Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao šest godina. Sud je konstatovao izrazitu neefikasnost prvostepenog suda, koji je prvo ročište zakazao tek nakon devet meseci.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević , predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nebojše Šutarovskog iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. juna 2013 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Nebojše Šutarovskog i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8301/06, Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2529/10 i Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 10691/11 , povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nebojša Šutarovski iz Beograda je 31. decembra 2010. godine , preko punomoćnika Ljiljane Savić, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 3. oktobra 2012. godine i 14. marta 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , prava na naknadu štete, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih odredbama član a 32. stav 1 , člana 35. stav 2, člana 36, člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8301/06, Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2529/10 i Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 10691/11 .

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe 20. decembra 2006. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi isplate naknade iz Socijalnog programa, sa predlogom za usvajanje privremene mere , protiv tuženih HK „Komgrap“ a.d, „Komgrap transport i niskogradnja“ d.o.o. Beograd i KH „Komgrap“ a.d. Beograd; da je osporeni postupak trajao punih šest godina, iako je predmet tužbenog zahteva potraživanje iz radnog odnosa, te je ovaj postupak po svojoj prirodi hitan, čime mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je, usled dužine trajanja postupka, pričinjena materijalna i nematerijalna šteta zbog osujećenja naplate potraživanja, s obzirom na to da je nad prvotuženim otvoren stečajni postupak, a kod drugotuženog je došlo do teške finansijske situacije izazvane ekonomskom krizom; da je zbog nepostupanja suda po odredbama zakona i Sudskog poslovnika došlo do povrede prava na pravično suđenje, jer je tuženi u odnosu na njega favorizovan, a na taj način povređeno mu je i pravo na jednaku zaštitu prava i onemogućeno d a ostvari svoje pravo na naknadu iz socijalnog programa i mirno uživa u imovinskim pravima koje je stekao na osnovu zakona. Podnosilac predlaže da Ustavni su utvrdi povredu navedenih ustavnih prava podnosioca i dosudi naknadu materijalne štete u visini potraživanja utvrđenog sudskom presudom, kao i naknadu nematerijalne štete u visini od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona, ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 10691/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Nebojša Šutarovski, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 20. decembra 2006. godine, podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv prvotuženog HK "Komgrap", a.d. „Komgrap transport i niskogradnja“ d.o.o, Beograd – Železnik i drugotuženog HK „Komgrap“ a.d, Beograd, radi isplate naknade iz socijalnog programa, sa predlogom privremene mere kojom bi sud naložio tuženima da u roku od 15 dana solidarno uplate u depozit suda novačni iznos u visini od deset prosečnih zarada u privredi Republike Srbije prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike u korist tužioca , do pravosnažnog okončanja spora. Tuženi je u toku pos tupka preinačio tužbu, a zatim precizirao tužbeni zahtev, imajući u vidu da je nad prvotuženim otvoren postupak stečaja.

Odgovor na tužbu je dostavljen prvostepenom sudu 12. februara 2007. godine, a podnesak tužioca povodom odgovora na tužbu 27. marta 2007. godine.

Drugi opštinski sud u Beogradu, koji je postupao u ovom predmetu do kraja 2009. godine, je zakazao 14 ročišta (4. oktobra i 11. decembra 2007. godine, 14. januara, 25. marta, 27. maja, 22. septembra i 10. decembra 2008. godine, 3. feburara, 15. aprila, 25. juna i 21. oktobra 2009. godine), od kojih pet nije održano, i to: 11. decembra 2007. godine zbog sprečenosti postupajućeg sudije, 27. maja 2008. godine zbog dojave o bombi, a 3. feburara, 15. aprila i 21. oktobra 2009. godine zbog nedostatka procesnih pretpostavki usled nepostupanja tuženih po nalogu suda za uređenje punomoćja za zastupanje.

Na prvom ročištu održanom 4. oktobra 2007. godine, drugotuženi je istakao prigovor nedostatka pasivne legitimacije; na ročištu od 14. januara 2008. godine prvostepeni sud je konstatovao da je tužilac podneskom od 11. decembra 2007. godine izvršio subjektivno preinačenje tužbe proširivši tužbu i na novooznačenog tuženog Republiku Srbiju – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, a na ročištu od 25. marta 2008. godine sud nije dozvolio predloženo subjektivno preinačenje tužbe .

Do kraja vođenja postupka, Drugi opštinski sud u Beogradu je na ročištu od 10. decembra 2008. godine izveo dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i započeo saslušanje R. E, bivšeg direktora prvotuženog , u svojstvu svedoka, koje nije okončano zbog isteka vremena, niti je dovršeno pred ovim sudom i odlučio o saslušanju svedoka Lj. P.

Postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu i novim predsednikom veća na ročištu 8. septembra 2010. godine. Na ročištu 16. decembra 2010. godine saslušan je svedok Lj. P. i započeto saslušanje svedoka R. E, koje je prekinuto zbog isteka vremena.

Prvi osnovni sud u Beogradu je 12. januara 2011. godine doneo rešenje P 1. 2529/10 da se prekida postupak u ovoj parnici u odnosu na HK "Komgrap", a.d. „Komgrap transport i niskogradnja“ d.o.o, Beograd, zbog toga što je nad ovim tuženim otvoren stečajni postupak rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 2653/2010 od 21. decembra 2010. godine.

Na ročištu 6. aprila 2011. godine završeno je saslušanje svedoka R. E, a tužilac je predložio da se ročište odloži na neko vreme, jer je prijavio utuženo potraživanje u stečajnom postupku nad HK "Komgrap", a.d. „Komgrap transport i niskogradnja“ d.o.o, Beograd , a ročište za ispitivanje potraživanja je zakazano za maj 2011. godine.

Na ročištu 4. jula 2011. godine tužilac je stavio predlog za nastavak postupka prema prvotuženom, podneskom od 6. jula 2011. godine tužilac je uredio i preinačio tužbu, a Prvi osnovni sud u Beogradu je rešenjem P1. 2529/10 od 11. jula 2011. godine odlučio da se nastavi postupak u ovoj parnici u odnosu na prvotuženog, oglasio se stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj parnici i predmet ustupio Privrednom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Predmet je dostavljen Privrednom sudu u Beogradu 10. oktobra 2011. godine.

Privredni sud u Beogradu je u nastavku postupka zakazao pet ročišta (7. decembra 2011. godine, 3. februara, 1. marta, 21. maja i 25. juna 2012. godine), od kojih su održana četiri ročišta, a jedno nije održano iz razloga na strani tuženih.

Na ročištau 25. juna 2012. godine Privredni sud u Beogradu je doneo presudu P. 10691/11, kojom je usvojio tužbeni zahtev i odbio predlog tužioca za određivanje privremene mere. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 2. avgusta 2012. godine.

Žalbu drugotuženog protiv navedene presude od 3. oktobra 2012. godine, Privredni sud u Beogradu je odbacio kao neblagovremenu rešenjem P. 10691/11 od 5. oktobra 2012. godine.

Žalbu drugotuženog izjavljenu 12. oktobra 2012. godine protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu od 5. oktobra 2012. godine, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 9607/12 od 5. decembra 2012. godine odbio kao neosnovanu i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje P. 10691/11 od 5. oktobra 2012. godine. Drugostepeno rešenje je dostavljeno punomoćniku tužioca 19. decembra 2012. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i to da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonom zasnovanom interesu (član 36.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa (član 60. stav 4.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u ovom postupku , propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo parnični postupak podnošenjem tužbe 20. decembra 2006. godine, a da je postupak okončan donošenjem pravnosnažnog rešenj a Privrednog apelacionog suda 5. decembra 2012. godine .

Kada je reč o dužini trajanja predmetnog izvršnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka proteklo šest godina. Navedeno trajanje postupka ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja povređenog prava za podnosioca, Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je našao da se u ovom parničnom postupku radilo o relativno složenom sporu, u kome je nadležni sud trebalo, pre svega, da se upozna sa obimnom dokumentacijom vezanom za postupak u kome su tuženi - matično i zavisno preduzeće, u postupku pripreme za privatizaciju, doneli program rešavanja viška zaposlenih i program ekonomsko-finansijske i socijalne konso lidacije. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja o kojima je trebalo da se izjasni nadležni sud, kao i sprovedeni dokazni postupak u kome je, pored upoznavanja sa dokumentacijom, sud izveo dokaze saslušanjem tuženog u svojs tvu parnične stranke i saslušanjem dva svedoka, ne mogu biti opravdanje za dugo trajanje osporenog postupka .

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnosioca, jer se rešavalo o isplati otpremnine, tj. primanja po osnovu rešavanja njegovog radnopravnog statusa.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac samo u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Ovde se ima u vidu da je podneskom od 11. decembra 2007. godine proširio tužbu na novooznačenog tuženog, a da je sud na ročištu od 25. marta 2008. godine odbio predlog za subjektivno preinačenje tužbe, čime je postupak produžen za oko pet meseci.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud je ocenio da je u osporenom postupku prvostepeni sud ispoljio izrazitu neefikasnost u svom postupanju . Tako je Drugi opštinski sud u Beogradu prvo ročište zakazao devet i po meseci posle podnošenja tužbe. Pored toga, ovaj sud je propustio da preduzme sve mere koje su mu stajale na raspolaganju da bi sprečio zloupotrebu procesnih ovlašćenja tuženih, jer zbog nepostupanja tuženih po nalozima suda za dostavljanje urednog punomoćja, u toku 2009. godine od četiri zakazana ročišta održano je jedno ročište, dok tri nisu održana i nije uopšte raspravljano . Činjenica je da je usled nekih objektivnih okolnosti u osporenom postupku dva puta došlo do promene postupajućeg suda, prvi put zbog organizacionih promena u pravosuđu, a drugi put zbog otvaranja stečajnog postupka nad prvotuženim, što samo po sebi utiče na produženje trajanja postupka. Međutim, bez obzira na ove okolnosti, kod konstatovanih propusta Drugog opštinskog suda u Beogradu, Ustavni sud je zaključio da je postupanje nadležnog prvostepenog suda prvenstveno dovelo do toga da u osporenom postupku prvostepena presuda bude doneta posle pet ipo godina od podnošenja tužbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8301/06, Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 2529/10 i Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 10691/11, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. U vezi tvrdnji podnosioca ustavne žalbe da su mu u predmetnom parničnom postupku povređena prav a na pravično suđenje, na naknadu štete, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, na imovinu i na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2, člana 36, člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je pravnosnažnom presudom kojom je okončan osporeni parnični postupak usvojen tužbeni zahtev podnosioca, te da se ove tvrdnje ne mogu dovesti u vezu sa navodima ustavne žalbe, niti sa sadržinom presude kojom je okončan osporeni postupak, te je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno značaj koji predmet spora ima za podnosioca ustavne žalbe, kao i dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu o vog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

8. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbio zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete, kao neosnovan. Naime, ustavna žalba je izjavljena protiv parničnog postupka koji je pravnosnažno okončan presudom kojom je usvojen tužbeni zahtev podnosioca u celosti, te je neosnovana tvrdnja da je u osporenom postupku podnosilac pretrpeo materijalnu štetu.

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11 ), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti