član 13. Konvencije po svojoj sadržini ne razlikuje od člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je istaknutu povredu prava na delotvoran pravni lek cenio u odnosu na odredbe Ustava.
Odredbom člana 36. stav 2. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Odredbama člana 58. Ustava utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.), da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.), kao i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).
Zakonom o parničnom postupku («Službeni glasnik RS» broj 125/04) propisano je: da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. stav 2.); da obim punomoćja određuje stranka i da stranka može ovlastiti punomoćnika da preduzima pojedine određene radnje ili da preduzima sve radnje u postupku (član 88. st. 1. i 2.); da je revizija nedozvoljena, pored ostalog, ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat (član 401. stav 2. tačka 2)); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja (član 401. stav 1.), nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne sudske odluke po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od tri meseca (član 413. stav 1.); da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona (član 417.); da je, ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti u rokovima predviđenim zakonom, stranka koja je podnela predlog ovlašćena da, u roku od 30 dana od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, sama izjavi ovaj pravni lek (418.); da kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, Vrhovni sud Srbije ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva, kao i da se, ako u čl. 413. do 420. ovog zakona nije što drugo određeno, u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti shodno primenjuju odredbe člana 397, čl. 400. do 406, čl. 410. i 411. ovog zakona (član 421.).
5. Ocenjujući osporeno rešenje Vrhovnog suda Srbije sa stanovišta povrede prava na pravno sredstvo, Ustavni sud je ispitivao da li su bili ispunjeni zakonski uslovi za meritorno odlučivanje o zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine. Polazeći od odredbe člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku, kojom je propisano da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti, Ustavni sud je utvrdio: da je podnosilac ustavne žalbe ovlastio Radomira Spasojevića, advokata iz Valjeva, da ga zastupa pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P. 1914/04; da je u punomoćju određeno da važi do pravnosnažnog okončanja postupka u navedenom predmetu; da uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije priloženo punomoćje za advokata. Po shvatanju Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe je iskoristio svoje pravo da odredi obim punomoćja, saglasno odredbama člana 88. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku. Navedene odredbe primenjuju se i u slučaju kad stranka ima profesionalnu pravnu pomoć, a Zakon je uredio obim ovlašćenja advokata samo za slučaj kad stranka u punomoćju za vođenje parnice nije bliže odredila njegova ovlašćenja. S obzirom na to da prema punomoćju u spisima predmeta advokat Radomir Spasojević iz Valjeva nije bio ovlašćen da izjavi zahtev za zaštitu zakonitosti protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine, da uz zahtev nije bilo priloženo punomoćje imenovanog advokata za podnošenje ovog vanrednog sredstva u parnici, ne može se smatrati da je zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen od strane advokata, što ga čini nedozvoljenim.
Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti isključivo zbog pogrešne primene materijalnog prava. Imajući u vidu da je odredbom člana 417. Zakona o parničnom postupku predviđeno da javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5. ovog zakona, Ustavni sud ocenjuje da stranka, u pogledu razloga za izjavljivanje navedenog pravnog sredstva, ne može imati više prava nego javni tužilac. Prema tome, obaveštenje javnog tužioca da neće podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i da stranka može sama da izjavi taj pravni lek, nema učinak proširenja razloga za njegovo izjavljivanje, već za stranku, isto kao i za javnog tužioca, važi ograničenje iz člana 417. Zakona. S obzirom na izneto, podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti zbog pogrešne primene materijalnog prava predstavlja nedostatak koji izjavljeni vanredni pravni lek takođe čini nedozvoljenim.
Imajući u vidu da je pravna posledica podnošenja nedozvoljenog pravnog sredstva - njegovo odbacivanje, Ustavni sud ocenjuje da nisu bili ispunjeni zakonski uslovi da Vrhovni sud Srbije meritorno odlučuje o podnetom zahtevu. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravno sredstvo zajemčeno Ustavom.
U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud zaključuje da, zbog primene propisanih pravila postupka, Vrhovni sud Srbije nije bio u situaciji da odlučuje o sadržini postavljenog tužbenog zahteva. Kako osporenim procesnim rešenjem nije odlučivano o postojanju ili nepostojanju nekog imovinskog prava, a Ustavni sud je prethodno utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe nije uskraćeno pravo na pravno sredstvo, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju podnosioca o povredi Ustavom garantovanog prava na imovinu. Stoga je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu («Službeni glasnik RS», broj 109/07), Ustavni sud odbio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava akt naveden u tački 1. izreke.
6. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u tom delu neblagovremena, iz sledećih razloga:
Prema odredbi člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
Saglasno odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.
Odredbama člana 113. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, koji je stupio na snagu 6. decembra 2007. godine, propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima je povređeno ili uskraćeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, ako je taj akt ili radnja izvršena od dana proglašenja Ustava do dana stupanja na snagu ovog zakona. U tom slučaju ustavna žalba može se izjaviti u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Imajući u vidu da je Vrhovni sud Srbije odbacio kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izjavljen protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine, a da je ustavna žalba izjavljena i protiv navedene presude, Ustavni sud može meritorno odlučivati samo o odluci donetoj povodom zahteva za zaštitu zakonitosti. Naime, u konkretnom slučaju, donošenjem presude Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine, iscrpljena su delotvorna pravna sredstva u toj parnici, te se zakonom propisani rok za izjavljivanje ustavne žalbe računa u odnosu na dostavljanje drugostepene odluke. Prema dostavnici za lično dostavljanje pismena Opštinskog suda u Valjevu, presuda Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine uručena je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe, advokatu Radomiru Spasojeviću iz Valjeva, 22. oktobra 2007. godine. U iznetoj činjeničnoj i pravnoj situaciji podnosilac ustavne žalbe je morao izjaviti ustavnu žalbu u roku propisanom odredbom člana 113. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odnosno u roku od 30 dana od dana stupanja na snagu tog zakona. Budući da je ustavna žalba izjavljena 13. maja 2008. godine, Sud nalazi da je ista neblagovremena u delu kojim se osporava presuda Okružnog suda u Valjevu.
S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio predmetnu ustavnu žalbu u delu kojim je osporena presuda Okružnog suda u Valjevu Gž. 456/06 od 4. oktobra 2007. godine, i rešio kao u tački 2. izreke.
7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i odredbe člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda («Službeni glasnik RS», br. 24/08 i 27/08), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK USTAVNOG SUDA dr Bosa Nenadić