Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu privrednog društva, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku i imovinu u dugotrajnim parničnim, izvršnim i stečajnom postupku. Dosuđena je naknada materijalne i nematerijalne štete zbog neizvršenja pravnosnažnih presuda i prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5519/2011
09.10.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Olivera Vučić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novosadskog izdavačko-trgovinsko g preduzeća „NIP“ d.o.o. Novi Sad, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ d.o.o. Novi Sad i utvrđuje da su u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 907/97, izvršnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 1307/01 i stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 51/10 povređena prav a podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba Novosadskog izdavačko-trgovinskog preduzeća „NIP“ d.o.o. Novi Sad i utvrđuje da su u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1934/99, izvršnom postupku koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 1007/01 i stečajnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu St. 51/10 povređen a prav a podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i na imovinu, iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, kao i pravo podnosioca na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih zaključkom Trgovinskog suda u Beogradu St. 9340/11 od 8. novembra 2007. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Novosadsko izdavačko-trgovinsko preduzeće „NIP“ d.o.o. Novi Sad je 4. novembra 2011. godine, preko punomoćnika Maje Mudrinić, advokata iz Novog Sada, podnelo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčen ih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku P. 907/97 koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu, izvršnom postupku I. 1307/01 koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu, parničnom postupku P. 1934/99 koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu, izvršnom postupku I. 1007/01 koji se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu i stečajnom postupku St. 51/10 koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da mu je usled dugog trajanja postupka, kao i neizvršenja pravnosnažnih presuda, kako u izvršnom, tako i u stečajnom postupku, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , kao i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, imajući u vidu da je izvršni dužnik nekadašnje društveno preduzeće (koje je kao takvo bilo pod kontrolom države), a da se novčani iznosi koji su mu dosuđeni navedenim presudama smatraju imovinom.

Podnosilac takođe navodi da mu je Trgovinski sud u Beogradu, kao stečajnom poveriocu, priznao potraživanje u iznosu od 3.441.536,23 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom do isplate, računajući od 2. februara 2005. godine, te da saglasno rešenju Privrednog suda u Beogradu St. 51/12 od 6. aprila 2012. godine očekuje da će naplatiti deo duga u iznosu od 21.396,25 dinara.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navedenih prava, te utvrdi njegovo pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete, kao i pravo na naknadu troškova pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu kao dokaz uz ustavnu žalbu, spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 1934/99, spise predmeta Privrednog suda u Beogradu I. 1307/01 i I. 1007/01, izjašnjenje postupajućeg sudije i izjašnjenje poverenika stečajnog upravnika Agencije za privatizaciju Republike Srbije o toku stečajnog postupka u predmetu St. 51/2010, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Činjenice i okolnosti koje se odnose na prvi parnični postupak P. 907/97 i prvi izvršni postupak I. 1307/01:

Novosadsko izdavačko-trgovinsko preduzeće „NIP“ Novi Sad d.o.o, ovde podnosilac ustavne žalbe je 4. novembra 1996. godine podnelo tužbu , sa zahtevom da mu tuženi isplati 27.400,00 dinara sa zateznom kamatom od 8. marta 1995. godine, kao i da mu naknadi parnične troškove. Privredni sud u Novom Sadu je 10. februara 1998. godine doneo presudu P. 907/97 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca, te obavezao tuženog da mu isplati iznos od 13.700,00, sa zakonskom kamatom od 8. marta 1995. godine pa do isplate, kao i naknadi troškove postupka, dok je tužbeni zahtev odbio kao neosnovan u delu preko dosuđenog, a do traženog iznosa.

Postupajući po žalbi tuženog, Viši privredni sud je 17. avgusta 1998. godine doneo presudu Pž. 5420/98 kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 907/97 od 10. februara 1998. godine.

Tužilac je 16. maja 2001. godine podneo predlog za izvršenje plenidbom i prenosom novčanih sredstava dužnika. U predlogu je takođe navedeno da ukoliko dužnik ne bude imao dovoljno sredstava na žiro računu da će sud dozvoliti plenidbu pokretnih i nepokretnih stvari u svojini dužnika do vrednosti namirenja duga prema poveriocu. Privredni sud u Beogradu je 21. maja 2001. godine doneo rešenje I. 1307/01 kojim je odredio izvršenje na osnovu izvršne isprave.

Izvršni dužnik je 1. juna 2001. godine izjavio prigovor na rešenje o izvršenju i ujedno podneo predlog za obustavu izvršenja. Postupajući po prigovoru, Privredni sud u Beogradu je 6. jula 2001. godine doneo rešenje Ipv.(Iv.) 393/01 kojim je prigovor odbio kao neosnovan.

Privredni sud u Beogradu je Narodnoj banci Jugoslavije 28. maja 2001. godine dostavio na sprovođenje rešenje o izvršenju I. 1307/01 od 21. maja 2001. godine.

Izvršni poverilac je 1. aprila 2002. godine obavestio Trgovinski sud u Beogradu da potraživanje još uvek nije naplaćeno .

Trgovinski sud u Beogradu je 8. aprila 2002. godine tražio od Narodne banke Jugoslavije - Zavoda za obračun i plaćanja, Filijal a Savski venac da obavest i sud da li je i u kojoj meri sprovedeno rešenje o izvršenju I. 1307/01 od 21. maja 2001. godine.

NBJ-ZOP, Filijala Savski venac je 11. aprila 2002. godine obavestila izvršni sud da navedeno rešenje nije izvršeno, niti je započeto njegovo sprovođenje, s obzirom na to da na računu dužnika nema sredstava, a 22. avgusta 2002. godine obavestila Trgovinski sud u Beogradu da navedeno rešenje ne mogu izvršiti iz razloga što je nad dužnikom otvoren stečajni postupak St. 9340/01 od 20. juna 2002. godine.

Trgovinski sud u Beogradu je 2. oktobra 2002. godine doneo rešenje I. 1307/01 kojim je prekinuo postupak izvršenja po rešenju I. 1307/01 od 21. maja 2001. godine, jer je rešenjem tog suda St. 9340/01 od 20. juna 2002. godine, nad dužnikom otvoren postupak stečaja.

3.2. Činjenice i okolnosti koje se odnose na drugi parnični postupak P. 1934/99 i drugi izvršni postupak I. 1007/01 :

Novosadsko izdavačko-trgovinsko preduzeće „NIP“ Novi Sad podnelo je Privrednom sudu u Beogradu 28. juna 1999. godine predlog za izvršenje (na osnovu verodostojne isprave ). U njemu je navedeno da će se u slučaju prigovora predlog smatrati tužbom, a da će se predmet proslediti Privrednom sudu u Novom Sadu, čija je mesna nadležnost ugovorena. Privredni sud u Beogradu je 5. jula 1999. godine doneo rešenje o izvršenju Iv. 4327/99 , kojim je obavezao dužnika da namiri potraživanje navedeno u predlogu. Pošto je i zvršni dužnik 16. jula 1999. godine izjavio prigovor na navedeno rešenje, Privredni sud u Beogradu je započeo parnicu P. 1917/99. Kako je na ročištu održanom 28. septembra 1999. godine izvršni poverilac predložio da se Privredni sud u Beogradu oglasi mesno nenadležnim, isti sud je doneo rešenje P2. 1917/99 , kojim se oglasio mesno nenadležnim i 15. oktobra 1999. godine (po pravnosnažnosti tog rešenja) spise predmeta prosledio Privrednom sudu u Novom Sadu, kao mesno i stvarno nadležnom sudu. Privredni sud u Novom Sadu je predmet primio 25. oktobra 1999. godine, gde je ovaj parnični postupak zaveden pod brojem P. 1934/99.

Na ročištu održanom 8. decembra 1999. godine, punomoćnik tužioca je u odnosu na navod iz prigovora tuženog istakao da je potraživanje tužioca usmereno na naplatu ugovorene cene za izdate publikacije u narednom periodu, te da se ovo potraživanje ne odnosi na ono koje je pravnosnažno utvrđeno presudom P. 907/97 od 10. februara 1998. godine.

Na ročištu održanom 2. februara 2000. godine tužilac je preinačio tužbeni zahtev.

Na ročištu održanom 29. marta 2000. godine sud je zaključio raspravu i doneo presudu P. 1934/99 kojom se preinačeni tužbeni zahtev tužioca usvaja, a dužnik obavezuje da isplati iznose navedene u tački 2. izreke presude, dok se ukida rešenje o izvršenju Privrednog suda u Beogradu Iv. 4327/99 od 5. jula 1999. godine.

Postupajući po žalbi tuženog Viši privredni sud je 1. februara 2001. godine doneo presudu Pž. 7655/00 kojom je žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio presudu Privrednog suda u Novom Sadu P. 1934/99 od 29. marta 2000. godine.

Postupajući po reviziji tuženog Vrhovni sud Srbije je 3. oktobra 2001. godine doneo presudu Prev. 519/01 kojom je odbio kao neosnovanu reviziju tuženog izjavljenu protiv presude Višeg privrednog suda Pž. 7655/22 od 1. februara 2001. godine.

Tužilac je 13. aprila 2001. godine podneo Privrednom sudu u Beogradu predlog za izvršenje plenidbom i prenosom novčanih sredstava dužnika. Privredni sud u Beogradu je 19. aprila 2001. godine doneo rešenje I. 1007/01 kojim je odredio izvršenje na osnovu izvršne isprave.

Postupajući po prigovoru izvršnog dužnik a od 25. aprila 2001. godine , Privredni sud u Beogradu je 29. maja 2001. godine doneo rešenje Ipv.(I) 248/01 kojim je prigovor odbi o kao neosnovan.

Nakon što je izvršni poverilac, 1. aprila 2002. godine , obavestio Trgov inski sud u Beogradu da potraživanje još uvek nije naplaćeno , taj sud je 4. aprila i 4. juna iste godine tražio od Narodne banke Jugoslavije - Zavoda za obračun i plaćanja, Filijale Savski venac da obavesti sud da li je i u kojoj meri sprovedeno rešenje o izvršenju I. 1007/01 od 19. aprila 2001. godine. Narodna banka Jugoslavije je 22. avgusta 2002. godine obavestila Trgovinsk i sud u Beogradu da rešenje o izvršenju I. 1007/01 ne mogu izvršiti iz razloga što je nad dužnikom otvoren stečajni postupak St. 9340/01 od 20. juna 2002. godine.

Trgovinski sud u Beogradu je 1. oktobra 2002. godine doneo rešenje I. 1007/01, kojim je prekinuo postupak izvršenja po rešenju I. 1007/01 od 19. aprila 2001. godine, jer je rešenjem tog suda St. 9340/01 od 20. juna 2002. godine, nad dužnikom otvoren postupak stečaja.

3.3 Činjenice i okolnosti koje se odnose na stečajni postupak St. 51/10:

Rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St. 9340/01 od 20. juna 2002. godine otvoren je postupak stečaja nad Preduzećem za proizvodnju i promet uljarica, ulja i proteina, deoničarsko društvo „Uljarice“ iz Beograda, nakon neuspelog prinudnog poravnanja koje je odobreno rešenjem Pp. 8/98 od 23. juna 1998. godine između dužnika prinudnog poravnanja i njegovih poverilaca.

Podnosilac ustavne žalbe je 24. oktobra 2002. godine prijavio svoje izlučno potraživanje Trgovinskom sudu u Beogradu.

Postupak stečaja se vodio od dana otvaranja stečaja po Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji. Stečajno veće Trgovinskog suda u Beogradu je 23. juna 2003. godine d onelo rešenje da se stečajni postupak nastavi unovčenjem imovine stečajnog dužnika, s obzirom na to da je u međuvremenu donet Zakon o stečajnom postupku, koji je otpočeo sa primenom 2. februara 2005. godine.

U toku stečajnog postupka do 14. decembra 2005. godine, kada je imenova na Agencij a za privatizaciju Republike Srbije da preuz me dužnost u ovom stečajnom postupku, dužnost stečajnog upravnika obavljala su tri stečajna upravnika - fizička lica.

Trgovinski sud u Beogradu je zaključkom St. 9340/01 od 8. novembra 2007. godine priznao potraživanje stečajnog poverioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, utvrđeno presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 907/97 od 10. februara 1998. godine i presudom Privrednog suda u Novom Sadu P. 1934/99 od 29. marta 2000. godine, u ukupnom iznosu od 3.441.536,23 dinara , sa tim da na ovako utvrđen iznos teče zakonska zatezna kamata od 2. februara 2005. godine (kada je obračunata kamata na glavni dug), te odredio da priznati iznos ulazi u IV isplatni red.

Ovlašćeni procenjivač - Ekonomski fakultet u Beogradu - je 30. septembra 2008. godine izvršio procenu stečajnog dužnika. Imovinu stečajnog dužnika, koja je ušla u stečajnu masu, činili su: 1/2 silosa u Ostružnici, udeli u zavisnim društvima, poslovni prostor u Vršcu i deo poslovne zgrade u Beogradu, u Ulici bulevar Vojvode Mišića 37-39.

U toku sprovođenja stečajnog postupka održana su dva ročišta za ispitivanje prijava potraživanja 14. novembra 2002. i 6. novembra 2003. godine, a potom po Zakonu o stečajnom postupku još tri dopunska ročišta - 10. maja 2007, 8. novembra 2007. i 20. maja 2008. godine, na kojima su ispitivane dopunske prijave potraživanja stečajnih poverilaca.

Nakon izvršene procene, izvršeno je oglašavanje prodaje stečajnog dužnika, i to: 25. oktobra 2008. godine - javno nadmetanje (prodaja pravnog lica oglašena neuspešnom 25. novembra 2008. godine), 16. februara 2009. godine - javno nadmetanje (prodaja pravnog lica proglašena neuspešnom 18. marta 2009. godine) i 12. septembra 2009. godine - prikupljanje pismenih ponuda, u okviru koje su ponuđači mogli da ponude bilo koju cenu, odnosno i cenu ispod nivoa depozita – prodaja pravnog lica i poslovnog prostora u Vršcu kao posebne celine (proglašena neuspešnom 13. oktobra 2009. godine).

Počev od 2010. godine stečajni postupak se vodio pred Privrednim sudom u Beogradu pod brojem St. 51/10.

Stečajni upravnik je 15. juna 2011. godine, shodno članu 116. Zakona o stečajnom postupku, sastavio Nacrt za glavnu deobu, koji je dostavio Privrednom sudu u Beogradu i Odboru poverilaca, te koji je istog dana istaknut na oglasnoj tabli Privrednog suda u Beogradu. U Nacrtu za glavnu deobu stečajne mase, stečajni upavnik je predvideo procenat namirenja stečajnih poverilaca u visini od 0,04441%.

Stečajni poverilac „Uljarice agrar“ d.o.o. iz Beograda je na navedeni Nacrt za glavnu deobu podneo prigovor, navodeći da stečajni dužnik ima udeo u osnovnom kapitalu privrednog društva „Jedinstvo“ d.o.o. iz Velike Grede, koji nije obuhvaćen rešenjem o glavnoj deobi. Navedeni prigovor je kao osnovan usvojen od strane stečajnog veća.

Stečajni upravnik se 26. avgusta 2011. godine izjasnio da je tek po prigovoru stečajnog poverioca dobio saznanje, a zatim i potvrdu, da stečajni dužnik ima osnivački udeo u osnovnom kapitalu privrednog društva „Jedinstvo“ d.o.o. iz Velike Grede u iznosu od 22.739,98 evra koji treba biti prenet poveriocima na način kako je to urađeno sa drugim udelima koje ima stečajni dužnik kod drugih privrednih društava. U izjašnjenju je navedeno da će udeo u ovom društvu biti naknadno prenet stečajnim poveriocima, ali pre zaključenja postupka stečaja, odnosno rešenjem o zaključenju postupka stečaja.

Privredni sud u Beogradu je 12. septembra 2011. godine doneo rešenje o glavnoj deobi St. 51/10, kojim je stečajnim poverioc ima IV isplatnog reda, među kojima i podnosiocu ustavne žalbe, utvr đen procenat namirenja od 0,04441% od ukupno utvrđenih potraživanja po osnovu glavnog duga i kamate obračunate 2. februara 2005. godine , što je činilo protivvrednost udela u „Uljarica Morava“ d.o.o. iz Požege i akcijskog kapitala u Aquatus a.d. iz Beograda, na osnovu kojeg je stečajni poverilac „NIP“ d.o.o. iz Novog Sada dobi o iznos namirenja u visini od 1.528,49 dinara.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 51/10 od 6. aprila 2012. godine zaključen je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom. Ovim rešenjem su stečajnim poveriocima IV isplatnog reda preneti udeli stečajnog dužnika u sledećim preduzećima, na sledeći način: u preduzeću „Uljarice-Publik“ d.o.o. Beograd u visini od 100%, tako da je stečajni poverilac „NIP“ d.o.o. Novi Sad dobio 888,57 dinara, u preduzeću „Jedinstvo“ d.o.o. Velika Greda u visini od 3,81%, tako da je stečajni poverilac „NIP“ d.o.o. Novi Sad dobio 10.722,85 dinara, te je prenet poslovni prostor stečajnog dužnika u Vršcu, tako da je stečajni poverilac „NIP“ d.o.o. Novi Sad dobio 9.786,40 dinara.

Stečajni poverilac je 21. juna 2012. godine podneo žalbu na rešenje o zaključenju postupka stečaja St. 51/10 od 6. aprila 2012. godine.

Privredni apelacioni sud je 16. jula 2012. godine doneo rešenje Pvž. 558/12 kojim je odbio kao neosnovanu žalbu stečajnog poverioca i potvrdio rešenje o zaključenju postupka stečaja Privrednog suda u Beogradu St. 51/10 od 6. aprila 2012. godine.

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St. 51/10 od 9. aprila 2013. godine odobrena je isplata utvrđenih potraživanja stečajnih poverilaca nad stečajnim dužnikom, i to preostalog novčanog iznosa od 771.979,90 dinara srazmerno utvrđenim potraživanjima, a navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 23. aprila 2013. godine. Ovim rešenjem stečajnom poveriocu „NIP“ d.o.o. Novi Sad isplaćeno je 3.303,69 dinara.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je : da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih p rava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o izvršnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 28/2000, 73/2000 i 71/01) bilo je propisano da je sud u postupku izvršenja i obezbeđenja dužan da postupa hitno (član 4. stav 1.).

Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ“, broj 84/89 i „Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96) je propisivao da je stečajni postupak hitan (član 8. stav 2.) .

Zakonom o stečaju („Službeni glasnik RS", br. 104/09, 99/11 i 71/12 -Odluka US) je propisano: da je cilj stečaja najpovoljnije kolektivno namirenje stečajnih poverilaca ostvarivanjem najveće moguće vrednosti stečajnog dužnika, odnosno njegove imovine (član 2.); da se stečajni postupak sprovodi tako da omogući ostvarivanje najveće moguće vrednosti imovine stečajnog dužnika i najvećeg mogućeg stepena namirenja poverilaca u što kraćem vremenu i sa što manje troškova (član 5.); da je stečajni postupak hitan (član 8. stav 1.); da je stečajni upravnik naročito dužan da započne popisivanje imovine stečajnog dužnika u roku od 10 dana od dana imenovanja i okonča njeno popisivanje u roku od 30 dana od dana imenovanja (član 27. stav 1. tačka 3)).

5. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, te da se izvršenje presude smatra sastavnim delom suđenja, stanovišta da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka vođenja postupka uzme u obzir celokupan period trajanja kako osporenih parničnih i izvršn ih postupaka, tako i osporenog stečajnog postupka.

Analizirajući dužinu trajanja osporenih postupaka, Ustavni sud je ocenio da se trajanje i jednog i drugog parničnog i izvršnog postupka, kao i stečajnog postupka, mora uzeti kao jedinstvena celina, koji stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u svojoj praksi izrazivši slično pravno stanovište u presudi od 19. marta 1997. godine, u predmetu Hornsby protiv Grčke (broj aplikacije 18357/91, stav 40), kao i Ustavni sud u svojoj ranijoj praksi (videti Odluku Ustavnog suda Už-24/2009 od 7. aprila 2011. godine.

5.1. Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je utvrdio da je prvi osporeni parnični postupak P. 907/97 započet pred Privrednim sudom u Novom Sadu 4. novembra 1996. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu sudu. Navedeni parnični postupak je pravnosnažno završen 17. avgusta 1998. godine, kada je Viši privredni sud, postupajući po žalbi tuženog, doneo presudu Pž. 5420/98 kojom je žalbu odbio kao neosnovanu, te potvrdio prvostepenu presudu. Iz navedenog proizlazi da je osporeni parnični postupak ukupno trajao godinu i devet meseci.

Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je drugi osporeni parnični postupak P. 1934/99 započet pred Privrednim sudom u Beogradu 28. juna 1999. godine, kada je podnosilac ustavne žalbe podneo predlog za izvršenje (ovaj postupak je nastavio da se vodi pred Privrednim sudom u Novom Sadu nakon što se Privredni sud u Beogradu oglasio mesno nenadležnim ). Navedeni parnični postupak je trajao do 3. oktobra 2001. godine, kada je Vrhovni sud Srbije doneo presudu Prev. 519/01 kojom je reviziju tuženog odbio kao neosnovanu. Polazeći od navedenog proizlazi da je osporeni parnični postupak, u tri stepena, ukupno trajao dve godine i tri meseca.

5.2. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku u prvom osporenom izvršnom postupku I. 1307/01 , na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe takođe poziva , Ustavni sud je utvrdio da je Privredni sud u Beogradu postupajući po predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe od 16. maja 2001. godine doneo 21. maja 2001. godine rešenje o izvršenju I. 1307/01. Navedeni izvršni postupak prekinut je 2. oktobra 2002. godine, jer je nad tuženim, tj. izvršnim dužnikom 20. juna 2002. godine otvoren postupak stečaja. Ustavni sud je utvrdio da je izvršni sud, poštujući načelo hitnosti u izvršnom postupku u skladu sa tim načelom i postupao, a da je izvršni postupak prekinut nakon što je nad izvršnim dužnikom pokrenut stečajni postupak. Iz napred navedenog proizlazi da je, do prekida, osporeni izvršni postupak trajao manje od godinu i po.

U odnosu na drugi osporeni izvršni postupak I. 1007/01, Ustavni sud je utvrdio da je Privredni sud u Beogradu postupajući po predlogu za izvršenje podnosioca ustavne žalbe od 13. aprila 2001. godine, doneo rešenje o izvršenju 19. aprila 2001. godine, te da je osporeni izvršni postupak prekinuo 1. oktobra 2002. godine, jer je 20. juna 2002. godine otvoren postupak stečaja nad tuženim, tj. izvršnim dužnikom. Ustavni sud je i ovde utvrdio da je izvršni sud, poštujući načelo hitnosti u ovom izvršnom postupku u skladu sa tim načelom i postupao, a da je izvršni postupak prekinuo nakon što je nad izvršnim dužnikom pokrenut stečajni postupak. Iz navedenog proizlazi da je osporeni izvršni postupak, do prekida, trajao manje od godinu i po.

5.3. Razmatrajući trajanje osporenog stečajnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak stečaja otvoren 20. juna 2002. godine, a da je pravnosnažno okončan 16. jula 2012. godine, te da je trajao deset godina i 26 dana, što prima facie ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravlja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja osporenog stečajnog postupka.

Što se tiče značaja prava o kome je odlučivano u stečajnom postupku, Ustavni sud ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdan interes da se u što većoj meri namiri njegovo potraživanje prema stečajnom dužniku koje je kao takvo utvrđeno izvršnim ispravama.

Pored toga Ustavni sud konstatuje da je podnosilac ustavne žalbe svoje potraživanje Trgovinskom sudu u Beogradu prijavio već 24. oktobra 2002. godine, te da svojim ponašanjem , i u daljem toku stečajnog postupka, nije doprineo dužini njegovog trajanja.

U vezi sa složenošću činjeničnih i pravnih pitanja u ovom stečajnom postupku, Ustavni sud ukazuje da ona nisu bila n aročito složena i da nisu zahtevala obimniji i dugotrajniji postupak, polazeći od toga da je u ovom stečajnom postupku svoja potraživanja prijavilo svega 26 stečajnih poverilaca. Sud je kod ocene stečajnog postupka pošao od toga da njegova dužina ne zavisi uvek od postupanja organa koji ga sprovode, već i od drugih objektivnih okolnosti, poput one da se na dinamiku prodaje nepokretne i/ili pokretne imovine stečajnog dužnika, tj. postupak unovčenja njegove imovine ne može uticati, ali je u konkretnom slučaju utvrdio da su u periodu od 20. juna 2002. godine, kada je otvoren postupak stečaja nad stečajnim dužnikom, pa do 14. decembra 2005. godine, kada je Agencija za privatizaciju Republike Srbije preuzela dužnost u ovom stečajnom postupku, održana svega dva ročišta za ispitivanje prijava potraživanja, te da nijednom nije bila oglašena prodaja imovine stečajnog dužnika, niti prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica, koja činjenica se ne može opravdati postojanjem objektivnih okolnosti, već se pripisuje neaktivnosti stečajnih upravnika , čemu ide u prilog i činjenica da su do imenovanja Agencije razrešena tri stečajna upravnika. Kako se u konkretnom slučaju radilo o stečaju društvenog preduzeća za proizvodnju i promet uljarica, ulja i proteina, koje je posedovalo određeni broj nepokret nosti, to je u periodu oktobar 2008. – septembar 2009. godine tri puta pokušavana prodaja imovine stečajnog dužnika (sve tri prodaje su bile neuspešne), što spada u objektivne okolnosti koje opravdavaju trajanje stečajnog postupka, ali i pored toga Ustavni sud je utvrdio da od 13. oktobra 2009. godine, kada je oglašena poslednja prodaja stečajnog dužnika kao pravnog lica, pa do 15. juna 2011. godine, kada je stečajni upravnik sačinio Nacrt za glavnu deobu, nije bilo nikakve aktivnosti stečajnog upravnika, što jeste u direktnoj vezi sa produženim trajanjem stečajnog postupka.

Ustavni sud nalazi da generalna složenost samog stečajnog postupka, u konkretnom slučaju, ne može da bude i nije opravdanje za njegovo de setogodišnje trajanje, posebno imajući u vidu da je odredb ama kako Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji tako i odredbama Zakona o stečaju , koji su se primenjivali u ovom postupku, bilo propisano da je stečajni postupak hitan. Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak koji vode sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju okončanja postupka.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da, kako je prvi parnični postupak pokrenut 4. novembra 1996. godine, a da je , zajedno sa povezanim izvršnim i stečajnim postupkom, okončan 16. jula 2012. godine, kada je zaključen stečajni postupak nad stečajnim dužnikom, ukupno trajao 15 godina, osam meseci i 12 dana, kao i da kako je drugi parnični postupak započet 28. juna 1999. godine, a takođe zajedno sa povezanim izvršnim i stečajnim postupkom okončan 16. jula 2012. godine, kada je zaključen stečajni postupak nad stečajnim dužnikom, dakle ukupno je trajao 13 godina i 18 dana, to sve samo po sebi ukazuje da ovi postup ci nisu okončan i u okviru razumnog roka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, a posebno dužinu trajanja predmetnih postup aka. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijlne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Pored toga, Ustavni sud je ceneći i navedenu povredu prava na imovinu podnosioca ustavne žalbe, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava, pošao od svog stava da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca, te da, stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine), imajući u vidu da se ovakav stav Suda ne može primeniti bez ograničenja kada se radi o potraživanjima utvrđenim odlukama suda u stečajnom postupku (videti Odluku Ustavnog suda Už-2808/2009 od 24. oktobra 2012. godine).

Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu sudsku odluku izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke istog suda u predmetima Kačapor i dr. protiv Srbije, Burdov protiv Rusije).

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, te 22. oktobra 2013. godine i presudu u istom predmetu, u kojima je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni ili društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama.

Sledom rečenog, a u situaciji kada je podnosiocu ustavne žalbe od ukupnog potvrđenog potraživanja u iznosu od 3.441.536,23 dinara, na koji od 2. februara 2005. godine teče zakonska zatezna kamata do dana isplate, isplaćeno svega 26.230,00 dinara, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u stečajnom postupku povređeno i njegovo pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava, te odlučio kao u tač. 1. i 2. izreke.

8. Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete, a imajući u vidu stav Evropskog suda za ljudska prava u navedenoj odluci i presudi Marinković protiv Srbije, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 18. stav 3. Ustava, uvažio praksu Evropskog suda, kao međunarodne institucije za zaštitu ljudskih prava, te utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku, a koji nije isplaćen podnosiocu (videti Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine).

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih zaključkom Trgovinskog suda u Beogradu St. 9340/11 od 8. novembra 2007. godine, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde.

9. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smisli člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

10. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i imovinu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti