Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog trajanja parničnog postupka od skoro šest i po godina. Deo žalbe koji se odnosi na povredu prava na pravično suđenje je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj Privrednog društva „X. S .“ d.o.o. V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „X. S .“ d.o.o. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 13864/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „X. S .“ d.o.o. V, izjavilo je 20. januara 2012. godine, preko punomoćnika B. R . i A . B, advokata iz N, ustavnu žalbu protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7794/11 od 8. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu P. 13864/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je parnični postupak čija se dužina osporava trajao šest godina, zbog čega podnosilac smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je prvostepeni sud prekoračio granice postavljenog tužbenog zahteva, jer je nejasno da li je usvojen primarni ili eventualni zahtev; da su označena ustavna prava povređena i zbog toga što je prvostepeni sud razdvojio raspravljanje o tužbi i protivtužbi; da je prvostepeni sud odbio da u izreci presude odluči o prigovoru ništavosti ugovora o cesiji dajući tom pravnom pitanju značaja prethodnog pravnog pitanja koje ima dejstvo samo u toj parnici; da se sudovi uopšte nisu ni osvrnuli na predlog podnosioca od 20. maja 2011. godine da se prekine postupak jer je pred Privrednim sudom u Beogradu pokrenuta parnica radi utvrđivanja ništavosti predmetnog ugovora o cesiji. Podnosilac je istakao zahtev za naknadu materijalne štete u iznosu od 44.335.351 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu P. 13864/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverilac, Preduzeće za p, t. i u . „D.“ d.o.o. L, podneo je 20. juna 2005. godine Trgovinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave tražeći da sud obaveže izvršnog dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe (tada imao naziv „K .– G.“ a. d. V.), da mu isplati iznos od 29.788.159,33 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i da u tom delu odredi izvršenje.

Trgovinski sud je zaključkom naložio izvršnom poveriocu da uredi predlog za izvršenje, što je izvršni poverilac i uradio 18. jula 2005. godine. Trgovinski sud je 22. jula 2005. godine doneo rešenje Iv. 8104/05, kojim je usvojio predloženo izvršenje.

Izvršni dužnik je 12. avgusta 2005. godine izjavio prigovor protiv rešenja Trgovinskog suda Iv. 8104/05 od 22. jula 2005. godine. Trgovinski sud je doneo rešenje IPV(Iv) 3269/05 od 20. septembra 2005. godine kojim je stavio van snage rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave u delu u kome je određeno izvršenje i ukinuo sve sprovedene radnje, uz konstataciju da se spisi predmeta dostavljaju parničnom odeljenju tog suda na dalji postupak.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 6. decembar 2005. godine nije održano, zbog potrebe tužioca, ranije izvršnog poverioca, da se upozna sa podneskom tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe.

Naredno ročište za glavnu raspravu je održano 24. januara 2006. godine, a istoga dana sud je rešenjem odredio izvođenje dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem radi utvrđenja visine kamate koju tužilac potražuje od tuženog. Tužilac je podneskom označio tuženog kao Privrednog društva „X. S .“ d.o.o. V, ukazujući da je tuženi promenio naziv.

Veštak je 20. februara 2006. godine obavestio sud da zbog obimnosti veštačenja nije u zadatom roku izradio nalaz i mišljenje. Veštak je 3. maja 2008. godine dostavio sudu nalaz i mišljenje, na koji su obe stranke istakle određene primedbe. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 30. maja 2008. godine sud je naložio veštaku da se izjasni na primedbe stranaka, što je on i učinio 24. avgusta 2006. godine. Ročišta zakazana za 12. septembar i 12. oktobar 2006. godine nisu održana, prvo da bi se tuženi upoznao sa podneskom tužioca, a drugo „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Do kraja 2006. godine održana su još tri ročišta.

Tokom 2007. godine, nakon pet održanih ročišta, Trgovinski sud je 19. juna zaključio glavnu raspravu, da bi 28. septembra 2007. godine otvorio glavnu raspravu. Na ročištu održanom 12. oktobra 2007. godine sud je rešenjem odredio izvođenje dokaza dopunskim ekonomsko-finansijskim veštačenjem. Ročište za glavnu raspravu zakazano za 23. novembar 2007. godine nije održano, jer veštak nije uspeo da obavi dopunsko veštačenje.

Veštak je 9. januara 2008. godine dostavio sudu dopunski nalaz, a tuženi je 31. januara 2008. godine istakao određene primedbe na nalaz veštaka. Veštak se na te primedbe podneskom izjasnio, da bi postupajući po rešenju suda kojim je određeno dopunsko veštačenje, 25. avgusta 2008. godine dostavio dopunski nalaz. Do kraja 2008. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 25. septembar nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“.

Trgovinski sud je nakon ročišta održanog 3. marta 2009. godine zaključio glavnu raspravu i istoga dana doneo presudu P. 3324/05, kojom je: u stavu prvom izreke ukinuo u celini rešenje o izvršenju na osnovu verodostojne isprave Iv. 8104/05 od 22. jula 2005. godine; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan glavni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da sud obaveže tuženog da mu plati na ime glavnog duga po osnovu obračunatih, a neisplaćenih dospelih zateznih kamata, iznos od 37.927.354,60 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu trećem izreke usvojio eventualni tužbeni zahtev i obavezao tuženog da tužiocu plati iznos od 37.831.657,35 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom; u stavu četvrtom utvrdio da ne postoji potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 11.535.893,43 dinara, sa „spp“; u stavu petom izreke obavezao tuženog da tužiocu naknadi troškove postupka. Pismeni otpravak presude je 23. jula 2009. godine otpremljen iz suda.

Postupajući po žalbi tuženog, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 3306/2010 (2009) od 17. juna 2010. godine ukinuo presudu Trgovinskog suda P. 3324/05 od 3. marta 2009. godine u stavovima drugom, treće, četvrtom i petom izreke i predmet vratio prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave.

U ponovnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud), koji je nakon reforme sudstva preuzeo nadležnost Trgovinskog suda, prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 19. oktobar 2010. godine nije održano, „zbog protesta radnika administracije“.

Tužilac je 29. oktobara 2010. godine „precizirao“ tužbeni zahtev tako što je predložio da sud obaveže tuženog da mu isplati iznos od 18.739.551,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, te da ukoliko sud ne prihvati prvu varijantu obračuna nalaza i mišljenja veštaka formulisanog kroz navedeni tužbeni zahtev, predložio je da sud usvoji drugu varijantu obračuna nalaza i mišljenja i obaveže tuženog da mu isplati iznos od 26.801.789,29 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 16. maja 2008. godine, pa do isplate.

Tuženi je podneskom od 26. novembra 2010. godine predložio da se sa tom parnicom spoji parnica koja se pred istim sudom između istih stranaka vodila u predmetu P. 1583/2010, radi jedinstvenog postupanja i odlučivanja. Naredno ročište za glavnu raspravu zakazano za 2. mart nije održano zbog protesta advokata, dok je Privredni sud nakon ročišta održanog 8. marta 2011. godine, zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 13864/2010, kojom je u stavu prvom izreke, obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos od 24.772.195,60 dinara na ime glavnog duga, sa zakonskom zateznom kamatom, i to - na iznos od 4.654.472,39 dinara počev od 20. juna 2005. godine, pa do isplate, na iznos od 4.772.209,46 dinara počev od 16. maja 2008. godine, pa do isplate, na iznos od 2.400.780,80 dinara počev od 16. maja 2008. godine, pa do isplate, na iznos od 2.158.215,28 dinara počev od 16. maja 2008. godine, pa do isplate i na iznos od 5.839.876,64 dinara počev od 16. maja 2008. godine, pa do isplate. U stavu drugom izreke ove presude utvrđeno je da ne postoji potraživanje tuženog prema tužiocu u iznosu od 31.535.893,43 dinara, a u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove. Pismeni otpravak presude je 29. jula 2011. godine otpremljen iz suda.

Tužilac je 9. avgusta 2011. godine izjavio žalbu protiv dela stava prvog izreke prvostepene presude u pogledu datuma od kog teče kamata i protiv stava trećeg izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je 23. avgusta 2011. godine izjavio žalbu protiv prvostepene presude u celini, iz svih zakonskih razloga.

Postupajući po žalbama stranaka, Privredni apelacioni sud je doneo osporenu presudu Pž. 7794/11 od 8. decembra 2011. godine, kojom je, pored ostalog, u stavu prvom izreke odbio obe žalbe kao neosnovane i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke, dok je u stavu drugom svoje izreke preinačio rešenje o troškovima postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz stanja u spisima predmeta proizlazi: da su parnične stranke bile u višegodišnjem poslovnom odnosu u kojem je tužilac isporučivao robu tuženom; da je tuženi primljenu robu plaćao u docnji, te da stoga tužilac potražuje obračunatu kamatu zbog docnje u plaćanju računa za period od 20. juna 2002. godine, pa do 20. juna 2005. godine; da je prvostepeni sud u ponovnom postupku, postupajući po nalozima iz rešenja drugostepenog suda, uzeo u obzir i treći dopunski nalaz i mišljenje veštaka i uplatu tuženog u iznosu od 22.000.000,00 dinara, prihvatajući ga u varijanti po kojoj je obračun vršen primenom člana 313. Zakona o obligacionim odnosima; da je, na taj način, prvostepeni sud našao da je tuženi izvršenim uplatama, u koje je uračunat i iznos od 22.000.000,00 dinara uplaćen 15. maja 2008. godine, izmirio obaveze prema tužiocu po osnovu glavnog duga od 78.532.007,04 dinara i po osnovu kamata u iznosu od 37.171.082,18 dinara; da se preostala obaveza tuženog sastoji iz glavnog duga po neplaćenim računima, obračunate kamate na neplaćene iznose po tim računima, i kamate za račune plaćene u docnji; da tuženi nije izmirio obavezu na ime glavnog duga prema tužiocu u iznosu od 15.171.082,18 dinara (po računima br. 50, 51, 66. i 67.); da kamata obračunata po stopi utvrđenoj Zakonom o visini stope zatezne kamate na neplaćene iznose počev od njihove dospelosti, pa do 15. maja 2008. godine (kada je izvršena uplata 22.000.000,00 dinara) iznosi 4.946.641,03 dinara, a da zatezna kamata na račune plaćene u docnji do 15. maja 2008. godine (umanjena za obračun kamate po obračunima 4. i 5, odnosno 13. i 14. u ukupnom iznosu od 10.062.620,86 dinara, po kojima je potraživanje tužioca zastarelo) iznosi 4.654.472,39 dinara; da je nakon toga, prvostepeni sud dosudio glavnicu koju čini zbir glavnog duga i kamata, s tim što je na prvobitne iznose glavnog duga po neplaćenim računima kamatu dosudio počev od dana završetka obračuna kamate do isplate, a na obračunatu kamatu za račune plaćene u docnji od dana podnošenja tužbe do isplate (procesna kamata).

Dalje je u presudi navedeno: da je prvostepeni sud ocenom izvedenih dokaza, a naročito trećeg dopunskog nalaza veštaka, nesumnjivo utvrdio da je potraživanje tužioca osnovano za glavni dug u iznosu od 15.171.082,18 dinara; da obračunata kamata na račune plaćene u docnji do 15. maja 2008. godine, iznosi 4.654.472,39 dinara, što je prvostepeni sud takođe utvrdio iz trećeg dopunskog nalaza veštaka; da je u takvoj situaciji dozvoljeno obračunati zateznu kamatu na iznos glavnog duga, iako isti nije plaćen, i potom spojiti tako obračunatu zateznu kamatu sa glavnicom, tako da zbir tih iznosa predstavlja glavni dug; da se u tom slučaju, zatezna kamata može zahtevati samo na iznos prvobitne glavnice (iznos pre spajanja sa zateznom kamatom), a to su iznosi pojedinačnih računa u odnosu na koje je vršen obračun, i to počev od narednog dana od dana završetka obračuna zatezne kamate - 16. maja 2008. godine, pa do isplate; da stoga zbir pojedinačnih iznosa iz stava prvog izreke daje iznos od 19.825.554,57 dinara, a ne iznos od 24.772,195,60 dinara, koji je tuženi obavezan da plati na ime glavnog duga; da je prvostepeni sud u obrazloženju presude naveo da ne postoji dvostruka uplata iznosa od 11.535.893,64 dinara, jer tu uplatu tuženi nije izvršio u korist tužioca, već u korist preduzeća „D.“ Z; da je prvostepeni sud u skladu sa nalazom veštaka, a povodom izjava o trojnim kompenzacijama datim u periodu od 28. juna 2002. do 16. jula 2002. godine, između tužioca, tuženog i preduzeća „D.“ Z. u ukupnom iznosu od 11.535.893,64 dinara, pravilno utvrdio da u to vreme tuženi nije imao nikakvo potraživanje po bilo kom osnovu prema tužiocu; da kako tuženi nije bio poverilac tužioca, nije bilo uslova ni za sprovođenje trojnih kompenzacija, koje kao neophodan uslov pretpostavljaju međusobna „kompenzabilna“ potraživanja svih učesnika kompenzacije; da je, nasuprot tome, u vreme davanja izjava o kompenzaciji tuženi imao dugovanja prema tužiocu, a plaćanje u iznosu od 11.535.893,64 dinara koje je izvršeno od strane tužioca u navedenom iznosu bilo je preduzeto i usmereno isključivo u cilju izmirenja duga tuženog prema preduzeću „D.“ Z, a ne prema tužiocu; da je tužilac za račun tuženog izvršio plaćanje prema preduzeću „D.“ Z, pošto je preduzeće „D.“ dugovalo tužiocu, a tuženi preduzeću „D.“, dok tužilac nije bio dužnik ni tuženog, niti preduzeća „D.“, već njihov poverilac, pa je na taj način tužilac praktično izvršio avansnu uplatu tuženom i tako se našao u pretplati; da je pravilno prvostepeni sud našao da ugovor o cesiji od 15. juna 2005. godine nije ništav, jer je u trenutku njegovog zaključenja postojalo potraživanje tužioca prema tuženom, koje nije bilo predmet trojne kompenzacije; da odluka o tome da li će se dozvoliti spajanje parnica između istih stranaka radi zajedničkog raspravljanja, spada u domen rukovođenja glavnom raspravom iz člana 314. Zakona o parničnom postupku i predstavlja samo mogućnost, ukoliko bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi; da je, u konkretnom slučaju, punomoćnik tuženog tek na ročištu na kojem je glavna rasprava zaključena 8. marta 2011. godine, predložio da se spoji taj postupak i postupak po protivtužbi, što je prvostepeni sud odbio sa obrazloženjem da bi se na taj način postupak nepotrebno odugovlačio i prouzrokovao veće troškove, koje prihvata i drugostepeni sud; da su bez uticaja žalbeni navodi tuženog da prvostepeni sud nije obrazložio zbog čega pobijanu presudu zasniva na drugoj varijanti trećeg nalaza veštaka, koja je sačinjena suprotno zadatku za veštačenje, s obzirom na to da je u ukupan iznos duga tuženog obračunato i potraživanje od 11.535.893,64 dinara po osnovu trojne kompenzacije; da je ovo stoga što je prvostepeni sud u ponovnom postupku, u skladu sa članom 384. stav 2. Zakona o parničnom postupku, postupio po primedbama i nalozima drugostepenog suda iz rešenja Pž. 3306/10 od 17. juna 2010. godine i u tom pravcu prihvatio i cenio treći dopunski nalaz veštaka, koji je obuhvatao uplatu tuženog na račun tužioca od 22.000.000,00 dinara dana 15. maja 2008. godine; da je pravilno prihvaćena druga varijanta trećeg dopunskog nalaza veštaka, imajući u vidu da je u istoj izvršen obračun potraživanja tužioca prema odredbi člana 313. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tuženi vršio plaćanja tužiocu preko žiro računa, bez poziva na broj računa po kome plaća obaveze, tako da su prvo uračunate otplate kamata, a zatim otplate glavnog duga; da su takođe neosnovani žalbeni navodi tužioca da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, i to odredbe čl. 277. i 313. Zakona o obligacionim odnosima, zbog toga što nije imao osnova da na dosuđene pojedinačne iznose glavnog duga po neplaćenim računima dosudi zateznu kamatu počev od 16. maja 2008. godine, pa do isplate, već je nasuprot tome, kamatu na iste morao dosuditi počev od dospelosti svakog pojedinačnog računa do isplate; da je ovo stoga što je prvostepeni sud na pojedinačne iznose glavnog duga po neplaćenim računima obračunao zateznu kamatu u apsolutnom iznosu za određeni vremenski period (iznos od 4.946.641,03 dinara) i tako obračunatu kamatu pripojio iznosu glavnice od 15.171.082,18 dinara; da je, prema tome, iznos obračunate kamate već uračunat i sabran sa glavnicom po neplaćenim računima u odnosu na koje je izvršen obračun; da se u tom slučaju ne može tražiti kamata na pojedinačne iznose glavnice počev od dospelosti do isplate, jer bi to bilo u suprotnosti sa načelom zabrane anatocizma, odnosno „kamate na kamatu“, budući da je ona već sadržana u iznosu dosuđenog glavnog duga, pa tužiocu osnovano pripada kamata na pojedinačne iznose glavnog duga počev od 16. maja 2005. godine, kao prvog dana posle kog je izvršen obračun kamate, pa do konačne isplate.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje, je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 20. juna 2005. godine podnošenjem predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, a da je pravnosnažno okončan 8. decembra 2011. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao skoro šest i po godina.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome ce u postupku odlučivalo za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora bio nešto složeniji.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je on imao legitiman pravni interes da ce o tužbi usmerenoj protiv njega, odluči u razumnom roku, posebno imajući u vidu veliku vrednost predmeta spora.

Ustavni sud je konstatuje da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo odugovlačenju postupka.

Osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje prvostepenih sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbi, odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog tome, govore i činjenice da je Trgovinski sud 19. juna 2007. godine zaključio glavnu raspravu, da bi je četiri meseca kasnije ponovo otvorio, da je istom sudu bilo potrebno skoro pet meseci da pismeni otpravak presude P. 3324/05 od 3. marta 2009. godine otpremi iz suda (23. jul 2007. godine), što se ponovilo i kod otpremanja pismenog otpravka druge po redu prvostepene presude P. 13864/2010 od 8. marta 2011. godine, jer je ovaj put Privrednom sudu bio potreban gotovo isti vremenski period da to učini (29. jul 2011. godine).

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je našao, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, da je donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljno da se postigne adekvatno pravično zadovoljenje podnosioca.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 7794/11 od 8. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, on u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, uvidom u osporeni akt, utvrdio da on sadrži detaljno i jasno obrazloženje zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava. Naime, Privredni apelacioni sud je odgovorio na sve relevantne žalbene navode podnosioca, kako one koje se odnose na povredu procesnog, tako i materijalnog prava, dajući za to prihvatljive razloge. Pored toga, navodi iz ustavne žalbe – da je nejasno da li je usvojen primarni ili eventualni tužbeni zahtev, da sudovi nisu mogli razdvojiti raspravljanje o tužbi i protivtužbi, da se sudovi nisu osvrnuli na predlog podnosioca od 20. maja 2011. godine (podnet nakon zaključenja glavne rasprave) da se prekine postupak, jer je pred Privrednim sudom pokrenuta parnica radi utvrđivanja ništavosti predmetnog ugovora o cesiji, te da je podnosiočevom „prigovoru ništavosti ugovora o cesiji“ dat značaj prethodnog pravnog pitanja koje ima dejstvo samo u toj parnici, ne pokazuju se kao ustavnopravno relevantni. Ovo stoga, što u konkretnom slučaju, nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu, koja bi imala posebnu težinu u svom materijalnom značenju za ostvarivanje zaštite prava na pravično suđenje. Po mišljenju Ustavnog suda, obrazloženje osporene drugostepene presude je zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba procesnog i materijalnog prava, te se stoga navodi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

S obzirom na to da su navodi ustavne žalbe o povredi prava na jednaku zaštitu prava identični navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se ni ti navodi ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Konačno, Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava , a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Kako podnosiocu osporenim aktom nije povređeno pravo na pravično suđenje, niti prava iz člana 36. Ustava, to Ustavni sud nalazi da nema ni osnova da se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe navodno pretrpeo u predmetnom parničnom postupku. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, navedeni zahtev odbacio, kao u tački 2. izreke.

9. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u privrednom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti