Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu Dragana i Jelene Milojković zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao dugo, Sud je ocenio da je to opravdano složenošću predmeta i objektivnim okolnostima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5510/2010
24.10.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragana Milojkovića iz Bora i Jelene Milojković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragana Milojkovića i Jelene Milojković zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 299/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Zaječaru P. 317/09), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragan Milojković iz Bora i Jelena Milojković iz Beograda su 28. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Dragane Videnović i Milete Petkovića, advokata iz Bora, Ustavnom sudu podneli ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Zaječaru u predmetu P. 317/09. Predložili su da Ustavni sud usvoji žalbu i istakli zahtev za naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Zaječaru P. 299/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnosioci ustavne žalbe podneli su 2. juna 2003. godine Opštinskom sudu u Boru tužbu protiv tuženog Zdravstvenog centra „Bor“ iz Bora, kojom su tražili od suda da obaveže tuženog da im na ime naknade nematerijalne štete isplati određene novčane iznose.

Na predlog tuženog Vrhovni sud Srbije je rešenjem R. 625/03 od 30. decembra 2003. godine odredio Opštinski sud u Zaječaru (u daljem tekstu: Opštinski sud) kao stvarno nadležan za postupanje u ovom predmetu.

Rešenjem Opštinskog suda P. 191/04 od 2. jula 2004. godine prekinut je predmetni parnični postupak do okončanja krivičnog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Knjaževcu u predmetu K. 70/03, a u kome su zaposleni tuženog imali svojstvo optuženih. Dopisom Opštinskog suda u Knjaževcu od 10. marta 2009. godine Opštinski sud je obavešten da je predmetni krivični postupak pravnosnažno okončan presudom K. 140/06 od 5. jula 2007. godine, koja je postala pravnosnažna 27. februara 2008. Navedenom presudom lekar anesteziolog M. M. zaposlen kod tuženog je oglašen krivim „što je pri pružanju pomoći sada pok. Dušici Milojković primenio nepodoban način lečenja i uopšte nesavesno postupao u vršenju zdravstvenih delatnosti i time prouzrokovao pogoršanje njenog zdravstvenog stanja“. Opštinski sud je rešenjem P. 191/04 od 12. marta 2009. godine odredio nastavak postupka. Predmet je dobio broj P. 317/09.

Nakon šest održanih ročišta i obavljenog medicinskog veštačenja, spisi predmeta P. 317/09 su 10. novembra 2009. godine dostavljeni Okružnom sudu u Zaječaru, a zatim i Višem javnom tužilaštvu u Zaječaru, radi postupanja u predmetima Ki. 59/09 i Kt. 106/10. Spisi su vraćeni Osnovnom sudu u Zaječaru (pred kojim je postupak nastavljen nakon 1. januara 2010. godine) u martu 2011. godine.

Prvo ročište pred Osnovnim sudom u Zaječaru u predmetu P. 299/11 održano je 21. aprila 2011. godine. U predmetu je izvršeno medicinsko veštačenje, i saslušano više svedoka.

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru P. 299/11 od 30. septembra 2011. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilaca. Protiv navedene presude žalbu su izjavili tuženi (9. novembra 2011. godine) i tužioci (30. novembra 2011. godine).

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 7563/11 od 15. marta 2012. godine delimično preinačio presudu Osnovnog suda u Zaječaru P. 299/11 od 30. septembra 2010. godine.

4. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da ovaj postupak pokrenut 2. juna 2003. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Boru, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7563/11 od 15. marta 2012. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe pa do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj spor trajao osam godina i devet meseci, što bi moglo da ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

S obzirom na to da je tužbenim zahtevom od suda traženo da obaveže tuženog na isplatu određenih novčanih iznosa na ime naknade štete, Ustavni sud je zaključio da je pravo o kome se u postupku odlučivalo bilo od značaja za podnosioce ustavne žalbe .

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom parničnom postupku bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, imajući u vidu da je u osporenom parničnom postupku izveden dokazni postupak saslušanjem više svedoka i sprovedenim medicinskim veštačenjem, kao i da je utvrđivanje postojanja krivične odgovornosti zaposlenih kod tuženog u krivičnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Knjaževcu bilo prethodno pitanje za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužilaca u predmetnom parničnom postupku.

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da oni nisu doprineli dužem trajanju postupka. Pored toga, Ustavni sud ukazuje da je tužbeni zahtev podnosilaca delimično usvojen u parničnom postupku.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud najpre ukazuje da je predmetni parnični postupak bio u prekidu četiri godine i osam meseci (od 2. jula 2004. do 12. marta 2009. godine), odnosno do okončanja krivičnog postupka koji se vodio pred Opštinskim sudom u Knjaževcu. Pored toga, spisi predemeta su se u periodu od novembra 2009. godine do marta 2011. godine nalazili u Okružnom sudu u Zaječaru i Višem javnom tužilaštvu u Zaječaru, radi postupanja u predmetima Ki. 59/09 i Kt. 106/10. Imajući u vidu navedene navedene objektivne okolnosti koje su uticale na duže trajanje ovog postupka, Ustavni sud nalazi da su sudovi postupali efikasno, s obzirom na to da su u periodu od osam godina i devet meseci vođena dva sudska postupka i donete četiri presude. Parnični postupak je pravnosnažno okončan za četiri godine i jedan mesec. Naime, Osnovni sud u Zaječaru je nakon godinu dana i devet meseci, nakon što je pred tim sudom nastavljen postupak , doneo presudu P. 299/11 od 30. septembra 2011. godine, a Apelacioni sud u Beogradu je odlučio o žalbama parničnih stranaka manje od četiri meseca nakon njihovog izjavljivanja.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da podnos iocima ustavne žalbe u osporenom postupku nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je u tom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

5. U vezi sa istaknutom povredom prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2, Ustavni sud je ocenio da podnosioci ustavne žalbe nisu naveli ustavnopravne razloge koji bi se mogli dovesti u vezu sa tvrdnjom da im je u osporenom parničnom postupku povređeno Ustavom zajemčeno pravo.

Polazeći od izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u odnosnom delu tačke 1. izreke.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 426. stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti žalbe zbog dužine postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti