Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko četiri godine. Kašnjenje je uzrokovano neefikasnim postupanjem sudova, zbog čega je podnosiocu dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5514/2015
23.12.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. decembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D . M . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2765/12 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . iz Beograda podneo je, 30. maja 2012. godine, preko punomoćnika V. M, advokata iz Vršca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se tada vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 2765/12.

Podnosilac ustavne žalbe iznosi hronološki tok postupka i ukazuje na okolnosti koje su, po njegovom mišljenju, dovele do toga da predmetni postupak, u momentu podnošenja ustavne žalbe, nije pravnosnažno okončan, pri čemu posebno ističe da je drugostepenom sudu trebalo skoro tri godine da odluči o žalbi izjavljenoj protiv procesne odluke. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 2765/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac D. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 27. oktobra 2008. godine tužbu Petom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog D . L, radi duga.

U oktobru i decembru 2008. godine pokušano je uručenje tužbe tuženom, ali su se dostavnice vratile sa konstatacijom da je tuženi odseljen sa adrese navedene u tužbi. U januaru 2009. godine sud je naložio tužiocu da uredi tužbu navođenjem tačne adrese prebivališta tuženog, odnosno polaganjem predujma za postavljanje privremenog zastupnika tuženom. Tužilac je 17. februara iste godine sudu dostavio dokaz da je uplatio predujam za postavljanje privremnog zastupnika tuženom. Uz dokaz o plaćenom predujumu, tužilac je priložio i izveštaj Ureda za registra stanovništva u kojem je kao adersa prebivališta tuženog navedena adresa koju je i on označio u tužbi.

Rešenjem P. 3141/08 od 20. februara 2009. godine sud je odbacio tužbu kao neurednu, sa obrazloženjem da tužilac, dostavljanjem izveštaja od Ureda za registar stanovništva, nije postupio po nalogu suda. U aprilu 2009. godine data je naredba da se spisi predmeta dostave drugostepenom sudu na odlučivanje o tužiočevoj žalbi.

Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3599/10 od 21. decembra 2011. godine ukinuo nižestepeno rešenje, ocenivši pogrečnim zaključak prvostepenog suda da je tužba neureda, pri čemu je posebno ukazao na to da je tužilac po nalogu suda položio predujam za postavljanje privremenog zastupnika tuženom.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud je na ročište zakazano za 23. april 2012. godine tuženom poslao poziv na adresu navedenu u tužbi. Kako se dostavnica za tuženog vratila sa konstataciojom da je odseljen, ovo ročište nije održano, a tuženom je istog dana postavljen privremeni zastupnik. U julu 2007. godine oglas o postavljanju privremenog zastupnika tuženom je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, a tužilac se 14. decembra 2012. godine obratio sudu urgencijom, tražeći zakazivanje ročišta. U daljem toku postupka održana su dva ročišta – 17. januara i 13. marta 2013. godine i izveden je dokaz saslušanjem tužioca.

Postupak je pravnosnažno okončan prvostepenom presudom P. 2765/12 od 13. marta 2013. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak trajao nešto više od četiri godine i četiri meseca, što samo po sebi ne bi moglo ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud ističe da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, već i od drugih činilaca, pre svega od postupanja suda, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, složenosti činjeničnih i pravnih pitanja koje u postupku treba raspraviti, kao i od značaja pitanja o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac, s obzirom na predmet spora i svoj procesni položaj , imao legitiman interes da se predmetni postupak okonča u što kraćem roku.

Po nalaženju Ustavnog suda , podnosilac ni na koji način nije doprineo dužini postupka, budući da se odazivao pozivima suda i u ostavljenim rokovima postupao po njegovim nalozima. U prilog podnosiočevom ponašanju i njegovoj zainteresovanosti da se postupak što pre okonča govori i činjenica da se obratio sudu tražeći ubrzanje postupka.

Nadalje, Ustavni sud smatra da se, s obzirom na činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti u konkretnom slučaju i dokaze koji su s tim u vezi izvedeni, radilo o jednostavnom postupku.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud, i pored toga što je podnosilac u ostavljenom roku dostavio dokaz o polaganju predujma za postavljanje privremenog zastupnika tuženom, odbacio tužbu kao neurednu, pozivajući se samo na to da je podnosilac dostavio izveštaj Ureda za registar stanovništva. Previd prvostepenog suda produžio je trajanje postupka za dve godine i osam meseci, koliko je trebalo višem sudu da odluči o žalbi protiv jednog procesnog rešenja. Takođe, prvostepeni sud, nakon što je obavešten o tome da je oglas o postavljanju privremenog zastupnika tuženom obajvljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“, pet meseci nije preduzeo nijednu procesnu radnju, već je ročište zakazao tek posle podnosiočeve urgencije.

Polazeći od prakse Evropskog suda za ljudska prava prema kojoj samo ona odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Proszak protiv Poljske, broj predstavke 2/1997/786/987, od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Ustavni sud nalazi da, posmatrano u celini, nema opravdanja za to što je osporeni postupak pravnosnažno okončan posle nešto više od četiri godine i četiri meseca. Naime, procena razumnosti trajanja sudskog postupka vrši se s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja . U konkretnom slučaju, jednostavan postupak u kojem je samo izveden dokaz saslušanjem podnosioca ustavne žalbe i u kojem su bila zakazana svega tri ročišta, trajao je preko četiri godine i četiri meseca isključivo zbog nedelotvornog i neefikasnog postupanja sudova.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, pre svega značaj prava o kome se raspravljalo za podnosioca, ali i dužinu trajanja postupka tj. konkretne propuste nadležnih sudova koji su doveli do povrede navedenog prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog i neefikasnog postupanja nadležnih sudova.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti